Књижевне новине
">
их роман Оранцусној
| Натисала за „Књижевне новине“ КЛАРА МАЛРО |
ИМ СЕ говори о женској литератури мора се споменути Вирџинија Вулф ни њен необични есеј о Жени и роману, Једној соби за себе. Не зато што је ситуација тачно онаква каквом ју је она приказала, јер се чак и у једној релативно статичној земљи каква је била Француска ових задњих година, позиција жене у друштву снажно развила, него зато што је Вирџинија Вулф, са њој својственом тананошћу и бриткошћу, открила под хрпом предрасуда известан број несумњивих истина. И најпре то да су литерарно оруђе исковали људи за људе, и да ће женама бити потребно једно дуго раздобље учења да би било при лагодили то оружје својој сензибилности, било употребили неко друго које више одговара њиховој сензибилности. Отуда произлази да се ми, у неку руку, налазимо, упркос извесном броју претеча, бројнијих уосталом у Енглеској него у нас, у једном примитивном раздобљу женске литературе. Протекло је тридесет година откако је Вирџинија Вулф напсала ово ју књигу и дванаест година откако
"се, уморна од живота; она, која је
била један од највећих писаца нашега времена, бацила у Темзу. Да још живи и да да се зажели, што би било веома вероватно, да изврши
обрамун, шта би видела у женском свету данас У Француској, требало
би најпре да забележи да је број књига које су жене написале знатно порастао после рата, пошто те књиге не наилазе више ни на какву начелну опозицију. Сетимо се само да је Колета (која је тек умрла) морала чекати да пређе шездесету да би била примљена у Белгиску академију, а затим у Гонкурову. После Ослобођења видели смо како је Гон-
НАПИСАО Божидар БОРКО
курова књижевна награда додељена Елзи Триоле, прошле године Беатриси Бек, књижевна награда Фемина, између осталих, Доминики Роден и Селији Бертен а ове године, Награда критичара једној осамнаестогодишњој девојци, Франсоази Саган.
Великом броју ових жена, не кажем, наравно, свима, заједничко је то што им се чини да су проблеми форме најважнији. Али оно што оне најчешће траже не изгледа да је неки начин који је више прилагођен изражавању женскога света него традиционални начин изражавања. У целини посматрана, њихова техничка тражења су иста као и тражења мушкараца: брига да се, као романописац, више не стоји на гледишту онога који „дуби по бубрезима и српу“, дакле тежња да се личности ухвате на основу онога што говоре и чине, као што се то види у многим америчким романима; жеља да се прекине протицање времена, да се јунаци њихових прича ставе у неки „омот“ живота, онакав какав сви ми познајемо, нагињање једтој врти без нравој- предмета у којој су нарочито важни атмосфера. долажења и одлажења личности од своје · садашњице својој прошлости или будућности, суптилно. бележење тих вртлога који их, одбијајући се од једних до других, мењају неосетно али дубоко. У тој области тражења једног новог калупа, једина ствар која се може приметити то је да се жене том тражењу одају с неком помамом, као да заборављају ла, када неко припада једној људској групацији која није дотле била у могућности да се изрази, оно што се има рећи у најмању је руку исто тако важно као и начин на који се то каже.
(Наставак на другој страни)
Ото Бихаљи- Мерин
.. "
О сујетна славо земаљскег знања,
како је кратког века зеленило твог “ врха..
Видели смо Чимабуа где блиста као сликар,
а сад видимо како се нам њим надно
си Ђото,
и како се сјај оног првог гаси у тамној ноћи,
ДАНТЕ, БОЖАНСТВЕНА КОМЕДИЈА
Танана тастатура уметничког слуха ствара смеле звуке. Дисонанце пуне пометње, неразумљиве уху навике усмереном у прошлости.
Брже се открива да су традиционални распоред слика и наслеђени критерији већ дотрајали, но што се налази пут нових вредности.
Побуна нових проблема, ослушкивање нових звучних вредности, пипање за новом техником _ симптоми су кризе и рађања.
Шетња кроз изложене дворане модерног сликарства учи нас да је један део уметности која је настала после Светског рата већ постао историја. Не у смислу овековечења, већ у оном другом смислу, смислу застаревања, Имена су јучерашњи звуци, дела, неколико година раније хучно објављивана, само-су још сеновите људске уметничко-политичке програматике, литерарна варијација уметности,
Али, зар у свакој епохи није било стваралаца и епигонаг Оних који су уобличавали ново, принуђени својом визијом, и оних који су се поводили за химером подражавања 2 Време, бесмртни судија, врши свој избор. И јуче и данас.
На раскрсницама времена одувек је било криза духовног прелома. Над пољуљаним материјалним основама пуцало је небо свести и преображавали се појмови истинитог и лепог,
Римски књижевник Плиније назвао је у првом веку наше ере сликарство уметношћу која је на умору.
М. ЦИМЕРМАН:
ова дела Јосипа Видмара
Последњих месеци изашле су у издању Државне заложбе Словени“ је две нове књиге Јосипа Видмара: Медита.ције џ есеј Др Франце Грешерн. – Оне заједно с ктитом из г. 1951 Литерарне критике употпуњују уметничку и научну физиономију овог критичара и есејисте који је, без сумње, једна од најјацих личности у данашњој словеначкој култури, Пре више од два деце нија један _ италијански литерарни историчар који се понешто бавио Цанкаровим делима поставио је погрешну тврдњу да је словеначка књижевност — књижевност без критичара, Ово необично и, за истините познаваоце _ словеначке литературе, неприхватљиво уопштавање извесних мањкавости било би нетачно и у 19 веку кад је књижевна критика заиста заостала за развитком словеначке
' поезије и прозе. Чак и онда кад је она познавала у првом реду само рецензенте и филолошке коментаторе, имала је У
Францу _Левстику, као
што је доказао баш Јосип Видмар, а донекле и у Јосипу Стритару, теоретичаре који су пратили домаћу књижевност с извесним естетским критеријима. Нема сумње да су се све више угледали на немачке теоретичаре 18. века него на нове појаве у европској критици 19. века, али су ипак били озбиљни критичари и њихов утицај није био баш незнатан, Ипак стоји да је литерарна и уметничка Модерна са Цанка-
ЋЕЛВ КУЛА
Заменило си нам окати
' Слепим каменом нелицем својим
И шта сад чудо
Изједначило си нас са
С празнином у своме празном зубу тровачу С кусом својом вечнолић Је ла то сва твоја тајна
Залшто нам сад у очне дупље бежиш“ Зашто тамом сикћеш ти грозом“ паламцали
=
НАСЛЕЂЕНИ 0
На рушевинама античког сликарства, инспирисано азиским ликовним облицима, доминантно расте мозаик. Отприлике у деветом столећу, са осигураном надмоћношћу црквених власти над световном, одлучила је црква „да композиција слика не сме бити проналазак“ сликара, већ закон и предање цркве".
Тако се објашњава типика хришћанског сликарства,
Прошао сам поред дугог низ
равто-
а рас
жжонглвРИ и ГЛЕДАОЦИ
ром и Жупанчичем створила погод"нију | атмосферу за развитак књижевне. критике и есеја. У том потледу ваља нарочито истакнути дела Мвана Пријатеља која су баш недавно изашла у врло добром избору Антона Слодњака у издању Словенске матице. Међутим, код
Пријатеља ми других, мање значај-.
них теоретичара литерарна је критика остала у склопу литерарне и(Наставак на шестој страни)
сунцокрет
Крагуј наж
ОВИ ВИД
КАРЛ ХАРТУНГ; КОМПОЗИЦИЈА (1958)
„скепсом
и га . пећа и мадона, наслика“ них пре Ђота, Чудно-та- јанствено оцртани обли ци човека на крсту, страни као слике перуанских богова или демонски стубови примитиваца.
Нису то закони анато| „мије из којих је израсло дело. Жуто и мрко тонирани лукови, елипсе и углови су конструкциони елементи тела и 0деће. Рад безимених,; "док се нису јавили први који су самосвесно“ стављали под слику: ра-, ђено мојом руком.
Тако време помиње једног од раних „између сликара мајстора Чимабуа“. Од закона схоластичне пи техничке везаности учињен је малеп корак према прироли. Највећи корак. Једном сагледана, ускоро ће би“ ти достигнута друга обала људске самосвести. (За једно столеће сликарство ће остварити све. што је остварљиво, од илузија и виртуозности),
Уметници мозанка веровали су да је њихов позив вечит. Крајем тринаестог и почетком ч2трнаестог века Ђото ди Бондоне слика фреске у Падови и Фиренци. Уместо каменог и укоченог света мозаика, рађају се дух и оруђе сликарства.
Монументално зидно сликарство фресака, пошто у шеснаестом столећу губи свој специфични задатак, постаје артистичко-декоративни „репресентазионе“., _Фреску одмењује ренесансна слика на платну. Водећи рачуна о индивидуалистичко-трађгиској, уместо религиозно-култној потреби, она разбија уметничке обл!ке и типику занатског сликарства. израслог из еснафског колектива.
Дуг је пут тражења простора и истине облика; до савршенства ли-
неарног сликарства, од портретистичког детшифрирања човека-појгдинца до животног претстављања
група у просторном кретању; од прИХ појава светлосног сликарства и разлагања линије до освајања визије природе и атмосфере. :
Свако доба има своје властите проблеме, Владајући. облици и идеје, проглашени за: вечите, потискују се док их из дубине заборава не поврати једна сродна генерација, да би се у кризи свога времена учила на стварању протеклих.
Нужни _ преображаји и преломи прошлости обављали су се махом у малим, неприметним _ дозама, по-
што се процес друштвеног развитка протезао преко великих „етапа времена. Модерна метаморфоза у ери капитализма има буран темпо. Преокрети се приказују као неприпремљени и пуни катастрофа.
Унутарњи и формални израз уметности потчињен је законима промена, као процес рада, саобраћајни ред илн претставе о моралу, Ни архитекти ни сликари, ни философи ни песници пису могли остати при традиционалној законитости док су преду“ зимане далекосежне социјалне, науч“ не и техничке реконструкције, Али свест времена не жели да регистру“ је те промене и тек са устезањем прекорачује _ нормиране _ обичаје и продире у неизвесност још непознатих реалитета. Ново не дочекују са само неуки и тупи већи духовно развијени; они што су ангажовани у царству идеја не желе да гледају своје властито дело у његовој временској условљености. У јед-
(Наставак на петој страни)
РУЖА НАД ЧЕГРОМ
_Је ли ово наш свет или није |
тлажњену с лица тада
Вепар дивни срце напушта
собом
Зар је то све што умеш Шри 4 % у 2 : Нико црна преостала крви
Не цвокоћемо мат ветар то Беспосленци на вашару сунца Кезимо ти се кезимо до неба
Можеш ли нам шта
· Ноктима се хватамо за последњи даг За шта да се ухватимо
На облак да нам пружи руку Ни камењ да подметне раме Ни време у помоћ да притекне Ко још смрти зубе броји
Уједи страву за срце Уједи и облак и камен и време "И отвори црну ружу у ваздуту
Је љи ово наш свет или није
Расиветавају наљ се лобање од смеха
Гледај нас нагледај се себе
чЧижано те чудо
"ВАСКО ПОПА