Књижевне новине

АК и они који не мисле да је Џемс · Џојс велики, ако не и највећи, уметник-романописац _ двадесетога века, слажу се у том да он прелставља најзначајнију појаву у савременој књижевности,

Џојс (1882—1941) родио се,и школовао У Даблину. Стекао је, У, језунтској школи, оллично знање грчког и латинског, а његово познавање живих језика било је врло обимно и солидно, Џвајг у свом делу „Свет од јуче“ нарочито наглашава да је Џојс познавао чак и дијалекте европских језика и са запрепашћујућом брзином могао при превођењу или "у разговору наћи често више синонима и израза него онај коме је дотични језик бло матерњи. Напомена која није без значаја кал је реч о Џојсу.

Већ од 1904 г. он се ставио у неку врсту

добровољног изгнанства -— предавао је језике у Берлицовом институту у Трсту. (Стигао је, дакле, у онај крај — боравио је иу Пули — где је пре седамсто година настајао велики еп „Божанствене комедије“, ако је до краја веровати претпоставци да је у Рилкеовом Довињу боравио и Алигиери). Доцније је живео у Паризу, а од избијања Другог светског рата, 1939, нашао се у Швајпарској, и ту је и умро, у јануару 1941 г.

Поред двеју књига песама које одража-

вају „идеал стилског савршенства наслеђеног од „континенталних“ писаца и грчколатинске _ културе“, и драме Изгнаници

(Ех ез, 1918), Џојс се задржао на прози, ни У њој, и њоме, подигао себи споменик, камен надвијен на раскрсници, прст који показује „одавде...“

Почео је као оштар посматрач живота који га је окружавао и којем је и сам припадао и онда се кретао, са напором, ка одрицању и порицању тог и таквог живота, Напор му је био огроман, а пут — од смишљене и свеене објективности у прилажењу „материјалу“ до придавања симболичког значења делу — тј. од реализма до симболизма — врло тежак. Тај пут означавају његова четири дела која претстављају остварења без поређења.

Даблинце (Ририлегз, 1914), прву збирку приповедака. почео је да пише још у Даблину. У тој збирци назначене су оне карактеристичне ситуације живота који је, упркос објективности, још. увек, бар делимично, и његов, Приповетке су остварене реалистички утолико што у њима постоји изузетна уједначеност тона и материје и што стил преноси одговарајућу атмосферу и открива импликације дате приповести,

Портрет уметника у младости (Рогфга ог ће Ага аз а Хоџле Мап, 1916) претставља његов други период. Роман је аутобиографски. Џојс је схватио да мора раскрстити са самим собом као делом оних снага које су га створиле, ако хоће да слободно ствара и да постигне ону уметничку целовитост која му је циљ. То је мушко дело егзорцизма и катарзе. (Напомињем да с нестрпљењем очекујемо да се појави ово дело и на срлском У врло студиозно рађеном преводу П. Ћурчије).

Трећи период који је био већ назначен У „Портрету“ остварен је у „Улису“ (ЏЛузвез, 1922), делу које је Џојсу осигурало шекспировску непролазност. Он се ту ослободио да у језику преображава и рекренра, на реалистичком и симболичком плану, огроман и необухватан живот. Дело је имало несрећну судбину да због предрасуда буде забрањено дуго времена у англосаксонском свету и како Гилберт каже „тих раних дана већина читалаца и критичара сматрали су Улиса као необуздано романтичарско дело, неконтролисан излив подсвесног, моћно али безоблично. Тако = да је било потребно наглашавати „класичне“ и формалне елементе, „Данас, после и формалног проучавања тог дела, за сваког је очигледна његова строга структура. На око хиљаду страница дат је микроскопски један једини дан живота двојице Ираца, Стивена Дедалуса и Леополда Блума. Свака епизода у Улису максимално је конкретна, сат дана повезан је са одређеним органом људског тела; повезује се за. одређену уметност, има свој одго-

варајући симбол и специфичну технику, Сва-

ка езипода има и назив који одговара особи или епизоди у Одисеји. Дело је победа и славље језика, ритма и унутарње организације, Квалитете, који дају естетску лепоту уметничком делу, Џојс је изразио преко Стивена Дедалуса још у Портрету:

„Оно разбуђује, или треба да разбуди, да

ствара, или треба да ствара једну естетску стазу, идеално сажаљење или идеални ужас, стазу изазвану, онда: продужену и најзад уништену оним што ја називам ритам лепоте“.

„Шта је то уствари»“ упита Линч,

_ „Ритам“, — рече Стивен. — „Ритам је лрви формални естетски однос између дела и дела у било којој естетској целини или естетске целине и дела или делова, или било којег дела и естетске целине чији је он део“.

Ове квалитете (засноване вероватно на Питагориној дефиницијд лепоте као „свођења многог на једно“, а која је до ДедалусаЏојса допрла преко поставке Аквинског риећг и пет #ла гештилиг еће.). Џојс остварује максимално у Улису. Чврста интенција дела „Држи се тог сад, тог овде, кроз

2

мЏЕМС џојс

које читава будућност урања у прошлост“ — Улис, стр. 75) постаје она хипотеза за коју Х. Спенсер каже да кад је човек баци међу чињенице „које се акумулишу, леже у нереду, онда оне, те чињенице, почињу ла попримају изглед реда“. Џојс следи метод саме природе сликајући садашње време и место временл и места која наилазе: брзим притицањем слика, Тако он постизава интензивни реалитет (оваплоћен у симбол). За то користи оно што је Вилнам Дејмз поставио још 1890 г. у Прин. ципима психологије, тј. термин „ток свести" — који је од тада примењиван и на стил и на метод — као и схватање да се ПсухоОлЛОгије више тичу процеси него статичке форме или способности. Ово могуће разлучивање личности, њена многодимензионалност, захтевало је изузетно осетљива чула која би бележила оно разнолико што је истовремено у току, а реализација тога на уметничком плану новине формално-структуралне и језичкостилске којима је једино Џојс био дорастао. и то га и ставља у први ред писаца који су потпуно револуционисали прозу.

Четврти период његов обележава дело Финеганово бдење. (Езппеват5 МакКе, 1939 г.), роман који је Џојс писао седамнаест година и „за чије разумевање је потребно других седамнаест“. Као што је у Улису дат један дан, овде је дата једна ноћ. Џојс је отишао још даље у потсвет, У двом делу се Џојс потпуно ослободио. реалистичке приповедне основе којом се служио као основом за организовање Улиса и дао, на чист симболичан начин, саму срж живота којег се одрекао и отишао тако далеко да у језику распршава постојеће речи, ствара нове, речима из страних језика даје енглеске наставке или обрнуто, или уноси и потпуно речи из других језика.

Џемс Џојс је писаш чије дело ће тек да врши свој велики утицај.

С. БРКИЋ

Даљи са ВИ КРБА 7 = ТУ

.УНО КАИЛАС

групи финских песника овог века видно место заузима рано преминули Уно Каилас (Јипо Каџа5). Мада је умро необично

» млад, навршивши тек три деценије живота (1901—1933), Уно Каилас је Издао пет збирки песама („Ветар и клас“ 1922, „Бродари“ 1925. „Очи у очи“ 1926, „Босим ногама“ 1928 и „Сан и смрт“ 1931) поред публицистичког и преводилачког рада. Године 1932 су први пут штампане његове сабране песме.

Мало је код нас превођена уопште финска књижевност, поезија поготово, иако она пружа много новог и посебног што се не може наћи у књижевностима осталих северних народа. музикалност финског језика омогућава управо песнику да с лакоћом изрази оно што иначе тражи много, често врло много, изражајних средстава. Зато се, читајући стихове финских

песника на финском језику, човек мора задивити помоћи коју мелодичност језика пружа песнику. Отуда и позната чињеница да финска поезија, много више мо многа друга, губи знатно у преводу.

дом

За једну ноћ се мој дом сагради уз чију помоћ, бог саму то зна. – — Да: ли то његову градњу томоже ти, Црни Градитељуг —

Мој дом је тладна кућерина члаји трозори у ноћ гледају.

А ледени тлам очајања

једина је огањ на огњишту мом.

Ни пред пријатељем, ни пред гостом

нема врата да се отварају.

Двоја врата само ја имам,

двоја само: у сан и у смрт.

(Превео с финског О. Ђикић) 5 („Сан и смрт“, 1931)

дали ацееевенар вета петина атријум вин дрлиншинииине ари парити прави пе ери.

(

Ишла је испред

„ума је тако, пемна: "пожелео да "ти од нечега и онда да "буде са Тренуци њиховог присног заједничког живо-

Ка А

њега тако лако и тако усправно да је осетио жељу да бешумно ло-. трчи за њом, зграби је за рамена и шане јој нешто бес

је. заштинасамог њом

та затреперише као звезде у његовом сећању. Коверат љубичасте боје лежао је крај његове, шоље за доручак и ем руком. Птице су цвркутале у бршљану и сунчана потка завесе светлуцала је на поду: од среће није могао да једе, Стајали су на пре-“ трпаном перону и стављао је карту у топли длан. њене рукавице.

Талас- још нежније радости полете. му из срца и поче да тече топлом бујицом његовог крвотока, Као меки сјај звезда тренуци ЊИховог заједничког живота — о којима нико није знао или никада неће знати — запламсаше и осветлише његово сећање. Жудео је да је потсети на те тренутке, да учини да заборави године њиховог суморног заједничког живота и да се једино сећа њихових тренутака заноса, Јер он је осећао да године нису угасиле ни његову ни њену душу. Њихова деца, његово писање, њене брите око вођења куће нису потпуно утрнули тај нежни пламен њихових душа. У једном писму које је тада написао, рекао је: „Зашто ми речи као ове изгледају тако тупе и хладнер Је ли то зато што нема речи довољно нежне да буде име твоје2“

Сабласна светлост уличне светиљке лежала је у дугој линији, протежући се од прозора до врата, Габријел баци капут и шешир на кауч и прошавши кроз собу приђе до прозора. Гледао је доле на улицу да би мало стишао своје узбуђење. Онда се окрете и наслови на орманчић са фијокама., леђима 0кренут светлости. Она је скинула шешир и огртач и стајала је пред великим покретним огледалом 'откопчавајући блузу на струку. Габријел застаде за неколико тренутака посматрајући је, и онда рече:

„Грета!“

Она се полако окрете од огледала и крену пругом светлости ка њему. Лице јој је изгледало тако озбиљно и уморно да речи засталоше на његовим уснама. Не, ово још није био тренутак.

„Изгледаш уморна“, рече он.

„Мало сам уморна“, одговори она,

„Да се не осећаш болесна или слаба“

„Не, уморна: то је све“.

Она приђе прозору и ту застаде, гледајући напоље.

Сада је подрхтавао од нелагодног осећања. Зашто је изгледала тако расејана2, Није. знао како би почео. Да је нешто не мучи» Кал бн се само кренула ка њему или му пришла по свом сопственом пристанку.

Био је у таквој грозници беса и жудње ла је није ни чуо кад је пришла прозору. Стајала је пред њим један тренутак, чудно га гледајући. Онда, изненада се уздижући на врхове прстију и лако ослонивши руке на његова рамена, она га пољуби.

„Ти си веома племенит човек, Габријеле“, рече она,

Задрхтавши од радости због њеног изненадног пољупша и тих необичних речи, Габријел јој положи руке на косу и поче да је

пП Р Ево ду

Основна тема. поезије Уна Каиласа је пролазност, слабости и судбина људског бића Уствари то људско биће је песник сам, песник и» њетова душа која је у његовом властитом телу на крст разапета То је извор толико болне преокупације песника својим личним проблемима, извор метафизике, песимизма и дубоке меланхолије над трагичношћу властитог битисања. .

Свестан своје тешке бољке, Уно Каилас је журио да каже све оно што је носио у себи. Чезнући за јужним сунцем, његово се тело ломило у суровој зими севера, али се песник на то није освртао. Додавши томе и тешке материјалне прилике, није никакво чудо што Каилас с горчином пише да су слобода и независност уметника у најмању руку помајка ако не и мајка стваралаштва, а да је баш то недостајало њему као што недостаје и многим друтим песницима. Отуда су многи стихови Каиласа хладни и суви. Па ипак. под том тврдом глазуром увек се осећа дрхтај једног топлог људског срца које је куцало за човека, за људе.

0. Ђ.

ТУЂИНАЦ

Свуда сам био туђинам,

ч свуда ме гледаху подозриво.

Са сваког места сам жељео побећи,

алџ, ма где се склоних,

остадох увек туђитнам.

И тако За мене на целом земљином тространству не беше мирног кутка. | А самог ме изнутра раздиралце биће које ње тознавах.

(„Сан и смрт“, 1931)

(Превео е финског О. Ђикић)

ислено и нежно на уво, Изгледала |

„да се преда. Сада, кад му

"он га је миловао,.

Но -В

дотичући прстима. Коса је била опрана, мека и сјајна. Срце му се прелни-

глади, једва је вало од среће. Баш кад је пожелео она му је бо ила. по својој сопственој вољи. Можда сугњене мисли текле. заједно „са његовим. Можда је осетила страсну жељу која је била

у њему и онда је и у њој преовладала жеља ; се тако лако пови-

'Новала, питао се зашто је био тако пун не

поверења. Стајао је држећи њену главу обема рукама. Онда, обавивши брзо руку око њеног

тела и привукавши је к себи, рече благ: „Грета, драга, о чему ти то сада размишљаш» Није одговарала нити се потпуно повиновала његовој руци. Он поново тихо рече: „Реци ми шта је то, Грета. Мислим да знам шта то није у Реду. Знам ли2 Она одмах не одговори, А онда, бризнувши

у плач, рече: 1 : м „Ох, размишљам о оној песми „Девојка из

Огрима“.

Затим се отрже од њега, побеже до кревета и забацивши руке преко ивице постеље, сакри лице, За тренутак Габријел је стајао непомичан од чуђења, а онда пође за њом. Када је пролазио. поред помичног огледала виде свој лик у пуној величини — широку, на грудима потпуно попуњену кошуљу, лице чији га је израз увек збуњивао кадгод би га видео у огледалу, и светлуцаве наочаре позлаћених оквира. Он застаде неколико корака од ње и рече:

„А шта је са том песмом» Зашто та песма чини да плачеш»“ |

Она подиже главу и обриса очи надланипом као неко дете. Један љубазнији тон но што је он то очекивао, изби у његовом гласу.

„Зашто, Грета2“ упита он. “

„Мислим о једној личности која ми је обично певала ту песму, има томе давно“.

„А ко је била та личност давног“ упита Габријел, смешећи се. ;

„Неко кога сам познавала у Галвеју када сам тамо живела са мојом старамајком“, рече она.

Осмех нестаде са Габријеловог лица. Мрачна љутина поче да му се скупља у потсвести и мрачни пламенови његове пожуде стадоше да бесно горе у његовим жилама.

„Неко кога си волела2г“ он иронично Упита. „Био је то један младић кога сам познавала“, одговори она, „и који се звао Мајкл Фареј, Он је често певао ту песму „Девојка из Огрима“, Био је веома нежан“.

Габријел је ћутао. Није желео да она помисли да га занима тај нежни младић,

„У стању сам да га тако јасно видим“, рече. она после једног тренутка, „Какве је само очи имао: крупне, црне очи! ИМ имале су такав израз — један диван израз!“

„Ох, онда, ти га волиш“ рече Габријел.

„Обично сам са њим одлазила У шетњу“, рече она, „онда кад сам била у Галвеју“.

Једна мисао пролете кроз главу Габријелу. „Можда је то и био разлог због кота си пожелела да одеш тамо са оном Ајворовом девојком»“ рече он хладно,

Она га погледа и упита изненађено:

„Зашто 2“

Њен поглед учини да се Габријел осети непријатно. Он слегну раменима и рече:

„Откуд ја знам. Можда да га видиш“.

Она ћутке скрену поглед с њега низ пру-“ гу светлости и управи га ка прозору.

„Он је умро“, најзад рече. „Умро је кад му је било само седамнаест година. Зар вије страшна ствар умрети тако млад»“

„Шта је биор“ упита Габријел, још иронично, „Ралио је у плинари“, рече она.

Габријел се осети понижен због неуспеха своје ироније и због евоцирања лика овог умрлог младића који је радио у плинари. Док је он био пун сећања на њихов заједнички, присни живот, пун нежности и радости и жеље. она га је у себи упоређивала са другим. Застиде се од самога себе. Онда виде себе — једна смешна прилика, човек који је приређивао претставе за своје тетке, нервозан, доброћамерни сентименталист који је држао говоре непосвећенима и идеализирао своја сопствена кловновска задовољства; сажаљења достојни гојазни човек чију је слику на брзину спазио у огледалу. Инстинктивно окрете леђа још више ка светлости тако да она не запази стид који је горео на његовом челу.

Покушао је да одржи свој тон хладног испитивања, али док је говорио глас му “је био понизан и равнодушан,

„Грета, претпостављам да си волела тог Мајкла Фареја“, рече он.

„Тада сам га много волела“, рече она,

Глас јој је био пригушен и тужан, Осе= ћајући како би сада било узалудно покушавати довести је у расположење у које је желео, Габријел је миловао њену руку, а онда и он рече тужно: '

„А од чега је тако млад умро, Грета» Је ли то била туберкулоза>»“

„Мислим да је умро због мене“, она одтовори. 3 Неки неодређени ужас обузе Габријела због овог одговора као да је у часу кад се надао да ће ликовати, неко неопипљиво и осветољубиво створење радило против њега, прикупљајући снаге против њега у том свом неодређеном свету. Али уз свестан напор он се отресе тих мисли и настави да милује ње“

ну руку. (превела Вера Илић) ПЏЕМС ЏОЈС

и ја | ЖЊЕЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 20 МАЈ 194