Књижевне новине

Ро Јо НОВИНЕ

ГОД. |, БР, 28 % БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 22 ЈУЛ 1954 ГОДИНА

Пленум КЊИМЕВНИНа

У октобру ове године одржаће се проширени Пленум Савеза књижевника Југославије који ће обухватити, поред текућих питања, и реферате о неким питањима од битног значаја за наш савремени Књижевни живот. Савез књижевника жели, као организатор Пленума, да се овим рефератима и дискусијом која ће се водити око њих, пре свега постави проблематика, како би могла дубље и садржајније да се третира, Материјал са Пленума биће објављен у посебној публикацији, Реферати, кореферати и значајнији одломци из дискусије, на тај начин, моћи ће да послуже као база за рад претстојећег Конгреса књижевника, који ће се одржати током идуће године,

На проширеном Пленуму реферате ће поднети В. БАРТОЛ („Проблем типичног у литератури"), ОТО БИХАЉИ-МЕРИН (,„Атомизација и синтеза у савременој уметности“), МИЛАН БОГДАНОВИЋ („О смислу и бесмислу у поезији"), ЈОСИП ВИДМАР (,Реализам и фантастика"), БОРИС ЗИХЕРЛ („О реализму“), ЈАНКО Кос („О улози литерарне критике у данашњим условима књижевног стварања"), МИРОСЛАВ КРЛЕЖА („О тенденцији у уметничком стварању“), МАРЈАН МАТКОВИЋ („Проблем · савременог и модерног у литератури"), Ј. МЕНАРТ („Форма и савремена тематика"), ЗОРАН МИШИЋ („Књижевност и време“), МАРКО РИСТИЋ („Функција књижевности и друштвена одговорност КЊИжевника"), ЕЛИ ФИНЦИ („Реализам данас"), ПЕТАР ШЕГ ЕДИН („Колика је могућност утјецања политичких средстава на умјетничко стварање") и ЕРВИН ШИНКО („Програматска естетика од фашизма до данас"). Велибор Глигорић, који ће такође прочитати реферат на Пленуму, још није изабрао тему. — За дискусију су се, досада, пријавили Мирко Божић, Матеј Бор, Григор Витез, Слободан Галогажа, Иван Дончевић, Цирил Злобец, Вјекослав Калеб, Јуш Козар, Фердо Козак, Братко Крефт, Михаило Лалић, Младен Лесковац, Марјан Матковић, Меша Селимовић, Новак Симић и Петар Шегедин.

Најзад, можда ће овај материјал, објављен у посебној књизи, омогућити лакше остварење једног заједничког конгреса свих уметника наше земље, на коме би се такође расправљало о питањима значајним за даљи развитак савремене уметничке делатности.

САВРЕМЕНА УМЕТНОСТ Петар Лубарда у Паризу

ЧИТАЈТЕ

опији ПА ЧЕТВРТОМ СТРАШИ

Етиопске народне приче

унак из Ади Нифаса

Једнога дана дванаесторица људи из села Ади Нифаса кренуше заједно до града Маи Едега да тамо дају жито да им се самеље. Када су се враћали равницом, идући стазом која је кривудала поред шумарка, са врећама на леђима, један од њих се запита да ли су сви људи који су пошли на пут још на броју. Стога он довикну осталима да стану и преброја их, Али, не видећи себе међу њима, изброја само једанаесторицу.

„Чекајте!“ он повика, „Неко се изгубио!“

„Ко се То изгубиор“ упита један од људи. '

„Преброј сам“, рече први човек. И други човек исто тако преброја људе и заборави да и себе ту уброји.

„У праву си, има нас свега једа-

наесторица. Неко недостаје“, рече он.

Онда још један човек поче да броји, али и он виде само једанаесторицу људи који су стајали крај стазе. „Ох!“ он повика. „Неко је залутао и леопард га је ухватио!“,

Дванаесторица сељака стадоше да оплакују човека кога је леопард појео. Најзад наставише пут за Ади Нифас, пребацујући сами себи што су допустили да изгубе друга.

„Требало је да се боље старамо 0 њему!“ рече један од њих,

»Да, није требало да дозволимо да заостане и да га ухвати леопард!“ додаде други.

„И то тако велики леопард!“ рече трећи.

„Једна огромна крволочна женка леопардова!“ додаде други.

„А како се само храбро борио, и то голорук!“ рече четврти човек.

„Био је то храбар ратник!“. „Један од најхрабријих у читавој Тиграји!“ рече други човек.

„Није

После великог успеха на Биеналу у Сао Паолу, Лубарда је недавно, од 15 јуна до 3 јула, излагао у Паризу, у галерији „Мпсћеј Муагтеп“. На овој изложби приказао је готово сва своја монументалнија дела настала у периоду од 1952 године, после његове прве послератне изложбе у Паризу, — до данас: варијације на теме сукоба и битке, које у његовом стварању, као опсесија, трају од познате композиције „Бој на Косову“; затим многе слободне композиције, које у себи чувају врло мало алузија на објективан свет и по томе су, у погледу форме, сасвим близу нефигуративном сликарству, Известан број платна насликао је за време свог путовања по Јужној Америци. |

У врло синтетичком предговору за каталог ове изло-

жбе, Шарл Етјен указује на сјај и силину Лубардине беле светлости, на снагу његове боје, на тежину и експресивност његовог цртежа и — алудирајући на његову југословенску припадност на лични стил и „дубоку и сигурну оригиналност“. И Етјен, као ни други критичари, као основну карактеристику Лубардиног дела наводи изванредну животност, — силазећи при томе у његову суштину а не задржавајући се искључиво на његовој „апстрактној“ површини,,, Јер разарање Лубардине реалистичке визије, која је у почетку његовог стварања била тешка и меланхолична, праћена разведравањем. сасвим драмски интонирана, крије у себи једну хуману и поетску филозофију. живота.

У овом броју:

поред осталог: Ернест Хемингвеј — »Смрт поподне“, Жиг

Сипервјел — „Поверење“,

песма, Марко Ристић: „Андре

Жид и његов Лафкадио“, Д. Тимотијевић — „Етиопија и ми“, Зденко штамбук — „У џунглама Етиопије“, Божидар Ковачевић — „Из старих предања о Етиопији“, Вељко Петровић — „Наша туристика“, Сима Пандуровић — „Знаци“,

песма

је њеним постепеним | Та ведрина,,

ПЕТАР ЛУБАРДА (цртеж Д. Стојановића-Сипа)

| Раде Влков |

=“

чак ниједан једини пут крикнуо. од страха!“.

„Шта ли ће радити његова удовица када јој кажемо да је тог дивног човека појео чопор леопарда“ рече један од људи.

„Сирота његова породица, као да и без тога није имала доста невоља!“ рече други човек тужно.

„Не само да је био храбар човек, већ је био и великодушан и племе нит“, рече један од сељана.

Тако су оплакивали свог изгубљеног друга док не стигоше у Ади Нифас и уђоше у село, јадикујући из гласа. Људи истрчаше из кућа и кренуше им у сусрет,

»Ох, каква жалост, на повратку из Маи Едега десила се једна несрећа!“ рекоше људи и почеше да причају о томе како се онај човек који се изгубио борио са леопардима и како је јуначки умро, Онда настаде велико узбуђење и сви почеше одједном да говоре.

За то време једна девојчица оде до врећа са брашном које су људи положили на земљу. Она их преброја: било их је дванаест.

„Мајко“, рече она, „овде има дванаест врећа брашна“.

„Не досађуј ми“, рече жена, „један добар човек је умро“, и она настави разговор.

После краћег времена девојчица поново рече: „Мајко, овде има дванаест врећа брашна и према томе мора бити и дванаест људи“.

Мајка прекиде разговор и преброја вреће,

Грешни

ЕДНОМ се окупише лав, леопард, хијена и магарац да заједнички поразговарају о томе како је живот постао тежак. Није било кише и храна се ретко налазила.

„Зашто ли су сада настала оваква времена%“ стално су се питали.

„Мора да је неко од нас згрешио, иначе Бог не би тако поступао са нама“, рече неко од њих.

„Можда би требало да исповедимо наше грехе и окајемо их“, рече неко други.

Сви се сложише с тим и лав поче:

„Ох, ја сам починио један страшан грех. Једном сам наишао на младог бика близу села, ухватио га и појео“.

Друге животиње погледаше у лава кога су се сви плашили због његове снаге и одмахнуше главом.

„Не, није“, побунише се оне, „није то грех!“

Онда леопард рече:

„Ах, ја сам тешко згрешио, Када сам био у долини наишао сам на козу која се одвојила од свога стада, ухватио сам је и појео је“.

Остале животиње погледаше у леопарда чијим су се ловачким способностима много дивиле, и рекоше одричући:

„Не, не, то није грех!“

Онда хијена рече:

»Ох, ја сам починила ужасан грех. Једном сам се прикрала до села, ухватила једно пиле, однела га и појела“. „Не, не“, рекоше животиње. „То није грех“.

Тада магарац рече:

„Једном, када ме је мој господар гонио путем срео је пријатеља и за-

„Овде има дванаест врећа, и значи мора бити и дванаест људи!“ она повика.

Сеоски старешина преброја људе који су се вратили из Ман Едега.

„Сада су овде дванаесторица!“ рече он. „Човек који је нестао, вратио сеј“,

Сељани почеше да кличу од оду“ шевљења,

„Борио се голорук са леопардима, победио их и вратио се!“ рече један од људи који су били на овом путу.

„Голим рукама побио је све лео-

: ; парде! рече други. „Каква је то част и слава за нас да такав јунак живи у нашем селу“.

И тако настаде велико славље, Играње и певање и гошћење. И после, много и много година препричавала се младежи прича о томе како је један од сељака својом храброшћу и снагом прославио село.

% магарац

СВЕ ВИЊЕТЕ УЗ ТЕКСТОВЕ О ЕТИО«4

пији ОД РОБЕРТА КЕНА (из књите

етиопских народних приповедака, иза дање Њујорк, 1930)

стао да поразговара. Док су они разговарали пришао сам ивици пута и појео неколико влати траве“.

Остале животиње погледаше у ма+ гарца кога се нико није плашио и коме се нико није дивио. За часак настаде тишина. Онда све тужно одмахнуше главом и рекоше;

„Е, то је грех! Да, одиста, то је страшан грех! Ти си узрок свих наших несрећа!“

И тако лав, леопард и хијена на валише на магарца и поједоше га.

(превела ВЕРА ИЛИЋ)

О ДИРИГОВАНОЈ УМЕТНОСТИ У СССР-у

__ Насиље и уметник

нема – опаснијег

једном показало као потлуно тачно

Али, иако је дејство моћног пропагандног апарата и његових основних полуга: филма, штампе, књижевности, итд. неоспорно (свака пропаганда, маколико била саткана од лажи и демагогије, има ту особину да у овом или оном обиму епену ипак делује на људе), тим пре ако се врши интен-

ИЛА је годинама ломила и кршила достојанство човека, потискивала и уништавала његово основно обележје и стварала једну анонимну квази-друштвену свест, једну и исту и за чланове Свесавезне академије у Москви и за чланове неког колхоза у Туркестану. Живот човека о коме је маштао још Хераклит као о мерилу свих ствари, човека о чијем би мишљењу требало водити рачуна, заменила је безлична глајхшалтована свест, као оно што је више од њега, као оно што је битно. Наука је забележила још раније да „реалистички хуманизам непријатеља... од спиритуалистичког или спекулативног идеализма, који замењује реалног, индивидуалног човека „свешћу“ или „духом“ (Маркс), и то се још

зивно, деценијама, у херметички затвореном простору У коме су утицаји споља скоро потпуно неутралисани, а поре• ђења у великој мери онемогућена, ипак то дејство лропаганде је у суштини релативно. Оно се може постепено да ствара и да створи и читаве категорије људи који су изгубили основно обележје бића које мисли п постали апарат за регистровање свега онога што се сервира „одозго“, али оно не може да уништи човека, пуни транс заблуде. Да такве илузије не гаје ни они који доминирају друштвом довољан је доказ и то што поред про паганде свесрдно негују и полицију, која интервенише тамо где се ова покаже неефикасна. Већ и сама гломазност полици ског апарата и улога која му је додељена у систему, и разгра-

и читаву заједницу да доведе у пот-=

натост мреже логора и затвора по целој земљи сведоче да

индивидуа није уништена, да доминација анонимне свести није резултат капитулације индивидуе, већ у највећој мери атмосфере терора и страха, а тек затим и дејства пропаганде,

(Наставак на шестој страни)