Књижевне новине
~ “
ФРАНЦУСКИ РОМАН ош ~ =
Па. ипак ја нисам лалеко од тога да верујем да оно „нешто“ што се њих тиче, а што људи нису могли ни осетити ни пренети, ако то нису нарочито желели, оне сада саопштавају. Вирџивија Вулф је стављала акценат на свет женске _сензи-
“ бидпости; има на крају Једне жобе за себе неколико ливних странина о пријатељству међу же-
нама, о посети једне жене великим |
магазинима и радости коју она осећа када лолирује тканине и бира мара“ ме. „Намерно или не, Колета је та»
кође настојала на спету женске сен
Укалности однос према пзећу, према
мирисима, према годтшњем лобу, према кухињи. према песку жала, према крзну животиња, према деч»
јем или мушком телу. Мзгледа ла су жене ланас напустиле ту област и скоро би се рекло да је жестина, ко ју оне уносе у своја тражења форме п која понекад потсећа на жестину коју паше бабе упосе у послове ломаћинства, јелина ствар која их разликује од њихове мушке сабраће. Скоро би се рекло, али. кала се, као што сам ја то учинио, у једном даху прочита пола тупета њихових романа, открије се, не без изненађења, да се једна тема стално враћа и то враћа се скоро као опсесија ~ тема угњетавања.
Ето – прела мпом Коњићи Тарквиније од Маргарите Дира, Добардан туго Од Франсоазе Саган, Осека од Клер Сент Солин, Лили плаче од Хелене Бесет, ромлип ол Селије Бертен и од Наталије Сарот.
Отстранимо одмах ту последњу књигу, пуну несумњивога дара али која, описује свет муке и зебње неког неуротичног младића и претставља _ посебан _ случај. Коњићти Тарквиније су свакако јелно од најдотерапијих дела које сам про читала последњих година. Обрађен „америчком“ техником али с лискрецијом, с грозом према ефекту која ефекат освежава, предмет дела иза. зива вртлоге који постижу извесну дубину. Два пара заједно проводе распуст; врућина. досада, неколико брачних цена чине позадину; ПОследњи траг рата, неки млади војник нагазно је на мину и присуство смрти потсетило је излетнике на реалност живота, на једну димензију неочекивану за њихово летовање. „Једна од младих жена на прагу је једне звантуре коју наједном прекида, а да њен муж ништа није рекао, прекида просто зато што је осетила да се у њему рађа патња, зато што је осетила пену онога тито поседује и бојазан да то доведе у питање. Али као потврда онога што сам раније рекла о обузетости утњетавањем, постоји занимљиви однос другога пара који сачињавају пеки
_ италијански писап за кога наслућујемо да је славан и његова пратилица. е је угњетавани човек, њега скоро систематски угњетава жена. она га чини зависним од себе чак и у прождрљивости коју једино она
„ | ЛИРИКА У
Стивн Спендер
че на страни републиканаца; песме са темама из грађанског рата скупљене су у збирку „ТНЕ зтил. СЕМТЊВЕ“, из које је и песма:
Варијације о мом животу. Темама из Друтот светског рата прожета Све њетове песме карактеришу
модерна метафора, концизност израза и чврсте метричке форме. У · последњој својој збирци „РОЕМЗ ОБ О РЕРЛСАТТОМ“, Спендер напушта терен поезије обузете проблемима друштва и историје м 6зевм се чистим проблемима духа, времена и смрти (парочито у сонетној секвенци „ЗРТЕТТЈАГ ЕХРШОВАТТОМ5“). У поређењу са Одном, Спендер није нарочито плодан песник, његова поетска руда је мање богата. Као јавни културни радник на међународном пољу Спевдер је врло '"угледна личност. Издаје и часотис „ЕМСОЦНТЕВ“.
је збирка: „ЕЏМ5 АМРр О У1510М 5“.
2
“ ,
КЛАРА МАЛРО
3 ПУМХУР:
може задовољити, спречава га да оде у Америку где су га позвали и игра се својом снагом с јединим џиљем“ ла се томе радује.
О томе је такође реч у Осеци Клер Сент Солин, озбиљном и лепом делу једног истинског писца: уздржан и прецизан стил, никаквих чисто формалних тражења, причање се скоро класично одвија, све изненађење долази од урањања, све дубљег и дубљер у средишну личност, управо у ону личност која држи перо. Занимљива личност уосталом, вајар, не тољико промашен колико без воље за рад, стоји увек на прагу стварања им стално има потребу да надокнади понижење које осећа. Сасвим природно је да ће она која живи уз њега поднети сва понижења којима је он мора мучити да би по ново стекао самопоуздање. Налазимо се пред једном ситуацијом на коју смо сто пута нанлазили у малотрађанској средини пре рата: човек који је напољу сломијен тиранише своје укућане чим се нађе у пороличној атмосфери. У Осеци супруга вајарева треба да понесе терет његове промашености, да се осети кривом због лажних или истинских препрека на које јој муж наилази, да најзад пристане, као на нужни услов за развој генија свога мужа, на присуство једне друге жене крај њега.
У роману Селије Бертен, под јаким утицајем Вирџиније Вулф, угњетавање није у првоме плању; оно се ипак појављује, врло прецизно, у облику једне свекрве — мајке једног супруга умрлог за време окупације — која је своју снају свела на улогу блуднице. Смрт мужа њене сестре навештће младу жену ла осети више но ла разуме; ла је дошло време да се ослобали и да пристане на одлазак који јој нуди једна нова љубав.
Последњи роман који сам споменула, Добардан туго, написала је млада осамнаестогодишња девојка. То није додуше дело потпуно лишено невештине, тов му је без ве-
и
ПРЕВОДУ |
стивн СПЕНДЕР је најмлађи од песника „тридесетих година“. Рођен је 1909 године. његова прва збирка „РОЕМ5“, која се по· јавила : 1933 године, казивала је да је следбеник _Однов, али његов темперамент је друкчији. мање _ интелектуалан, више обузет непосредним лиризмом, ње"тове _ песме су исттуњене конкретном | љубављу за човека и нежношћу,. _ Као напредан човек и песник био је у Пмнији 1937 годи-
= Него
Који
Руке
И наћи олакшање Од сталне главобоље
лике оригиналности, фактура прилично једноставна, али је причање брзо, реч је често права, ситуација коју та прича описује и психологија коју намеће та ситуација, несумњиво нове и веома суптилно забележете. Може јелино изгледати страво да јел“ на: млада девојка — јер јунакиња је вршњакиња аутора, Франсоазе Саган — може говорити с том мемтавином озбиљности и лаке лупидпости о једној смрти за коју је она без сумње делимично олговорна. То може из тледати страно, ја нисам сигурна да је то невероватно... .
. Што се мене тиче, ја налазим да је лоста карактеристично ла је сама могућност угњетавања _ ловољна да једна млада девојка данас заузме став олбране. Женама претходне генерације било је потребно вене угњетавања пре него што би реаговале: сетимо се супруге из Осеке која подноси све робовање пре него што се одлучи ла побегне.
Ја се додуше нећу упустити у то ла извлачим закључке из сличности које сам споменула — нити из разлика — иако ми се оне чине богате смислом. Мпак, пошто бележим заједничке особине ових шест. књига отворених преда мном, назначићу још да се три од њих односе на време _ распуста Коњићи Тарквиније, Осека и Добардан туго. Судећи по овим књигама изгледа да је распуст време освешћавања, и то нарочито за жене, обухваћене тим троструким животом супруге, мајке и ралнице, животом који су оне желеле, који им је без сумње једини могао дозволити да далеко одбаце. од себе угњетавање, али је терет тог живота ипак претежак за већину међу њима.
КЛАРА МАЛРО
Лондон, августа 1954 И живот у Лон: дову престаје; заправо, главна, водећа позортшта одавно су завршила сезону,
5) али велики плакат са нелељним репертоаром ипак није остао ненслуњен. Скоро сва ревијска позоришта (разне комбинације између оперета и варијетеа) наставила су да дају претставе и у летњим месецима. А осим тога, и ансамбли из унутрашњости желе да се прикажу лондонској публици. Поједина позоришта почела су гостовање још крајем јуна. Тако су, између осталих, ла“ вали и дају претставе драмска позоришта из Кембриџа, Бристола и Јо неких енглеских градова.
_ О репертоару лондонских позоришта могло би се посебно говорнти. Запажа се једна — не баш сасвим позитивна — општа тенденција, општа склоност: комедија, забава, смех, шаренило! Узалуд ћете у репертоару тражити _ имена великих светских драмских писаца: нема чак нијелног Шекспировог дела, иако Је Шекспир тема и предмет сваковрсних критичко-историских истражи“ вања, студија и анализа, тако да не прође месец дана а да се не појави једна или две књиге о том блиставом песнику и његовом _стваралаштву. Једино се провукао Пирандело — „Шест лица траже аутора". Савремени енглески лрамски лиспи повиновали су се тој општој тежњи ка комедији; на репертоару су биле
3, 4 % (4
ПОЧЕТАК ИГРЕ
ВАРИЈАЦИЈЕ О МОМ ЖИВОТУ
— ПРВА —
Куцати ч ући
Куцати по ући
На безоблачна тпосмртна врата. Где су млитава црева увучена у резпосну музику И тамо сести цм говорити
Са онима који су отилали раније;
И бити оправдан Најзад будући крај њих "Да знам,да немам особину
Коначне инфериорности = да носим на заобљеним раменима тежину мог човечанства;
Гледајући низ мој живот
И видети један живот Лружељубиву лутку обојених устију Д датц устима једам глас
наје смрт
Него своја сопствена истина исповест сопствене правде;
И прихватити
Моју неоспорну слабост Снагу коју сам одбацио Сежући у прошлост тамним кореном
Тамо где се спајају земља тч утроба.
%
Никада нема довољно ваздуха
Никада нема довољно штроког простора Никада нема довољно беле светлости Никада нема тродимензионалне хартије Где се похвала може тропињати као авион,
Куцати по ући
Куцати и ући
У собу белу као хартија
Са светлошћу палом на бели простор Кроз високе трозоре моћи
Са рукама, што се одмарају на столу проверавања
расечене на чланцима
·Крену се само са мишљу у прстима;
уди и лутке
Белешке о љондонским позориштима
и налазе се комелије Теренса Ретигена, Кристофера Фраја, Ноела Хо варда. Озбиљних лрамћ које би третирале бар неке од многих проблема што муче и растржу савременог човека, савремено друштво — нема. Ситуација је отприлике оваква: добрих комада има врло мало, добри глумци присиљени су да играју у лошим комадима, (Вивијен Ли, Лоренс Оливје, Џон Гилгуд, Едит Еванс, Селиа Џонсон), а дешава се и то да иначе добри глумци, као например Тревор Хотарл, у · добрим комадима дају лошу глуму ИМ, заједно са осталима, слабу претставу, Комелија савременог познатот енглеског драмскот писпа и песника Кристофера Фраја „И тама је светла", која се приклзује У позоришту Оллвич, била је бучно и егзалтирано оцењена од новинске критике као сјајна и изванредна, и упоређивана с опојним нектаром и музиком 18 столећа! Али врло мало од тога мо-
жемо примити као тачно и истинито. |
Комедија има поднаслов | „зимска прича“ и припада серији _ Фрајових комала у којој је „Примећена Венера јесења", и „Дама није за спаљи вање", пролећна прича. Сам писац каже о свом делу следеће:
„Постоји један угао искуства у #20" ме је тама прокапљала у светлост: или овде или на другом свету, у времену или изван њега: гле наш трагични удес налази себе у најбољој ноти и оллази право у скалу У којој је створен. А комедија служи и проистиче из тог искуства. Рекљо би се, стварно, јецајући какви можемо бити, ми се крећемо у фигури игре, и, тако се крећући, трагамо за обрисом мистерије".
Аналогно овим речима, комад „И тама је светла" је историско-симбо лична комедија чија се радња дога-
ђа на једном племићком имању у Аустроугарској, за време Мађарске револуције 1848 голине! Аустриски
официр, који се био придружио ма ђарским револуционарима, бежи из њихових редова и склања се у кући контесе Остенбург. Око тога се креће све: љубавпи заплет, издати или не издати бегунџша, жртвовање за људске, хумане пиљеве и разлоге, -- али све доста мутно, увијено, релативистички — симболично, тајанствено, мистично, лекларативно, без јеалног психолошког интензитета. И зато са пуно конструкција у развоју радње. са тужно-смешним, наказзим чарлашем који играју два војника: -— то је требало да употпуни колорит! Једино је Едит Еванс, у улози контесе, унела живота, духа "' емоције својом заиста дивном смиреном и продуховљеном глумом (крај другог чина нарочито) која ме ,е радосно потсетила на неке неза-
(Маставак на трећој странић
И неопходности тако дугих тутовања; Неопходности да се буде сам
И да се нижад не буде сам
Даље вам осветљених градова мозга;
Дотаћи и пољубити.
Златни хоризонт уздржане жеље;
Ући у иветање оних који оплођавају
И пасти и избледети у ноћи туној пожуде; Знати тајну која се тељесно пати
И ући
Снага шалијће акхробати;
У хладну фрегату што тутује к очају: Јер им то је живот, то је такође Путовање ка чудесном снегу.
Каква глад! И кажва растојања!
Овде се налази много вилце но студењ
Која тако осветљава целу површину!
Овде је кристална микроскотска ружа Која из смрзнутог нерва расте.
Ох, само јахати. На целој дрхтавој људској справиЈ Мање успешној него авион
Више; перната, вештачка птица
која једва љети али држи наше животе У пуној својој љубави.
Ох нека ме узме она, да држим
Своје ухо на њеном вечно-женском срцу И прихватим све њене буве пч грехове,
Да мистражим све њене обдарености,
М И ништа, ништа да не одбијем.
Рећи волим
ч рећи заборављам
И да познам све што садржим; Никад да склизнем
Међу собе за примање ц мржње
Оно из чега она даје То је шетња у светом, гају
И брање дозрелил гласова са њиховим. ушик. Замотаних у чаршаве натопљене сунцем Лета које је говорило и отишло;
И међу њих да ставим
Свој посмртни глас Који ништа не одбија И само смрт пориче,
(Превео М, ПАВЛОВИЋ)
х
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 19 АВГУСТ 1958