Књижевне новине

„будућност љубави» За увек нови о-

· можеш, Као ни пролеће које се пло-

ЏАРА РИБНИКАР .

| Теку воде

ВЕТА смрти, певале су мајке, о света смрти, узми нас, колоне мајки, чула је хорове: батаљони, хиљаде... као да су'све мајке света донеле овамо своје страсне ране и ужасе као да су овамо дошле да пролију преостале сузе, као да су се сручиле на испуцану земљу што је, запретена под пепелом, заборавила да треба плодове. рађати, све глади и потопи планете, мајке су падале и устајале, мешале земљу с млеком.да децу нахране, копале прстима обазирући се као лопови у заборављеним пољима не би ли напипале какво корење, сретале су се и наслањале очи на очи, уста отворених: о света смрти, певале су, Узми нас, узми нас све, деца не моту више; ти знаш, ми знамо да жена не виче често: не могу више, ноге не иду, не стоје, товарили сте и натоварили исувише тешко бреме, изужрштале смо криковима ливаде и шуме, завијале смо кроз ледене ноћи као рањене звери, смрти, певале амо, смрти, певамо, о света смрти, узми нас, све... На заравнима, у пећинама, на друмовима, крај шуме, на Ливањском пољу је говорила гласно, а нико не чује, висока, с двоје деце... 1 х и Теку воде, пролеће-поплаво, воде теку, цепаш и раздиреш, пролеће» поплаво, пупољке опрљене и свеже, право из ветра новорођено, ра“ спињеш мраз омеђен обалама, мртве гране река ломиш где си кипело, приклештено, уз муљ сатерано, пролеће-млаз, као да озбиљно понављаш своје прве радње, невечито у

Змај | 3 "с ПРЕВОДИМА Јована Јо7/ вановића Змаја енглеско песништво има једно од најскромнијих места. За· ступљено је са свега два“ превода, Једно је спев Алфреда' Те; нисона „Енох Арден“ (Нови Сад 1880), а друго је „Зопе“ — једна кратка песма Кристине Џорџине Росети (1830—94), сестре познатог енглеског песника и сликара прерафаелисте Данте Габријел Росетија. Ту је песму Змај објавио 1904 године под насловом „Када ја преминем“. Испод наслова навео је име аутора у изворној транскрипцији (са грешком), 2 под текстом стоји да је преведена са енглеског,

Занимљиво је да ова песма Кристине Росети потсећа на Вукову песму „Три највеће туге“, Мотив је исти, тон елегичан. Певач, као и код Вука, предосећа смрт и кроз песму говори онима који ће остати после њега како да га сахране. И ту, као и код Вука, спомиње се славуј, који. кроз песму казује тугу. У обе несме гпредосећање смрти је везано за вољено биће: за драгу код Вука, за драгог код енглеске песникиње. И начин сахрањивања делимично се подудара. Кристина Росети има стихове; «

„Више моје главе немој садити руже Нек квасе траву зелену нада мном Пљускови и роса“, · а и код Караџића је готово исто: „Више моје главе ружу усадите, Сниже мојих ногу воду изведите“.

својој способности проналажења; Ипак, на први поглед не изгледа уколнко су вечитост и понављање | много вероватан овакав утицај. Отсамо доказ неуких наших очију иј куд српска народна песма код Кри=

стине Росети»

Али, ствар тако само игледа. Српске народне песме биле су чувене у Европи 1848 године, када је Росети испевала своју „Песму“. Између ,осталих спомињали су их и прево= дили Бајрон, Валтер Скот, Џон Бауринг и други, Вукова песма „Три највеће туге“ била је истицана као једна од најлепших лирских творевина. нашег '· народног песништва, Јаков Грим ју је издвојио у свом приказу Вукове „Песнарице“ (1814) као узор, Гете ју је познавао по Копитаровом преводу на немачки, Пушкин ју је препевао на руски, а Кристина Росети могла ју је читати на свом матерњем језику у енглеском преводу Пољака Кристин ЈЉах= Ширме (Единбуг, 1823). Интересовање за народно песништво које је у Енглеској пробудио Томас Перси збирком енглеских народних балада одразило се у уметности на „прерафаелистима“, а нарочито на песнику и сликару Данте Габријел Росетију, Не би, дакле, било ништа необично да се и његова сестра, Кристина Росети, послужила мотивом једне народне песме у свом уметничком 'стварању. !

Ако би се прихватила претпостав-. ка да је Росети у својој песми користила Вукове „Три највеће туге“, онда би Змајев превод њене песме значио враћање кући једног српског народног. мотива, који се почетком прошлог века отиснуо у свет, а почетком овог вратио натраг у руху уметничке књижевности. За тај пут Вуковом мотиву било је. потребно једно столеће, ј

Због чега је Змај превео ову песму2 Очигледно, она нема ничег заједничког са побудама, које су га пре више од двадесет година навеле да преводи Тенисона. Сетимо се садржаја песме. Мотив је предосећање смрти, Сада се сетимо када је песма настала; — пре равно педесет година — 1904. Те године Змај је умро, Песма је, дакле, превођена неколико месеци пред смрт. То је последњи препев нашег песника. Расположење И мотив песме подударили су се са расположењем и околностима у којима се Змај тада налазио, Зато је преведена“ песма Кристине Росети. И наслов јој је промењен. Уместо наслова оригинала „Песма“, који ништа не казује, "болесни и оронули песник ставио је кад. наслов први стих: „Када ја преминем“,

МА, +

Али, поред ових превода у Змајевом песништву су оставиле трага још две, колико нам је познато, досад неуочене енглеске песме. Оне су, — једна више, а друга мање очувана — дошле до Змаја посредством других књижевности, под именима

слепила нашег посматрања; не, ниел отворило два цвета на истоветан начин, и Сава није покуљала из леда двапут истим пукотинама, теку воде, под ногама теку, провала пролећа, теку. „

Зар да носимо терете упрошћених прошлости без изузетакар Зар да се осудимо на понављања» Глухи и слепи за невечитост стварања» За пролазност. -доживљавања -- За

свит наново рођеног пролећар За "разноликост која нас тек чека, Зар да се определимо за неверност јединој верности» Иванка. Није ми се шикад свидело то име. Али да га изменим, нисам имала храбрости, Име се носи као и прошлост без изузетака. Нисам волела „ни лице џ клонила се огледала, вребала су ме у излозима, позориштима, кафанама, кућама. Нисам имала воље да гамењам: осмехом, паметним погледом очију, скупљањем обрва... И себи морамо бити неверни ради верности. И имену и лицу. Јер друкчије не

навља — не понављајући.

Теку воде, пролеће-поплаво, во"де теку, и ми, у храбрости: да будемо поново проналазачи, увек ново» рођени, увек заљубљени, увек наоружани, борбени, страсни, и да 34боравимо она неискуства која се дају заборавити и да памтимо све изузетке у прошлостима и да остаје“ мо верни заједничкој невечитости; открићима, друговању, _катализаторима, ишчекивању Које. мене, и нас који наилазимо и ту смо, чини за будућност — обећанима. Зар ве-. читост пролећа није само у обећању да увек — ново долази... Теку воде, пролеће-поплаво, воде теку: ..

(Из књиге „Недовршени круг“)

» х. В. Лонгфело као амерички пе-

| Т. КРИЗМАН: АУТОПОРТРЕ сник овде није узиман у обзир.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК 10 ЈУН · 1954

песника који су их само превели или прерадили, тако да ни сам Змај није знао да воде порекло од енглеског песништва,

Једна -од-тих песама превод је са руског, Ту је посредник између ен-

глеске књижевности и Змаја био А-

лександар Пушкин. Прва песма коју је Змај превео из Пушкина није била Пушкинова, То је песма „Ворон к ворону летит“, Руски песник ју је превео из збирке шкотских народних песама коју је 1808 године издао Валтер Скот (А. С. Пушкин „Сочиненил“, Москва, 1949, стр. 872). Код Валтер Скота она носи назив „Два гаврана“, Судећи по разликама између оригинала и руског текста, Пушкин се зацело служио и француским преводом, Који је заједно са енглеским извором нађен у његовој библиотеци, Пушкин није препевао целу песму. Прве три строфе оригинала развио је у четири, а последње две није ни преводио, Први стих, стереотипан почетак многих енглеских народних балада, из0-, стао је код Пушкина и замењен је стихом „Ворон к ворону летит“, Али и поред ових разлика, Пушкинова песма остаје у суштини вез ран и леп препев енглеске баладе, а утисак целине нимало не кваре две

2 БИН 7452

О х

пој Ра

ИЛУСТРАЦИЈА ИЗ „ЗМАЈА“ У (ГОД. 1865)

изостале строфе, То се најбоље види када се упореди Змајев превод Пушкиновог текста са преводом исте песме који је према оригиналу из збирке Валтер Скота начинио Иван Горан Ковачић („Пријеводи стране лирике“ Загреб, 1947). , Пушкинов превод Змај је превео на српски и не знајући порекло оригинала. Тако је једна „пофранцужена“ шкотска народна песма пре скоро сто година ушла у нашу књижевност "Пушкиновом руком тако вешто прерушена у руско одело, да је до данас нико није познао. • Сада можемо да кажемо да у Змајевом песништву осим два споменута превода постоји још један превод из енглеске књижевности. То је, као што смо видели, превод шкотске народне , баладе „Два гаврана“ из збирке Валтер Скота,

з Г

Много је сложеније питање друге песме о којој треба проговорити.

У 107 књизи Летописа Матице српске Змај је објавио превод баладе „Велшки барди“ мађарског песника Јована Арања. Предмет Арањеве баладе је једна посета енглеског · краља Едварда 1 покореном Велсу, Краљ на једној гозби тражи песнике да: опевају његову славу и победе, али седи певач којег му доводе уместо песме о краљевој моћи и снази, пева о. његовим насиљима

"у Велсу. Старац проклиње краља и

своју смелост плаћа главом, али ни после тога ниједан велшки бард не-

протлост

МИЛОРАД ПАВИЋ

две енглеске песме

ће да прославља тиранина свог народа. Краљ се и њима свети, али од

стада визије и клетве. спаљених бар-

да стално га прате,

Откуд Код Арања оваква „староенглеска балада“» То је алегорија. Испевана је средином прошлог века (1857), када је после угушивања Мађарске револуције из 1848 године у Аустрији | завладао апсолутистички режим. Поводом једне посете цара Фрање Јосифа Мађарској, Бахова влада је позвала групу мађарских песника, међу којима 'је био и Арањ, да прославе успехе цара и

·контрареволуције. Али, дани када се

Петефијева поезија заувек угасила у борби за слободу нису били далеко. Арањев одговор и одбијање. овог захтева: владе — били су „Велшки барди“, .

Очигледно, преношење радње на друге личности, мало је за циљ да завара траг, Сличну улогу је играла и Арањева напомена уз песму, тде се каже да је догађај узет из енглеског“ предања. Такву тему песник је могао сам измислити тако да одговара догађајима на које се односи, У том случају, Арањева балада носила би само име „енглеске“ песме.

Међутим, није тако, У енглеској књижевности постоји песма о краљу Едварду и велшким бардима. То је „Бард“ — „пиндарска ода“ енглеског песника. Томаса Греја (17161771). Као Арањева, тако и Грејева песма пева о путу краља Едварда ! кроз покорени и опустошени Велс, о седом велшком барду који проклиње освајача и добацује му у лице песму о његовим неделима, а затим радије умире него да му се и сам покори, И Грејева и Арањева песма

певају о велшким бардима који су пали од руке краља Едварда н о страшној визији и клетви које про-

гони краља,

Грејева ода је дужа од Арањеве баладе. У њој има доста материјала који код Арања није обрађен; детаљи су поређани другим редом и казани другим средствима; Арањ, дакле, није препевао Грејеву оду. Али једно је несумњиво; мотив о краљу Едварду и непокорним "велшким бардима Арањ није измислио. Такав мотив постоји у енглеској књижевности, — и било да га је мађарски песник узео од Греја, или из неке друге енглеске песме која је и њему и Греју послужила као узор, Арањева примедба о енглеском пореклу баладе није лажна. |

Зато и овај Змајев превод, превод „Велшких барда“, може да се

време и место, и.

ИЛУСТРАЦИЈА ИЗ ЛИСТА „ЗМАЈ“ (ГОДИНА 1865)

дода малом броју оних Змајевих превода чији је извор енглеска књижевност, 484 ~

Али Змајево интересовање за песму мађарског песника није се завршило тиме што ју је превео. Он је по. Арањевој балади испевао и једну своју, оригиналну баладу. То је „Гусларева смрт“. Објављена у истом часопису у којем је пре ње изашао и Змајев превод Арањевих „Велшких барда“, — у Летопису Матице српске. '

Мотив је - исти. Само оно што је Арањ прећутно рекао примењујући смисао „староенглеске. баладе“ па своју средину и време, Змај је изнео' отворено, посрбивши Арањеву песму. У „Гусларевој смрти“ поробљени Велс је претворен у поробљену Србију; Змајев Топал-паша, који тражи да га прославе песници поробљеног народа, само је потурчени краљ Едвард Арањеве баладе, а српски певач који одбија да прославља „диндушмана рода свога“ и проклиње га умирући, — само је лиру вел- • шког барда заменио гуслама.

Ако се сада сетимо свега што је малочас речено о енглеском пореклу Арањеве баладе „Велшки барди“, биће јасно да и' „Гусларева смрт“ Змаја Јована-Јовановића,, пспевана према Арањевој песми, има прототип у енглеској књижевности. Мотив о песнику који радије умире

· него. да служи својом уметношћу“

тиранина и освајача. своје земље, дошао је: из енглеске књижевности преко мађарског песништва до Змаја, који га је обрадио у балади „Гу“ сларева смрт“. . '

Енглеска књижевност је оставила много више трага у песништву Зма-

ја Јована Јовановића, него што се то може закључити на први поглед, :

Једна мало позната цртица Борисава (Станковића

Тодине 1928—1980 Одбор за издавање дела Борисава Станковића · издао је целокупна: његова дела у осам књига у врло савесној редакцији Станкови“ ћевог пријатеља Драгутина Костића. Како сам Станковић није водио много рачуна „да за живота среди и побележи све што је као уметник створио, то је редактор његових дела имао доста тешкоћа да ових осам књига среди и објасни“ И поред овога, дела нису обухватила једну цртицу Борисава Станковића коју написао у Дервенти, где је, на путу за Београд, провео као полуинтернирац време од марта до јула 1916 године. Цртица је штампана У „Сара-

'јевском листу“. за 1916 годину, па не-

што касније, и то у 1920 години, била и прештампана у једном илустрованом народном календару. Али, због ратних прилика, она је све до данас остала непозната не само нашој читалачкој публици но и критичарима његових дела. Тај мало познати текст Борисава Станковића нашој јавности

зове се „Луди Риста“ иу целости гласи: „Згрчен, малих и вечито босих но-

гу иде полако, ступајући само на прстима и пробирајући где ће•да стане. Његово четвртасто лице, голо, без браде и бркова као у неког детета. И само по дугачком носу који се као

· спаја са његовим стиснутим вилица-

ма познаје се да је доста у годинама.

Свакоме, поред кога прође уноси се.

блажено и насмејано и климајући му главом, као поздрављајући га. Прекрштених на појасу и голих до лаката дугачким рукама држи загрљено пуна недра комађе хлеба, крпа и разних отпадака од одела што је уз пут нашао и покупио. Његово ситно тело штрчи из до колена кратких гаћа и из неке старе блузе, полувојничког капута. Али зато његова глава која му се са својим танким, дугачким вратом једнако климата на раменима, увек, у свако доба окићена је цве-

"ћем и зеленилом. А највише је сре-

ћан када или добије или на неком ђубришту нађе не упола, већ цео стари шешир или фес. Одмах та окити. Ако не може правим истинским цвећем, а оно гранчицама од дрвећа па

чак и процветаном травом. МИ то та.0-'

кити много, утрпано да се ни шешир,

, .

је он био.

па ни он сам, ни пола његова лица не види, М онда почне од радости да поскакује и да се још више свакоме уноси показујући ту своју окићену главу и пуштајући од себе срећне гласове: ј

— А, а.. као велећи: је сада Риста леп“,

и сваки, смејући се му: Џ — да, да! Леп си Ристо, леп. А хоћеш сада мало да играшт '

И почео би да му показује крајцару којом ће га даривати. . ; — А, а.. Радосно дочекивао би Ри« ста. И одмах преносећи тело на једну ногу а другу избацујући у страну почео би да игра. Као какав уметник подбочивши се о кукове и с насладом гледа у своје суве, босе ноте, почео би да поцупкује, удара петама и као. давајући сам себи такт, пратећи се, певао би: . · , Ј

:— Тако ја! Тако ја! Тако, тако!.. _Сви, а особито деца, па чак и стач рији људи из дућана и кућа, излач зили би, скупљали би се око њега ил даривајући га, гонили га да им игра ж, пева. А он сав срећан, насмејан, блажен, дахћући од блаженства што ви“ ди како ови уживају у његовој игри, све брже, све ситније би поцупкивао, вртео се, лелујао око себе. Обамирући од среће, као опијајући се од тежине 'и мириса цвећа и зеленила на глави почео би да се заборавља. Сам, за себе почео би да игра. Убрзо би заборавио и новац да прима. Све ви“. ше опијајући се од свога играња, а највише од тога свога цвећа, проду“ жио би и даље да' се витла и игра не гледајући, што му из недара и појаса испада и новац што је накупио,; и комађе хлеба, што је до тада напросио. — Тако ја! Тако! Тако!— Чулоби се и доцније како чак тамо, у средини вароши, на пијаци игра и пева. :

А тамо, сигурно, још занешенији; срећнији и чисто са сажаљењем гледајући све, цео свет што се око њега онако окиненог цвећем и зеленилом скупља и смеје“. 7

РИСТА СИМОНОВИЋ

„Видиш, како

одговарао би