Књижевне новине

(Наставак са пете стране)

је она прокрчила себи пут на Запад. Гете се у два маха изјаснио о овим

„Српским песмама", истичући како се њихов пагански карактер опажа ЈОШ и под црквеном и турском глазуром, упоређивао је њихове јунаке. а Херкулом и (персиским) Рустаном „ (мисли Рустемом), а љубавне песме Је много хвалио налазећи „највећу лепоту", завршивши укратко: „Што год узмете, све је прикаЗано кратко али довољно, као увод већином се налази приказ нечер. из природе, било какво осећање пејзажа или наслућивање којега елемента. Али увек осећаји остају _ сасвим истински".%) : __Овим Гетеовим цитатом завршава Латс своју обраду целе наше књижевности! Од 800 страна његове жњиге нама је запала само половина Једне стране! Док ми овим поступком остајемо запањени, писац прелази несметано на приказивање Чехова, Горкога, Соловјева, Иванова и Блока, да много опширније (стр. 745774) обради немачке писце напрекретници прошлога пи нашега века. Уосталом, аутор. је већ у ПредговоРу (стр. 10) објаснио зашто је немачка књижевност овде а и у ранијим пернодима летаљније приказана: писац је Немац, пише за Немце, и немачко гледиште избија свуда на видело, итд. Да ли је овакав став У свему без приговора» ' Међутим, ова „Историја светске књижевности“ није још _ завршена, остаје још послетња глава као наша последња нада. Под насловом „АџеЂиске“, она је уствари посвећена савременој литератури: најпре се истиче инфлација америчког романа, онда, после разних писаца из западне Европе и латинске Америке, долазе на ред Подунавске земље. и јужни део Балкана, али опет једно разочарење: Латс каже за њих само то да лиферују писце и књиге, али да просто имитирање Запада и Европе не доноси са собом ништа ново ни трајно што отвара улаз у порту светске књижевности, нако извесни критичари много хвале поједине писце из тих крајева (стр. 790), Остатак књите обухвата савремене скандинавске, руске п немачке књижевнике,

Иначе, поред великог броја плустрација и лепе спољашње _ опреме, ово дело имаси врло добрих унутарњих особина; писац је у основи слободан од предрасуда, не посматра са неког догматског гледишта, а што има високо, _ погдегде и превисоко мерило, то може да разумне нацио«налисте широм света наведе на размишљање и упоређивање. Иџак једто'је сигурно: нама је, без сумње, нанета неправда. Слаба нам је утеха што је од целе мађарске књижевности узет у обзир само Петефи (и то Као вероватно највећи политички песник новијег доба), или што турска“), бугарска, новогрчка, румунска ти неке друге литературе нису уопште нашле места у овој „Историји 'светске књижевности“, С друге стране, оно с чиме смо ми ушли у ову Историју с. тако тешким преградама, мако нас ни близу не претставља онако како би требало, — _ означено је као првокласан прилог од стране зонога истога великсна који је створио израз „светска књижевност“.и био њено оличење у сваком погледу.

3 Овде је изнесен Латсов приказ У целини, мада није у свему“ тачан, јер је Гете за наше епске песме нашао и доста покудних,. Чак и' врло тешких

израза, итд.

4) Једино што Латс успут (стр. 1468) помиње из турске књижевности јест то да она има уметнички најлепшу прераду индиско-персиске „Папагајев књиге“.

ФЕХИМ БАЈРАКТАРЕВИЋ а ПН

НОВА ДРАМА ЕНГЛЕСКОГ ПЕСНИКА

У Лондону је приказана премијера новог позоришног комада песника-драматурга Кристофера Фраја „Тама је доста прозирна. Радња ове драме одвија се у Аустрији, у време 1848 године, кад је пламсао рат између Аустрије и њених побуњених. мађарских поданика.

Мако је унисоно похвалила креацију главног носиоца женске улоге дејм Едит Мванс, лондонска критика се поделила у. мишљењима о вредности самот (Фрајевог комада, Драмски критичар „Тајмса“ палази да је радња затушена преобиљем речи, „Дејли експрес“ сматра да је Фрај разочарао гледаоце неспособношћу да фиксира истинску драму. лок „Дејли телеграф“ не штеди похвалу на рачун Фрајевог високог заната, смисла за песихолошки подтекст и тапкоћутни хумор.

„ИНЖЕЊЕРСКИ СНОВИ“

. Џод овим насловом у Њујорку је Управо изишла из штампе књига у којој њен писац Вили Ли излаже читав низ великих техничких замисли које. су остале неостварене услед сукоба интереса, финансиских или политичких сметњи. Поједина поглавља ове књиге односе се, например, на планове за грађење тунела испод Канала Ламанша, на пловне платформе насред океана за слетање и узлетање авиона, и тако даље,

у њимај.

___БЕЊњИиГгЕГгОоОВвОРЕ, | :

Ведар и сл обода “4 као природа

• ЈЕДНО ТУМАЧЕЊЕ ПОЕЗИЈЕ ВЛАДИМИРА

ВАКИ пјесник има поред свих својих маркантности и једну нарочиту карактеристику, у којој се његока иманентна цјеловитост полако сабире, попут ријеке у ушћу, или из ње нагло извире као из врела. Критике су зато тако често женског карактера — препричавалачке, што не полазе од ушћа или извора

једне поезије, већ слијепо пипају у-

около и никако не налазе право мјесто од којег се за критичким закључком полази.

Нарочита карактеристика _ поезије Владимира Ковачића јест њен управо окренути развитак, старачки почетак и младалачки пропват у старости; јест њена готика која се развила у ренесансу.

То је њена главна карактеристика и њена необичност.

Прва“ Ковачићева збирка зове се „Отровано _ прољеће“. Његово је прољеће отровано — празно, болно, самотно, но сад је дошла јесен, која изражава снаге није могла дати, свијетла и благословена јесен, сва у игри, плодности и пламеном заносу.

Имамо пред собом својеврсни фенемен. Људи се наиме рађају, млади и стари умиру. Но има и такцих, "што се рађају стари а умиру — након дуљег живота — у пуној младости; то се, јасно, не смије схватити сасвим дословце. То је за себе на примјер "тврдио кинески филозоф Лао-Це. Исто је и с поезијама. Ковачићева _ поезија јест примјена овог феномена, само уз напомену, да се још не зна и не може знати кад је крај њена живота.

Пјесник се развијао тако, ла је из таме допутовао у свијетло, из тјескобе у радост, из 'замагљених поднебља у један врели предио, из немоћног шапата прешао у вехемечтни узвик, из ијесничког ропства У пјесничку слободу. Посљедњу лноницу Ковачићеве поезије могло би се уствари читати кроз овај Витманов стих:

„уја, Валт Витман ведар и слободан као природа.“

Сунчана јесен В. Ковачића његов је споменик. Зашто2 Не само да је садржај претрпио ренесансу, већ је неодољива форма затекла саму себе као јаку опну на облини, што се ши. ри. Да је Ковачић написао и оставио само оно из доба своје младости, заузео би много мање мјеста у нашој лирици, него оним опусом који је започет дијелом пјесама из циклуса. „Цесте и јаблани“ и наставио• га разрађивати након изласка књиге из 1952 године,

Откуд та ренесансна ведрина2

Покушавам тврдити, да је доживљај смрти најјачи у младости и дјетињству, односно ова слутња — која већину људи мора потрести дјелује за младости у извесном чистом простору, а касније се .јавља пред оком много више замагљено и из даљине. Ја не знам зашто је то тако (а можда би то могао објасни ти Шопенхауер). Код примитивних народа. који живе уроњени у при. роди, такођер има још доста тога. Код дјеце је јаче нагонско и зато је смрт (а то је опасност) дјечјој психи опипљивија. Пошто „живјети значи умирати“ (Енгелс), опасност смрти нас не оставља и кад смо најсигурнији од ње. Како постајемо старији, нагонско ослабљује (лијете је уствари. примитивац а однос између човјека и дјетета је као однос између двије расе, од којих је једна, прерасла у другу и дијете једног човјека приказ је цијеле расе која је предходила цијелој раси тог човјека).

Пјеснику Ковачићу је таква смрт изгледа нарочито јасна била пред очима. А уз то се лијепи н све оно друго карактеристично 3: "мрачне младости. и

Не може се другачије тумачити велрина, што је једног лана открила цесте и јаблане Ковачићевог свијета, него као млаз'који је искочио. ослобођен дугог притиска, који је баш можда ради тог притиска овако и изражен. | ћ 5

Попустила је коначно концентрација, која је стварала депресију,

Ствари су постале више нмплицитне, |

И кад буде било доживљаја 1б ођзсште. они ће бити дати у ренесансној форми. предмети ће страга бити освијетљени ширим плохама, поетска архитектура вертика-

што их младост |

одо-

ла (обиљежје готике) веће бити лишена поетске архитектур: хоризонтала (обиљежје ренесансе), и потоње ће бити апострофиранс. · Тако

ће на примјер обскурни легитимитет .

Ковачићеве пјесме о старетинарници произлазити из једне сатире, која је енергични ренесацсни инфилтрат у готичку тему.

Ово је дакле била · једна посебна младост, Заправо би било боље говорити о дјетињству, јер је у пјесничком смислу Све оно што претходи старачкој зрелости продуживање и заокруживање дјетињства, Посто» ји само: стварање и растварање. Психологија је литература такова, ла би се с њеног становишта могло допустити само два раздобља у људском животу: старост и дјетињство. Ковачићево је дјетињство било у сукобу с природом и сад, кад је оно: изгледа коначно завршено,

КОВАЧИЋА

наступила је равнотежа. И један лабудов пјев, романтичне“ експликације. , ју

„Не зна земља мржњу, дала нам је живот као лијепо чудо“. Тако вели Весна Парун, Завршетак дјетињства почетак је резигнације и помирења с природом. Почетак изједначења с њом. Човјек постаје:

„Ведар и слободан као природа.“

Заборављене су мржње и страх. Њих нема у природи.

Кад је прошла критична биолошка младост Владе Ковачића, која је била страх и песимизам, у пјесничком емислу старост, долази период у којем почиње подмлађивање. И пјесничка младост Владе Ковачића управо је доживјела своју кулминацију.

ЗЛАТКО ТОМИЧИЋ

Преводилац наших

народних песама на шведски језик

О 150-0Ј ГОДИШЊИЦИ РОЂЕЊА ШВЕДСКО- ФИНСКОТ КЊИЖЕВНИКА Ј. Л. РУНЕБЕРГА

ОСЛИЈЕ Ослобођења знат-

но су се прошириле и

продубиле | везе — између

југославенске _ књижевно. сти и књижевности скандинавских народа. Та чињеница долази до изражаја и на страницама наших „Књижевних новина“, које све више посвећују пажње скандинавској, Особито норвешкој, књижевности. У поводу сто и педесете обљетнице рођења једнога: од најјачих претставника _ шведско-финске књижевности Јохана Лудвига Рунеберга пружа се прикладна прилика, да за-

биљежимо и интерес шведске и фин-

ске културне јавности за нашу, готово у шењјелом свијету, прослављену народну поезију. Недавно је чешки истраживач. хрватске књижевне повијести ХЛХ вијека др Карел Паул (у прашкој „Славији“, 1958) објавио досада непознати дански пријевод једне наше народне пјесме о Милици из Вукове збирке. Ту је пјесму превео књижевник и етнолог Меј: Ма ја: Ређегзеп (1791—1862). Преводилац финске народне епопеје „Калевале“ на српски језик пок. др ' Иван Шајковић- приказао — је у „београдској „Политици“ (120 1934) Вукове везе с Финском и споменуо, да је фински учењак Колан написао и докторску дисертацију. о нашој народној поезији с пријеводима наших народних пјесама. Колан је лично 'упознао Вука у Бечу (крајем 1862). Но нитко од наших учењака није ни споменуо, акамоли проучавао рад заслужног пропагатора наше народне поезије у Финској и Шведској Ј. Л. Рунеберга. Данас, када се и наше културне везе са скандиназским земљама све више учвршћују, постоји нада, да ће који наш млађи славист или фолклорист обрадити и ову захвалну тему. Рунеберг (1804—1877) је син Ботнијског заљева, а :ао путујући учитељ обишао је већи дио Финске упознавајући народни живот и обичаје. б Рунеберг је на пријелазу између романтизма и реализма стекао велику славу у шведској јавности,. особите својим епским пјесмама „Гроб у Перху“, „Ловци“ = пасторалном идилом „Хана“ те егзотичним и старо нордијским баладским циклусима.

Најпознатији је његов. циклус „Приче заставника Стала“. У првом свеску пучкога издања“

сабраних дјела Јохана Лудвига Рунеберга (батјаде зКгјшфег Буепекл оке з иррјава, Стокхолм, 1876. |. св.) 'објелодањене су _ Рунебергове лирске и епске пјесме, те једно поглавље под натписом „Пријеводи и

прераде“. У том поглављу налазимо

велик број пријевода наше народне поезије (Зегука [ојквапгег) на шведски језик, затим пријеводе мадагаскарских, шкотских, чешких, украјинских, _литавских, мађарских. новогрчких и др. народних пјесама и прерада према пјесмама Шплера. Уланда и др..

Наше народце пјесме заступане су у апсолутној већини (има их 63). У предговору истиче Рунеберг, да се

Виљанен

при превођењу служио књигом гкрофа П. фон Геца (Петроград, 1827). Према тој књизи осврће се на кратку повијест Србије и спомиње Вукова дјела. И Гец и Рунеберг задржали су посвуда оригиналну метрику наше народне пјесме. Рунеберг је изабрао пјесме различита садржаја а на крају је додао и тумач мање познатих ријечи»

Наша народна балада „Хасанагиница“ у различним је пријеводима стекла највећу популарност од свих наших народних пјесама. Док су довољно познати славенски пријеводи Хасанагинице (в; Обзор 26 и. 27-Х1 1929 и Наставни вјесник 1931 бр. 9—10), затим пријеводи те баладе на њемачки, талијански, француски, енглески, латински и мађарски (8. др Милан Ћурчин „Српска народна пјесма у Њемачкој“), дотле је шведски пријевод Те баладе остао незапажен. · Будући истраживач Рунебергових пријевода наше народне поезије морат ће посегнути и за темељитим животописом Ј. Л. Рунеберга, што га је 1948 т. у двије књиге издао фински књижевник Лаури Виљанен. зове Рунеберга највећим класиком _ шведско-финскога _ књижевног живота, а животопис је издао послије полвјековнога истраживања у поводу стоте обљетнице бесмртних Рунебергових „Прича заставника Стала“. Виљанен је дао и критички _ анализирао сва Рунебергова пјесничка дјела укључивши ту и пријеводе. >

Рунеберг је спјевао значајну пјесму „Наша земља“, коју је компонирао Пациус; та је пјесма постала народном химном Финаца. Пјевана је први пута 1848 године, а први пут је објављена у новели „Заставник Стал“,

Хисторик _ финске _ књижевности Жан Луј Пере ( Бр егафиге де ЕјпТапде, Рагја 1936, стр. 56) изричито истиче, да је прва збирка Рунебер-

гове књиге „Поезија“ под очитим утјецањем , српских народних пје-. сама.

И хисторик шведске књижевности Нешти! де Воог истиче дословно ово: „Коначни облик. за своју лирику нашао је Рунеберг у неримованим трохејима српске народне поезије, у којој се сва осјећања сакривају иза збијених, зорних слика“ (Шведска литература“. – 1926, 78, Лунд). |

· ИВАН ЕСИХ

МЕЂУНАРОДНА ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈЕ И КИНЕ. МАТОГРАФИЈЕ

У Келну је недавно одржана успела Међународна изложба фотографије и кинематографије Број посетилаца на овој. изложби био је два и по пута већи него 1950 године. Последња доститнућа на подручју фотографије и кинематографије приказало је 408 излагача. т А

стр. '

· без

ту

УЗГРЕД забележено

узу ЕЂУ уједначено · добрим: или у слабим и лошим

једначено прилозима „наших часописа налазе се и такви који врло че

сто пролазе незапажени, иако се својим садржајем, својим „уметничким квалитетима битно издвајају од осталих. Један од таквих прилога је и проза Павла Стефановића, (и опширног) музичког критичара, под насловом „Ја сад незадовољно куњам или Пропустио сам“, објављена у априлском броју часописа „Књижевност“, на коју се сада, упркос закашњењу, ипак осврћемо. И

„Пропустио сам толико једноставних и простих ствари, толико дозвољених и забрањених поступака; толико изне+ надних спонтаних гестова и наоко ништавних подвига“. 1

То је потка, то је лајтмотив ове патетичне ламентације која у низу ду"тих, бескрајно дугих, тустих, крцатих реченица ' доноси занимљив психолозики профил једног човека, занимљивији и значајнији утолико што се не мора односити и не·односи се само на појединца; дакле, није посреди крајње субјективистички солилоквијум ни солипсистички ексцес. Ова белетристичко-есејистичка проза, прожета и узнемирена прустовским духом тражења изгубљеног времена и, у њему, смисла и оправдања разних животних поступака, настоји да нађе истину и равнотежу „несклада између умилноцвркутавих парола стварнот људског и свељудског прошреса с једне стране им о сињи камен привезаних практичних, свакидашњих активности Ф друте стране“. ' ;

У томе је срж проблема: у јасном отвореном, спонтаном, слободном иска: зивању мисли, жеља и намера, тиснутих устручавањем, обзирима, нелагодношћу. Павле Стефановић је из тих каткад уморних и рези:нираних _ контемплација, као слутњу решења, извео и једну оптимистичку поенту, али прилично иронично интонирану. У средишту ствари и даље остаје: савест и доследна искреност и истинитост (као дуг и дужност према нашем времену) у испољавању и изражавању тог незадовољства, тескобе и немира — којима и Стефановић настоји да да праву реч — свугде, на сваком. месту, и у новим покушајима њиховог фиксирања и компенза= ције у литератури.

ћ >

Један од најзначајнијих прилота последњег (петог). броја „Књижевности“ је студија хрватског песника Шиме Вучетића „0 књижевнику Марку Ристићу“. Вучетић је с великом пажњом и подробношћу осмдтрио и трокоментарисао Ристићев књижевни пут,

одличнот '

туша ·

при-, |

од његовот почетка, У тодинама поеле ·

„Првог светског рата, до данас, Да су такви књижевни портрети заиста потреони, није нужно посебно наглашава-

и.

Међутим, највећа вредност Вучетићеве студије налази се у компаративно-критичком одељку „Ноћна, визионарна страна умјетности“. Ту је вБучетић успешно и „зналачки анализирао и растумачио преокупације неких уметника, међу њима, дабоме, и Марка Ристића, и показао да „ноћ“ није одмах и „мрак“, „декаденција“ уметности. како се код нас понекад мисли, и да у њој није и (код озбиљних Уметника) не може бити разлог и повод за узбуну и панику!

КОМЕНТАТОР

За'писца заиста нема веће части од те да се С њ отимљу пуци и народи, земље и градови. Нарочито у нашим југословенским условима нешто значи кад је један писац прерастао уже националне оквире до те мјере да га осјећају својим сви наши народи, укратко да је постао опће југославен= ски писац. Та је част уистину резер-= вирана само оним највећима.

Али, напрам таквом својатању, по стоји и једно друкчије својатање, својатање које значи не ширину и братство већ тјесногрудост м одвајање, скученост видика и шовинизам. А оно се лако распознаје од оног првога, и смјеста му се, по самом контексту, тону и начину, прозиру побуде и уочавају интенције.

Матавуљ је довољно познат наш писац а да би “у унутрашњој употреби“ било нужно да се уз његово име домеће ознака његове националне при+

падности: заиста нико код нас неће помислити да је Матавуљ кинески или, бразилијански писац. па кад у број 106. „Вјесника У сриједу“ неки Ханзловски, пишући о филму „Стојан Мутикаша“ и спомињуће ранији Ханжековићев филм „Бакоњу“, каже

да је то екранизиран „познати роман хрватског књижевника Симе Матавуља“ (зар није било довољно, и стилски једноставније, рећи напросто “Матавуљев роман“), тад је одмах на први поглед очито да онај сувишно информативни дометак “хрватски књижевник“ звучи остантативно и да је убачен с извјесном интенцијом. А ако би кога то оставило у сумњи, Ханзловски се потрудио да га докраја увјери: неколико редака даље, товорећи о Ћоровићеву “Мутикаши“, он каже: “Ханжековић је у свом другом наступу ' посегнуо за литературом Матавуљева сувременика, херцеговачког књижевника“ Светозара Ћоровића...“ стварајући тако неку посебну херце говачку књижевност, или чак неку посебну херцеговачку народност, Уколико би се Ханзловски бранио да је ту ознаку “херцеговачки књижевник“

употребио као регионалну ознаку да.

би тиме истакнуо регионалистички карактер “Мутикаше“, намеће се питање зашто није имао подједнаку бригу да по регионалној припадности означи и Матавуља., е ла би тиме истакнуо регионалистички карактер његова „Бакоње«“2 Сама по себи; ствар неважна, детаљ , нарочитог значења. Он задобија извјесну значајност тек по својој "ханзловштини“. то јест по интенцији и подтексту који су доста јасно открили свој папак, Матавуљ је једно од првих својих дјела штампао у издању “Матице хрватске“. Био је национално тако широк да му је присно годило што га и Хрвати сматрају својим писцем, и у томе гледао нешто што спаја Хрвате и Србе. Али би и. он сам у оном Ханзловскијевском тексту несумњиво осјетио подтекст, па би му вјероватно рекао: “Ханзловски-брате, тим твојим својатањем ти раздвајаш а не спаја Х

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ # ЧЕТВРТАК 10 ЈУН 1954

•

М %