Књижевне новине
у".
ИЕ
(наставак са
штрфрте ст
Људи н лутне „_
боравне глумачке Црнобори... Чехов је веома популаран писац у Енглеској, један од најчитанијих руских класика; у књижарама се могу наћи многи преводи његових дела, његове приповетке се драматизују за извођење на телевизиским програмима, његови комали нису непознати. лондонској публици, И тако се и „Вишњик“" већ три месеца налази на репертоару позоришта Лирик-Хамерсмит, Али, ту нема ни трага од Чехова! Познати глумац и редитељ Џон Гилгуд, који је поставио овај комад на сцену, овог пута није био срећне руке: он га је „адаптирао“, тојест: брисао неке делове текста, игнорисао лирику комада, игнорисао његове оптимистичке слутње и хумано-патетичне поенте. Остало је нешто као комедија, голо, празно, без духа, без чеховљевске атмосфере који су Енглези схватили, заволели читајући његове приповетке. Не само да није дат онај карактеристични _ амбијент, него се опажало непознавање обичних материјалних, факата: у позадини декора, у другом чину, насликан је низ стубова, електрични вод изнад ораниџа, док у племићкој кући У близини које се налазе ти стубови, уместо струје, горе свеће! Међу глумцима било је такође свачега неодмерености, карикпрања, примитивизма; па чак ни Тревор Ховард, у улози трговца Лопахина, није изгубио своје драмске квалитете, пије могао да нађе себе: кретао се н говорто (рецитовао!) некако отсутно, смушено. бесциљно. Мање познати глумци који су тумачили улоге Гајева и Варје, затим Семјонова-Пишчи-
тренутке Марије
ка и донекле гувернанте Шарлоте дали су нешто више од просечних креација. И на крају, 6ез икаквог
претеривања: колико је све то било скучено, неинвентивно и сиромашно после претставе коју сам видео у Југословенском драмском позоришту; поређења ту опште не долазе у 06зир! Прилично _ изненађење и значајан доживљај била је за мене музичкоспенска хумористичка панорама „Необични концерт“, у извођењу Московског државног позоришта лутака које се већ дуже времена налази овде на гостовању, У позоришту Лондон Касино. Овај ансамбл лута-
ка има разноврстан репертоар: „Аладинова чаробна лампа", „Златни кључић“, „Ђавољи млин“. лирску
комедију „Он ме воли, он ме не воли" и друго. „Необични концерт" је посебно занимљив као врло. духовита, тачна, елегантна, и интелигентна пародија надриуметничке претенциозности, уображености, самољубивости и неукуса — чега има и код уметника и код публике која повлађује таквим „уметницима“. Претстава је дата у облику ревије, у којој учествују: инструменталисти, певачи, играчи, мађионичари, кротитељи животиња; ту је, поред осталих, тобоже озбиљни и занесени челиствиртуоз, за „колоратурни“ _ сопран Алегрета Тралалалова, _ уображени тенор Џон Џонини који брка арије и певачке стихове итд. Мала сензација за публику био је „буги-вуги“ квартет, пародија америчког џеза, синкоза. неартикулисаних гласова и оног ритмичког _ клаћења лево и десно приликом певања — дата с мером, тактично, без претеривања. Таква је била и конферанса лутке-концертног менаџера; сатирична жаока осетила се једино у наглашеном понављању неуморнот епглеског „Ећапк уоп,
ИЗНАЛАЖЕЊА
Оставићемо по дио себе |
у сваком небу, у сваком рају,
“ мислићемо: да је ч тамо
цч облак, ч трозор, ч јаблан вити трисат ко ту завилмају.
И не питајући себе никад жроз маглу смијеха или сузе отшкринућемо своје тајне обала. свакој
ч наћи међу "ама узе-
Бар нешто наћи у сваком рају што у дну тебе модро става, можда кад гране опадају,
можда кад младо руди трава; јер сазнали тада: на сваком гату џ позном сату
чекају битве
за које ћеш тривезат срце
туно жудњи и пуно утње
и молитве, ч молитве.
Нећемо жалит зито ће очт раздане бити свему тада, џ све ће да благо уточи понешто |
из родног града:
па било облак, чла трозор, чл усамњењ јаблам витт заборављен, случајно нађе, у неком незнаном крају —, "свеједно,
драг ће нам бити...
ДУШАН КОСТИЋ
М,
стрвавлећ)
које се овде чује и говори увек, сву: да, сваком, за све! У пелини узевши, „Необични концерт“ је орипинална. жива, шарена, динамична, атрактивна ревија, пуна свежине и поетичности. Лутке су глумиле људе, и људи су могли видети колико има често“ у њиховом понашању, навикама и мавирима непромишљеног, надувеног, комичног, једном речи — љуткастог. Само што су све лутке биле занста комичне. „Руке су душа лутке", рекао је један од оснивача овог театра.
Најзад, ови записи о људима и луткама глумцима били би, чини ми се, непотпуни кад не бих споменуо ову посебну врсту људи — лутака која се ових дана виђа у Лондону, нарочито недељом. То су путници, туристи, _ излетници, _ глобтротери. Они јуре кроз град са раширеним мапама у рукама, шкљонају фотоапаратима _ сликајући | шта стигну, опседају излоге, пишу разгљеднице, механички јуришају кроз гаљерије и музеје, сликају се пред њима, извлаче се оданде где треба платити улазницу, свечано се уписују у _ све могуће књиге посетилаца, постају => утомати, лутке: кад водич, рецимо на броду дуж Темзе, каже „на левој
страни видите...“ све главе се, као
полугом покренуте, окрећу на лево и, док очи траже означени објект, водич већ продужује „на десној
»
страни видите... и све главе су већ окренуте на десно! И тако стално, на разним странама, призор се понавља. А ако је то неизбежно, не будимо сувише строги према тим људима, већ пожелимо само да их једном видимо такве, у правој боји, и у позоришту лутака или у неком
добром хумористичком риману...
МИЛОШ И. БАНДИЋ
МАСКА И РУЖЕ
· Наше народне попевке у транскрипцији Беле Бартока
БЕЛА ВАРТОК
с=====> ОСЛЕДЊИХ година, иза-
шле су из штампе две књи-
ге, за нас од највећега
духовнога значаја: једна
која нас и не спомиње, друга која је посвећена пашем музичком фолклору. Књига која нас не спомиње јесте дело Андре Малроа, из области поихологије ликовне уметности. Малро је, уз баснословно техничко знање и трепетно душевно проникнуће, продро у саму срж ликовних тајни. Он је истакао нове чудесне поставке о томе како поједине културе и раздобља зраче ликовима, Малро је написао досад најузбудљивије странице о Византији, о њеним ликовима, отсјајима, доживљајима _ душевним. Међутим Срби су били крај самог узглавља смртно болесне и на смрт исцељиване Византије; опи су били ближи и пријемљивији њеном завештању, но ико, Судбина је тако хтела, Срби су: и пакао м рај и сва измаштана и недоснована славља Византије доврхнули и одгонетнули, у своме нрквеноме сликарству. Коначније но и сама Византија, која се снебивала да о себи свету каже своју коначну тајву. Ко се диви ликовном зрачењу
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ХО ЧЕТВРЂАК РО ДВРУСТ км
Византије; морао би стваралачки да се надахне ш окрељи нашим старим, почађавелим живописом. Малро нас је просто напросто превидео, издавши, на тај начин, и себе и нас. По среди је пољем азропуст и неспоразум. У
Друга је књига Беле Бартока, са транскрипцијом српескохрватских _ женских песама, из горостасне и јелинствене фонографисане збирке харвардског професора Милмана Перија. тој књизи би требало говорити и међу стручњацима, и пред свима којима је стало до нашег израза. Та публикација код нас тако рећи није ни споменута.
Професор Милман Пери (М тап Раггу) амерички хомеролог, са Харвардског универзитета, трагајући за Хомером, свугде и на сваком месту, свим бићем и сваким живцем само за Хомером, — сматрао је да ће кључ и одгонетку наћи У нашој аутентичној народној песми. Тридесетих година он је, са својим помоћником професором Албертом Лордом, путовао по Југославији (углавном по планинским пределима Босне, Херцеговине, Санџака, Црне Горе) и скупио збарку фонографских плоча, којој, по обиму и врсти нема равне 'на свету. Али професор Пери није само дошао до необичне збирке десетерачких наших казивања и попевања, (једна је свеска изашла, и то само текст, без нота, — у издању Харварда и наше Академије) него је захватио и даље: избележио је лирске народне песме које ми, зовемо: „женске“, За те женске песме и за недогледни број мушких, затражио је Пери музиколога ненадмашног знања и искуства, Већ је очајавао и Харвард, као и Пери, када су изневада натшли на Бартока. У то доба (1941) Барток је избегао у Америку, од Хитлера. И, ето, Барток, славни музиколог који је издао и описао и проучио мађарске, балканске и источњачке попевке, и постао (и на оспову тога) светски чувен, добио је од Харвардскот универзитета: позив и запослење, част им хлеб: да транскрибује, музички, Перијеву југословенску збирку. Стари Барток (рођен 1881) био је тада овенчан славом као јидан од водећих музичара света. За неке нак, (међу које спада и писа овога чланка) он је био баш водећи, баш први. Па, ипак, стварну зараду нису му тада донеле његове рођене композиције, већ рад око југословенских попевака. (Ђегов енгже-
м
скт иадавач брани се, аљи се није отравдао. Барток је, само од наших попевака, живео у изгнанству. Оне су га спасле од оскудице). _ Барток је са страшћу прионуо дугогодишњем __раду _ (све до. смрти, 1945) око југословенских дешифрата() његовом 'необузданом "напору има= мо безброј сведочанстава у: америчким публикацијама тога времена. Наволим Фриду Роте у гласовитом „Зборнику ·- модерних _ композитора“ (Њујорк, 1945). Ту она: прича о једном свом разговору <а Бартоком. Вели јој он: да ради мукотрпно (а Барток: је необично уздржљив кад говори о себи). Вели јој: да студира као никад, дан и ноћ, Перијеву збирку и да једнако окреће плоче (добио је копије), Највећи посао његова тако плодна живота (Барток је: пијаниста, композитор, музи-
Ва 55 са
колтог) очекивао је: Бартока у томе потхвату. Он та је и сам описао, У предговору Перијеве збирке наших женских песама он набраја; каквим се све студијама подвргао, да буде потпун, (Наравно, постоји увек и једиа' опасност при дешифровању тлоча: приликом спорог и разговетног обртања извесни се односи могу променити, Слично је и са филмским успоравањем призора: сваки микроскоп има своје незгоде).
Иронија судбине! Освета судбине, али и величанствена правда њена! Шта је. она све хтела и учинила са
Ђартоком! Та Барток је после Три-
јанонскога уговора, припадао најо“ горченијим мађарским предентистима! Он је припадао најогорченијем криљу оних -мађарских — „тулипана“ који су тражили вечну и стародрсвну Мађарску. У доба својих шовинистичких заноса, Барток је вазла ходио само у мађарској“ народној ношњи, Његов франнуски одушевљени бнограф, Серж Море (1950) са дивљењем и трепетом у гласу говори: како је Барток, скупљајући мађарске народне песме '(сеоске,, за разлику од Листових, поварошених ) „препатио“ и „одболовао“ као нико. Свискавао је. Нанме, Барток је у сва“ кој мађарској сеоског песми, тражио и налазио битне црте неког мађаризма, а: пре сзега пентатонску сколу, која му је била и кључ и док:з мађарства, љутог и правот. Тако је Барток' проналазио 'пентатонику и битност мађарства ни у песмама сколних народа, нарочито у крајсвима „отргнутим“ од матице. Наи Јо жа Славенски и данас, са узбуђењем прича, како се као студент !]=штанске конзерваторије згрозио каж је чуо где Барток захтева од једно познатог скупљача мађарских попевки: да овај унесе 'у своје мелолије пентатонику, и где је није било. Барток и његове присталице (међу њима, пре свега, Кодаљи) хтели су пентатоником (коју су Мађари донели из празавичаја, из Азшје, лонели и јаче истицали од околних суседа) да утврде неко исконско прече право Мађара на овај или онај предео, отргнут · Тријанонским миром. Дирљива 'илузија заслепљених музичара, који су веровали у музичке доказе где ни музичких, акамоли других није било! Они су мислили таквим доказима (и то често и фал сификованим) да обнове стару империјатистичку Мађарску. Такав је став на махове: и наивност, н безумље, и чак и научни злочин. Алп, на махове, ово може да послужи као. извор музичког надахнућа. Претпостављам да је Барток, кад би се у свом фолклору. срео. са пентатони!ком, збиљски то морао да одболује, као Шопен "напеве" свога роднога краг ја своје обожаване Пољске. Тако Шопен изненада, у неком скерпу или ноктирну, наметне читавом, дожив= љају Париза, неку болећиву драж из пољске народне игре, која га мами!
Дохнањи, знаменити мађарски композитор, причао ми је за свога 60равка у Београду, да сматра: да је Барток својим грчевитим и крутим безумљем око пентатонике, као пајдирљивијег обележја мађарске -лушевности, не само извршио нњуз научних ненсправности, него да је и
(Наставак на четвртој страниј
сав амоениа