Књижевне новине
АКТУЕЛНОСТИ
| Уредништву „Књижевн их
новина
Друже уредниче,
ИНТЕРЕСУ афирмације
принципа здравог иступања
и поштене јавне дискусије,
што мора да буде закон на-
шег друштва, као и у интересу угледа самих „Књижевних новина", молим да објавите ово моје писмо. Повод за исто нашао сам у чланку ' Воје Рехара под насловом „Идеологизација визуелног света", објављеног у вашем листу у броју од 17 јуна ог. |
Не улазећи у „теоретска“, „правомарксистичка" разматрања естетских питања у поменутом чланку, задржаћу се на оном мјесту у којему сами ја директно тангиран, В. Рехар је изволио да тамо наведе нека мјеста из мога недавно објављеног чланка у „Нашој стварности" под насловом „Неки проблеми наше књижевности“. Најбоље ће бити да то мјесто из Рехаровог чланка дословно цитирам: „Да та идеолошка фетишизација визуелног света, — каже В. Рехар, може довести до парадоксалних резултата види се по томе што појединци на основу чињенице да је ноћ тамна закључују да она у себи садржи „мрачни песимизам“, на основу чињенице да човек у ноћи може да залута закључују да је су: штина ноћи „декадентна изгубљеност", на основу народног предања да у ноћи лутају духови закључују да је ноћ „слиритистички реквизит", на основу чињенице да се завереници у филмовима у ноћи скупљају закључују да је ноћ „протест против наше социјалистичке стварности““. (Ставови под наводницама унутар цитата узети из мога чланка, из мјеста које говори о тзв, „ноћној поезији". — ПЛ.)
Пошто се ја, према Рехару, први убрајам међу те „појединце" (јер сам цитиран). то не бих за сада имао друго до да Рехару поставим следећа питања:
1» Када сам то и гдје тврдио, односно „закључивао“, да“ на" основу чи“ њенице да је ноћ тамна“ „да она у себи садржи „мрачни песимизам““2
2. Када сам то и гдје тврдио, односно „закључивао“", да, „на основу чињенице да човек у ноћи може да „залута“, да је „суштина ноћи „декадентна изгубљеност““>
3. Када сам то и гдје тврдио, односно „закључивао“ да „на основу народног предања да у ноћи лутају духови“ „да је ноћ, спиритистички реквизит!!2
4. Када сам то и гдје тврдио, односно „закључивао“ да „на основу чињенице да се завереници у филмовима у ноћи скупљају“ „да је ноћ „протест против наше социјалистичке стварности““2
Мислим да сам у праву да закључим да, ако Воја Рехар не буде у стању да одговори на ова питања, лако ћемо у нашем — богатом рјечнику (ту је и стари Вук!) пронаћи одговарајући израз, којим ћемо окарактерисати овакав поступак, овакав начин дискусије и јавног третирања тако озбиљних проблема. Ако, даље, којим случајем Рехар буде негирао да се то односи на мене, онда ће ипак бити од интереса за јавност да изнесе гдје је и код којег аутора (односно „појединца“) нашао таква или слична „закључивања“. За сада бих се са овим љио, па, друже уредниче, изразе мога поштовања.
21 јуна 1954 год.
и ПУНИША ПЕРОВИЋ
задовопримите ВАПУТ је. наше стваралаштво на пољу уметности успело да загреје светску јавност: у времену романтизма, са народном поезијом, и данас, средњевековним живописом. То не значи да бисмо били исте среће и приликом приказивања уметности из других „епоха, поготову Не са приказивањем нашег мучног, порођајног барокног доба. Али то не би смео бити разлог да ова почетна епоха наше нове уметности не изазове и интересовање наше сопствене јавности и да остане ограничена на уски, истраживачки рад стручњака и културног истофичара., Изложба ХУП| века коју је Народни музеј отворио не претендује да изненади јавност откро. вењем неке велике, узбудљиве уметности, заборављене у тишини војвођанских манастира, цркава и старих приватних домова, али јој је свакако циљ да у свести наше публике прошири појмове о границама нашег културног наслеђа, да покаже. стазу која нас је, с Даниелом, Аврамовићем, Катарином Ивановић и њиховим наследницима, извела на шири, раскрченији и сигунији пут и да потврди да је међу тим крчиоцима, знаним и још неидентификованим, _ било“ људи од дара који би се, у срећнијим приликама, развио можда и преко оквира до којих се развио у својој малој, провинциској средини. Ако се упореди са песништвом предвуковског доба — мислим на слику коју нам је о њему дао Младен Лесковац. у својој Антологији — и ако је то поређење могуће, ова изложба — без обзира на то како је и под којим могућностима њен избор вршен — сведочи да палма у овом времену припада сликарима. Ово сликарство, далеко претежнијим делом, историски нужно, црквеног је карактера. У условима у којима је настало значај тог црквеног 0бележја није ни близу онолико религиозно-мистичне колико национално политичке природе. Најбољи доказ о томе је место које је у њему дато, канонизираним _ историским _ личндстима: „цару Лазару“, Урошу, Штиљановићу и нарочито. Мајци Ангелини и Бранковићима. Световни, „грађански“ део, претставља у истини његову мање борбену страну. Ипак је обим овог мирског сликарства морао бити већи од сразмере која је показана на изложби; међутим, лишен карактера светиње, он је био изложен и већем пропадању. Уколико је портрет делимично и очуван, о „ландшафтима“ и мртвим природама постоје трагови још једино у архивским документима. Стара уметност византиске традиције задобила је смртну рану још падом Смедерева. Али ако је тачно да је Крушедолски иконостас дело ХУП века, као што су Митрофановићева _ Хиландарска трпезарија и неке иконе, на пример Богородица са ктитором митрополитом београлдским Хаџи Иларијоном из Црквена! музеја, онда је у последњим самртничким трзајима велике традиције било још варница са догорелих угарака, можда мало неправично и пре» терано потцењених, прилично заборављених у општој гомили декадентне робе у име иначе начелно тачне аксиоме: оде царство, оде и уметност, — варница којих би било мо жда умесно сетити се у уводу приче о томе како смо опет постали уметници, тим пре што их није мно-
го и што их се и изложбе нашег средњег века редовно одричу као остатака забасалих у време које
испада из њиног оквира. Музеј се у својој поставци одлучио за деци-
дивније почетне границе, временске.
" трета
о
и стилске, за моменат када се јављају први знаци барокизирања и за увод који не потсећа остацима на прошлост већ евоцира историске и културно-историске прилике које су условиле“ појаву новог тока у Ууметности. Портрети овог уводног дела, радови непознатих сликара, нису уметничког карактера, Они су. нам само сачували ликове мужева као што су били митрополити Мојсије Петровић и Викентије Јовановић, капетан Секула Витковић, људи који су се у различитој одећи својих „сталежа“, у свештеничкој мантији, војничкој кабаници и трговачком капуту, нашли на истом послу испуњења примљених крвавих обавеза и камчења датих царских, богато парафираних обећања. Композиције које ово време илуструју, радови Јоакима Марковића, та-
кође нису уметничког
карактера. Дебек под Турцима гуслар медитира о томе где је а где „није бабо расковао благо“
и у свом беспућу теши себе да се царе Лазо приволео „небескоме царству“, сликар са „Петроварадинског шанца“ исковао је себи и својима практичнију, утешнију легенду да је спас роду од вајкада био.у привилегијама, да је још Василије Македонац наградио Србе и Хрвате за њихову „совршену верност“ привилегијалним актом исто као цар Рудолф П, који, с круном и у плашту какве носи Христос на иконама, дарује попу у козјим опанцима и граничару у црвеном вафенкору своју на латинском исписану хартију. Тек две копије Арсе Теодоровића, по изгубљеним _ Жефаровићевим оргиналима,, два парадна коњичка порбраће – Вучковић-Стратимировић „од Кулпин“, који евоцирају заслуге њихове и њихових из Херцеговине доведених катана у ћесаревој борби против некрста, крај све дирљиве, комичне наивности покрета и пропорција коња и јунака улазе у област лепих вештина.
Терезијанско доба обележено је портретима _ митрополита _ Арсенија ТУ Шакабенте у Павла Ненадовића (рад Крачунов). То је у ствари епоха барокизирања наше уметности. Пут којим је барок ушао у наше сликарство показује, у маломе. сличност с процесом којим је италијанска ренесанса продирала у северне земље и Француску. То је пенетргција кроз орнаментални мотив, по: сле које следи стилско преображавање саме форме. Разлика је у томе што се на северу ренесанса сукобила са још врло жилавом голнком, која је била у пуној стваралачкој снази, док код нас барок наилази на дегенерисану _ византиску традицију, рустицизирану до те мере у рукама неуких зографа-калуђера, да је већ заборавила на своје стилске особине и свела се на фолклорно сликарство, Понекад ти рустични комади, као изложени свети Димитрије који убија демона, на првеном коњићу, у плавом, клупчастом плашту, нису лишени ни верва и забавног шарма. Нарочито. данашњег посматрача они су кадри ла задрже дуже од примерака поучних за само укрштање стилова. али сами нису нимало поучни, осим као примери до које мере једна умет-
Реч о српској уметности ХУП века
(Наставак са прве стране)
тора, преобразило у и привредно и културно, "уметнички продуктиван а политички отпоран и размерно, према феудалној околини, напредан народ: — кад то дозна, схвати, и упореди с постизањима других племена око њега, нашим човеком мора завладати високо и благотворно осећање самозадовољства.
И данашњи нараштаји, који, после толико губитака у крви, и у економским и духовним добрима, нису клонули већ е пркосном и дивном животном радошћу стварају чуда, и они ће се овеселити кад увиде да су од исте крви и душе као и ови овде обнављани, модернизатори средње
6
вековних светлих предања; народни организатори, проповедници и уметНИЦИ. Особито ови потоњи:, Грабовану, Орфелини, Крачуни, Чешљари, Теодоровићи, Разуме се, нико неће ни хтети да њихово дело и његов уметнички значај упоређује с гран диозним делом наших средњевековних зидних сликара, али, ипак, ко зна скучене прилике и оскудне Ууслове под којима су — у непријатељској туђини — ти живописци и „пилтори“ резбари расли и радили, тај ће морати и у њима слутити неке праунучке сличности с великим прецима, бар у погледу на склоност и способност да и у, мање-више, за-
натско илустровање старо- и новозаветне параболике још увек и нео дољиво уносе урођену свежину ду: ха, сликарску, колористичку распеваност и сигурност доброг укуса,
Напослетку, као што видите из ове збирке и као што ћете прочитати на странама нашега каталога, Народни музеј могао је и у оволиком опсегу да оствари свој вајкадашњи сан само тако што је молио и добио помоћи: од неколицине наших просвећених грађана, овом приликом нарочито апелујемо на приватне поседнике уметничких и уметничкозанатских примерака нашега порекла из седамнаестог и осамнаестог века да се јаве и да ставе на. увид
век у Народном музеју у Београду
Г. ТЕНЕЦКИ: ПОРТРЕТ МЛАДОГ КАРАМАТЕ
ност може изгубити своја средства и заборавити своје порекло. .
Крај двоумљењу и први смелији корак у ново претставља уметност Христифора Жефаровића. Овај јеромонах, писац, гравер, сликар, надасве национални агитатор, прослављен _ „Стематографијом“, Солунац родом, уметник не нарочито великог дара, али човек велике енергије и живог духа, имао је одлучности да своје цареве-свеце на-гравирама заодене _ригоовским „плаштовима и постави у још несавладане, бернинијевски китњасте позе. Негов Цар Урош, међутим, драг као успомена, није заначајан као“ слика. Ипак на икони Светог Наума, са минијатурним сценама, из ' свечевог живота и првом. наивном, претставом Охридског Језера, где је остао потпуно. У старом стилу, 'остад, је и најдирљивији“ као уметник, Његов земљак Јован. Четир Грабован није нажалост приказан са упечатљивим иконостасом из Ораховице, сада У Загребачком Музеју Срба. Жућкаста искалиграфисана икона Богородице не даје појам о њему. Међутим његова мала, виртуозна икона Јована Претече у · сребрном окову спада у најљупкије адиђаре на овој изложби,
Међу _ сликарима-грађанима _ који су сменили монахе-зоографе замашно место дато је карловачком мајстору Димитрију _Бачевићу, робу“ стном сликару, чврстом и тврдом, драматичном у ковиљском Светом Јовану крилатом, свечаном и хијератичном у Св. Методију, слободном, ћудљивом и фантасту у Јони под зидовима Ниниве и Јони скитом са крушедолског архијерејског стола. Његов стил је један _зрелији покушај укрштања традиције са новим формама.
Предах између периода барокизирања и периода пуног барока претставља дворана с раним грађанским портретима, приказаним у амбијенту намештаја из епохе. Два од њих, зрела, богата, мајсторска, очигледно од исте руке, портрет Авакумовића (песника Јована _ Авакумовића 2) И архимандрита Кр истифора, чекају још увек идентификацију свог мајстора, Трећи, не мање леп, мораће да издржи ревизију аутентичности Крачунове сигнатуре. Друга два су нарочито драгоцена: то су наши први аутопортрети, Стефана Тенецког и зна-
стручњацима своје предмете, — јер, као што се на први поглед види; грађански удео према црквеном и религиозном и сувише је мален на овој изложби, — што смо уживали помоћи од другарски предусретљивих управа и колектива наших музеја овде, — који су нам и при уређивању били при руци, и у Новом Саду и Загребу, а највише, и по броју и по вредности, од Српске православне цркве. Надамо се да ће се наша сарадња у општем интересу, а на корист и једних и других, наставити, па, после ове прве, крупне манифестације и успеха, и систематизовати. Свима најсрдачније захваљујемо, а особито Светоме Синоду на његовој, историски значајној, просвећеној услузи.
ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ аи о
менитог вршачког мајстора Николе.
Нешковића. у Наставак чине она имена на који-
ма нема потребе инсистирати, која.
нам прва и падају на ум кад се спомене уметност ХУПШ! века, имена
Димитрија Поповића, Крачуна, За-
хрија и Јакова Орфелина, Чешљара п Георгија Тенецког. Уз њих се по'ављује још један „мајстор достојан њих и раван њима, али коме име
. још није. познато, мајстор Алексан-
селе
· дровског иконостаса. То је генера~
ција значајних уметника коју је пог домаћих учитеља школовала
„Бечка академија, колориста — кад
|су сликари — који су одбацили о-
бплну помоћ злата, пришли европском стилу или у његовим оквирима нашли свој стил, који су избрисали из сећања архаичне успомене, Па и-
пак не сви и не сасвим. Димитрије.
Поповић, иако бечки ђак, у Орловатском иконостасу остао је веран Бачевићевом науку, подмладио је, продубио и. обогатио његов стил, али га: није изменио, Ако је атрибуција која му приписује Детињство богородичино збиља
заснована на веродостојним доку».
ментима, он би био једна изненађујућа појава, Не зато што ово дело, иначе тешко страдало рату, достиже. неку изузетну виси“ ну, већ зато што у њему нема трага. барокних елемената, ни у форми, ни у композицији, и што би њиме наслутио сликарство ХТХ века које је пребродило смирење класицистичке фазе. Мајстор Александровског ико ностаса, очишћен, расветљен, први пут приказан у Музеју и први пут виђен у својој правој светлости, сигуран, виртуозан, лептирасто лак, са својом светлом, рококо палетом показује се као најизразитији и најзре лији западњак. међу иконописцима, Крачуну, чудном, својеглавом сликару, који је мимо школе и правила изумео читав један лични стил и читав један лични систем деформаци“ ја, дато је најшире место. Разновр-
стану својим причицама, префињен
и преосетљив кад слика малу мртву природу у Гостољубљу Авра мовом, љубак кад се забавља ко» лом деце у Уласку у Јерусалим, племенит кад компонује Пра=
ње ногу, _ народски забаван У Кладенцу живота, он превазилази себе у надахнутим _ малим
Карловачким целивајућим иконама. Та серија сличица на бакарним плочама, спада у највеће драгоцености које нам је ХУШ век оставио. Комади: Краљевачког иконостаса Јакова "Орфелина, цртачки, граверски, кватрочентистички “| тврди, овом приликом са музејским кома-
дима атрибуираним Орфелину, нала-.
жу једно опрезније и темељније ревидирање његове личности, Значај Захарија Орфелина као бакроресца могао је бити само маркиран, али не и показан са два отиска његових плоча, Чешљарева Св. Варвара, данас оронула у боји, неповраћена лечењем, и поред невештина, за нас остаје незаобилазан примерак монументалне, учене осамнаестовековне композиције. Хладни, пребогати у своме пуном орнату епископ ЈОсиф Јовановић _ Шакабента — није, међутим, ни до данас изгубио ништа од своје стакласте свежине. Али нама присни Чешљар остаће онај мање учени Чешљар, — мајстор портрета епископа Авакумовића и још више портрета митрополита Стевана Станковића који претставља примерак најсањарскије, најрафинираније и најплеменитије палете на овој изложби, Ту ноту високог домета _ подржавају и Тенецкови портрети: Госпођа Карамата и тешко запуштени Млади Карамата, Најзад један од последњих и најснажнијих акорада, монументални портрет Кирила _ Живковића од Арсе Теодоровића, добачена мета коју Чешљар са Шакабентом није домашио,
Сликарство води главну реч на овој изложби, али она није само изложба сликарства. Кроз 11 њених сала протежу се витрине везова, дамаскинираног оружја, кованог сребра, накита, инкрустираног дрвета, примерци _ намештаја, _ резбарених двери, резбарених ковчега, кованих ковчега, кованог гвожђа, књига, по-. веља, целе примењене уметности, која би такође захтевала свој преглед. Резбарска уметност у овом добу можда би нарочито тражила да јој се обрати пажња. Од иконостаса, у потпунијем изгледу, било је могуће приказати само део Орловатског, са његовом _ ситнијом и скромнијом разбаријом. Али су за“ то слике великим делом изложене У својим оригиналним, златним или сивим, лаким рокајним оквирима од ћудљивих лозица лишћа и цветова, оквирима у којима ће посматрач уживати као и у самим сликама, јер у овом времену код нас резбарство и сликарство чине целину, као некад, код других народа, скулптура и архитектура.
М. СТЕВАНОВИЋ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 17 ЈУН 1954
у прошлом.
суочени.