Књижевне новине

ЕН са је У фи И

РЕНЕСИМО се само осамдесет година у прошлост. Прохујало је то као осамдесет тренутака, Као да је " јуче. било, па ипак колико је догађаја изменило „отада лице света н живота наше земље!

Београд је био онда село од дваестак · хиљада житеља. · Калдрма. „турска“, уколико је има. Палилула и Скадарлија у великим баштама и' њивама. Око Славије прве куће. По граду већином потлеушице. Међу њима каване и каванице чија имена још живе у нашој свести и' речнику: Три листа дувана. Два бела голуба. Седам Шваба. Два побратима. Последњи грош. Грчка краљица, Руски цар.

Да, и. „Цар“. Био је на. истом месту, У пространој темељно грађеној кући, . прерађеном турском | хану; Пред каваном неколико багремова а под њима, кад, је лепо време, столови, Обично без чаршава. Увече, на сваком заузетом столу свећа, јер је

град још осветљен ретким, фењерима. За таквим столом, једнога лета

седео је Ђура Јакшић. ·Мало даље од њега шапутало је неколико чинозника о нашовијој љубавној авантури младота књаза Милана. Јакшић викну момка. Тема казначеј.трже се и полако рече: .

— Ко је овајг Изгледа ми да није овлашњи»

Јаћим Паптовић/) столоначалник у министарству финансија, објасни му још тише:

— То је неки Јакшић, молер, списује разне песме и друге глупости, Додворио се правитељству, те су га поставили у државну штампарију, где ништа не ради. али вуче добру плату. Био је досад негде у внутрености учнтељ.

Тома казилчеј наже се радознало;

— Да л знаш колко прима»

— Морегее, — отеже Јаћим, — нећеш веровати! Знаш ли да та пропалица сваког месеца заједе овој држави сто осамдесет и шест гроша и тридесет осам пара чаршиских, Толико чисто на руке прима. Знам сигурно, комшија ми је.

— Бреее, је ли могуће2 — зачуди се казначеј и добро осмотри Јакшића, чије је лице помало осветљавао треперави пламен свеће. — Па је л' бар нешто ради» ,

— Јок море, кад је то радилбг Тако, поправља корсем. што штампари погреше, краде државно време и државну хартију, жврља некакве песмице и причице, а углавном суче и ждере ка смук. То му је главна занимација. Али и за то мота паре, не брини... кажу да му је Књаз ономад посто три напол'она за неку песму, а Ђури Хорватовићу просто је искамчио десет дуката за слику! Молим вас, десет дуката! Па зато је могао да купи добар плац у Палилули!

Док су ови христијани тако претресали приватни живот својих бли-

лу Све су личности доиста постојале.

жњих, Јакшић је слатко јео“ раж--

њић који му је момак донео са сатљиком бела вина н буковичком в0дом. Још никога око себе није 38пажао јер јесав био занесен драмом коју је то поподне започео на, свом убогом коректорском столу у државној штампарији. За њим је последњих година све више радио као да граби од смрти. У његовом духу још су одјекивале речи које је ставио у уста Исаку, Главашевом момку: . | у

У ропству живот2 Је л живот то: Тирану дворит, њему служити, С јадом се својим вечно дружити, И не мислити, и не кушати, Само слушати27.. „Колац ми дај!“ Повиче он... „За кога колац тајг И чиј ћу онде чути уздисај2“ „Тиче л' се'роба тог И роб да знаг Ха, ха, ха!“ — грозно се смеје он. А мени, своме робу, поклања Два века бола, јада, чемера...

•

Мучио се то цело поподне са својим стиховима. Био је врло незадовољан. Чинило му се да запињу, да не казују до краја све што је носио у себи им хтео да изрази. Он отпи вино и промрмља:

— Обештењаци једњи! они за све ово!

Мислио је да су му, као увек, сметали штампарски шегрти који су сваки час долазили да им покаже како се режу слике и иницијали У дрворезу, или како се црта ово или оно слово, заглавље или наслов. Љутно се на њих, а није примећивао ла их воли и да их је размазио, па да му за то досађују.

Али га брзо прође срдња. Био је сасвим заборавио да он то седи пред каваном и да пије вино. Пренео се у мислима негде на обалу Саве, у ноћ и непогоду. То чамџија препози Хаџи-Продана им његову дружину, после неуспеле буне, преко у Срем. Главаш га пребацује са својим момцима. Ноћ, тама. Буктиње које откривају лица. Отејај оружја. Ноге и руке губе се у мраку. Никад није волео да их сасвим јасно измолује.

Док је тако сликар и песник смишљао како ће продужити своје дело, његовом столу приђоше пријатељи с веселим поздравом и отргоше га из снова. Обрадова се и Ђура кад их виде:

— Гле Аксе! пе Шарен-патка! Здраво, Аксо, здраво, Станишићу!

Био је то Аксентије Мијатовић, уредник великих престоничких новина „Исток“ које, није шала, излазе трипут недељно на читаве четири стране двапут веће него канцелариски табак! С њим су његов главни и једини сарадник Станишић, звани Шарен-патак, и неки великошколац с огромним шеширом који је нетре мице гледао у Јакшића.

— А кад ћеш ти, Аксо, да ми платиш за ону ствар Одавно је изишла. Не бих ти тражио, али чујем да ти новине одлично иду, боље него бечка „Преса“. Кажу ми код нас у штампарији да ти од неког вре-

Платиће ми

ПРЕНОС КОСТИЈУ ЂУРЕ ЈАКШИЋА ТОДИНЕ 197 СА СТАРОГ ГРОБЉА

(КОД ЦРКВЕ СВЕТОГ МАРКА) НА НОВО ГРОБЉЕ. ИЗМЕЂУ НУШИЋА И БРАНЕ ЦВЕТКО-

СТОЈИ СТОЈАН НОВАКОВИЋ

ВИЋА. ОКО ЊИХ СЕ ВИДЕ ШТАМПАРСКИ | РАДНИЦИ,

ината

У СРЕДИНИ

ЧЛАНОВИ

"постојећег , стања. "секта што је хтела да запали Париз

мена: антампају грдно- много новина, по хиљаду осам стотина. комада сваки број! А ја сам ти, мој Акса, У последње време шворц к'о црквени миш. Оставио сам ти се свега, па пишем једну драму. Дао сам ти. се у Шекспире. и Шилере, само ми много фали шиљерац.

== "Ко су му сад овиг — прену се епет Тома. казначеј.

— Комунци, зар не видиш! шапну Јаћим. — Чим носи велики шешир, знај да је против Књаза и ; То је сад нова

и целу Јевроту, па је и до нас допрла: Сад су ови ти списатељи, професорм, великошколци _комунци и анархисти, — објашњавао је Јаћим столоначалник, заборављајући како је малочас тврдио. да сам Књаз помаже Јакшића, и' на крају додаде: — Просто човек да избљује жуч кад их погледа! А пријатељи и браћо моја, гледам их поваздан и слушам их по: сву ноћ. Кућа ми је, као што знате, у Скадарској Мали, баш преко пута „Три шешира“ где се, они скупљају да лочу. А овај Ђура има квартир одмах до мене, па само пређе кад му треба. Е, просто ми. дође да продам оно кућице будзашто па да бежим негде у бестрагију, чак на

| Божедар Ковачевић |

Врачар или у Палилулу, где је ђаво рек'о лаку ноћ, само да их више не гледам и не слушам. Пре неко вече седим у башти и чујем, договарају се да трукују неки нов лист, па овај исти Ђура написо неку песму бајагим за тај лист, па поч'о да им чита; „И овај камен земље Србије“... Ни за реп ни за уши да га уватиш, Бесмислица једна: какав камен! Каже: „Камен земље Србије“, по каквој граматики, молим васр! А већ, лосле, нисам даље ни толико сватио, као да је маџарски. Ови данашњи списатељи, гуске их разумеле... Чудим се само ономе доктору Владану. Уго да пљеска, а овамо озбиљан човек, лекар, "оће да га узму за министра. Кажу да он то издаје тај лист и да је овог Ђуру погодио да му пише, молим вас!

А тек што се срдио кад је Ђура Јакшић после једно три-четири године преминуо! Додуше, прво се обрадовао и рекао да му тако и треба, али кад виде како се сакупи силан свет, како закрчише Скадарлију, он викну жени:

— Затварај тај прозор и не зијај у мангупарију. Не дају човеку ни после ручка да се одмори!

— Ћути, човече, да те не чују. Ево и твој министер дошао!

Запрепасти се Јаћим, заигра му лажичица, па изиђе у башту и чучну иза плота. Извадио чвор из даске, гледа, ваистину, ено га и министар финансија, господин Владимир Јовановић главом!

— Није друге, жено, дај ми црни капут и дај чешаљ да зачешљам

браду... морам и ја. Шио је било било, али смо били комшије. _ Али се у себи и даље љутио, јер што су се више примицали гробљу, свет се просто згртао са свих страна. Трговци и "занатлије. позатваре ше дућане, ђаци се пустише из шко,

' де, скупише се попови, почеше го-

вори... ; 2 — Прости ме, Боже, ко да је

умро митрополит, а не једна обич-

"на молерска пијандура. Уверен сам

да је чак и фирнајз пио, — мислио је у себи. Јаћим и све више се секирао, али кад виде како у последњем тренутку стиже и књажев ордонанс с војником који је носио венац, Јаћим рече у себи:

— Е, баш морам да од оног Вуловића, професора, узајмим да видим Ког“ је врага то овај Ђура нисао! р

Али му не би суђено, јер и Јаћим Пантовић, столоначалник, убрзо оде за својим суседом и поста му опет комшија на гробљу код цркве Светог Марка...

Упочетку га је обилазила жена, али кад њу удари капља, деца проредише, а већ унуци нису ни знали где му је гроб. И ко зна докле би покојни Јаћим Пантовић _лочивао са својим каванским друштвом У палилулској земљи да их једног дана не разбудише силан неки жагор и 'бучна звоњава свих београдских звона.

— Шта је овог — промешкољи се Јаћимов костур. — Еј, Томо, разбираш ли штогод од ове буке2

— Ама, опет сарањују онога Ђуру, твог комшију! Преносе га на Ново гробље, подигли му тамо споменик, па хоће да му сачувају кости за вечита времена.

— Сигурно о државном трошку! — јекну Јаћим и кроз његове пршљенове и ребра прође струја давно угаснуле пакости и љутине.

— Море, народ га сарањује! Подигли се штампарски радници па га њихов еснаф сарањује због заслуга за отечество и књижевство!

Утом неко над њима грмну извештаченим глумачким гласом;

И овај камен земље Србије Што претећ сунцу дере кроз облак...

Јаћим подиже кости својих некадањих руку да запуши уши, али се сети да већ одавно нема ушију и уздахну. Морао је да саслуша до краја целу рецитацију баш оне песме коју је још од њеног постанка презирао. С резигнацијом је помислио: — Ко би веровао да ће из целе наше улице само овај молер да 0стане вечит!

— Јоцо, Стево, Мико! Јоцо... Мико... — дозивао је упорно неки млад весео девојачки глас над њим. — >"Одите овамо! Пантовићу, 'оди и ти! Ово је сигурно гроб твог деде. Ево пише на плочи: Јаћим _ Пантовић. Неки крупан глас млада, човека одврати мрзовољно;

— Некд га ђаво носи!

крепка

ДРУШТВА „ЈАКШИЋ“, КОЈИ СУ ИЗВРШИЛИ ПРЕНОС. ТУ СУ, У

жЕВНИЦИ

. ПРВИМ РЕДОВИМА, ЈОШ И ДВА БРАТА ШИЈАЧКИ, МУЗИЧАР и, нО"ВИНАР, А ТАКОЂЕ И ПЕРАУТАЊЕТОВ У МИЛЕ ПАВЛОВИЋ, књи-.

КЊИЖЕВНЕ ИР

УРЕЂУЈЕ РЕДАКПЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ ·

Ото Бихаљи Мерин, Александар Вучо, Слободан Галогажа, Вели бор Глиторић, Радомир Констан тиновић, Душа матић, Танасије Младеновић, Ђуза Радовић и Ристо Тошовић (одговорни уредник)

х УРЕДНИШТВО сфрранцуска п". тел АДМИНИСТРАЦИЈА Француска 7, пошт. фах 133

х

Претплата за годину Дин. „900, поједини примерак Дин. 20. ј чековног рачуна 102—Т—2

~

Лист излази сваког четвртиа РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ

ЈООЛИ

(Наставак с прве странеј

махинација која од — протагониста

21-000

јасна криминална повезује два филма.

Природно је да од таквог сценарија — невешта и наивна драматургија и банални дијалози ту се под“ разумевају исто као и ћарру епа — не можемо ништа нарочито очекивати, Треба ипак признати да је упркос свих тих недостатака, збот којих морамо „Кући на обали“ да одрекнемо статус уметничког дела, тај филм и по садржини и по реализацији знатно изнад оних отужних лимунада за чију се производњу из гледа _ специјализовала _ послератна, немачка (па и аустриска) кинематографија и коју нам упорно сервирају наша увозна предузећа. У делу не ма кича и редитељ Бошко Косановић је без грубих грешака и без губљења темпа спровео радњу до завршетка, иако су неке секвенце доста невешто остварене, а поједине ствари нејасне или сувише потенциране (груб однос мајке према кћер ци у другом делу филма). Мешовита немачко-југословенска глумачка е> кипа успела је да превазиђе међу собне разлике и да постигне одређену хомогеност. То, наравно, не зна чи да са глумом свих протагониста можемо да будемо задовољни и ла неки од њих, Берт Сотлер например, нису подбацили, Нађа Подерегин У улози Марине ослободила се непокретности пред камером која јој је сметала у ранијим _ филмовима („Фросина"). Музика Бојана Адамича је као обично добра.

Копродукција са иностраним про изводњама, са којом се сусрећемо у овоме. филму, оставља отворена многа питања о којима би требало дискутовати. Ту је, пре свега, проблем уметничких и идејних концесија, концесија које су аутори „Куће на обали" вешто _ костимирали пребацивши радњу у 1932 годину, при чему све принципијелне замерке падају на' „стару Југославију“. Ту је и питање финансиских | средстава, које је можда и најважније, Филм није само уметност, већ и индустрија. Ако желимо да створимо онакву филмску уметност каква нам је пот= ребна, онда |треба да јој обезбедимо сва материјална средства. Уколико пак желимо да штедимо, и да с6 придржавајући се правила да је новац новац, оријентишемо на капродукцију ради копродукције, онда треба да ћутимо о друштвеној функцији наше кинематографије.

ВОЈА РЕХАР

· Књига о Метрополитен опери

Оно што недостаје Метрополитен опери јесте опера о закулисном животу У тој Опери. Овај закључак се намеће из нове књиге Хелен Ноубл „Живот у Метрополитену“. Таква екстравагантна опера би обиловала драмским ситуацијама ,занимљивим заплетима, хумором и хистеријом, бесомучним цилусом дуета, трија, квартета, квинтета, секстета и луцкастог заноса.

Кад је госпођа Ноубл ступила први пут у велику жуту грађевину на Бродвеју, пре неких двадесет година, њен главни инструмент у ансамблу била је писаћа машина. Отада је променила Ва а би се најзад није јавила

јзначајнију Ћ – По ји мемоарист Метро Пе „Живот у Метрополитену“ кр56 је епизода, почев од тога због та се све замењују седишта у Опери, па до случаја кад је Шаљапин, певајући 1922 „ЕЏа шјатиттај пруато“ из „Дон Карлоса“, први прекршио прави- те куће да се не удовољи захтевима публике за поновним певањем појединих партитура. <

334 А | – Е - А ИБИРНЈ ем кладе И Саула во вади «говора - -уредњик Рисво. Тошовић, Беопрад, Француска 7 Ф Издаје Удружење књижевника Србије Ф Штампа „Политика“, '

1

Цетињска 1.