Књижевне новине
'
ИГЕ ГОВОРЕ
Ф. М. Достојевски: „Коцкар
%
(„НАРОДНА ПРОСВЈЕТА“, САРАЈЕВО, 1954)
МАКОЛИКО нам Достојев-
ски био познат по „Браћи
Карамазовима“ (о којима.
успут речено, Крлежа ка-
же у својим „Записима...“ да их није могао дочитати), „Злочину и казни“ или. „Селу Степанчикову“, маколико нам се чинило да смо доживјели и схватили богату и чудесну галерију његових ликова, увијек код овог детаљног аналитика људских душа налазимо нове, интересантне личности и моменте из руске средине прошлог вијека. У свакој његовој књизи, преко сваког од мноштва ликова упознајемо и доживљавамо човјека, а с њим и живот и вријеме и свеукупност ужасног и узвишеног. Јер, сваки његов лик, дат тачношћу инвентивног математичара, анализиран до највиших облика умјетничког, схваћен и оцртан у свим нијансама “сихичких распсложења и стања, открива по једну црту задивљујућег познавања човјека који се у разним видовима и односима појављује као основна значајка и као главна вриједност. А у исто вријеме сваки лик, нов као вриједност и као један детаљ цјелокупне анализе, носи видљиву ноту неке несхватљиве, али временом и условима оправлане трагедије у којој се осјећа не хладно филозофирање и ситна, педантна логика него захват у срж, у топло месо, у дубоки свијет унутарњих раслињања и страсти.
Блиски су нам и јасни и Рогожин из „Идиота“, и Раскољников. из „Зло· чина и казне“, и Катарина из „УЈкиног сна“, и Аљоша, Мићка, Смерђаков и други из „Браће Карамазових“, и учитељ -— хазардер, генерал, Полина из „Коцкара“. Блиски су нам као непобитност, као истина једног времена и једног друштва коју је Достојевски као мало ко други знао да објасни и обликује,
Процес у душама људским и схватање величине патње и трагедије који су унутар њега, Достојевски је објашњавао прецизно и чудесно истинским вибрацијама страсти, без бројним варијантама мрачних унутарњих потстицаја, логичним олносом нерва и нагона, што нам је тако често нама самима непознато наке живи у нама и око нас. Класична руска књижевност скоро сва је таква. Темељена на откривању онога унутрашњег у човјеку, на објашњавању човјекове психе, а то значи на анализи распињања између онога што јесте и онога што се хоће, што диктира нагон а појачава страст. Толстој је у зрелим годинама стварања на тему чулне љу"“ави написао „Крајцерову сонату“ која по дубини понхолошке анализе и снази тумачења долази у ред његових значајних дјела. На истој основи Толстој је изградио и ликове Ане, Карењина, Вронскога, ЈБевина у „Ани Карењеновој“. А Достојевски, је најпотпуније, најдоследније градио своја дјела и своје јунаке баш на мотивисању психолошких стања, на настојању да сазна све што се збива у великом свијету наизглед малих оквира унутарњег живота. Необориви реализам и непобитна логика У спознавању тог свијета добили су код Достојевског . форму болесног напрезања за спознајом, можда чак и форму морбидности и безизгледности у којој неки чак траже и коРијене егзистенцијализма. Међутим, остаје као чињеница то да је творац Једног великог и значајног дјела у суштини реалиста који је само нашао потпуно своју форму, условљену ријетком, посебном индивидуалношћу и диктирану животом средине која садржи симпто..е болести и пропадања. У дјелима Достојевског та средина је одражена као у конкавном огледалу које не прима и не пројицира предмете површински и ллошно, него хвата и њихове избочине. удубљења, њихову унутрашњост. Због тога су његове рефлексије —те-
шке, опсервације сложене. Ликови, да кажемо, вишедимензионални „Коцкар“ је дјело у које је Достојевски унио доста аутобиографских мемената., И он сам је био склон коцки и то још. у дјетињству, а касније је постао и пасионирани учесник у хазардним играма. Описујући пропалу руску аристократију која проводи своје вријеме у дворанама за рулет, Достојевски је хтио да објасни кобност и неизбјежност
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 3
игре од које су људи без некалдашњег богатства, само са голом племићком или контеовском титулом очекивали да ће им донијети срећу, а то значи новац и стари, већ пољу-
љани углед, И коцка је једна од б6о-.
лести које разједају човјекову пси-
ху и које стварају варнабилна — расположења. У туробној атмосфери _Рулетен-
бурга, у сјени сталног окретања пло: че на столу за рулет гдје се рађају наде и подносе разочарења живе личности овог романа: ограничени аморални генерал, његова пасторка Полина _ окружена _ проблематичним контеом Де Гријеом, који чека насљедство и богату удавачу, искрено заљубљеним _ Астлејем и учитељем (писац биљежака — аутобиографски лик) који несхватљиво, скоро боле-
„оно, чак мрзећи воли лијепу и при
влачну генералову нећакињу. Атмосферу типичне руске средине Достојевски је пренио под друго поднебље постављајући тако односе између људи разних нација који су се заједно нашли у једној тежњи, а који пропадају „отмено“ оставши само са титулама и успоменама.
Све је у овом роману мрачно и узвитлано до грозе, сви обрти на животним путевима јунака „Коцкара“ су туробни до трагедије, атмосфера оловна и неиздржива, пропаст и пад неминовни, а све је ипак пуно стварног живота, временски правдано и осмишљено као одјек превирања у Русији одређеног периода. Изванредни тумач јединственог менталитета руског човјека, Достојевски је поред сликања једног дијела руске аристократије можда и несвјесно, само једним детаљем, подвукао премоћ својих земљака, фанатичних и примитивних али широка срца и нерафинираних, елементарних страсти, над извјештаченим, бескрвним филистрима са Запада. Достојевски је схватио „широку душу“ свог човјека и био њен упорни, стрпљиви сликар. Ликови његовог романа „Коцкар“ употпуњавају ону познату галерију из која се издижу Рогожин, Раскољников,
Овај роман смо добили у заиста добром преводу, без бојазни да су стил и језик Достојевског лишени њихове праве вриједности.
ЛУКА ПАВЛОВИЋ
о- >
ЈЕ УМРО ИСТАКНУТИ ЧИЈЕ
ДЕЛО ЈЕ ОД НЕСУМЊИВОГ ЗНАЧАЈА
У ЗАГРЕБУ СЛИКАР ВЛАДИМИР БЕЦИЋ,
ЗА ЧИТАВУ ЈУГОСЛОВЕНСКУ лиКОВНУ УМЕТНОСТ. СИКА ГОРЕ: ВЛ. ВЕЦИЋ:; АУТОПОРТРЕ
Стећци су „дечји цртежи | наше прошлости
(УЗ ЗБИРКУ БОГУМИЛСКИХ ЕПИТАФА)
ЕМЉА је — по којој ходамо — живот; који је био живот што је прошао кроз смрт, као кроз врата у којима гори ватраи мијења
пролазнике из једног лица у друго.
Ова је реченица из неке пјесме или приповјетке, која још није угледала свијет, а отета од поезије, стоји као свијећа пред нама, да освијетли поезију. Но шта бива кад у земљи нађемо онај први живот којег смрт још није прерадила у земљу, да јелном буде други живот, млад ми разноврстан» Нама дрма такво узбуђење које може изазвати само сјећање на наше далеке претке, а сјећање је изазвано нечим што је било истински њихово и сад непромијењено дошло до нас. Кога не узбуђује мисао на претке, који су нам нешто оставили, али на које ми нисмо налик!
Она силна даљина која се разапела између нас и наших богумилских стећака сад је простор ватре и да је мања, температура нашег узбуђења била би нижа. Што даље од завичаја сретнеш брата већа ће бити радост, али ћеш се то више чудити.
Радост и чуђење дакле држи та температура и оно нешто треће, изражено у питању: „што да се учини»“
Заиста, што да учинимо са стећцима2 А што да учиниш с братом> Хтио би га загрлити, тако, да опет постанемо једно. Пред стећцима стојимо као њихова реапсорпција.
Да, морамо ући у њих, вратити им се, и само ћемо ми покренути одлучно црте њихових уреза, који тре-
_пере док их гледамо, у сјећању, што
се миче у нама и потпуно дражи,
Неуморни Боро Павловић даровао нам је 15 страница брошуре с натписима стећака, који су уствари стихови и то изворни, једва толико стилизирани, да личе на прерадбу задаће ђака другог разреда у залаћу ђака трећег разреда основне школе.
Ја те епитафе у првом реду сматрам психолошким куриози-
тетом, а онда тек хисторијским, фолклорним, етнолошким, документарним, _ литерарним.., Као такав
феномен, они су занимљиви по схваћању смрти
својих аутора, смрти
ГЛАВА ЈЕДНОГ ВЛАДАРА СТАРОГ ЕГИПТА
ЈУН 1958
највише, а исто тако живота, дјела итд.
Посебности ових су врло и у томе, првом лицу. Колики ту покојници говоре сами о себи и тако мртвац говори уствари много увјерљивије, и сасвим увјерљиво. те је сваки веома „жив“, То је свакако врло поетска мисао, а онда једнако и поезија. Нама чудна!
Какво чудно пребивање у смрти. Мртвац уистину Као да говори сам.
натписа свакако што су писани У
Ова проста тежина: „давно ти сам легао и дуго ти ми је лежати“. баш је обична као
камен што лежи умрлом на прсима, те сасвим _одсудна и једнојезична. Многи је овлје смисао вриједан за испитивање. Што на примјер значи оно тако често понављање, у разним варијантама, „не попирајте ме ногама“2 И кад се за то нађе можда брже, можда теже рјешење остат ће и поред чара откривеног смисла још увијек чар поезије која га је уматала. Ево једног натписа.
„на земли тужи дабижив молу вас
не наступајте на ме
ја сам бил
како ви јесте
а ви ћете бити како јесам ја
не дотикан ме ја сам бил
како ви јесте
и ви ћете бити како јесам ја
молу вас још господо немонте ми кости потресати“
И још ако се не заборави ликовни елеменат и овај се литерарни материјал одваже у укупности интегралног материјала стећака, онда лобивамо једну нарочиту умјетитчку тежи ну, прави ковчег с блак . Већ двије године осјећам у уху неотклоњиве Бихаљи-Меринове ријечи, да „увиђамо колико мало знамо о нама самима и да је дошло време да се одгонетну дечји цртеж: наше изгубљене и заборављене про "лости.“
3. ТОМИЧИЋ
„Плитвичка
рапсодија'
Чеде Прице
(ИЗДАЊЕ „ЛИКОС“, ЗАГРЕБ, 1954)
ИСАМ дошао да пишем кри-
|. тику ове збирке. Нисам. Уосталом, да ли је ту кри-
тика и потребна2 И што би
с њоме постигли2 Ништа.
Ништа више, него што може учинити сама књига; може ли нас неколико = ма и точних судова — прибли жити више Чеди Прици, него покушај да га доживимо кроз његове стихове»
Над тобом је тако чисто небо
као да си га умило својим бистринама.
Оно има боју твојих љескања,
глас твојих бјелопада
и равнодушност твојих бистрина. (Језеро дјетињства)
Рођен и одрастао у овом крају „дивљине која је лијепа и љепоте, која је дивља“, како то добро – запажа Влатко Павлетић у кратком, али језгровитом лпоговору књиге, Чедо се није морао много трудити да нађе занимљивих и поетских узбуђења. Чак и туристи одушевљени су овим јединственим крајем. Изгледа на први час апсурдним, али вјеројатно је, да му је баш то присуство толиких природних љепота отежало пут до тога да их претвори у говорне,. Малене су наше ријечи, и опћените, заједничке су наше регистрације најдубљих осјећања, према великим стварима увијек смо слаби и тешко нам их је дохватити! Тешко и забиљежити ! и
Обитељ се расула. Распала у ратном метежу. Курјаци и ножеви појавили су се из шума, на домак дјетињске душе. У страшној вијавици, _ „пред ловцима, што полудише од лова на
непосредно, '
људе“, у коме су страдали толики драги:
За тужно ухо његовог сина пуцање је био другога гласа (Ловац, посвећено Огњену Прици)
осјетљива душа дјетета повукла се је у себе, и сада је још дубоко и растворена у исто вријеме небу и земљи и водама, и понорима у себи. Отуда оно чудно, раскошно богатство доживљаја, отуда лепет толиких слика, пјев толиких птица, шум толиких вјетара, туга толиких обала:
Губећи тако, пјесник је уствари, поетски добивао. Његова повезаност с родним крајем добила је још једну компоненту; нажалост трагичну, црну. Тако је на зеленој постирци језера, под плавим небом јадања, одјекнуо очајни крик смрти. Замутила се љепота, али се продубила, по старом правилу, да без велике патње нема ни добре пјесме. Одлазак из Плитвица, одлазак Плитвица у сјећање родио нам је ове тужне јуначке пјесме о кршним нашим људима и женама, о врлетним камења“ рима и благим дубравицама, _ крашким пољима натопљеним и сланим од крви и суза, које вода неће испрати никада. Понорнице могу да их само још дубље унесу у земљу, У којој се ништа не губи.
"Требало би уочити још једну Прицину компоненту: еротску. она је дана искрено, и зато упечатљиво и оштро, младићки. Требало би једном посебно писати о томе, како овај наш 'нараштај доживљује еротику, у сваком случају другачије него наши очеви између два рата.
__БОРО_ПАВЛОВИЋ
У 534 РРА
забележено ~
од крупним и звучним насловом „Уништење критике“. и поднасловом „Зашто се. хвале лоше књиге“ објавио је Радослав Ротковић у це“ тињској .„Побједи“ од 9 маја чланак, чији је повод једна од (по Ротковићу) лоших књига — „Багдала“ од Душана. Матића Да би доказао безвредност књиге критичар је навео две песме;
„Домаћи задатак“ и „Зарни влач“, које усталом нису нарочито карактери-_ стичне ни за Матића-песника ни за његову књигу, самодопадно (као да је учинио неко откриће) питајући читаоце: „Шта мислите ла је тој“ Критичар се потом окомио па оне који су. писали о Матићевој књизи — у овом листу, у „Политици“ им другде, зата, јер су, поред осталог, хвалили и ове две песме. —иако њих овде ни у „Политици“ пису хвалили! Тако изгледају „аргументи“. Немајући и не умејући сам да каже ништа одређено о књизи, осим стандардних инвектива „празни експерименти“. „надреалистичка бунцања“ итд. критичар пецка и боцка друте и опет (немоћно-зајсдљиво) пита: „Како је могућно да се књиге У којима фунгирају овакве пјесме, као равноправне осталима, хвале и узди+ жу на пиједестал узорних издања» и тако, ето, бранећи тобоже критику од уништења Ротковић живи у уверењу да ликвидирање једне књиге (која означава дугогодишњи уметнички пут : развој њеног аутора) на основу двеју тенденциозно изабраних пјесама није „уништење критике“! Коментар овом, најблаже речено некоректном „критичарском“ постучку заиста није потребан.
ка
новинског
Ол пригодног чланка не
тражи се ништа друго него да буде засан и концизан у својој информативности. А да ли је такав напис Ну-
срета Сеферовића о Јовану Скерлићу, објављен у .Борби“ од 23 мајат Није. Он је типичан пример квазинаучнот стила. Писац се често заплиће У
контрадикцијама. Он пише реченицу; „Јован Скерлић, иако у почетку своје делатности, у својој младости, социм-
јалист, што заправо никад није био..“ и читаоцу препушта дилему: у младости социјалист, што заправо н икад није био2! Скерлићева схватања о радничком покрету су час „директно резкционарна“, а одмах затим бива генерално упоређен са Светоза-
ром Марковићем, итд. Шта да се тек каже за овакво фразирање, за овај стилски галиматијас: „Конкретно ис-
ториска стварност тадашње Србије објективно је таквим схватањима (и практичној делатности коју је Скерлић широко развијао) која су претстављала најдаљи ломст грађанске мисли: у испитивању културне историје, у упознавању и развијању уметности и књижевности, У развијању друштвено-политичког _ активитета те класе — та србијанска конкретно историска стварност дала је место У својој историји тим схватањима која се не могу оспорити, јер су она дала за ту средину и за то време вредна остварења“. Покушајте сад да разумете шта је ту ко дао а шта примио ако можете!
+
Сл. А. Товановић, тичар београдског недељног листа „Република“ пишући (у броју од 25 маја) о изведби „Каролине Ријечке“ већ У првој реченици дезинформише читаоце: „Драго Жерве, који је млад писац...“, иако је, с мало труда, могао дознати да је Жерве рођен 1904 године. Такав је отприлике цео тај напис. Например; „Посматрани дакле више као персифлажа него као фарса мада се прелазни елементи и фарсе и сатире У њему (7) садрже — и комад и режија су доследно спроведени. Од пролога, у коме су ти елементи толико наглашени да прелазе у карикатуру и шаржу, па идући преко првога и другога (у коме се спуштају до реалистичких и реалистичко-стилизованих акцената) до трећега чина и епилога (у коме се јединство стила знатно разводњава), они остају главна ком понента целокупне творевине“. Одмах затим писац каже да је „то био један квалитет и комада и претставе“ па лепо, где је тај квалитетт У прологу — где они фамозни елементи „прелазе У карикатуру и шаржу“: У првом и другом чину — где се „спуштају до реалистичкихи реалистичкостилизованих акцена-
позоришни кри-
т а“2! Или можда у трећем чину и епилогу — ваљда је тамо квалитет; али, авај!, ни онде га нема, — тамо се
„јединство стила знатно разводњава“! Ништа није добро, а ипак,. И кад после узалудног трагања за оним мистериозним „квалитетом“ прочитамо: „Ирелевантна је сама стваралачка сната пишчева“ и „Основни композициони елементи су у њој задовољени. .“ (пазите: композициони елементи снате — и то ирелевантне!7) — слика тоталне критичарске конфузности и ми+саоног и стилског дар-мара, немара и бесмисла постаје јасна и несумњива.
КОМЕНТАТОР
Ко ериће се Рембоов музеј
Рембоов музеј, који ће бити отворен ове јесени у Шарлевилу, у оквиру прославе стогодишњице песникова рођења, неће садржавати уобичајена материјална сведочанства једног великог књижевног живота. Таквих остатака је мало. Али ће се место њих моћи видети: пет Рембоових аутограма, његови оригинални цртежи, фотографски снимци које је песник начинио У пустињи, писма његове мајке и сестре Изабеле, оглас којим су они Верлен тражили у Лендону ђаке за часове француског језика, четири књиге које су помпадале песнику, Рембоова стара торба, као и обилна фотографска документација.