Књижевне новине

Деча

(ПРИПОВЕТКА)

ЕЧКУ _ је било — хладно

а прети. смешно црвени и

он би се смејао да није

знао да не треба да се

смеје онај коме је отац мртав. Рекао је себи да треба да плаче па се туробно уозбиљио и ишао улицама. | Небо се исплакало место њега, Пре неког тренутка њему је било смешно и то што су уместо суза кишне капи влажиле образе, а он није хтео да их брише и рекао себи: „Ето плачем“. Сад су се већ облаци кидали и јурили небом а умивено плаветнило бљескало је иза растрганих, прљавих крпа. Загасито црвен сјај кресио се с времена на време у барицама, а он се томе дивино и притрчавао је да га изближе види, али као уплашено оно је ишчезавало пре него што је успевао да се приближи. Њега је то љутило и упорно је стајао над барицом помно загледан у њу. Поуздано је знао да оно неће укреснути и да је од сунца али са несвесном неразумном надом прижељкивао је то. Под барицом се ширило друго небо где су такође пловили искрзани облаци. Било је чаробно и дивно смирено стајати над дубином и гледати како дрхте јаблани на ветру протржући се са жељом да се откину за обла-

цима далеко у дубину.

„О!“ рече он прекорно себи кад виде да је из барица широког трга нестало злата и да се већ спушта вече. Сад снова осети хладноћу и потрча до велике жуте зграде где је много људи улазило и излазило. Изнад огромних врата стајао је сат и он Се сети очевог сата и наједном му би нешто жао; али неко га лупи и он се љутито окрете за човеком и престаде да мисли, Сви су га гурали и нико та није гледао те је морао да бежи испред њих. Неко рече: „Губи се, мали“. Било је тешко слушати ту буку. Он опет истрча кроз врата, само је изашао на другу страну. Овде су се исто шетали људи, али могао је да се склони украј. Но не склони се него се изненади када виде вагоне и пође покрај њих. Па је пола сата стајао до локомотиве и слушао како у њој шишти и гледао густ бели дим што сукља с писком из димњака и покрај точкова. Па када му би доста он подиже главу и погледа око себе. И наједном се уплаши видевши три војника. Били су исти као и онај што је убио тату. Он потрча и сам не знајући како, нађе се у некој соби, Унутра је било много људи и унутра је било тамно. Он седе у ку-

так и осети како му се спава. Сви су много кашљали и говорили. А неко покрај њега упорно хркао.

„Овде је топло“ рече дечак себи И зврчи се уза зид. Испрва га је жуљала и ћушкала у леђа нечија нога. Он се осмели, гурну је и задовољно се насмеши,,,

Човек је био страшан, сав зелен са пушком, па се смејао и гурао га кундаком. „Боли“ рекао је дечак и намрштио се, а човек се и надаље смејао. Отац је туробно гледао и био блед, Али није имао времена да о томе мисли, јер га је човек зграбио за руку и сви су скупа пошли улицом. Дечак је још био бунованм. Сивкасто јутро протезало се влаж» ним улицама и кишне капи једнолично шумеле заснулим крововима. Он осети хладноћу у тананом капутићу и зажеле „да је у постељи. „Тата“, упита бојажљиво, Нико није рекао ни реч. Морао је да иде брзо,

ЖОРЖ РУО: ГЛАВА

пошто су они правили сувише велике кораке. „Тата“, понови он, али не доби одговор и схвати да је узалуд питати... Нека жена, са кишобраном _ прокраде се покрај њих и гледала их је врло чудно. Зажелео је да је упита нешто, али погледа У оца и уплаши се. Био је сасвим блед а на јагодицама је имао грозничаво црвене печате и очи су му сјактиле... Он се сети како су мајци очи сјактиле. исто тако и како је потом умрла. Пажљиво пиљећи у оца он помисли:

„И он ће да умре“. Чудио се само што отац иде са овим човеком, а не лежи у постељи... Дечко завири у ходниче које је водило у неко дво риште да погледа мачку прибијену бојажљиво уза зид. Али наједном чу како неко виче. — Нешто протрча покрај њега, Он се окрете и виде како се човек диже са земље. Оца није било с њим. Човек је потрчао а он за њим, али стао је и тргао се када чу да је нешто пукло, А потом све утихну. Човек је био задихан и љут, када се вратио и ухватио га за руку. Почео је да се смеје и од тога је дечаку било врло тешко. Дечак трже руку, но човек је држао чврсто и увео га у друго двориште и он се зачуди. Видео је како покрај зида лежи отац раширених руку. Глава му је била упрљана а из уста лагано је текао млаз крви, „Тата“, рече дечак и погледа у лице, али су очи гледале у небоа не у њега. Сад се сети да је отац мртав и чучну., А човек га повуче. Он погледа и виде неке људе, али одмах изађоше и оставише оца да лежи, мада је желео да зна шта су урадили с њим. И све је мислио на то. Чак је мислио када су дошли до неке пољанице, где је била група људи. Други зелени људи носили су пушке и почели да пуцају а људи су падали. На крају су сви лежали и он схвати да су сви мртви као отац. И да.. он је осећао да је ту нешто и почео је да им загледа У лице да би схватио. И када је схватио да се они никако неће дићи ни гледати, ни махати рукама, нити ходати, он осети тегобу и потрча желећи да покаже да он још то може и хоће да може. Нико га није задржавао.., Малишан се промешкољи. Нога га је опет гурала. Он је одгурну, али се она наново пркосно прислони уз његова леђа. Више му се није спавало, а био је још мрак. Желео је светлост, па је истрчао и опет се нашао крај возова а људи су га немарно гурали. Морао је да побегне далеко од возова. Сада му је било само мало хладно. Небо се ширило без облачка са расутим светлим звезданим зрнима. Ко би их могао пребројатиг рече дечак, Једна је била најсветлија и мирна и он је волео да је посматра. Седео је на камену и гледао. Желео је да сачека јутро и види како ће да се угаси, али није могао. Осећао је како му се снова склапају очи. Нећу да спавам, нећу, нећу, рекао је себи; али је ипак пошао када је чуо де неко плаче, да плаче сасвим тихо, да се једва чуло. Чинило му се да плаче мачка и наједном помисли на мачку коју је видео када су оца У били и помисли да је можда то. Није могао ништа да види сем неких великих сандука иза гвоздене капије улице где није било никога. Он потрча и наједном се заустави и саже. У кутку покрај једног сандука до излаза он примети како нешто бело бљесну и узвикну када виде да је то дете у пеленама. Светлост са улице падала је на дечије лице, тако да је могао да види бледе образе и склопљене очи. Он га продрма, али се оно Не помаче,. „Отвори очи“ рекао је, а знао је да бебе не разумеју и не говоре. „Отвори очи и реци да ли је и твој тата мртав“. Био је сигуран да је тако, па му је било лакше што није мртав једино његов отац. „Знаш“ рекао је беби „ја сам имао сестру као ти и љуљао сам је, али однели су је када и маму“. А беба га никако није хтела да погледа. „Какве су јој мале ручице“, помисли и ухвати их. Чинило му се да су доста хладне. „Јадно“ рече он мора да је дуго напољу. Њему није било хладно, те скиде капутић и прекри бебу. „А сада ћу да зовнем некога“ рече он гласно. Надао се ипак да ће га дете разумети. И потрчао је. Трчао је све до возова и није знао коме да каже. Сви су изгледали љутити. Он повуче некога за рукав. „Шта хоћеш“ чу како глас рече грубо, уллаши се и побеже; Тек када је наишао на неког деду он му све рече,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 29 ЈУЛ 1984

(А

„А чији је ово капутић“ упита старац а дечак рече „Мој“, али није хтео да га прими, јер се љутио на старца зато што је казао да је дете мртво. Он није хтео да је беба мртва. Он је чуо како је плакало и није видео крв а знао је да је и оцум мајци текла крв. Али се сети да маленој сестрици није текла. „Ах!“ рече „можда бебе умиру без крви.“. И корачао је иза деде и поново га питао. Старац је рекао: „Мртво је, дете“, Сада је схватио да је то ис тина, Сада је зажелео да свима викне да је дете мртво, а да он то не жели и да сваког повуче за рукав па макар се љутили, макар га ћушкали и ударали. Чак је и желео да га сви ударају али се нико није

освртао за њим, Осетио је да ће да.

заплаче и помисли како није плакао за оцем а плаче за дететом. Пред њим се појави отац и гледао је како млаз крви лагано тече из уста. Он се уплашио и трчао је. Трчао је брзо, али отац је непрестано стајао пред њим. „Али ја знам да си ти мртав“ викнуо је дечак и бежао. Беба је плакала у То је био сигуран. А можда и није мртва... Можда и није, викао је у себи. Звезда је била још светлија, пре неки трен желео је да је покаже детету а није могао јер је било мртво, Зашто, зашто, питао је и помисли да никад није било тако пуно мртвих а он је желео да гледа звезду и потрча, али се спотаче, паде, и заплака жудно. Но наједном чу како иза њега заплака дете; обрадова се, насмеши радосно и окрете главу, и виде две светлости како јуре према њему и још насмешен сетио се да то мора бити локомотива. То је било последње чега се сетио,

БРЕМЕНА ПРОЗА

[ Јара Рабнокар _

Изгубљено зрно

ист

_ ПРИПО

РЕ ПОДНЕ је. Христина ишла у школу. После ручка је с прозора гађала пролазнике коштицама трешања, прскала их је као да безазлено залива цвеће у саксијама и смејала им се јер су били ружни. Никоме није падао у очи прозор високог приземља, а ипак није био сувише удаљен од земље; људи су остајали живи људи, не мрави, Имала је Христина нови разлог зашто би одмах, чим би положила виљушку, трчала на прозор. У кућу преко пута уселила се тих дана занимљива породица. Два дечка, један Христининих година, други нешто млађи, вртела су се на улазу у кућу, на прозорима и балкону новог стана док су се усељавали. Кад је селидба завршена дечака је нестало. НеколиКо дана их није видела. Коначно их је извела старија жена, васпитачица, говорило се. . Посматрала их је. Били су то сјајни дечаци. Умивени и очешљани. Излазили су из куће у пратњи те жене, неприступачни, као да само за себе чувају тајанствени свој свет. Сатима их је чекала на прозору, дубећи дршком трешње отвор у мекоме буренцету плода, да би их испратила погледом, бледе и лепе крај ћутљиве особе која је владала

а пљалнилилниналала мини анинивиттанивианитаа нв или аи

ДУШАН СТАНИМИРОВИЋ: У СТАРИНАРНИЦИ

Блитва данас

(Наставак са прве стране)

ћи, на једном месту и у четири крлежиански-народна стиха: |

Звизну сабља, паде Блатви глава, Паде Блатва у траву на главу. Паде глава, главом без узглавља, Мртва глава нема главобоље. .,

У уводу, „некој врсти пролога или сентименталне варијације о блитвинском питању кроз векове“ Крлежа је обећао да ће „у трећој књизи ове блитвинске поеме“ „приказати“ „то, како се доктор Нилзен од сентименталне шепртље претвара у човјека који зна шта хоће и како на том свом путу као горућа лунта постаје фаталним _ уништаватељем људских живота“. Нажалост, трећа књига није написана, или барем није досада позната и публикована, Тако је Пил-

зен, једини човек који се по линији своје просте, можда грађанско-малограђанске савести, супроставио „револуционарном“ диктатору-пуковнику, свом другу из детињства, „тип живчано узнемиреног, европски наображеног _ интелектуалца, за кога Керинис, човјек који је плаћен за то да га пошље на други свијет, каже мирне савјести: убит ћу глу“ пана који сам не зна што хоће“, остао тужна и јалова појава, емигрантска луталица која ће живети од банкета и новинарских хонорара. читалац не може да се не упита: да ли Крлежа није управо то хтео да каже, дајући наговештај о трећој књизи још пре више од петнаест година: да се трансформација разних Нилзена увек само наговешта ва, али никада не испуњава

ИВАН ИВАЊИ

ине ·

В ЕТ КА)

њиховим животом. Кад су почели да се јављају повремено на балкону који је висио над улицом баш преко пута Христининог прозора, она није пропустила ниједан слободни трену“ так: вребала је међу завесама. И дечацима је видик постао празан, почели су да трагају за живим предметима. Једном, па други тут, опет, опрезно, као да нису, скоро као да збиља и нису: дечаци и Христина почели су се додиривати осетљивим пипцима радозналих погледа, Христи= на је извиривала кроз отшкринута окна, спуштала је пред собом завесу да би је одмах затим подигла, увијала се у њен шарени кретон показутући очи као муслиманка, а изненада би скочила сва на прозор понета наглом храброшћу, упутила би им освоје напрегнуто лице, али не би издржала погледе малих истраживача, нестало би смелости, постидела би се и клонула; сметена, неспретна губила. се у дубини собе. Кроз неколико тренутака наново би вирила кроз завесу као да пита: желите ли ме ипак» ' Једном их је ухватила: наднели су главе над ограду балкона, очигледно нестрпљиви, Тог дана је донела на прозор играчке и претставила их је дечацима помоћу богате пантомиме: личила је на глупог августа који пред циркуском _шатром приказује хероје главних тачака. Лутке и животиње биле су, уствари, помоћна средства: она је била прва глумица. Њено нескладно, безизразно, као заспало лице оживело је, натопљено незајажљивим _ унутрашњим _ неми ром, грозницом узбуђења, досад недоживљеног одушевљења. Шта се то дешавалор Дечаци су били запањени, освојени, очарани. Отварали су очи широм, нагињали се преко ограде, смешкали се и отварали уста

мада ваљали су се од смеха. Претстава се наставила сутрадан. Следе» ћих вечери Христина је пред спавање постављала сцену, стварала причу. И себи и дечацима била је сваког дана важнија. Позориште се развијало, успех је растао. Захвални дечаци су јој бацали на улицу пред њен прозор поломљене војнике, пробушене лоптице, шарене крпице. Христина је истрчавала и брзо скупљала дарове клањајући, се покрети ма пајаца, кривила је лице у гримасу киселог кловновског смеха и од“ лазила праћена пљескањем и скака» фем дечака.

Непозната, хранљива топлина разливала се њеним жилама. Измишља“ ла је стотине живота за дечаке. Нагађала њихове тајанствене бриге. Страховала за њихово здравље. Давала им сваког дана нова имена јер су јој се и најлепша већ сутрадан чинила њих недостојна.

Мајка се једном вратила с посла раније, неочекивана. Застала је под прозором на коме је ћерка завршавала последњи чин своје најновије пантомиме. Дубоко увређена посма» трала је мајка Христино клањање дечацима. У недоумици, савладала је први гнев. Треба да руши – нешто битно, осећала је мутно, нешто важно, нешто изван њеног домашаја, треба да руши, Ушла је у кућу бирајући речи. Кад је отворила врата собе и угледала ћерку како хитно клизи с прозора да би сакрила сво“ ју игру, преплави је горчина и љутња је отера у пакост: „Гледала сам те, имаш право што се стидиш, комедијаш, клањаш се, просиш, рано си почела, рано, иза мојих леђа... Али тврдим ти, чујешт, чујеш ли7, више нећеш, то ти ја кажем..."

Дечаци са стотину имена, Дечаци. Она је пала с пиједестала.

Христина је осетила у мајчиним речима зрно истине. Али није тачно знала где је. Оно је као зрнце злата, у песку пропадало дубље како га је

"каб рибе, а при крају борбених ко-

тражила копајући згрченим прстима, ·

та

го и