Књижевне новине
протлост
У СЕЋАЊУ
ПЕДЕСЕТ ГОДИНА од СМРТИ АП. ЧЕХОВА
Гласник новог живота
ЕДЕСЕТ година протеклих од Чеховљеве смрти само су учврстиле љубав према његовој личности, која о стаје још увек непомућено привлачна и своју чар протеже на стварање пишчево живо одјекујући у њему. Ретко који писац има ту срећну особину да сатка присну не. посредну везу између свог дела, себе и читалаца. · Чехову је та тајна била позната, Кратак, пре времена прекинут, споља миран,"али испуњен унутрашњим _ сагоревањем и драматизмом његов живот личи на недовршену _ лирску песму, Нема много писаца који могу да се похвале да су за то тако кратко време толико урадили и унели толико топле људске садржине у своје дело, А "живот и стварање Чеховљево чине једну складну целину, узајмно се преплићу тако да се пишчев лик, који зрачи при читању његових дела, не мења и не бледи кад упознамо његову биографију, напротив, по“ стаје још ближи и приснији, .
Међу другим стварима које је ценио, Чехов је нарочито истицао високу вредност живота (можда зато што му је био краће одмерен него другима) и осећао његову. много» струку лепоту, Са осмехом или болом износећи недостатке и ругобу својих савременика он је то сматрао искривљавањем идеалног људ“ ског лика и певао химну човековој бесмртној мисли, великим и лепим делима, подвизима, пожртвовању, У том смислу је Чехов неуморан проповедник, гласник и апологет нове и здраве сутрашњице у њеном кристално чистом виду.
Некад се у руској догматичкој народњачкој критици — још за живота лишчева'— покретала неумесне питање" б његовој наводној безидејности, које та је дубоко вређало,. Међутим, Чехов се никад није окретао од друштвених. збивања; не само лицем већ целим бићем стајао је пред дневним – проблемима. Са. становишта политичке оријентације у ужем смислу припадао је у" мереним струјама, али као уметник био је неизмерно већи и напреднији од програма једног или другог по“ литичког табора, имао је свој реални програм, своје. идеале и упорно се за њих борио. Са таквим расположењем није могао да подноси жалосну руску стварност свога времена те је свој рад усмерио да је преобрази и побољша, Видео је много
ружног око себе: заосталост, гру-с бост, не само у нижим слојевима, беду, духовно беспуће, разочара-
ност, празно малограђанско бити сање — све што је било супротно његовим сновима, Онда је, попут Гогоља и Шчедрина износио на видело грађанско ситничарство и ту пост, охолост силних и понизност слабих, жигосао је недостатке људи и целог друштвеног система, Али извор те критике био је у томе што му је пред очима лебдела богата и срећна његова земља, бољи живот у Њој и прави човек као његов господар. За правим човеком Чехов
је највише чезнуо: ако га нема са-,
ла, назирао га је у будућности, Као што је рекао један критичар, Чехов је имао нарочито чуло којим је осећао напредак човечанства. У вези с тиме изузетну вредност придавао је раду сматрајући га основом културе, а ову — главним условом прореса. Сам је, болестан, невероватно много радиом у свакој прилици потстицао друге на рад. Скоро у сваком његовом делу, у овом или о ном облику, поставља се проблем рада, тако да би био захвалан пдсао посветити том литању посебну студију. Необично фини У опхођењу "с људима, био је можда један од најкултурнијих руских писаца, про“ поведао је, ширио и волео културу, "имао за њу много финог смисла, те би на сваком кораку био запрепашћен многобројним појавама некул“ турности. Борба против тог зла 9 бухвата скоро целокупно стварање Чеховљево.
Само годину дана није доживео 3: утор „Вишњика" до револуције 1905 Године кад. су почела да пламте ' „племићка гнезда". Делујући у последњим деценијама прошлога века, кад је менталитет обичних људи био испуњен суморним слутњама уочи
слома 'и распада целог друштвеног система, Чехов није знао ни распоред снага у тој борби, ни начин, ни пут, Почео је у доба реакције са безазленим осредњим, можда чак и шаблонским хуморескама којима је за. новац. увесељавао – нензбирљиве читаоце смешним епизодама из свакодневног. грађанског живота. Пет година био је стални сарадник ху“ мористичких листова осредњег ранга искоришћавајући теме о свадбама, незгодама на летовању, на пијаци, у суду,:о свечаним ручковима и тел. Али тај посао није задовоља“ вао младог писца ни идејно, ни етички, ни естетски те жели да пре ђе на: праву стваралачку књижевност и да заузме своје место у њој. Тако Чехов ускоро почиње да тражи свој пут — додирује дубље психолошке и друштвене проблеме, а у области форме проширује оквир кратке приче и прелази на развијену приповетку, касније на драму и мали роман. Тај преокрет почиње У другој половини осамдесетих ГОДИна. Потсмешљив, весео тон замењу» је се сетним; све чешће писац тужно размишља над наказним појава» ма у животу деспотизма и ропства, Износећи психолоше аномалије јед“ ног друштва у распадању Чехов много пажње поклања образованом сталежу, интелингенцији, чији је за» датак, по њему, да мења и побољшава однос међу људима, У дугој
ПРЕМА ФОТОГРАФИЈИ ИЗ ЧЕХОВЉЕВА ВРЕМЕНА)
А. П. ЧЕХОВ (ЦРТЕЖ
поворци пролазе пред — читаоцем Чеховљеве личности, често скрхане животним недаћама, без вере и путоказа, у сутону свести и савести. Разголићујући беду и лаж грађанског „мира и благостања", излажући критици _ вулгарност _— просвећених кругова који се завлаче у егоистичку љуску личних интереса, као Јонич, или беже од стварности, као стари професор у „Досадној историји", или просто страхују од свега живог и свежег, као Беликов („Човек у футрољи"), Чехов са симпатијом слика _ претставнике напредне интелигенције, носиоце високе ми сли, корисне раднике, гласнике но» вих дана (Тузенбах у „Три сестре"; Астров у „Ујка Вањи"; Ана у „Ви; шњику“ и др.. У низу „повести“ (малих романа) приказује на широј социјалној позадини типове чиновничког, индустриског и трговачког сталежа, увек наглашавајући њихо“ во незадовољство животом, моралну слабост и безизлазност, Као резултат друштвених услова. Осећање сломљености, безнадежности, пораза, праћено немоћном тежњом да се нађе излаз, обојено је код Чехова благом сетом, обавијено меком лаком лирском копреном., „Кад читате Чехова — вели М, Горки — осећате се као у тужан јесењи дан кад је ваздух тако прозрачан да се У њему оштро оцртава голо дрвеће, тескобне куће,; безбојна лица. Све је тако чудно усамљено, непокретно и немоћно".., Драматична страна живота дата је код њега у сенци, крик бола — пригушеним звуцима, уздаси — у полутоновима. Чехов није песник борбе ни херојског доба, али човек много може да сазна и научи од њега. За педесет година од Чеховљеве смрти руска књижевност је, нарочито у доба пред револуцију и у првим годинама иза ње, напредовала развијајући богатство МотИва, идеја и облика. Иза Чехова је дошла читава плејада нових писаца кеји су усавршили сјајно наслеђе
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 24 ЈУН „1954
великог хумориста, продубили његов танани реализам новим цртама, али нико га није превазишао, тако да остаје најкрупнија звезда На руском књижевном „видику крајем 19 и почетком 20 века. И запажена појава у европској литератури нашег столећа. Управо на рубу прошлога века он отвара пут у модерну руску књижевност и везује класично доба са садашњим.
Напредан _ карактер Чеховљевог стварања нарочито је јасан у последњим годинама његова живота кад се У његовим делима оштрије поставља питање бирократске апсолутистичке Русије, кад уочава потребу промене савременог друштвеног поретка и показује историску преживелост и неодрживост племства и буржоазије, С друге стране жели да улије читаоцу и гледаоцу бодро оптимистичко расположење, да на њега пренесе своју веру и слутњу о новим облицима живота, да уметнички оваплоти ликове оних који беже из “вишњика“ и не жале за њим. У томе се додирује са својим млађим савремеником, М, Горким. Чехов. је код нас вољен, радо читан, много и одавно превођен, пре и после рата. Поред ранијих издања „Културе“, „Просвете“ (драме) и „Новог поколења“ (две књиге), у вези с педесетогодишњи“ цом смрти, издавачко предузеће „Рад“ припрема нови избор Чеховљевих дела: малих романа и приповедака, Осим тога, 'ове године, као никад раније, могли смо да видимо Чеховљеве јунаке на нашим позорницама, где су приказивана његова најбоља дела: „Ујка Вања“, „Три сестре" и „Вишњик“. На тај начин достојно смо се одужили успомени
великог писца, П. МИТРОПАН Ш
Зар опет „борба ми
ц влљлати опет као шума шуме. И поново се, ујутро, при дну,
Послље, сенка почиње да расте
волео бит ч не бих волео да
Ниси сам.
Скакжавалљм, је скочио
Ниси сам.
Прислонио си ухо
Ниси сам.
Можда мислиш да
Отет гледаш црну земљу што се пуши. Нешто се дешава сад у твојој душм. Можда ти већ чујеш златни житни шум2
ПТИЦА
Птицо, мала тачко у небу! Бојажљиво љуто перје!
Плава душо!
Гледам твоју песму од стреле. Сад зажелим да саљ дрво или осушени тањ. Слетц на ово добро тело без страха!
Ћутаћу као камен
На којој глави мирпо троведи један дан.
Р и Б И Н
Објављујемо чланак (. Колара, не улазећи у оцену идеја и ставова који су у њему садржани, Редакција се, и У овом случају, руководила својим основним начелом: да су „Књижевне новине“ лист у коме сва-
ки југословенски писац може
БРИЗИ да се не заборави и да се за потомство сачува озлоглашена „борба мишљења" која се крајем прошле и почетком ове године била опасно размахала у Загребу, редакција загребачке „Републике“ иако дотле није судјеловала у борби, посветила јој је сада нарочиту пажњу, жртвујући у двоброју 2—8 и4 броја ове године за рекапитулацију и ликвидацију те борбе преко 37 својих великих страница скупоцјеног папира, Дало би се расправљати о начи-
ну како је ту скупљен и монтиран материјал _ загребачких свађа те о стилу и тону којим се у „Републи-
ци" полемизира, али то препуштам Р, Супеку, на којега је углавном паљба и уперена. Ја ћу се осврнути само на оно што се мене лично тиче, јер је мени, односно мом „случају“ посвећено у обе свеске заједно 12 страница, док ми је име у тексту споменуто, ако сам добро бројио, свега 27 пута.
Тамо је, не знам већ који пут, константовано да сам из Друштва књижевника Хрватске (у мају 1951 год.), искључен једногласно, јер да сам у" вриједио неке чланове Друштва, али ни сада као ни раније није ни мени ни јавности речено конкретно, које и какве су те увреде. Није разјаш+ њено зашто због њих нисам предан Часном суду, који је од Главне годишње скупштине биран да рјешава спорове међу члановима, односно између Управе и чланова или зашто ме увријеђени нису предали редовном Народном суду, поготову када су људи вријеђани — како се то тврди у првом новинском саопћењу ДКХ — „по гостионицама и кулоарима", дакле не у службеним просторијама нити у скуповима Друштва, Надаље ни сада, као ни раније, није објашњено, како то да сам ја једанаест дана послије „демонстративне" оставке на части предсједника ДКХ, а девет дана послије почињених (али никад конкретно фиксираних) гријеха, био против своје воље једногласно изабран за предсједника Клуба књижевника и то од оног истог одбора (у коме сједаху и двојица „увријеђених') који ме је одбор 4 мјесеца касније опет једногласно избацио из ДКХ. Ни сада није одговорено јасно, није ли том заокрету од 180" У држању Управе и потом мом изгону.
слободно да изрази своје мишљење.
била крива моја дрскост, што сам се својом оставком и њеним образложењем усудио дирнути у танкоћутност руководства Југосл. Академије. Надаље нигдје, па ни сада у „Републици", нитко није објаснио, није ли или колико је на одлуку управног одбора имао уплива ултиматум петорице: или он — или ми.
Сва та питања, не као питања, него као чињенице, поткријепљене точним преписима односних аката, записника, дописа итд. изнио сам У напису „Поуке из гријешне прошлости" у „Вјеснику" од 1 јануара 0, г, које анонимус у 2—3 броја загребачке „Републике“ сматра „хумористичкима" напрежући се да и сам постане хумориста. Има у Републици и хумористичких партија као на пр. ова „У нашем селу Степанчикову тероризира СК. средину нашу _ својом осамом и осамљеношћу и наивношћу“, (Реп. стр. 231). „Тероризирам осамом“ јер сам шутио малоне три године, јавивши се тек пошто је И. Дончевић у „Вјеснику“ од 25.Х1.1953, мој случај дешифрирао на свој начин... Прошао је један конгрес Савеза књижевника Југославије и двије годишње скупштине ДКХ, а ја нисам слао никакве ни представке ни жалбе сматрајући, ако нитко неће или нема храбрости или не сматра важним да укаже на аномалију читавог поступка према мени, зашто да ја коме досађујемг М то се сада зове „терор осамом и осамљеношћу и наивношћу"!,,. Зар по мишљењу неких људи у ДКХ није више слободно ни шутјети, односно проговорити једампут послије три годинер.., Ако се с таквим моралним схваћањем гледа на ствари, онда није чудо да Улрава ДКХ тражи од мене изјаву жаљења и данас након пуне три године, јер је за неке њене људе важно да се и с моје стране легализира један
друштвено насилнички акт. Да би се
ствар још више отешичала, неки људи из ДКХ пронглазе нове увреде у мојим изјавама, Кад сам у свом споменитом напису у „Вјеснику“ изнио неке опће познате чињенице, нитко није ни покушао да их порече, јер је било удобније назвати их увредама. А кад су се мени на сједници ДКХ 13Ј1.1951 клеветнички подмет-
нуле антисемитске и расистичке тен денције, а у мају исте године чаки
%м
Из НЕОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ „БАЛАДА О ПРЕДВЕЧЕРЈУ“
ЦРНИ СЛУГА ПТИЦА
Лаа у траву високу да ти цветови тољубе колена. ветови лепо љубе као једина жена,
Ту лежиљм м ја ч проводим своје лето како умем. "Трава коју преко дана улегнем за малу ноћ се исправи
У свако јутро овде је добро као ж у свако вече. У подне црним од сунца, зажедним, па тајем.
Кад је сутон, ја лежим наузнак и чекам да прва звезда потече. Ја, намвни господар ч црни слуга птица . ·
Можда се испод други: стопала неће исправити влати7
ПОСЛЕ КИШЕ
Поред тебе расту травке и савијају се. Три шиљата љиста нешто чудно шуме.
Откинут рет гуштера је нови становник, Нико сем тебе не зна да се умножио свет. Пушт се црна земља м пева белу лирику. Газила труло лишће босим ногама,
Под петом си преломио трут.
Једна птица прхну треко твога рамена. Ти, би сад да чујеш песму камена.
Коме ла се твоје очи смешкајуг
покрену мравц. ц да ме тихо крије.
неко сврати.
х
са бусена на цвет.
доле.
те оставио ум
х
м нећу тустити даха.
СТЕВАН РАИЧКОВИЋ
А Ма
Ј' шљења 7
информбировштина, и то је све речено, не по „гостианицама и кулоари+ ма", него на сједницама Управе ДКХ, онда то нису биле ни увреде ни клевете, него другарска упозорења.
Дирљиво је напротив увјеравање У 4. бр. Републике како је уствари ДКХ поступало „Та према мени и није ме ставило „на Тајгет“ ни, „на осамљени оток", јер ја објављујем по новинама и ревијама, мени се штампају књиге (иако су ми двије дјечје збирке прешућене), украчко Ј% нисам лишен битних права књижевника. То је истина, Али колика је притом заслуга ДКХ, то је друго питање, као и то, није ли управо саопћење Управе ДКХ у 5 точака објављено о мом искључењу у загребачким новинама имало племениту намјеру да ми напакости колико буде могуће више. Писац није објаснио зашто се тадашња управа ДКХ пложурила да објави то саопћење, иако је оно према Статуту постало правомоћно тек 5 и по мјесеци касније, тј. кад га је потврдио Пленум Савеза (и опет пред алтернативом; или он или ми).
Што је унаточ таквом постулку нисам био „бачен на Тајгет', имам захвалити нашој јавности, редакцијама и паметним људима, Који мој „случај“ нису схватили онако како га је тада сервирала управа ДКХ.
На истој страници 34, Републике. тврди се поврх тога да сам и пензију добио помоћу ДКХ. Међутим, у ДКХ добро знају да сам је добио мимо Друштво и Савез књижевника, а на основи чл. 50. ст, 2. као службеник више групе и уједно културни радник. Управа ДКХ ми је на мом допису, у коме сам навео своје књижевне радове и функције, овјерила истинитост података. У колико пак нетко из ДКХ мисли да су ми могли порећи квалификацију књижевника и занијекати функције које сам вршио, а то ипак нису учинили, рецимо, из милосрђа, онда им доиста дугујем захвалност коју им овдје одмах и изражавам,
Не разумијем неке другове из ДКХ како им већ није додијало и како их није срамота да упорно или заобилазе или изврћу и преврћу чињенице за које сами интимно знају да се не даду порећи ни оборити. Не разумијем такођер, зашто их још увијек жуља мој „случај“ више него ли мене сама. Није ли то можда неко геуматично јављање печисте савје-
стир | СЛАВКО КОЛАР 7