Књижевне новине

ЛАЂА НА КАДЕТ

ВЕ СЕ године навршава сто

година од рођења помор-

ског писца Јурја Царића.

У младости морепловац, а

касније наутичар по звању, професор на поморским академијама, писац стручних дјела из наутике и белетристичких књига с главном темом мора, Царић се том удруженошћу свог практичког живота и својих књижевно-интелектуалних преокупација издваја из генерације којој иначе, и као човјек и као писац, по временском распону — свог живота (1854—1927) и по – опћим значајкама свога рада припада. А та специфичност је управ оно што нас сада код њега највишем у првом реду занима. И у данашњем нашем преиспитивању и _— ревалутирању вреднота из наше културне прошлости, потребно је да се овом приликом баци један поглед на личност Јурја Царића,

Оно што у дјелу Јурја Царића заузима највише мјеста и по чему је то дјело сачувало највише интере-

са — јест море. И готово је читава Царићева многострука и обимна дјелатност — белетристичка, стручнонаутичка, дидактичко-популариза-

торска — посвећена мору, животу морнара на његовим пучинама, људима на његовим обалама. Рођен на отоку Хвару (у селу Свирчима, негдје између поморачке Јелсе и Старога Града), гдје је са Хекторовићевим „Рибањем н рибарским приговарањем“ никла наша прва значајнија ријеч о мору, и Царић је својом првом и посљедњем књижевном ријечју везан с оним морем које опасује његов оток и које собом прожима сав живот на њему. Завршивши нижу гимназију и два разреда наутичке школе у Сплиту, пловио је двије године као поручник (било је то још у доба једрењака) на домаћем барку „Јареду“, и то му је пружило грађу за његово главно дјело, „Слике из поморског живота", Затим је наставио вишу наутичку школу на Ријеци и у Трсту, па продуљио студије на Политехници у Грацу, гдје је учио. математику, физику и астрономију. Послије тога био је наставник, па директор и најзад надзорник наутичких школа и поморских академија у Бакру, Котору, Дубровнику. У својим „Сликама“ Царић нам вјешто, живо и занимљиво црта: живот наших помораца на једрењацима, њихову припросту добродушност, њихову примарну, готово дјетињу наивност у сусретима с непознатим облицима живота у широком свијету, упознаје нас с устројством наших навигационих друштава у доба једрењака и с њиховим бродовласничким менталитетом, приказује нам с присним познавањем начин живота на ондашњим бродовима., По свему томе, Царић би био наш први, и још увијек више мање наш једини поморски писац „наш Пјер Лоти", или „наш Џозеф Конрад“, како би се то рекло начи-' ном који је некад код нас био у толикој милости. Разумљиво, живећи и радећи у доба кад је ширим редовима наше читалачке публике појам „књиге“, у свом пуном достојанству, звучао још доста унитарно, и кад дубоко страхопочитање према том појму није остављало много мјеста преокупацији за одвећ стротим и теоретским лучењем такозване „лијепе књиге" од поучне и корисне, и Царић је своје присно. познавање мора и живота на њему, своју присну повезаност с људима на његовим обалама и на његовим пучинама, своје заносе пред љњеговим призорима и пред његовим драмама, просуо у свом дјелу испремијешано и "испреплетено с поучним умецима и голим практичким фактима. А у свему томе, као што је и

|—————_—————————————————_——___—о—о——оо— " ФОдговорни уредник Танасије Младеновић, Београд, Француска 7 Ф Издаје Удружење

КОЈОЈ ЈЕ ПЛОВИО ЦАРИЋ КАО ОСАМНАЕСТОГОДИШЊИ

схватљиво, акценти аутентично поетског доживљаја _ најбистрији су и најнесумњивији управ ондје гдје пред собом имамо гола човјека лицем у лице са елементом, човјека везана стварном животном заједницом с људима што на том елементу проводе свој вијек, што на њему и од њега живе и гину, а не ондје гдје књижевнички хабитус захлађује непосредност емоције и гдје књижевна аспирација прерађује аутентичност доживљаја,

А није узак, ни монотон, ни тематски ограничен тај оквир мора, јер у њему налази мјеста мноштво тема и мотива, Ту је приморски пејзаж, ту је драматика олујина и „невера“, ту самотиња пустих оцеанских пространстава, ту драж непознатог, чар далеких градова, егзотика далеких крајева. Ту је читав друштвени склоп живота приморског и поморачког пучанства, читавих породица и братстава, мјеста и насеља која живе и висе о животу и о заради члана што броди далеким морима и над чијом судбином премиру. Ту је сва животна тегоба, и туга морепловца на лучини, и тврдоћа његовог хљеба. А о свему томе налазимо у Јурју Царићу живих, топлих, увјерљивих страница, писаних сретном и развезаном приповједачком жицом, од човјека обдарена _ потребном — осјетљивошћу, оштрим запажачким даром, и снабдјевена за оно вријеме зачудном ширином погледа и увидом у сличне после у страним културама. У Царићеву дјелу, на концу, лежи и снажна, сировим животним _ фактима поткријепљена, наша етничка, национална и друштвена, и културна афирмација на овом нашем стољећима оспораваном, па још и данас каткад лудо оспореном мору. А тај моменат афирмације био је нарочнито значајан, и нарочито актуелан, У доба кад је Царић почео писати, У доба поновног буђења из обамрлости и све бујнијег развијања нашег националног живота, наших културних вриједности и наше разбудене свијести о себи.

Уносила је извјесни дах ширине и слободног простора та литература у наше уске прилике и релације,

— писац

доносиле су те књиге визију великих лучких градова и метропола н прослан мирис вјетра с оцеана, и будиле у тадањим младим нараштајима, којима су углавном и биле намијењене и у којима су највише одјека налазиле, ону слаткоболну чежњу за просторима и даљинама и ону .благодатну клицу немира. Из топло задахнутог причањ. данашњих стараца дознајемо колик су и како жив интерес побуђивале Царићеве „Слике из поморског живота“ кад их је 1884—5 Матица хрватска по први пут издала (у двије књиге, „Преко Средоземног Мора“ и „Преко Црног Мора и преко Атлантика“), и какав је, за оно вријеме код нас изванредан, успјех доживјело то дјело младог, тада тек двадесетосамгодишњег поморца. Била је то неминовна лектира ондашњих млађих генерација, и то не само у приморју, гдје је та књига била „код своје куће“, већ је она својом занимљивошћу и живошћу дукобо продрла и у наше континенталне крајеве. Одавно исцрпљена, доживјела је друго издање, у Сарајеву 1925—6, но и то је издање сада већ исцрпљено. А зачуђује нас кад видимо с каквим живим интересом још и данас млађи читају те књиге, ако им којим случајем допадну руку. И наводи нас на помисао не би ли било добро пружити опет нашим млађима, можда у нешто обновљеном вањском руху; ту књигу о животу, о тегобама и о славама наших људи и наше крви, уз остале омладинске књиге из поморског живота и прошлости великих поморских нација. Треба истакнути да су ове Царићеве књиге, које су код нас значиле првину и које су извршиле пионирски задатак, у своје вријеме биле више мање на књижевној разини сличног путописно-поморског и омладинског жанра књига које су се тада писале и биле широко популарне вани по свијету, у првом реду у суседној Италији. А није без важности ни податак да су веома позната и у своје доба много читана књига Едмонда де Амичиса „5шШ Осеапо“ и Лотијеви „Ресћецтз а'Лјапде“, угледали свијетла неколико година послије Царићевих „Слика из поморског живота“. Околност која искључује какво угледање и која још јаче подвлачи пионирски значај Царићева рада.

Симпатична је и иначе, ван овако оцртаног круга, појава Јурја Царића као културног и националног радника. Типични припадник оне часне генерације приморских интелектуалаца која је, шикнувши из народних маса у освит нових времена кад су нашим јавним животом живље прострујали национално наши културни сокови, снажно превладала растојање које нас је од европске разине дијелило, усвојила њене плодове, стала на равну ногу и ступила у неравну борбу с претставницима и поборницима туђинске политичке и културне мисли, те у тој борби изнијела побједу и извршила културни препород у својој земљи. Широких погледа, здраве народне подлоге,

, ' > ВЛАДИМИР БЕЦИЋ: ШЉИВЕ (УЉЕ, 1935

једно мало

пуне слана и преданости, овладавши потпуно употребом страних језика и за културни рад и за потребе дневне политичке борбе, те су генерације, кад их гледамо из ове временске перспективе, дониста учиниле један задивљујући скок и извршиле чудо. Енциклопедијски настројене и расипљујући своје снаге на десет разних. страна, оне су, ако и с неједнаким резултатом, развиле своју активност на разним подручјима јавне дјелатности и теоретског рада. То врло истакнуто видимо и на Царићеву примјеру. Од превода фрагмената из Дантеова „Пакла“ до стручне расправе „Атоми и Руђер Бошковић“, од надопуне Водопићеве „Марије Конавоке“ до уџбеника о наутици, од књижевнохисторијске студије о Мавру Ветранићу (писане одличним талијанским језиком) до астрономског дјелца „О мјесечним дистанцама“, од политичког памфлета проти талијанској окупацији Далмације „Ре Ја ТлроТеајпе емгорееппе“ до омладинске књиге „Криштоф Колумбо и откриће Америке“, од поморског путописа „Слике из поморског живота“ до покушаја друштвено - амбијенталног и психолошког романа „Обитељ капетана Оповића“, и „Крвна освета у Боки Которској“, Царић се опробао на разним подручјима, а на неким од

ЈУРАЈ ЦАРИЋ

од неефемерног

њих дао прилоге значаја.

Наша је књижевна критика, у своје доба, нагло се тргнувши и отресавши многих и разних ванестетских критерија које је дотле обилато примењивала, по закону њихаја и протуњихаја одлутала у супротну крајност, па напрасно стала примјењивати искључиво (и помало апстрактно) „чисте“ естетичке критерије, или оно што је сматрала чисто естетичким критеријима, И притом је неке наше комплексније и вишестраније културно-хисторијске појаве, сводећи их, без много хисторијског осјећаја,на искључиво естетске категорије, умањила, неспознала у њиховој стварној цјелокупности, те тиме осиромашила оно што се у ширем смислу зове „културном башти“ ном“. То се десило и с Јурјем Царићем. Данас, посматране у своме времену, у својим хисторијским условима и у укупности свог кКомплекса, неке од тих појава заузимају своје право мјесто и задобијају у нашим очима одговарајући значај.

ВЛАДАН ДЕСНИЦА

| Катарина А.

РЕ КРАТКОГ времена (31 маја) - преминула је у Цириху, где је велики део живота провела, Катарина А. Јовановић, кћи по-

знатог српског сликара, графичара“ и једног од пионира фотографије у свету, Анастаса Јовановића. Мако се готово стално бавила у иностранству, онз је до смрти служила. народу, без тежње за наградом и признањем, преводећи нашу литературу и пишући о њој по швајцарским листовима. |

Поред других мањих превода, Јовановићева је објавила на немачком њетошев „Горски вијенац“, Мажураниће- ; ву „Смрт Смаил-аге Ченгића“, једну збирку народних песама из косовског циклуса и једну доста опсежну Анто-

лотију српске књижевндсти која обухвата и модернисте између два рата.

ДР РУТЕ НА До

г 6 у КЕ Х 6 | 5

ГЛАВНИ УРЕДНИЦИ

Танасије Младеновић и Ђуза Радовић

овине

РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ

- Ото Бихаљи Мерин, Велибор

Глигорић, Радомир Константи“

новић, Душан Матић и Ристо Тошовић

, Х

УРЕДНИШТВО сФФранцуска ', тел 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА Теразије 27, пошт. фах 133 х

Претплата за годину 1954 Дин. 506 поједини примерак Дин. 20. Број чековног рачуна 102—'Т— 208

Лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ

Уметност у прошлости

. (Наставак с прве стране) хероја и пјесника, а лице Горана Ковачића могао је израдити било ко+ ји кипар. у, Њујорку.

Јесу ли то погрешне конзеквенце2 Је ли слијед мојих мисли нелојалан или нелогичанр Па ствари су ипак прилично јасне, а ни одговори не би требали бити одвише далеко; није зато требало ићи у Умбрију и Ромању — рећи ће нетко. Заиста, није требало. Требало је тек погледати око себе. : |

То је само случај хтио, што сам, гледајући око себе (с овим питањима у себи) орео дјела старе умјетности, која су ми проблеме илустрирала зорно и с очигледношћу хисторијских чињеница. Знао сам, да их могу оживјети интерпретацијама, које ми наше доба и наша развијенија осјетљивост пружају, и да нам познавање многих стилова и културних слојева даје могућност дра= гоцјених компензација; али оно некадашње адекватно, хХисторијски и идеолошки одређено доживљавање није могуће реконструисати, Нема „константног ликовног и људ= ског садржаја“, то је хисториј» ском духу нашег времена одавно јасно, нити умјетничка дјела лостоје „по себи“, У ораторију св. Ивана У Урбину, који је скромна али лијепо сачувана цјелина готичке -умјетности, или у било којем другом старом ентеријеру у магичним равенатским _ просторима особито, могао сам најконкретније осјетити сву про» мјенљивост релације између човјека и умјетничког дјела, али релацију ко ја је хисторијска и хисторијски одређена, а не само субјективна. И био сам још више увјерен, да та наша „субјективна илузија“ није никаква екстерна интерпретација, него увијек саставни дио те релације, унутар које је умјетничко дјело настало и унутар које једино живи и живјети

може. ГРГА ГАМУЛИН

Библиографија

Ерос Секви: „Дани на раскршћу“, песме у преводу Јура Каштелана, „Матица хрватска“, Загреб, 1953, стр. 80, цена дин. 7.

Р. Каталинић — Јеретов: „Одабране пјесме“, избор извршио Милан Марјановић, „Матица хрватска“, Загреб, 1953, стр. 139, цена дин. 2.

Л. Н. Толстој: „Дјетињство, дјечаштво, младост“, превео Малик ~ Мулић, „Матица хрватска“, Загреб, стр. 858, цена дин. 27.

Жеромски: „Сизифов посао“, роман, превео Стојан Суботин, „Задруга“, Београд, 1954 стр. 285, цена! дин, 7.

Ралф Елисон: „Невидљиви човек“,

роман, превео Димитрије Обрадовић, „Задруга“, Београд, 1954, стр. 540, цена дин. 27,

ама о Ј

Јовановић

У исто време она је обавештавала • нашој култури и књижевности швајцарску и немачку јавност, сарађујући по најугледнијим листовима, па је та+ ко, између осталога, за време његошеве прославе 1951, објавила у „Цирихер Цајтунгу“ врло солидно састављен чланак о Његошу.

Последњих месеца пред смрт, иако У дубокој старости (преминула је у 86 години), Катарина Јовановић је сређивала своје домаће хартије, нарочито оставштину Анастаса Јовановића, у којој се налази лепа збирка писама из средине прошлога века; сазнајемо да је те реткости оставила нашим архи-

вама. БК,

Миа

књижевника Србије ф Штампа „Политика“, Цетињска 1,