Књижевне новине

| ђ

чир

| шз с

ЖИХАЉ МАЈТЕЊИ

(п |

. 2

4 АД ЛИ је било то» Мислим

баш 1929, јесте, оне године

кад су се многи шуњали са

секиром у руци око огра-

= да од летава и дасака Про-

гадале су фирме једна за другом,

оне су интересовале само нас, људе из предграђа.

Свет се дао у потеру за огревом. Није нико ни помислио на чврсте, злраве ограде, већ су долазиле у обзир само оне на којима су се летве клатиле: оне се и тако морају обновити једног дана. Овакви дроњци-летве, које се скитнички клате по свету, само нервирају другара који лута са секиром у руци, што да их он не понесе, што би их другом препустио! Или би наједном нестала каква клупа са улице — хип, хоп-а да и не говоримо о кружним враташцима на парковима, чија је — иначе — дужност била да регулишу гужву, с паролом: „Само по један!“

— О, молим лепо, добро ће доћи под комадић угља — говорили су један другом суседи са секиром У руци. Тиме су хтели да даду до знања један другом да нису — остали баш без икаквог огрева. А скупљачи из околине железничке станице ови су вукли вреће и сакупљали угаљ — никад не би пропустили да додаду:

— А, ово кад се стави на жеравиду, дивота!

Није то зато што је неко можда сумњао што. Али ипак је требало нешто проговорити, нарочито ако би човек налетео на познаника.

Јер, враг је тај огрев, верујте, људи, лукав као змија, Притисне ти душу негде у октобру, обавије се око срца ин стиска немилосрдно својим љигавим телом. Најежи се на први ледени дах и стално ти нешто шапуће на ухо. У таквој прилици онај с празном кесом напрегне све своје материјалне резарвне снаге да исцеди једно пола хвата. Бога ми, то је онда велики празник: цела породица дође у походе тим дрвима, пљеска их надмена осмеха, а ако уз то може да набави и неки комадић угља, онда сиротиња каже, као што и мисли: пуна шупа огрева! А када дође први мраз, весело мрмља пламичак, греје се породица, '

У јануару још увек се греје око ватре, само — ејеј — кад треба наложити, просто те боли свако парче, па бројти сваки пањ.

Муваш се по страховито празној шупи, ишчепркаш доскора затрпану пилотину, узео:си у обзир свако парченце, свако дрвце ма где било у близини куће. Закон света је такав да од средине зиме почев полазе на пут колица у правцу _ колонијалног дућанчета на ћошку, према „Суром медведу“ који ће дати и на веру до првог, .

Али, ако машинерија откаже послушност, то је као да се небо провалило, то је као да се земља потресла; ако „Сури Медвед“ отера дете: нема! неће да да на веру или је ликвидирао ту грану привреде у својој трговини. Шта ће бити ако у кући нема ни паре, ни толико да се корпа дрва купи! Не остаје ништа друго него да часни мужеви са секирама у рукама пођу у поноћно доба на јуриш против крезубих ограда и против клупа јавних паркова.

Те немилосрдно хладне зиме обртао сам неколико врста проналазака, почев од поклада па све до времена кад се калеми воће. То су били проналасци у вези са одлуком да ми се породица не смрзне. Као претставник капуташке класе у своме предграђу, моји проналасци су имали да отступе од пароле: „Секиру у руке па у напад!“. Због тога сам само унутар куће смео да се служим секиром. Требало је да радим мучжи, јер је моја жена ватрено бранила сваки комадић крша око куће. Једно време из ормара покрадени »„ауфенгери“ за одела служили су као основа жеравице за угљену прашину коју сам покупио са пода подрума. Дошао је ред и на дрвени оквир једног кревета за одмарање, дрво које је испало из платна — то је, молим лепо, тврдо дрво, а од тврдог дрвета је дивна жеравица. Али уништење овог оквира изазвало је такву буру, да сам морао да одустанем од даље ватрене употребе унутрашњег уређаја. Тада сам се сетио прича свога деде 0 „ватреним тужвама“. џ

Шта су то „ватрене гужве 2 Треба прво згужване новине поквасити у води, треба их добро исцедити а затим сушити. Кроз неколико дана је хартија тврда као грудва. Баци јед-

АВРЕМЕНОГ

рстача

уну помоћ у стварању 0-

Е т но туце таквих „ватрених гужви“ у бубњару, ето ти топле собе! Наравно, потребне су ин огромне количине папира и стрпљења да се намеси толико – папирних гужви. Жена ми је пружила много већу морал-

к А)

ваквог огрева нето у уништавању унутрашњих уређаја.

Ти питаш: зар. није било огревног дрвета у тој вашој вароши, букових целаница или церовине у приткама, или бар смрдљивог угља. Како да није било, дрваре су се просто разваљивале од отрева, али ко је имао новаца! Народ је радије чекао пролеће! Надао се да сада и тако већ, ваљда, неће још дуго трајати, Јаој, каква је то година била, година када је умрла вересија. Међутим, и са вересијом сам чинио покушаје и то телефоном:

— Овде књитовођа фабрике сирћета — тај и тај — говорим ја у слушалицу,

— Молим лепо — брујао је апарат. — Треба ми један хват цера.

— Како да не, имамо прворазредну церовину.

— Моја адреса: Улица Тургењева, 23.

— Молим лепо, 23. Затисао сам, молим лепо.

Како је дивно то, радовала ми се душа. Што сам уотште месио папирне „ватрене гужве“, што сам упропастио даску за кутус, женине „ауфентере“, кад су ови толико опасно љубазни» Један хват — та, с тим ћемо још и у мају кувати вечеру!

Нисам никад појео ту мајску вечеру што сам је сада кувао на тој церовини., Наиме, оно лице на другом крају телефона интересовало се надаље да ли ћу новац послати унатред или ће се исплата обавити код куће. Кад сам ја одговорио у чему је ствар, он је јако и бескрајно почео да жали, он као и ја, што нећемо моћи да направимо пазар, А

н.

па сам>осећао: “ма колико "да он жали;

ја за један степен више жалим од њега.

— Нису ми дали, ђаво да их носи, нако јако жале — известио сам своју породицу,

— Код гробара Шега има јевтиног огрева — распростре се једног дана вест брзином муње. Срећом, било је управо првот у месецу, имао сам нешто остатка у џепу: напред, на љице места!

ИМ, стварно, то је била истинита вест: саме божје труле крстаче, старе ограде и посечене тужне врбе. Све са оног дела гробља које су иселили На том делу гробља стајао је стари копач рака и делио огрев. И мени је доспело за половину колица. Стари гробар је делио огрев, мерио је муштерији крстаче — на његовој земљи расте овакво дрвеће, он и не може продавати друго већ оно што код њега роди. Наиме, пошто су „иселили“ старо гробље са тог дела земље, старом _ гробару градска управа и плебанија уступили су све ово. Гробар је са брижљивошћу каквог трговца измерио, по тежини и у квадрат, своје крстаче, дрвене гробљанске ограде и жалосне врбе. Зато му је поглед мотрио не само то да каква скитница не покраде његова дрва, него истовремено и следећу гробљанску парцелу, ону која има да дође на ред: Колико то може изнети, Истина да на њу треба чекати још коју годину, али он ће ишчекати, има он времена, није он још толико стар. А народ се тако једнодушно, као да се то само по себи разуме, погађао за крстаче као да тргује на пијацама.

— Нема бирања — осецао се стари гробар; јер било је и таквих који би радије развукли и оно комађе крстача млађих година које није толико натруло, а то, признати ваља, не би било сасвим поштено.

И' када су се последња колица са крстачама искотрљала из гробља, вашар се завршио. Са разнетим КРстачама нестало је у бесконачности

н читавих педесет година. је.

Еј како је пиштала тестера у 9вим натрулим крстачама: никада се нису дале понизити да постану 0гревно дрво, Суседи су саветовали: за сваки се комад ваља прекрстити кад падне у ватру — они знају ла

је то добро, ложили су већ они та-о

ко што. На једном од последњих ко-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 20 МА а

ВЕШЕВИЋ: МЛАДИ ВИОЛОНЧЕЛИСТА

мада било је, сећам се, нагорено у дрвету:

Шишка Јожеф, 1879. 5 :

Само толико и то је недовољно, али је зато тврдо и чворновито дрво крстаче објашњавало, и у дрвету ватром ужљебљено име и година објашњавали су упорно, а и та чињеница да је дрво тако дуго остало здраво, да су Шишкину _ успомену брижљиво неговали, нарочито у почетку, да су та заливали сузама и да му је на гробу расло цвеће. Затим је. дошла једна нова генерација која је могла да пронађе „покојног деду“ тек после дугог тражења и лутања међу гробовима, а крстача се крзала и прнела. Али, онај који је ужегао дубоко Шишкино име на крстачи вероватно је био човек са великим искуством и добро је познавао свој посао. Хтео је да подигне вечити спомен једном човеку, а вечна успомена постала је сада комад дрвета за ложење у мојим рукама, и одмах ћу га и бацити на ватру. Још тренутак-два само, морам га бацити на жеравицу, јер једва још да тиња...

Шишка Јожеф, 1879. Не сећам се породице са таквим именом, али сам одлучио да било када нађем неког од Шишкиних да им кажем: грејао сам се на крстачи његовог деде или прадеде — нека ми опрости због тога, али ту се и тако више не може помоћи! . |

А пало ми је на памет ово; па, сиромах човек је и у смрти бољег срца него богаташ. Јер. богати 'покој-

ник, тај ти се увуче под, поносни ,ках

мени крст, под мраморни споменик, а можеш ли ми објаснити како би камен претестерисао, како би њиме ватру запалио у сиротињској пећи! (С мађарског Б. Чиплић)

Убили

(П Р

УГО нисам знао да је у ме-

ни постојао бог, Ишао сам

у школу, хватао голубове и

нисам мислио о богу. Он ми

није сметао, није ништа тражио од мене па зато нисам ни осећао његово присуство. Само сам се понекад питао, да ли је он то, кад хукнем у прозор па на њему остане магла која брзо нестане као снег у шаци,

А онда је дошао рат.

Кад су.једном Немци пролазили улицом чуо сам како је неко казао у нашем дворишту: „Убиће. бога у нама“, |

Рекао сам то Николи и питао га шта то значи. Он ме је запитао да ли сам видео Немце кад се ујутро умивају на пумпи у дворишту кафане „Пролеће“,

— Видео сам.

— А да ли су имали мали фластер на грудима изнад срца. мали су. Д

— Е, то они носе због страха казао је он. Пи

— Како то — упитао сам.

— Па ту су их шприцали да се не плаше, Да не морају да звижде кад ноћу иду сами улицом.

— А богр — питао сам.

= Па бог. је у нама и они могу да га убију зато што су штприцани рекао је Никола гњечећи ногом празну кутију од шибица.

Нисам много разумео и молио сам га да ми још прича. Он ми је рекао да је касно и да мора да иде кући, а да ћемо сутра отићи у поље, у јаругу, где су некад бацали мртве коње и да ће ми он и Веља показати како се убија бог.

Те ноћи нисам могао да славам. Чекао сам да сване. Дланови су ми се знојили и онако у полусну сам видео како су птице нанизане. на неки конац и тако лете, а уместо очију _ им светле батериске лампе. Овда сам

КЊИЖЕВНОГ СТВАРАЊА

ЈОСИП

% океану,

Носеће. се ко, трудне жене Ил' ждријебне' кобиле,

Од тигра т лава Кад скачу. на:ожртве

и гутања, Подлмје од хијене.

оријашке змије м гортле.

мјешлиљуи

тробудите човјека ч себи! Дубровник, 13 априла 1954

__ СВЕКРИК. ЖИВОТА ·

Све велике сиље природе пи њеним органи · Хималаја утонула с Еверестом у вјечност леда,

И сами мајмуни скамућ' с праштумске гране на грану и чутећ' братство на анималном тлану — опомињу нас; Дођите к себи цм туној памети ак У којој. сја козмично зрно соли

Укротите. дегенерисане страсти

И стравично г ричуће таштине

Надуте ко. натуњене козје мјешињне

А безобзирнтије, дивљије, крволочћије

Сред џунгле прежтуве, ричиће ал бешћутне Сред. вјечитог клања, ждријења, пуцања костију

Звијездице ситне сред свемирске маглице Сањарећ/ сред Кумове сламе о огњеном валуџ Праствари, мигају на вас златним очима

Сред тихе Будине ноћи кад свемир спава. Будите добри, умјерени м узорни м останите у мјери људи у коју вас стави свјетлост Будите дјеца соларних родитеља. Повратите се џц чедност цвијета, дрвета, Кротког створа, с којим се природа дичц. Повратите се у себе ког остависте празна Пошто сте предалеко пискочили џ неманске димензије, из којит се мори, роби, затире и сије смрт ко туча, лије ко киша у тљуску ж оскрвњује козмични закон умирања.

И, о похото Сатана, Мефиста ч Цербероса, диже споменик тобједама које воњају

по стрви цш крви џч гуше грло праживота оскрвњује богињу љепоте, умјећа, правде

ж вјечне хармоније, која је трогната од зљижт вјекова тпобјегла мећу канибале

Ри“ ОД

КОСОР. ;

тралшуме

свебуђења;

Не дижите споменике својим тпобједама

Но их закотајте у гроб са љешинама.

И силазећ; с ума у паше нпадтрагимно доба Морећ нељудски културу и цивилизацију Отимљућ' из устанаца дјетињих мајчину сису И слмјепећ" очи створа које је моделовало

И створило сунце божачском виду који преболно чезну за сликом м визијом свемира — О одреците се, одреците хијенског грохота,

з% лажт м ратова што се ближе ко

отровнице ч бијесни пси, побјеснула

иунгла и крвави љештинарски гигантски

каос, одреците се бомби воденичних

ц атомских сверазарања и прах ц пару

ч мељаве, свеугаснућа тлодности земље

затора љубави, земље ми жене, мудрости свемира и гашења свих свјетала а да

настане трамоћ у којој тује тек вјетрови отровни, ц олује недоживјелог зла

ц злочина, одреците се, стегните у себи талитине ц режећег подсвјесног злочина тробуђеног отровном културом блуда... О, одреците 'се, сузе дјеце, јаук звијери, сузе тронутога тробуђеног човјечанства вас опомињу ц људски моле, умдрите неман ц

су бога у мени

и п О В Е Т

чуо зујање авиона и пред зору сам заспао.

У кући су ми рекли да више не смем да носим батериску лампу и ла морам да будем у дворишту пре него што зађе сунце. После су ми претраживали џепове и питали ме да ли имам пушчаних чаура, А ја сам мислио само о томе како ће Никола и Веља да убију бога у мени, и дали ћу после тога да останем жив да гледам голубове и да се кулам.

Ујутро је прво наишао Никола и рекао ми да идем у башту иза његове шупе, Он ми је кроз разваљењу ограду протурио ђубравник и једну дрвену пушку, казао ми да идем у јаругу, да га тамо чекам пошто он мора да изађе на капију и да се јави родитељима.

Кад смо стигли У јаругу Веља је

већ био тамо са ашовчићем и дрвеном пушком, сличном Николиној. . Рекли су ми да узмем ашовче и да копам, а ђубравником да избацујем земљу. Нисам се противио због тога што сам желео да видим како ће убити бога у мени, а и због тога што су'и Никола ин Веља били. по две године старији од мене и што би могли да ме исмеју пред друговима, или да ме туку ако их не бих послушао.

Пре него што сам почео да колам Никола ми је рекао да треба да легнем, да он измери колика треба да буде јама по дужини,

— Сада почни, — рекао је Веља кад је обележио. — Не смеш ништа да говориш и замишљај да је ноћ.

Узео сам ашов и почео да копам меку земљу, меку вероватио од кише која је падала претходног дана. Грејало је сунце и ја сам само на моменте могао да затворим очи и да замисљим да је ноћ. Тада ми је. из-, гледало страшно оно што сам радио. Мучио сам се, руке су ме болеле — али, не знам због чега, нисам смео да престанем са копањем.

— Готов сам, — рекао сам Николи и Вељи који су седели недалеко од мене и држали дрвене пушке на крилу.

= Стани мирно, — викнуо. је Никола и погледао у јаму коју сам ископао. — Лези да видимо да ли је довољно дубока.

— Виде му се колена, — казао је Веља. Онда се окренуо мени: — Мораш још да копаш.

Престао сам када је хлад једног дрвета на брежуљку изнад јаруге дошао до мојих ногу, Никола и Веља су пришли и рекли ми; — Добро је. Таман за тебе, ј

Објаснили су ми да треба да станем испред јаме, окренут њој ле-

ђима. Стао сам и гледао их зачуђено. — Шта мислиш садр — питао ме Никола.

— Мислим да ли ће да ми се виде колена, казао сам, не знајући због

чега баш то. ; — Е сад ћемо да убијемо бога у теби, — говорио је он. — Кад ми

подигнемо пушке и кад пукнемо ул стима ти ћеш да паднеш. Немој да дишеш и мисли само како ти крв тече из главе,

Пао сам и осетио сам да ми је на челу велика рупа. Ту, одмах испред косе, ту ме је болело и чинило ми се крв тече и да пуни јаму. Осетио сам како су на мене бацили ђубравником земљу.

—- Јеси ли видеор — питао ме је Никола.

— Штар — рекао сам не мичући_ се.

— Па то, како смо убили.

— Мене је болело.

— Па убили смо.

Сам сам био у јами, Јесте. Значи бог не леже у јаму. Они су убили мене. Бога није нигде било.

Устао сам, истресао земљу „из кошуље и пожурио кући.

ДРАГОСЛАВ ГРБИЋ