Књижевне новине
про
шШлост У СЕЋ
Њ
А ЊУ
у пуни
Змај као преводилац
4 ТИЦАЈИ под којима се развија уметнички таленат једнога песника играју. важну улогу у његовом духовном
5 формирању. Код нашега
Змаја могло би се констатовати неколико утицаја. Он је врло рано почео да пише — још у шеснаестој тодини — а у току педесет и пет година агилног и свестраног песничког стварања имао је и многе песничке
„узоре.
Као романтичару, и по времену и по књижевном схватању, њему су главни узори: Бранко и народна поезија; али, упоредо с тим, на његову поезију врше снажан утицај страни песници, првенствено немачки и мађарски. Занимљиво је истаћи да је први изразити печат на Змајево певање утиснула поезија највећег немачког песника Гетеа.
На челу Змајеве Певаније стоји једна песма, која је хронолошки — његово прво песничко дело, а која је карактеристична за цео његов песнички рад, како оригинални, тако и онај идејно позајмљени, па и преводни. Та песма зове се „Пролетње јутро“. Она је написана по угледу на „Посвету“ (Хцејепцле), која стоји на челу Гетеове лирике.
овој идејној позајмици мало је ко говорио у студијама о Змају. Ја је, међутим, помињем као значајну чињеницу на првом кораку његовог песничког живота, Змај је још као ученик гимназије, у својој шеснаестој години, читао Гетеа. Те године баш — 1849 — била је стогодишњида рођења великог немачког песника. Вероватно да се, поред осталога, помињала и његова „Посвета“, као значајна прекретница у уметничком стварању Гетеовог песништва. =,
Сликовитост и мисаони полет ове песме одушевили су младог Јована Јовановића за слична стварања, па је, те исте године, написао „Пролетње јутро“. И мада су испод наслова узете речи од Хомјакова;
„Ја видјел сон что будто ја пјевец“,
суштина песме, у целини, а нарочито у појединостима, одмах нас потсети на Гетеову „Посвету“,
Змај као песник врло је занимљив, али је, рекао бих, исто тако занимљив и као преводилац, можда, у неку руку; још занимљивији, У његовој „Певанији“ сретате читаву легију страних: од латинског Хорација до савремених, мање познатих песника, Ту су и Французи — Виктор Иго и Беранже; ту је Енглез Тенисон; Руси: Пушкин, Љермонтов; источни песници Хафис и Мирза Схафи; ту мађарски песници: Петефи, Арањи, Мадач и други; ту је, најзад, и највећи број Немаца: Гете, Лесинг, Хајне, Боденштет, Рикерт, Даумер, Хамерлинг, Ленау, Хамер и други. Поред ових врло познатих и значајних имена, у Змајевом песничком кругу — да га тако назовем — има т оних чија нам имена остају још непозната!
У његовој Певанији има један приличан број песама које су створене „по немачком“, „по мађарском“, или су опет слободно прерађене: „по Тетеу“, „по Хајнеу“ итд. Уз онај велики број разноврсне лирике и лир-
БИБЛИОГРАФИЈА
Александар Вучо: Распуст. Роман. Изд. Ново поколења, Београд, 1954; стр. 379; цена 250; латиницом. Тордана Гимна(Плакета Бео-
Тодоровић: зиски тренутак стихова). — Ново поколење, град, 1954, стр. 34; цена 7 Велимир Лукић: Позив године (Плакета стихова). — Н. поколење, Београд, 1954; стр. 27; цена 2 Јован Христић: Дневник о Улису (Плакета прозе и стихова), — Н. поколење, Београд, 1954; стр. 33; цена 27 « Ирена Вркљан: мо тишина —"Н. поколење, 21: цена 2 Др Миховил Томандл: Српско позориште у Војводини, Т (1736—1868). Изд. Матице српске, Нови Сад, 1953, стр. 197; цена 7 Јован Јовановић Змај: Срце човека 'и песника. Избор и редакција Бошка Новаковића. Издало издавачко предузеће „Братство—јединство“, Нови Сад 1958, ћирилицом, стр. 276, цена 7 Мон Книтл Виа Мала, роман. Превела Олга Требичник. Издало издавачко . предузеће „Братство—јединство“, Нови Сад 1958, ћирилицом, стр. 564, цена 550 дин. Мато Кудумија: Гавран, приповијест. Тисак и наклада тискаре и књиговезнице „МПМ“, Колатиницом, стр. 128,
Крик је са(Плакета стихова) Београд, 1954; стр.
привница 1954, цијена 130 динара. · Е |
ске епике, он преводи и замашније песничке творевине; Петефијева „Внтеза Јована“; Арањијева „Толдију“; Мадачову „Човекову трагедију“; Гетеову '„Ифигенију“; Љермонтовљеву драматичну поему „Демон“ и Тенисонову елску приповетку „Енох Арден“, Тенисонову поему преводи по немачком препеву од К,. Хесела, као што и источне песнике препевава по немачким преводима, Сва остала дела преводи са оригинала, Свуда стручан и сигуран у знању језика, он се само. мало ограђује и прави шалу на свој рачун кад се од њега тражи да преведе три Хорацијеве оде...
Шаљући најзад све три оде, он наглашује: „У место уобичајеног „будите задовољни“ ја бих волео да не будете задовољни, јер ја нисам са њима задовољан,“ ;
Но, док је тако зазирао од класичног Хорација, Змај је заузимао друкчији преводилачки став. према романтичарима чији је језик добро познавао, За превод „Толдија“ он, например, каже: „Ја сам се трудно да га добро посрбим и да га не обезмађарим.“ Ту, где је био, такорећи, код своје куће, он је био задовољан успехом. А о тим преводима створено, је мишљење да често по лепоти превазилазе и сам оригинал, Сам начин превођења код Змаја занимљив је. Оно „посрбљавање“ које помиње, играло је у његовим преводима важну улогу, Идеје и њихова примена то је оно што је у томе главно, Отуда је његово „посрбљавање“ — препев, а не превод у буквалном смислу те речи. Критика која би мерила вредност ових превода, тражећи адекватност речи и појмова са оригиналом — сигурно би нашла много штошта да замери нашем песнику — преводниоцу, У једном краћем осврту, као што је овај, ми не можеемо улазити у таква поређења, Па ипак, примера ради, да поменем, рецимо, Рикертова Хидера, песму о парсиском пророку, који се напио воде на извору вечите младости, и у сваком раздобљу од пет стотина година обилази једно место, где први пут налази — варош, други пут —- голи пашњак са стадом и овчарима, трећи пут — море, чеврти пут — огромну шуму, а пети пут опет варош., _ Рикертова „човека који бере воће“, Змај замењује „старцем кукуљаве браде“; Рикертов „насе-
љеник у шуми са секиром којом сече дрва“ — код Змаја је: „стари пу-
(Наставак с прве стране)
њене историске националне мисије — на пример), као када је потценио поезију Диса и омео га у поетском стварању, а увеличао појаву поезије Милутина Бојића, као када је хтео да путем критике створи градски роман форсирајући Милутина Ускоковића,
Његова велика врлина је била и У његовом страсном интересовању за све појаве у књижевности. Није било важније појаве у књижевности коју он није критички пропратио, А имао је једну одлику која је ретка у српској књижевној критици. Умео је да новом писцу, ако је овај имао талента, и ако књижевно стварање овог писца није било на путу његовом идеолошком програму, широм отвори врата у књижевност, умео је тада да се одушеви за таленат, да са загреје за литерарно стварање новога писца и да га препоручи публици. Писао је са топлином — беседник у стилу када је у писцу и у његовом делу откривао нове вредности. Своје мишљење је износио одлучно, са пуним убеђењем, спреман да се за своје убеђење бескомпромисно бори.
Ове врлине, јако сумарно овде изнете, вероватно мотивишу оно вајкање да немамо данас Скерлића. Но ово вајкање имало би штетне последице ако би врлине Јована Скерлића као књижевног историчара ни критичара, ако би импозантност његове критичарске личности 'покриле проблематику његовог критичарског рада, ако се не би критички, научно, осветљавали његов "метод, његови погледи пл судови извори његових мишљења, анализа и оцена, његова критичарска“ пдеологија н естетика. А то се не може чинити јубиларним чланцима. Студије. су потребне да се утврди како су
стињак, седа му је до колена брада“.
„На последње Хидерово питање; „От-
када је овде варошр“ — по Рикерту светина, и не слушајући његове речи, виче: „да је на овоме месту тако вечно било и вечно ће бити“,. То место Змај преводи:
»А светина у заносу бунца: ту је варош откако је сунца; Гледај куле, гледај оне дворе: "то ће трајат док је неба горе!“
што је, по моме мишљењу, фигуративно, песнички још лепше и речитије него код Рикерта... Пушкинову скаску „О рибару и рибици“, која је у десетерцу, Змај је превео у тринаестерцу, једном стиху који је код нас ређи, али који је за тон и приказ овакве фабуле пријатнији од десетерца. у Свој преводилачки посао Змај је сматрао као једну врсту свог личног стварања, Поезија је опште добро и то добро треба ширити и множити, слично улози народних певача: певај што лепше и што разумљивије, Немачки песник Боденштет измислио је — „фингирао“ како он каже — песника Мирзу Схафија, коме је
своје песме „подметнуо“. Преводећи овога песника по Боденштету, Змај и сам проширује те песме измишљеног песника, па на једноме месту каже: „Ја сам Мирзу Схафија целог
Х
Б. СТЕФАНОВИЋ: АУТОПОРТРЕТ
Проблеми критичарског рада Јована Скерлића
токови који су полазили из културно просветних и идеолошких револуција Доситеја, Вука, Светозара
"Марковића уливали се у крнтичарски
рад Јована Скерлића, како су и колико. су и у ком виду процеси националне револуције у деветнаестом веку ин развитак српске буржоазије искристалисао његову идеологију, а са своје стране струја рационализма која је била жива у српској књижевној критици деловала на формирање његових естетских погледа и изрицање књижевних — судова. Студије су потребне да објасне савременом читаоцу колико је позитивизам с једне стране развијао, с друге стране ограничавао Скерлићева расуђивања о књижевности, где је п у којој мери уносио у Скерлићевом методу анализе књижевних појава и дела једностраности и ускости, Студије су потребне. да се испита класна ограниченост Скерлићеве идеологије и естетике, да се испита дејство оквира оне маЛлограђанске интелигенције којој је припадао, њених политичких и социолошких назора, на његове интервенције у књижевности, да се испита материја, структура његовог, како политичког и социолошког, тако и национално идеолошког третирања литерарних тема. А баш зато што је тако импозантна критичарска личност, са тако снажном и сугестивном убедљивошћу, са тако монументалним ауторитетом, нужно _ је критички испитати и његове субјективне слабости, његове страсности и пристрасности _ како у историчарском, тако и у критичарском раду.
Ако би се повело за нестрпљењем 6: којим се дају оцене данашњег стања књижевне критике, могли би се донети песимистички закључци о оваквим студијама, Међутим стање књижевне критике и научног рада није онако лоше како се то. чини.
а
превео. Неке сам превео из Боден-
штета, а неке сам по (њему прера-
дио. Има их, богме, и које (сам Мирзи Схафију подметнуо, за које
се он срдити неће, јер није жив, а.
није никад жив ни,био,“
Тако је и слободни превод, односно слободну прераду, Змај такође слободно преневавао и допуњавао! Овај његов посао из млађих дана настављен је често и доцније, Оно признање које се даје уз књигу „Источни бисер“ пружа нам карактеристичан докуменат за ову врсту Змајевог певања, :
„Оно што сам у доцније време писао — каже он — још се мање сме строго преводом назвати, јер сам више пута, и немајући кога песника при руци, сећајући се само његових песама, у духу његовом певао, Даклем: овде има више мојих мисли и изражаја, за које управо ни ам не знам јесу ли моји или туђи...“ Слично овоме, може се претпоставити да су писане и оне ствари за које се каже да су постале „по немачком , „по мађарском“, или по овом, или оном песнику.
Змај је дакле један велики популаризатор поезије; песник са много личне интуиције, али и са много способности да прими сугестије и емоције других песника. Његов дух је брзо и ванредно спретно улазно у суштину песничких концепција и врло вешто преправљао' песничку грађу за пресађивање са туђег земљишта на наше, са туђег језика на наш српски, Глас који је, са пуно права свакако, добио као виртуозан преводилац, који покаткад надмашује и велике узоре које је преводио, дошао је првенствено из оног оригиналног и слободније израженог приказивања туђе МИСЛИ,
Ако су дакле, песници — уметници творци једног заједничког блага за све људе — како то и Змај схвата онда су то и њихови сарадници преводиоци, јер су и они, свак на свом језику, ствараоци тих истих духовних творевина, Ово нарочито важи за преводиоце поетске форме. Они су поновни ствараоци песничких мисли.
Змај је — у својим преводима изразити претставник овог поновног стварања. Кроз његове.стихове одржава се свуда она висока мисао о идејној улози песништва, која је по Гетеовом “утицају обележена још У првој његовој песми, Његова неисцрпна Певанија уједначила је богатство и лепоту превода са оригиналним творевинама, па је зато и љегов рад на преводима исто тако значајан као и рад на оригиналном песништву,
ТРИФУН ЂУКИЋ
Ради се солидно, темељно на изучавању историје књижевности. На београдском универзитету спремају се докторске тезе из те области, а међу њима им тезе које су лосвећене испитивању процеса развитка српске књижевне критике, од којих се може очекивати да ће помоћи осветљавању проблематике Скерлићевог историчарског и критичарског рада. У штампи су и студије из појединих пернода историје српске књижевности, Када би заузимљивост издавачких предузећа била интензивнија, вероватно би било више плодова рада из те области. За сада заузимљивост издавачких предузећа у тој области није адекватна журби са којом су отштампане књиге: Скерлићева „Историја српске књижевности“ и Савковићеви уџбеници (о њима би се морало посебно говорити), Олако се прелази преко биланса критичарског рада који се обавио после Скерлићеве смрти „га нарочито у периоду после ослобођења. Недостају зборници књижевне критике и критичких прилога историји _књи жевности који би очигледније показали да они који деле слабе оцене данашњој књижевној критици нису у праву, Данашња књижевна критика нема вероватно у пуној мери оне Скерлићеве критичарске врлине које сам сумарно изнео; она нема ни његове моћи сугестије у пропаганди књижевности, снаге Скерлићевог ауторитета, Али ако се хладнокрвно, без афективног уопштавања погледа на стање књижевне критике после смрти Јована Скерлића, видеће се да се књижевна критика великим делом развијала независно од његовог утицаја и да је у њеним анализама и студијама одмакнут процес њенога развитка даље у напред,
ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ
Књижеђне | =» | новине
ТЛАВНИ УРЕДНИЦИ Танасије Младеновић и Ђуза Радовић у РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ
Ото Бихаљи Мерин, Велибор
Глигорић, Радомир Константи- |
новић, Душан Матић и Ристо 'Тошовић
~ | УРЕДНИШТВО Фрранцуска 7, тел. 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА Теразије 27, пошт. фах 138 х Претплата за годину 1954 Дин. 900. поједини примерак Дин, 20, _ Број чековног рачуна 102—7Т—208 с Лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ
Мотиви
у пјесмама 5 Николе Полића.
(Наставак са шесте стране)
И ми читамо, најприје, непомирљиву осуду старога свијета, испјевану умјетничком страшћу, као што су испјеване и његове тишине најтише и беспућа млађеначка: читамо осуду тиранима човјечанства, фашистима, које је Полић у својим су« шачким ноћима без сна слушао „у маглама јутра градске периферије“, како „вуку грозно уже од мртвачких звона“ и осјетио да —
Над главама виси ликторска сјекира — симбол грабежа, клања — А
Црна је кошуља развила заставу и бијела се гарда њој клања.
На уранак зове крвави дим са гаришта Каства, Подхума Под новим небом стере се, расте пламена, поносна шума! (1943)
А затим читамо пјесникову вјеру, да је пламена, поносна шума једини пут и горући свјетионик свима, који још нису на том хисторијском пу= ту свога народа, јер
»дуга, бескућна поворка тражи освету крви на друму,
Пламена звијездо, кажи им, кажи пут, што води у шуму,
Јер шума даје слободу вуку
и дивљи понос, што гори,
Над гариштем пустих, згашених 4 прагова |
нов храм“се гради на гори, (1943)
"И читамо, да он није пјесник пролетера од јучер; за себе је г. 1936 рекао: „Можда је мени поезија че« кића ближа... јаче ме заокупљају мотиви творнице и искреније су ми испади беспослених“ – („Књижевни хоризонти“), јер његова поезија није кричава (никад била, па ни да“ нас), гласна, она је доживљена, ли= фрика срца, али зато бунтовна, д-= светничка,
Читамо даље о мужевима, што остадоше „окренути к зиду и луба„ње пробијене“, о женама, што плету вунене чарапе им „црни крух мијесе за најдраже биће на свијету“, руке њихове дјеце браће и синова „руше запреке тврде срамоте од гвожђа, бетона и жица“, Многе је груди по годило зрно, и многи су клонули нич« це — уа што их то гони напријед, све наприједр“ — ни бункер их голем не плаши — „о вама ће пјевати народне пјесме — чудеса су ваша ко бајке!“
И коначно, читамо „Бакље на Учки“ (1. У, 1945) пи „Проклета земља“,
Истра је у Полићу добила свога најискренијег пјесника, којој се 0.браћа као уморни путник на крају“ свога хода кроз мукотрпни живот. Она је много патила „под крвничким законом ликторских сјекира, у мраку звјерства дуго је стењала“, „Учка се шутњом болова завијала“, а зноћ ужаса бјеше дубока“, „за далеким горама кости су шкрипале“, „над гробиштем душа старац је ридао“ (Матко Лагиња), али „Европа не види стрмину голготе од ове земље бијене“,
Ал' уто над Учком плануше бакље, што не носе више језу —
Велике бакље к'о црвене звијезде сад пјевају Марсељезу.
У срцима свију радости лудила кроз огњеве танци се, смију...
Истарски пути ничу у ноћи и свијетле из тамничких тмица.
А Вели Јоже, голем, управља талијом галијота —
Он креће из земље глада, скорбута на обале новог живота!
То су стихови новог Полића, које треба забиљежити, · како би њима бмо употпуњен његов животни пјеснички опус,
Загреб
· ЛАДИСЛАВ ЖИМБРЕК
аи
Одговорни уредник Танасије Младеновић, Београд, Француска 7 ф Издаје Удружење књижевника Србије ф Штампа „Политика“, Цетињска 1, “ « Ку
о је
У "а О у „ВВЕТ ОР маРНОаИће у