Књижевне новине
САВРЕМЕНА ПРОЗА
Село на земљи
РЕШЛИ су цесту између
камиона лако. Пут им ни-
је био тежак, нити су се
бојали, јер су били нави-
кли на много теже прелазе, на утврђеним пругама ни крај оштроумних њемачких стражара, У ноћима мрклима и свијетлима, А ова "ноћ је била баш каква им је требала, ви претамна ни пресвијетла. Готово им је тешко било и оставити логор кад су већ били у њему. Ту је било негдје хране, оружја, муниције, Али нису на то рачунали, Нису били спремни, Голи је часак оклијевао, би ли се дошуњао до којега шатора па извукао из њега торбицу с комадима круха.
Чудили су се и сами како је то лако пролазити кроза саму средину непријатељскога логора. Неколико пута су и застали и предомишљали се. Али је голи ипак знао да свака скупина шатора има својега страж:ра и да патроле обилазе око логора.
— Ништа — рече — одрецимо се сваке сласти,
Узверавали су се одмах на брежуљак изнад цесте,
— Ипак — рече голи — не би ми било драго да не знају да смо озуда прошли. Не би ми било драго да остану читаву ноћ у увјерењу да су партизани баш далеко, и можда још што горе. .
И он припреми митраљез.
— Видиш, овако, ево, она тамна гомила, оно су они камиони команде. Ја мислим да је у њима штаб. Што ти мислиш,
— И мени се тако чинило док смо били горе на врху.
— Е онда у реду.
Голи је неко вријеме намјештао митраљез, Оцјењивао даљину, смјер.
— Хајде ти мало више горе, Причекај на ономе ћувику.
Дјечак пође полако.
Голи је још мјерио, оцјењивао даљину до оне тамне гомиле на средини долинице, недалеко усамљена храстића, Небо је било ведро. Звијезде су трептале живо, и зрак је био помало прехладан за његове голе ноге. А долина, под шумицом, под обронцима брегова, тамнила се и на њој се није могло наслутити никаква живота,
Голи у једном часу опази да се на оној гомили коју је узео на нишан нешто мало засвијетлило.
— Види, можда официри сједе и пију, или играју карте,
— Зашто не би играли карте! рече сам себи. — Нису можда желили да дођу овамо ратовати, Играју карте. Можда и пију добро вино.
Још једном сине свијетло на тамној хрпи. Ваљда су отворили врата на штапским колима, Можда је нетко изишао да прошеће по свјежој ноћи.
Упро је очи у мрак. Настојао открнти знакове живота, Замишљао је како сједе официри за столом у штапским колима, пуше, пију лослије добре вечере.
— Није им лоше — рече.
(ОДЛОМАК)
— А ипак им морам покварити задовољство. Ја бих у неким приликама и заборавио многе ствари рече он. — Заборавно бих, али не смијем. Ето, тако ти је то,
И он притисне на обарач.
Митраљез се затресе срдито, Није ни голи очекивао толику узбуну. Био је већ и заборавио како се његов шарац понаша,
Пусти каквих тридесетак метака, упрти митраљез и потрчи узбрдо.
Ноћ се усупнула., Тишина се јаче укочи. Само је голи звонио чизмама по камењу.
Дјечак га дочека мало више.
— Напријед, напријед. Сад ће они почети своју.
Журили су па су посртали у мраку преко камења и дрвља, заплитали се у грмље, треснули главом у стабло.
Најприје су опалили неколико хитаца страже, а мало послије тога настане онамо у долини силно праскање, Чуле су се не само пушке н митраљези, него и бомбе, ручне и бацачке, па и залајавање аутоматских топова. Није се могло разабрати у што је усмјерена ватра, јер до голога и дјечака није допирала никаква танад.
— Аххаа, ахаа — рече добро су се снашли.
— Као да прже лигње котлу — рече дјечак. Нека прже, нека — рече голи нако није разумио што је то дјечак мислио.
— Бране се, бране, рече дјечак, Затомљују страх.
— Што ти то куха! Потрошнит ће двије тоне муниције.
Сада, кад су знали да ватра није усмјерена на њихов правац, ишли су мирније, и сабраније разабирали пут у мраку.
А долина је све јаче врела, Могло се опазити и сјевкање 1) околним бреговима, како су експлозије освјетљавале на далеко обронке. Нарочито су се натјецали митраљези, Цврчали су триумфално као да снјеку живо месо непријатеља. Осјећало се задовољство стријелаца, А бомбе из бацача тутњиле су дубоко, разлијегале се широко, као супијана пратња.
— Један мали стратегијски потез — рече голи. — Није ово лоше, мој друже — рече задовољно. — Сутра ће они оправдати буку и потрошак муниције, дивним ријечима: „ВелиКе партизанске снаге, у јачини од три бригаде, напале су јединице наше дивизије „Виторна“ на логоровању у селу Црндак у долини тој и тој. Захваљујући великој сналажљивости команданта, пуковника Мерла, наше су јединице одговориле и великом ватром присилиле непријатеља на паничан бијег. Непријатељ је одвукао са собом велик број мртвих и рањених, Наши губици: један мртав и два рањена,“
Голи се одушевио, на умор и глад,
%Ж
голи —
у великом
Заборавио је
МИЛЕНКО СТАНЧИЋ: МРТВО ДИЈЕТЊ
— Талијанима не да јуначко срце мира, па се петљају у све ствари на свијету, па ето видиш. Зашто се петљају у оно што им не одговара>
Дјечак није имао воље за разговор. Он се још осјећао болесним и чекао је само да голи дође на мисао о починку, па чак је вјеровао да би он могао извадити из свог кожухаи какве добре хране. Али то је била нада као на врху игле,
Још се читав сат чула из долине жестока пуцњава. И то је ваљда сметало голога да застане. Чинило му се да и он нешто ради и да подржава ту борбену ватру. На концу остане још само неколико детонација тешког бацача.
— Сад можемо починути — рече голи, Опазио је да дјечак већ једва миче ноге, а и он сам је био смртно уморан,
Напипају за једним грмом нешто мекшега тла и ту одмах падну.
Неко су вријеме смиривали дах. Затим су погледали небо, као да провјеравају ноћне покриваче. Ноа модрој ведрини сјале су крупне звијезде и трептале страсно. Искриле су се звијезде у бистром зраку. Небо се открило као дубока празнина, с много зрака, с мало топлине. И чинило им се да су и сами нешто превише откривени и голи.
— Да смо им смакнули барем какав гуњ из камиона — рече голи. Нисмо показали баш велику сналажљивост у повољној прилици.
— Лакше би нам било превалити ноћ. Мора се признати, да није баш топла,
— Жао ми је гуња голи. ,
— Стисни се некако уза ме — рече дјечак — чини ми се да сам сада много здравији и да се топлина пробудила У мени,
— Да би наишао какав медвјед или вук замолио бих га да нам уступи брлог за једну ноћ, Само за једну ноћ...
— Можда би још боље било да смо извукли какве хлаче — рече дјечак, — То нисмо смјели заборавити.
— Бојим се да не би биле чисте.
Дјечак се насмије, слабашно, али весело.
— Видиш, да ће бити све добро, кад смо се почели и смијати, Ту негдје У овим бреговима мора да је које село. Нема сумње.
— Село
— Можда ћемо наићи сутра на село какво нама треба, село у којем гори весела ватра и грије се лонац млијека, и кркља кукурузна каша. Што ти мислиш»
— Село — рече ђено.
— Село на земљи — рече голи право село.
И они се стисну један уз другога и стану обојица пивокотати зубима.
— Спавајмо, спавајмо — рече голи, настојећи пребродити питање вечере. 7
јако — рече
дјечак неодре-
ВЈЕКОСЛАВ КАЛЕБ
" пасторална чежња свих вВисокКоцИВИЛи
,
СТАРИ ТЕКСТОВИ
Глас народа
ор љубавника“ пронађена 1897 на овде штампамо, пример је дворг царства у којој већ звучи зованих градских култура за као прву у низу оних које
Староегипатска песма „Гов' једном остракону у Каиру, коју ске љубавне лирике из времена Ново
природношћу. Објављујемо ову песму Т у н ће нам дочарати лирски глас старих и минулих култура, пика звук вечно људских осећања. Преводи, који нису рађен Нера гиналу, ипак ће, у својим границама, пружити слику трај у
пролазном, . .
ДЕТАЉ ЈЕДНЕ СТЕЛЕ ИЗ ДОБА Х1Х ДИНАСТИЈЕ
ГОВОР ЉУБАВНИКА.
Ј-
девојка говори:
Ти, брате, слатко је ићи на воду
ч куптати се пред тобом, како би угледао лепоту моју у кошуљи од најчистијег краљевског тлатна, када је оквашена.,.. Силазим с тобом у воду ч опет
излазим к теби са црвеном
рибом која лепо лежи на мојим трстима...
Дођи цш погљедај ме.
младић говори:
Љубав моје сестре је са оне страме,
река је између. Један крокодил
лежи на спруду. Али када ступам
у реку газим струје, срце ми
је храбро на водама и оне су као
земља за моје поге. Њена љубав
ме чини тако јаким: она је узрок мојих чудеса.
2.
девојка говори: х
Зар хоћеш да идеш, зато што си мислио на јело Зар си ти човек свога трбуха2 Зар да
идеш ч обламилш се2 Та ја имам чаршав.
Зар да идеш, зато што си жедан7 Узми
моју дојку, она тпретиче за тебе.
младић говори:
Возим се скелом низ реку,.. са својим свежњемљ
трске преко рамена.
Хоћу за Мемфис ц казаћу Пта-у, господару
истине: дај ми за ову ноћ моју сестру!
Плима је вино, Пта је њена трска, Сетмет је њен
лотос, Еарит је пупољак ч Нефертем њен цвет.
·.. Њена лепота доноси дан. Мемфис је здела
са јабукама љубави положена тред лепотом његовог лица.
Лећи ћу у своју кућу им бићу болестан.
Комшије ће ући, да виде шта ми је.
Ако с њима долази ц моја сестра она ће постидету лекаре, јер моја јој је болест позната,
Сестрина брава, њена кжатија, лежи насред
њене куће и крила њених врата стоје отворена...
сестра излази љута. Ах, да могу бити вратар, па да грди мене; чуо бих њен глас када се љути, уплашен као дете.
пред њом. '
Ново царство 1600 — 1100 пре н. е. (С немачког превода О. Бихаљи — Мерин)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 3 ЈУН
1954