Књижевне новине
Тод. 1 Бр. 19.
ж | Цена 20 дин,
БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 20 МАЈ 1954
лист излази сваког четвртка
ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД ПЕСНИКОВЕ СМРТИ
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ-ЗМАЈ
МА песама, створених давно или још давније, после којих човек нагло посумња У прави смисао сваког даљег бављења овом, ако је најзад и позив, ипак некаквом вештином, тако да сумње које се јављају
У ново време а ничу из нових недо- “
умица и не говоре увек неочекиване“ и сасвим нове ствари, Куд с том поезијом, која је опевала небо, земљу и" човека, која је траве, птице, звезде и животом испуњено време окружила гомилама речи, и нашто ту додавати још нове речи кад извесне већ давно речене садрже оно. што тражиш; кад се сета, врло зрела сета живота, али истовремено и његов од свег блага драгоценији ромон чује, осећа и мисли у тим стиховима, рецимо младог Гетеа, у једној месечини. лепшој од свих. месечина, У слутњи зоре изнад свих зора, у трајању гушћем од свакогр То је питање сумњичавих тренутака које набацују врхови, и Данте, п Латини, и Грци, и они око њих и између њих; питање које захвата и прозу, па нај-
зад и сликарство, и даље; питање које се наметало многим пре нас, можда смиреније само и плодније,
но можда и мучније још, и страшније. Оно вероватно није мучило Змаја, а икако би могло мучити чика-Јову 2
Међу децом, у „Невену", и за време Ђулића, и после Увелака, и у политичкој борби и друштвеној сатири, овај човек средњег животног пута, 'врло реалног света и стварне своје друштвене и временске среди-
_ не, са личним трагедијама које нису " сломиле оквире сличних невоља про
сечног његовог савременика (па ипак!),овај дечији, политички и гра-
| ђанско фамилијарно. љубавни мла„ дић и несрећни муж песник није ни-
како био забринут за судбину својих речи, које је нештедимице, обема рукама, са једном управо ·наивном поузданошћу; додавао, толиким великим пре себе. : Шта су га се; оне тицале! Управо то осећа читалац и прималац његових стихова, ту наивну безбрижност. Али још и више: аутономну једну слободу и ширину,“ чијим контурама не недостају, најзад, црте монументалности, оне исте која се осећа код великих. — Тако пред масом његова дела, још увек непотпуно познатом (!), али — речено је то — Не и пред квалитетом, оцењеним као расипање, као раскивање блага. Поготово не пред снагом којом би оно и данас, мисли се» и убудуће, деловало и могло дело-
вати. Јер, пре свега, оно је тако не· одређено широко. Поезија љубави и. · смрти — грађански канцонијер Ђуг
лића и Увелака; политичка дневна поезија; дечије песме; маса превода; доста прозе. Већ је то тешко скупи-
ти у; лик, Али тек | усмереност — куда7, На све“ стране,
и, према _прихваћеном схватању „07 снази" и заокру ~ ·
лирској, или епској у жености, без трагичног, без. херој-
' ког продубљавања, у -осредњем рог.
а
унутрашња. сила п
морењу грађанског живота, - између Пеште, Беча, Загреба, Каменице као географски и временски обичних, изнад итинерерског нимало неиздигнутих дата. Импетус Јакшића, трагично загрцнута лирска и драмска сила Костића, то су физиономије које означавају једно време, у ликовима од гвожђа и сребра, од ватре ин кристала. А време је, и то путујући баш преко њих, отишло даље, џи стигло до сумње у поезију. Не заустави је ни Змај.
Можда. — Но свакако, он је зау-
стављати не би ни хтео, остављајући: то частољубље другима, Он је тро- .
сто, поуздано, реално „певао“, певао своје животне невоље, певао против непријатеља народа с-којим је помешао живот. Па ни пошто“ је, рођен за. породицу, све своје рођено коначно погубио, ни у том опасном, чини ми се веома опасном тренутку није преламао линију разумног или реалног свога људског и поетског пута. Она је само заломљена, и врло карактеристично, опет у смислу реалности (али реалности наде); певао је деци. Региони реалности времена, друштва, света; : Јакшић почиње стиховима:
Мрачна ми је тесна соба, сенка црног гроба,
Костић је у мермерној архитектури Илијаде; Змај у смиљу и свадбеној чедности, најзад:
Ала је леп овај свет!,
пи ђи 0 Маи |
ским, приземницама „изнад. којих се гомилају облаци, иза
никовим
но без романтичног сигнала трубе У Маринковићевој композицији, него и ту врло реално близак обичном говорном узвику, са уживањем човека — што не рећи — У прслуку. Да, јер тај свет, то је грађанство, то је, топографски, Нови Сад какав је и сад мало даље од центра, у нипред » баштама
баре, под баром, где треште жабе.
БОШКО ПЕТРОВИЋ
То је. та земља, те „узве", тај магистрат, та Србија, тај Милетић, тај лени Гаша са чакширицама до листова и смешним округлим клобуком на глави, тај „Невен“, тај Змајевац, то сеоско гробље. |
Најзад, није било: другог. А и тај други у тесту, и овај камен земље Србије, п Максим Црнојевић, — то је тај исти, само депатетизиран, свет Змаја. Змај је урбан, он је лик што — само чист и леп — силази са страница Јаше Игњатовића, разумљив У том свету, чија смо реалност, напослетку и ми.
Не море га сумње у поезију. Она је њему свака мала и велика ствар. То је реч У мелодичном _оплитању око ствари, по у најразличитијем смислу, који јој“ даје наша потреба и
нужда наше природе: у смеху, презиру, борби, тузн, миру, радовању, слободољубивости, истини и, можда
ЦРТЕЖОМ.
= АКБИМИТ ЗМАЈЕВЕ ПЕСМЕ. НЕВАЈАЛАШЦ с'пЕс
~ Му 4 “
Змај или о поезији
изнад свега, раду. Све иде у те речи, све како најједноставније јесте, у ритму који нам је пајближи — десетерац, ·бећарац, грађанска лирика —, врло брзо, врло одређено, како хукће живот, за „Змаја“, за Милетића, за Ружу Личанин, брзо јер се мора: — и само онде, код деце, у „Невану“, где се одмара и жаткада има времена и слободе, само ту слободно затрепери. машта. Један тренут, ан он, дабоме, према деци, пун хумора, доброг осмеха, непживљене игре са својом сопственом мртвом децом око Руже:
Ала би се моја шапа апа, рапа, здрапа! —
" И то је све, и све је то, у том све-
ту у ком се од љубави иде до сватова, од _сватова до деце, па до смрти; где су градови. приземни, са чифутским болтама и маџарским узвама и бечким штуцерима; учитељи и попови; владике и митрополит; јуначки млади Милетић; устарабари и чанколизи; покварењаци и издајице; радикали и либерали; Јаша и Миша и краљ Милан; жалост.и сум рак; и деца, деца, као ружичаста нада — све то им све оно друго што је било реални живот. Који он хвата — одушевљени, гневни, јетки, горки, слободољубиви, потсмешљиви, духовити Змај; лаки, _шапатљиви, ведри, наивно зачуђени и разиграни чика-Јова. Без сумњи у значења својих речи, њихову оправданост, потребу, трајање.
И дапас тако све то стоји, разасуто на све стране, нешто заборављено, нешто отето забораву, нешто прашњаво, нешто 'чисто — човек не зна шта пре да узме. Пита се: је ли то поезија» Је ли то поезија»
ликовни · пРИЛОЗИ У ОВОМ .
БРОЈУ: ПОРТРЕТИ (УЗ ЧЛАНАК | МОМЧИЛА СТЕВАНОВИЋА ПОВОДОМ УЛУС-ове
ИЗЛОЖБЕ ПОРТРЕТА)
ПОРТРЕТ ЖЕНЕ
М. ШЕРБАН:
х
Сумњичави веле: понешто јесте: „Са пеленом на челу леденом". Али —. Али шта је све другог Међутим, у нама се прелива — баш тако: прелива се река његових стихова, Од дечијих до Снохватица, и сваки час, у свакој прилици и за сваку прилику једног обичног, непатетичног реалног живота, какав он увек јесте. У ком су и сузе, и гнев, и огорчење, и туга, и иронија, и шала, и дубина и плићина свакодневни и непатетични, без пропињања на прсте, без Грка и орлова, а ипак — кад све збројиш ипак тако дубоки и високи, и баш утолико дубљи и виши уколико реалнији у обичном и реалном ромору својих обичних речи, И уколико их те ствари, а н те речи — више препознајемо као своје, без кринки и геста, као дубоко, као крваво реално, као крваво обично, као ироч нично, Као дечији своје, себе, нас.
И тако Змај расте, не знаш ни сам како, и расте и траје, без икаквог упињања,, просто; спокојно и без сумње. Можда и не расте. Можда само јесте. Али јесте. Нико се ни не пита како он то — расут у сваког од нас — траје м јесте,
ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ
Проблеми "критичарског рада Јована Скерлића
ИШЕ пута се чуо послед[5 њих година, када се говоП рило о стању данашње књижевне критике, уздах
као нека врста прекора:
„Немамо Скерлића!“ Толико је критичарска личност Јована Скерлића оставила дубоког трага у књижевном и културном животу Србије. Утнцај критике Јована Скерлића је у школама још врло јак. Пре кратког времена отштампана је његова „Историја нове српске књижевности“, која је некада служила као канонизирани уџбеник, И, пре. поновне појаве ове књиге. нанлазило се у редовима школске омладине на механичко _ усвајање _ Скерлићевих критичких судова. Већ и због тога, мишљења сам, да се проблематика
Скерлићевог критичарског рада не.
би смела у обичајеном јубиларном стилу третирати. ји
Обилази се око импозантног Скерлићевог критичарског и књижевно историчарског рада. Ретки су покушаји да се са савременом научном мишљу приђе његовом делу. Говори
се о неопходној ревизији Скерлиће-.
_вих судова, а тој ревизији се прилази, више-мање фрагментарно, Више разлога постоји за овакво посту“ пање.
Недостаје у првом реду историји српске књижевности научни преглед развитка књижевне критике. Још -није сагледантај: развитак у делини Није сагледан у целини процес сазревања књижевне' критике у процесу развитка књижевности и.културе у Србији, нису дубље. анализирана' основна струјања, филозофТека, социолошка и“ естетска У том "процесу, тису темељније. проучени "периоди историског развитка српске "књижевности, па ни онај период у "коме је Скерлић“као “критичар дело'вао. А. и метод проучавања, онај „који произилази. из савремене ' нау-
|
· тра- Кочића, Иђу - је грешио при том када је догмат"ски и програмски примењивао своје
ке, није се још довољно развио У области књижевности.
Када се данас чује онај усклик: „Немамо –Скерлића!“, мисли се У првом реду на врлине његовог критичарског рада, оне које на први ло+ глед могу служити као пример књижевној критици. Импонује огроман посао који је он као књижевни критичар успео да обави у кратком року свога критичарског рада.. Импонује његова способност да грађу историје српске „књижевности, која је сабирана током деветнаестог ве» ка, методски повеже и среди, нову да сакупи, а својим изузетно даровитим критичарским духом да из те грађе извуче прегледно процес“ раз-
овитка српске књижевности, Оно "што
је било фрагментарно. или. неразвијено у историчарском раду: његових претходника, претворило се: њего-
свим стваралачким радом у монумен> тално научно дело. Он'је дао'те-
мељну базу за упознавање историје српске књижевности. Снажним“ критичарским инстинктом у откривању главних обележја у књижевним по+ јавама. и књижевним делима, способношћу да везује ове појаве једним. одређеним погледом и' методом унео је'нова критичарска осветљења у све "значајније периоде развитка историје српске књижевности; Онако како је умео да 'убедљиво одреди место и значај писцима У историском развитку српске књи= жевности, тако је знао да поуздано одреди место и' значај писцима који су се у његово време јављали, Да поменем само Бору Станковића, -ПеЋипика, Упадљиво
рационалистичке погледе и идеолошке захтеве (Србији је потребна здрава, мужевна, патриотски. оптимистичка књижевност за остварење
(Наставак на осмој страни)