Књижевне новине

ГОД. 1 БР. 25 Х ЦЕНА 20 ДИН.

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК | ЈУЛ 1954

излази сваког четвртка

Лист

метност у прошлости

ЕСИЛО ми се да сам недав-

но опет имао прилику један

свој стари проблем дожив-

јети у живој емпирији: про-

блем могућноти и немогућноти властитог уживљавања у умјетничка дјела давне прошлости и реконструкције аутентичног доживљаја, који их је створно и са којим су их некад људв сусретали.

Јавио се тај проблем у мени некоћ пред „Посљедњим судом“ у Сикстини, а сада се обновио кобном упорношћу и све злослутнијим _ конзеквенцама за једног путовања по старим покрајинама, по Умбрији, Маркама и Ромањи, у хисторијском и стилском распону од прастарог „Распећа" Алберта Соцна у сполетанској катедрали до лежећег лика Гвидарелијева у Равени. Покрајине мемљиве и црне од старости тако некако искрену у нашем домишљању на звук ових назива и имена, а заправо су зелене и свијетле, живот у њима управо кипти непосредношћу и љепотом. Па ипак, неки мрачни дојам остаје стално у нама подржаван на сваком кораку хисторијом, која је од времена постала тамна: зидине, мрачне вјећнице, сабласни торњеви, цркве с отученим порталима и напол ољуштеним фрескама. И слике, по сакристијама, ораторијима и малим импровизираним пинакотекама; никад нисам, као овог пута, тако интензивно осјетио Како ми безнадно измичу у прошлост.

Јер оне нису „мртве. ствари“, и то сам тако непосредно осјетио, а знао сам и од прије, нити су само тако „предмети“ неки; живјели су у овим крајевима животом, који је можда био интензивнији од живота живих "бића, повезани с градовима и цијелим покрајинама, па и сада, сигурно, имају свој живот унутар цјелине. Зато и нестају помало у прошлост као и све што носи на себи знак човјека, мијењају се. скупа с нама. Отуд и ова мука, што нас упорно прати кроз цркве и музеје: како открити прави смисао кипова и слика, стварно њихово значење од некада, које их је и дозвало на свијет и пратило кроз вијекове2г На сваком кораку ћемо се преварити, искривити их, унијети наше данашње мисли и осјећања, Такојен Д'Анунцио учинио с овим нашим Гвидарелијем. Четири стољећа лежао је мртав витез у оклопу, миран, са својим болним лицем, а онда је један пјесник у свом сонету начинио од њега симбол једне националистичке ресурекције, фашизма скоро. Била је то мистификација, сигурно, а и аутомистификација можда. А: кад је наш Назор превео Д'Анунција, опет је мислио на нешто друго. Субјективна пројекција. извана! Но ипак витез још увијек лежи са својим смислом, и својом експресијом (не само ликовном). Није је тешко дешифрирати на овом лицу тако безнадно мртвом. а није нам у овом случају ни побјегла та експресија са својим стварним значењем. Није била „идеолошка“, рекли бисмо данас, јер има инспирација, које нам долазе из наше (рецимо) козмичке ситуације, из једноставне егзистенције: опћи и вјечни проблеми живота, љубави и смрти. Тако је смрт на витезову лицу (и умјетност кроз длијето једног млетачког кипара) оставила језу за вјечна времена, Без алијенације и без симулирања у теми каквог мартирија

или депозиције, с испијеним образи-,

ма и полуотвореним устима.

Да, много је једноставније с таквим темама. Оне су, као и узбуђења. која су их изазвала, уједно и кКонкретне и у свим временима опће. Али кад се сјетим неких бешћутних

часова пред

осушиле, па су некадашња дивљења (тко зна чиме изазвана) ишчезла у неповратг Или је то идеологија нестала „као роса на сунцу, а оно што је остало, облици и боје, гесте и мимика лица, исва та чулноликовна детерминација не може задовољити наше све веће захтјеве Или су тизахтјеви неизмјерно порасли у, овој нашој „артистичкој љ3а-

ремек-дјелима... Јесу ли нас то књиге и формалне анализе |

сићеностиг Но без обзира на све то (а знам, да опет пружам некоме прилику да ме .„криво схвати“) то је питање ипак озбиљно, тешко и,

можда, помало тужно; бјежи ли. ста-'

ра умјетност од нас све више у даљину хисторије са својим правим и најинтензивнијим смпсловима и уз буђењима или ми тек у току развоја постепено _ откривамо стварну суштину сваког појединог умјетничког дјелаг Јесу ли његове вриједности и узбудљивости (некадашње и данашње) уопће везане некако уз његову функцију и што бива с њима кад умјетничко дјело ту функцију изгубиг |

Знам како су многи спремни, да на то хитро одговоре: вријеме их је ослободило алијенација, свих идеолошких пројекција и фиктивних ријешења, па сад сва ова умјетничка дјела прошлости гледамо. и доживљујемо У њиховој правој и опће људској вриједности. А „мени ·је на то питање још једном дало одговор моје путовање кроз ову страну земљу; одговор без многог теоретизирања, једноставно с емпиријом великог мноштва доживљаја и догађаја, која сам пратио у себи и око себе. И сада као доказ имам једино ову тугу у себи. и разматрања, која су се поновно одвијала у трагу неких већ помало заборављених размишљања. Опет је почело с Микеланђеловим „Последњим судом“. Сваки носи своје „субјективне интерпретације“, сигурно, али како је ово велико дјело некад улијевало страх и грозу свима и кроз неколико стољећа, а сада нам је То „чиста експресија“, колоплет дивно цртаних дивова _завитланих страхом и мржњом. Ово наше профано, атеистичко доба! Хладан сам стајао пред ремек-дјелом ренесансе и симбола једне читаве културе, и знао сам, да сва евентуална осјетљивост. за линије и боје (и тотали-

тет њиховог дојма не може бити један мали дио онога, што је ово дјело

некоћ било. Пред њиме су гомиле дрхтале од страха. А сада%

„Некад _ страховит

конкретни страх. постао је страх уопће, симбол пролазности, питање упућено вјечности и не знам колико све сличних проблема још“ садржи у себи, али тко би од нас данас могао' осјетити пред њим оно исто узбуђење и онако јако, као што су га осјетили људи, којима је било намијењено, и, у којем га је сликар зачео У једном тешком раздобљу свог животаг '

Никад више! Узалуд сам покушавао да се присјетим Ромен Роланових асоцијација. И наводио сам сам себи друге примјере.“ Били су још изразитији. _ Онај Кавалинијев лик Криста из краја дуечента, на примјер, што се може видјети такођер у Риму, у једној цркви преко Тибра „како је то био страховит симбол за све оне људе, збир толиких идеја и представа, а за нас је он нешто бескрајно мање.. Али ако и данас он за нас представља велико умјетничко дјело, то је само зато, што је за њих био нешто мноко више, што је настао у највишој напетости мишљења и осјећања. Зе

Има ли још негдје каква могућност реконструкције, неки начин да интелектуалним путем барем обновимо атмосферу тих минулих времена и макар само замислимо (ако их већ не можемо доживјети) оне дојмове и узбуђења, која су велика умјетничка дјела изазивала унутар некадашњих (својих) _ идеологија — са тим сам мислима отпутовао из Рима; и покварила су ми та разматрања цијело путовање и доживљај најлепших покрајина. Лијевала је додуше киша кад сам пролазио крај извора Клитумна и нисам могао с Кардучијевим стихом поздравити зелену Умбрију. Оловни покров свугдје око мене, с вертикалним муњама и с градовима, што ту и тамо израњају из магле на својим бријеговима. Уз цесту крошње шибане вјетром и слутња зелених поља у овом прастаром простору. Тоди — са сабласном сценеријом

М. Пеић:

ра“; Вл. свести“.

свог средњевјековног трга'и са Јакопановим Кантикама, које су се појавиле у _ сјећању из тамјана, из заборављеног дјетињства. · Како — је „Стабат матер...“ онда одјекивала продорно под сводовима старе цркве на далматинском 0току и у души дјечака, ваљала се конвулзивно са звуковима оргуља по полумрачним _ просторима; изазивала слике И боје, Још ми понекад фрагменти тих слика и светлуцање боја лебди пред очима скупа са жу“ тим свијетлом воштаница, и тежак плашт старих доживљаја надвија се над отријежњеним духом. А данас, у родном. мјесту Јакопонову — ритам. осмераца и сухи звукови латинских. стихова!

И свугде је тако било. У Споле-

лету пред Социјевим „Распећем“ из.

1187 , који је за мене једна блиједа илустрација, а био је предмет обожавања. и, у умјетничком смислу, почетак једног великог развоја. Или у Асисију, пред оним већ свинутим акспресивним „Распећем“ на начин Ђунте Пизана, може ли се рећи да је његова „чиста ликовна експресија“ једини и први смисао, и да је могла настати и без ове отуђене идеолошке инверзијег. И да је до ове слике „боли уопће“ могло доћи без интензивног доживљаја једне конкретне боли и њене визије о стварене и подржане свим тадашњим средствима И идеологије и. маште% Овдје конкретна замисао Кристове боли, у Равени конкретна слика 60ли и смрти на лицу Гвидарелијеву али што се нас тичу конкретни носиоци, претексти или идеолошке инверзије реалних људских осјећања» Није ли чиста експресија оно, што је важно за естетски феномен и за нас данаср Или највише: опћељудски хуманистички садржај, опћа емотивна вриједност дјела Али ако ту постоји тај хуманистички садржај онда експресија није · „чиста“. И 'може ли се. (хисторијски гледано) замислити садржај, а даон није конкретно дефиниран, ни кдеолошки обликован У сваком хисторијском раз добљу и друштвеном. комплексу2 Може ли се замислити катедрала без религије Може се замислити у својој ликовно-чулној егзистенцији, али не и у духовној, точније, не у својој стварној духовној егзистенцији, из које је ликовно настала и унутар које јеимала (наглашавам _ овај перфект) своју праву функцију, могућност да кому“ иницира н да буде – најинтензивније лдоживљена у мистичном заносу.“ Па ипак (можда неће сметати, што ће ове недомишљене мисли нагласи= ти оштрије нека наша актуелна питања), постоји ли или не у умјетничком дјелу тај неовисни ликовни, чисто естетски "моменат, који нам је једино важан, јер је само он трајан, можемо чак рећи вјечан» Смијемо ли на тај начин провести дезагрегацију једног јединственог феномена, који није само естетски, него људски у својој цјеловитости, друштвен и хисторнски., Бојим се Конзеквенца пројицирањих „У нашљгу. данашњу реалност. Јер ако је свеједно (обзиром на тај прави, једино важни, естетски моменат) унутар које идеолошке ситуације је настала катедрала, ако: је за естетски доживљај пндиферентно магично. осјећање свијета, унутар. којег су настале бизантнеке ротунде и муслиманске мошеје — што онда тражимо неку „идејност“ у тој нашој данашњој умјетности2 Онда је сасвим довољно производити шарене слике — сагове, Или, ако нам већ треба нека опће-хуманистичка, а. не конкретна, садржајност,. онда је свеједно каква јеона, главно да дјело чулно-ликовно олређује извјесну емоцију: није ни потребно вајати ликове наших палих

(Наставак ма осмој страни).

овом

Избор па поезије црнаца француских коло.. нија; Б. Ковачевић; „Зорић на балу“ (прозни " одломак); Д. Костић: С. Леовац:; „Изабране пјесме“

' Владан Десница: „Јурај Царић — писац мо-

уметности и слике Владимира Бецића.

П. КАВАЛИНИ:

могућностима“

Ра

мр АЕ броју: |

„Ненаметљива проза“; Хамза Хума; , „Сликарство Владимира Бецића;

Петрић: „Одувек = уништавање . — Ликовни прилози: из црначке

ТЛАВА ХРИСТА

' ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ОД САРАЈЕВСКОГ АТЕНТАТА

Покретачке - снаге. » Младе Восне«

7 АЈМЛАЂИ нараштај Босне која се пред Први свјетски рат носила са окупатором, Аустро„Угарском Монархи· јом, онај“ који: је између 1908: и 1914, Анексије н Рата, .похађао средње школе; остао је под именом „Млада „Босна запамћен“ углавном као нараштај који се: у борби про“ тив окупатора служио терористиче ким. методама и, нарочито, који је на данашњи дан прије четрдесет година извршио Сарајевски атентат.

Његов програмски, национално“ револуционарни и културно-просвјетни рад, пак, онај који је он У својој огромној већини предузимао и кад с мање кад с више успјеха вршио до посљедњег часа, био је мање познат и онда; данас, он је готово заборављен.

Најмање је, међутим, остало познато да је у оквиру тога рада под Младом Босном подразумијевано то исто — као најмлађе пјесничко и У“ опште књижевно покољење Босне. А оно је било пјесничко не само по томе што је страсно вољело књижевност, па и само писало, него по племенитом, по благородном _— осјећању за свој народ, за човјека удп-= ште, нарочито за човјека који пати, по“осјећању које га је надахњивало, и покретало. Пера у Паљу ИЕ 3

Млада Босна није била организа“,

„ција „ни по форми ни по садржају:

једно, што су се њени чланови.'0“, предјељивали према својим.„осјећа“ њима, не према једној јединственој, унапријед фиксираној идеји водиљи п методу и, друго, због природе ђачких формација кроз које они, док, ђакују, протичу „као ријека, »—, дот лазе, кратко се вријеме задржавају и онда заувијек одлазе, мијењају средину, па и погледе на животи метод у раду. У тој пролазности 'оби могу да се посматрају само као оде бљесак, „као пројекција. свога гвреме на, атмосфере у њему ин. идеја . осјећања у њој. и |

Пролазно _ здруживани :и.вођенј младалачким, страсним _ осјећањима“

· — љубављу према народу; мржњом

према „окупатору и спремношћу да, за народ не само нешто ураде него,

да се за њ и жртвују — Младобо“

сапци су уствари претстављали вет:

лику заједницу духовно и душевно“.

сродних, по национално и социјално“ свјесних људи, али људи који су,на укупност невоља и зала од' којих је народ трпио, гледали Као на лосље-' дице окупације, па одатле сматрали да прво треба извршити национално, да би се тиме створили услови за сљедеће ослобођење, социјално, 'Н за даљи прогрес. . Пе

У прво вријеме Млада Босна је јединствена и у свом раду, и у. методу. Тако је упућује и њен духовни вођ, Владимир Гаћиновић , (1910), у програмском чланку у чијем је

МАРКО МАРКОВИЋ.

(Наставак на трећој страни)

Га пи

но __опставћ ај ДР.