Књижевне новине
, (Наставак са пете стране)
приповетке сачињавали Турци и потурице и њихове бујне страсти, анималне и егзотичне, дотле су, доцније, добили реч они са друге обале на чијем су челу, по Андрићевој релативно тачној концепцији, стајали клерици и душебрижници, Алију Ђерзелеза и Мустафу Маџара заменили су фра Петар и фра Марко и болна судбина Маре Милоснице окончала је страсна и разблудна Аникина времена, Доцније, Иво Андрић је готово сасвим употпунио свој доживљај Босне за турског времена и, према ономе шта је до сада написао, појава ,„Гравничке хронике“ и, нарочито „На Дрини ћуприје“ означила је јачање једне нове приповедачке преокупације Ива Андрића.
Што се више приближавао савремености, Андрић је, чини ми се, као приповедач губио у лирском интензитету. Он је све више постајао критичар и песник се полагано гасио У њему; тек понегде, у некој приповеци или у неком одељку романа, њему би се вратила поетичност и истанчано разумевање оних снажних страсти које доминирају њетовим земљацима. Иначе. он је све више постајао смирени реалиста и критичар једнога друштва и света шта је оно садржавало у себи. То је период његових надрастања сама себе, себе пређашњег, и изненадних, болних падова; тада, У том периоду свога приповедачког стварања, који и сада траје, Андрић је дао „Причу о кмету Симану“, „Немирну годину“, „Жеђ“, „Књигу“ и „Злостављање", али и „Зеку" и неколико још слабијих прича које свакако треба заборавити и којих, срећом, нема међу његовим недавно одабраним приповеткама. Стари свет чардака и мусафирхана, лепих Веницијанки и опаких Мудеризовића замењен је новим светом аустроугар-
ских чиновника и послужитеља, хотелијера, трговаца, увређених кметова, осиромашених сељака. малих
бојажљивих ђака, професора, кочијаша и фијакера, сенилних суседа, ћифта и скоројевића; Адрићева приповетка се разгранала као храст чврстих, дубоких жила, Његова снага импонује и задивљује, гране су широке ин хладовите, али лишће на њему тек понекад затрепери онако свеже и младалачки као што је читав храст некада треперио. И то је Босна, али су времена друга. Пратећи је у њеним најзначајнијим тренуцима, када су се управо у њој, на њеном малом подручју, сударили Запад и Исток, Андрић је био у могућности да једном широком галеријом типова, најразличитијих и најопречнијих, добрих и грамзљи, вих, тихих и похлепних, заљубљених и разблудних, збуњених и сурових, малих и наметљивих, неприметних и амбициозних, да читаву једну епоху Босне ад да, и поред тога, — што нашим писцима не успе ва увек — остане веран човеку онаквом какав је био од памтивека и какав ће заувек остати. Његове личности се не мењају по ономе најсуштаственијем у себи; оне мењају своје манире и понашање. свој речник и, делимично, своју психологију, али оно неколико најбитнијих, вечитих људских особина задржава свака, исто као што је и Алија Ђерзелез и поред своје плаховитости био отеловљење исконске и неуштиве људске жудње за лепотом и љубављу. Остајући увек лоследан тој својој особини, својственој само великим приповедачима, Андрић је успео да његов Стјепан Ковић из приповетке „Бифе Титаник“ по свом болесном _ нагону за афирмацијом властите моћи буде аналоган параноичном силеџији Мустафи Маџару; у томе се речито манифестује приповедачка доследност Ива Андрића у обликовању човека који постоји вечито изван сваког времена и простора. Да је Андрић првенствено приповедач свога завичаја — Босне, коју познаје до танчина, може се без великих тешкоћа доказати и овим његовим „Одабраним приповеткама“ — поводом којих су ови редови и написани, Андрић је, ло сада, дао нашој књижевности три романа од жојих два остају међу најлепшим страницама наше литературе. Међутим, његово подручје је приповетка. Мада је, заједно са појавом Ива Андрића, књижевна Босна створила одређен вид приповетке који се, са малим изменама, и данас највише негује у Босни, Андрић се издваја из тога курса својим нерегионализмом, мада звучи помало парадоксално да је баш он, са својим специфичним миљеом, изнад било каквог литерарног регионализма. Шта више, читава та приповетка развила се из његовог опредељења према Босни и можда није лажан утисак да је Та такозвана босанска приповетка између два рата никла негде поред пута Алије Ђерзелеза. Јер свет из приповедака Ива Андрића постоји и изван његових остварења.
ПРЕДРАГ ПАЛАВЕСТРА
б
ф илмоск
А
Ум Е-т—-њ о с
Т
7
Чети ри аутора
краткометражног филма
КАДАР ИЗ ФИЛМА
ОЖДА
„на
зато што их све
чешће осјећамо у „доку-
ментарном“, краткометра-
жном филму — можда нам
се зато чини да лик нашег човјека и дах наше земље у играном, „умјетничком“ филму можемо назријети врло ријетко, само каткад и само у некима. Краткометражни _ почео је да хвата срж нашег: почео је да га ставља у оквир — не само снагом документа, већ и сугестивношћу умјетничког уопћавања, И зато, јер га све више, све недвосмисленије и одређеније, има у краткометражном филму — зато нам се, можда, и чини да битно нашег играни још увијек мало носи у себи. Догодило се, коначно, оно што смо дуго очекивали: краткометражни филм почео је да говори о нама, битно о нама...
Догодило се то онако, као што се једино и могло догодити; пошто су аутори хтјели и знали нешто одређено, стварно да кажу — прогово= рили су о нама својим личним стилом, држећи се сваки само „своје“ теме. Па баш тамо гдје се, засад, једино и може говорити о личном печату, е' одређеној стваралачкој физиономији и о индивидуалним особинама стила, баш ту, у краткометражном филму — најобухватније и највише је речено на заједничку тему.
Први је почео Веља Стојановић са својим сценаристом Ратком Ђуровићем: у свакој његовој „прногорској“ теми лежао је опћи наш патос, једна опћа наша епско-лирска интонација, једна атмосфера која је цјеловита, наша, недјељива и — незаборавна. Десетак његових филмова било је доста да данас, без „шпице“, можемо препознати филм Веље Стојановића, као што се може да препозна Емеров, Ренеов или Ламорисов. Па ако не пређе у манир, тај стил (толико карактеристичан за распон од „Мртвог града“ до експерименталног „У одбојима сунца“) значиће афирмацију великог дијапазона једне јаке, одређене, стваралачке личности.
Много неодређеније од Веље Стојановића (коме је већа продуктиввост омогућила да се најјасније лично изрази — јављају се нове, карактеристичне личности: Миленко Штрбац, Жижа _ Ристић, Микијели Ћоћи,
Први од њих, Миленко Штрбац, као нафта прије него што ће, бистра, да шикне — носи у себи и избацује на површину још много тога нејасног и мутног, Смртни непријатељ анемичног и млаког, разбарушен а снажан, Штрбац бјежи од конвенционалног у изразу и у концепцији. У томе је његова снага кад прича „своју“ тему о нашем човјеку и о нашој стварности, али — засад и његова слабост. Као што је 1951 године (заједно с Иваном Драшко. цијем) успио снажно да изрази свој доживљај Хомоља у борби против ендемијског сифилиса („Ланац је покидан“), тако је и у најновије вријеме, сугестивно и са много емоције, јарким средствима која каткад не презају ни од јевтине демагогије, са узбуђењем које заразно хвата гледаоца, Миленко Штрбац захватио у срж Космета и наше стварности („У срцу Космета“). Његова дрскост у избору теме и смионост у изразу неће увијек моћи да задрже ону сугестивну снагу коју су мјестимично имале у овом филму (секвенца „знојења“ крај ужарених
ПАДИНАМА МАГЛИЋА"
пећи!), ако и даље, увијек, буду извирале из досјетки и „штосова“, који са естетским мјерилима прилично мало везе имају, а који су врло често и занатски доста прљаво изведени, Код Жиже Ристића, који је својим „Сплаварима на Дрини“ прије три године направио значајан продор у обради _ типично његове тематике „човјек-природа“, највише дивљења може да изазове ауторова способност да драматургију филма гради на унутрашњим компонентама дјела, не нарушавајући је никаквим спољним „фабуларизирањем“, Ако му то и није успјело увијек („Усамљени оток!“) — ипак је та ње-
гова особина карактеристична за најуспјелија дјела: „Сплавари на Дрини“ и „На падинама Маглића“. У овом последњем филму веома је добро замишљена и монтажно изведена трострука паралелна монтажа компонената: дрвна индустрија дрифтери — шумарски инжењери; у свакој од њих, што је највриједније, Ристић је успио да нађе ванредно фотогеничне, а ипак функционално чврсто повезане _ мотиве. Правећи филм по поруџбини Дрвне индустрије БиХ, он се још једанпут открио као пјесник природе,
Послије „Мртвог града“ Веље Стојановића, не знам за хармоничније дјело нашег краткометражног жанра од „Авноја“ или „29 новембра 1943“ Микијелија Ћоћија. У том дјелу, чини се, као да нема кадра који би се могао избацити и као да нема ничег што би требало унијети, Тежину жанра тог такозваног политичког филма још више појачава помањкање докумената прикладних за снимање; па ипак, Ћоћи је направио филм изузетно чисте фактуре и снажне драматургије, Пошто је и његов ранији пропагандни филм „Под сјенком хелебарде“ био такође запажен као добро остварен „политички“ филм, нема разлога да не вјерујемо да се и ту ради о једној одређеној стваралачкој личности у нашем краткометражном жанру филмова. У сваком случају, чини ми се да су ова четворица аутора данас стубови оне наше краткометражне про изводње која је нашла своју (нашу) тематику и средства филмског казивања, прикладна да је изразе, која је нашла наше људе, њихове те. жње и њихову објективну стварност.
ВИЦКО РАСПОР
СВЕТ
ДВЕ КЊИГЕ О ХЕМИНГВЕЈУ И МИШЉЕЊЕ КРИТИКЕ О ЊЕМУ
У кратком времену на Западу су се
појавиле две књиге о Хемингвеју. Једна је дуго најављивано „Шегртовање Ернеста Хемингвеја“ из пера
Американца Чарлса Фентона; друга „Уметност Ернеста Хемингвеја“, критичарски трибут прослављеном романописцу Енглеза Џона Еткинса.
Не би се могло рећи да је иједна од те две књиге наишла на добродошлицу код Хемингвејевих земљака.
Критичар Орвил Прескот, истина, признаје да је Фентоново дело сасвим добро у границама своје школске функције, али одмах додаје да ће мање напретнути читаоци, који се за писце интересују само аматерски, наћи мало привлачног у сувом и методичном Фентоновом излагању. „Човек се не треба преварити па да Фентонову књигу схвати као биографију, каже Прескот. — У њој нема ниједног податка о Хемингвејевим родитељима или о његовом животу док је јошт био дечак у породици, 0 летњи. ковцу у Мичитену који га је инспирисао на нека дела, о томе како се У деветнаестој години несрећно заљубио, или како је доживео свој први брак. Прелазећи преко тога, Фентон оставља довољно простора будућим биографима или пак једној аутобиогтрафији (а то би свакако била веома занимљива књига!) те своју књигу своди на статус критичарско-истраживачког рада.“
Рецензент Еткинсове књиге Чарлс пур знатно је заједљивији. Цитирајући Еткинсова исувише ласкава мишљења о ЖХемингвеју,
Пур се пита
ВЕСТИ
»не звуче ли она као неки од оних преурањених реквијема које је хемингвеј у добром расположењу читао после авионских несрећа у Африци прошле зиме“ Али оно што Пуру, изгледа, највише смета, јесте Еткинсово настојање да пред светом докаже „изненађујућу чињеницу да Хемингвеј воли Енглезе.“ У тој својој тези Еткинс се углавном позива на Хемингвејево дело „Сунце се поново рађа“, у коме је „енглески туриста Харис приказан у веома симпатичној светлости. „Да ли је то баш сасвим, сасвим тачног“ — пита Еткинса критичар Пур, који не налази за сувишно да затражи Хемингвејеву подршку и препирци са Енглезом, те наводи нека места из једне Хемингвејеве приповетке и романа „Преко реке и у дрвеће“, где се поједини јунаци прилично пејоративно изражавају о извесним енглеским врлинама.
НАЈКОМИЧНИЈИ ПОСЛЕРАТНИ ФРАНЦУСКИ КОМАД
У Комедији на Јелисејским Пољима обновљен је „Клерамбар“, који многи сматрају за један од најбољих, а у сваком случају најкомичнијих позоришних комада написаних у Француској после Другог светског рата. „Клерамбар“ је комедија раблеовског типа, која, као и сва добра дела, има свог унутрашњег патоса и филозофије.
Формални заплет заснован је на односима осиромашеног војводе од Кле-
"рамбара и чланова његове породице,
које он натерује да раде сасвим неаристократске послове, како би отплатили дугове којима је оптерећено његово имање. г
ДУШАН СТАНИМИРОВИЋ: СТОЛИЦЕ НА СУНЦУ
Љубав у де Сикиним
ВИТОРИО ДЕ СИКА
" НДРЕ БАЗЕН у једном поглављу своје књиге „Виторио Де Сика“ (које је прештампано у Саћетв ди сј-
-ђ 3 пета, 1954, бр. 38) говори о љубави у Де Сикиним делима 01прилике овако:
Дефиниција Де Сикиних филмова гласила би: љубав и нежност изра• жене кроз поезију. У његовим делима нема мржње — ни против ко га, чак ни против издајника, насилника и лопова. У „Чуду у Милану“ издајник што продаје страћаре бескућника више је смешан по свом лажном сјају но што је антипатичан. Једине антипатичне личности су Моби и његови људи, али зато они и не постоје, они су само симболи. Кад у „Крадљивцима бицикла“ Бруно проналази лопова, а узбуђење гледалаца расте до линча — одједанпут се све стишава, надвладала је љубав, човечност. Бруно одустаје од тражења, гледаоци се смирују, мржње нема.
Има разних врста љубави. Каква је Де Сикинар „... она је умиљата и дискретна нежност, напредна великодушност, која не тражи ништа за уздарје. Нема у њој сажаљења, па ни за најсиромашније и најбедније, јер је сажаљење насиље на достојанство онога коме је упућено, заробљавање његове савести. Нежност Де Сикина посебне је врсте и одолева свим уопштавањима, моралним, _ религиозним, _ политичким, више но што им се предаје. Двосмисленост „Чуда у Милану“, „Крадљиваца бицикла“ и „Умберта Д“ својатали су хришћани и комунисти. Тим боље. Одлика је праве параболе да да свакоме што му припада“. Базен не тврди да Де Сикина љубав вреди више од класне свести или теолошких врлина, али каже да његов уметнички говор продире до људске савести много лакше но страначке идеологије. Двосмисленост његове речи није да завара цечзуру, већ је то „позитивна воља за поезију, лукавство заљу“ бљених који се изражавају у метафорама свога времена, а изабирају их тако да отворе свачија срца“.
Моћ Де Сикине поезије је моћ да ствара љубав и да је расипа на све четири стране, да мења смисао стварности, да помоћу ње одолева несрећама. Упропашћено и несрећно детињство чистача ципела налази снаге да своју беду претвори у сан. У „Чуду у Милану“ кад прекипи млеко и видимо како се помајка Тотова журно приближава, очекујемо буру грдња — а, међутим, старица трчи да Тоту од просутог млека дочара поточић што кроз пејзаж кривуда. И за децу страшно учење таблице множења, она је претвори ла у љубав, па зато Тото урбаниста улице крштава 4Х4=16, уместо неких других имена. И Шаплин кад не може да стварност материјално промени, он јој мења смисао, он је заогрће поезијом, као што је игра хлепчића у „Потери за златом“. Али док Шарло своју моћ транспоновања чува само за себе, или највише за љубав драге жене, Де. Сикин Тото је употребљава само за добро других. Његова „голубица само је излишна моћ да материјално оствари поезију“. Боб;
аи ви
уКњижевне новине“ излазе сваког четвртка и објављују чланке и књижевне прилоге истакнутих књижевника и јавних радника из земље и иностранства. Тражите наш лист код својих ревизора. Претпилаћујте се на „Књижевне новине“. Тодишња _ претплата 900 динара. Администрација листа Београд, Француска улица број 7, чековни рачун број 102—тТ—208.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 29 ЈУЛ 1954
~ %