Књижевне новине

Јметин..,

(Наставак е руте стране) и

кступао поменути обрт; то се погаало скоро изненада; могао је да има дубље узроке, али коме је било ало да их изналази; у сваком слуају размажени уметник у гладовању видео је како га напуштају маве жудне задовољства, како ра"дије иду на друге претставе, Још дном је импресарио пројурио са

! њим пола Европе да би видео не би пи се још ту и тамо наишло на старо интересовање; све узалуд; као по неком тајном договору

; свуда се стварала једна ненаклоност према претставама гладовања. Природно,

чо у стварности није могло да дође изненада и сада је човек могао накнадно да се присети предзнака који у своје време, у буци успеха, нису били довољно запажени, нису били довољно потиснути, али сада је било прекасно да се против тога нешто предузме. Додуше било је сигурно да ће и за гладовање опет једном доћи време, али живима то није претстављало никакву утеху. Па шта је требало да ради уметник у глаДовањуг Он коме су хиљаде клицафе није се могао приказивати у шаторима на малим годишњим вашарима а да изабере други позив није био само и сувише стар, већ пре Фвега и сувише фанатично одан гладовању. Тако се он растао са импресариом, другом у једној заједничкој жаријери и примио ангажман у једном великом циркусу; да би поште део своју осетљивост уопште није ни погледао услове уговора.

Један велики циркус са безбројем Њуди, животиња и апарата које стално треба изравњавати и допуњавати може свакога и у свако доба да употреби, па и једног уметника. у кладовању, наравно при одговарајућим скромним захтевима а осим тога онај који је у овом нарочитом случају бно ангажован није сам уметник у гладовању, већ и његово старо славно име, свакако због специфичности ове уметности која не опада са повећањем старости није се могло чак ни рећи да један ислужени уметник који више није на висини своје моћи жели да побегне у мирну циркуску службу; напротив, Уметник у гладовању је тврдио да сада гладује исто тако добро као и раније, у шта се потпуно могло веровати, шта више он је уверавао да ће ако се изиђе у сусрет његовој вољи а то му је без даљег обећано заправо тек сада с разлогом задивити свет, тврдња која је с обзиром на .одређивање времена... гладовања, нашта је уметник у жустрини лако заборавио, изазивала стручњацима само смех.

Али у основи ни уметник у гладовању није изгубио око да оцени стварне прилике па је узео за природно да га са његовим кавезом ставе не Као блиставу тачку усред мањежа, већ напољу, на једно веома приступачно место у близини штала. Велики, шарени натписи уо" квиривали су кавез и објављивали шта се ту може видети, Када се публика у паузама претставе тискала Ка шталама да би вилела животиње, било је скоро неизбежно да прође поред уметника у гладовању и да се ту мало задржи, можда би се дуже код њега залржала кад мирно посматрање не би чинило немогућим они који се у овом уском ходнику гурају, који нису разумевали ово 34Жржавање на путу ка омиљеним шталама. Ово је бпо ни разлог због кога је уметник у гладовању ипак дрхтао уочи овакве посете коју је ов, природно, желео као свој животни задатак. У прво време једва је могао да сачека паузе у претставама; усхићено је гледао према гомили која је надирала као вал док се ускоро — и најљврдокорнија, скоро свесна самообмана није могла ла се одупре искуствима — није увермо да су у њој највећим делом, по. сводим намерама, без изузетака били само посетиоци штала, А овај призор из даљине још увек је остајао најлепши, Јер кал би они долазили до њега, одмах би га опкољавала вика и псовка група које су се непрекидно и све изнова формирале — оне групе која је ускоро постала уметнику у тладовању најмучнија и која је хтела да га упорно посматра не из разумевања већ из ћефа и пркоса — и оне друге која је пре свега тражила да прође до штала. Кад би прошла велика гужва долазили су тада одоцнели а ови којима није сметало да остану до своје во ље журно су дугим корацима, скоро и да не погледају устрану, пролази-

ли да би благовремено дошли до животиња, Није био сувише чест срећан случај кад би дошао неки

отац породице са својом децом и прстом показивао на уметника у гладовању и општрно објашњавао о чему се овде ради, причао о ранијим годинама када је присуствовао слич“ им али неупоредиво величанственијим претставама и када је то деци још увек било нејасно јер их школа и живот нису довољно припремили

М | Лина | СУНЦУ авлиета _

ТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВЕЋ 4. + У ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ

Г Посвећено Е. М. Папанумосу, грчком филозофу и критичару.

У једном тренутку, у било ком тренутку Ветрови могу да нам разнесу успомене,

И сећања, м љубави, ч налше ситне бриге.

У једном тренутку голи смо као заборав,

Као мир токотаних дама ч година,

И једнаки смо ч стари смо жао време,

Стари као Грчка ова, као Акропољ,

Као море у пмрејској луци % као његова бука, Старт као мноштво што виче, галами и, пролазт Старим потлочаним улицама натопљеним сунцем И фињом ситном тралшљаном ц белим ужареним летом, Летом атичког неба.

У једном тренутку, у било ком тренутку Време скида одору епоха као глумац Своју маску, ц шлинљу, ц друге реквизите, И ми смо у дну времена, ц ми смо ван времена. Ванвремени за тренутоаж, за, једањ

_ Срећни тренутак који се намаг доживи И намах "естане % слије се у вечност ; Истод белих мермерних стубова Партенона, . Испод белих ч чврстих стубова Зевсова храма У којем су се настанили еолски звуци С напевима прошлости ц свежим сонорним гласовима. Који нам лилују з ум и слух м срце Ванвременом тајном, |

У једном тренутку, у било ком тренутку Ветрови могу да нам разнесу успомене.

ТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВИЋ

АВРЕМЕНА ПОБЗИЈА # САВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА

у 2. : ' МЛАДОСТ ЈЕ МОЈА СРЕЋА «|

Младост је моја срећа ч мој мир, Девојке грчке ко каријатиде

У лаким“ свилним набраним тогама Кроз које се прозире младо месо.

На трагу светилишта шатућем молитву Боговима светлости, обиља, љубавч, з: Пазанским декором окружен ч сетан Као векови назнути, над нама,

Маслине ко дувне скрушене под небом 2 Е Растурају сребро свог лишћа у кршу > “ И ко антички упорни мудралми, |

Бдију на месечинм.

Жене су моја срећа ц мој мир,

У ритму њихових бедара ч ногу Слутим све борбе ч све дивље страсти Урезане у плоче витких храмова.

ЈА САМ САД ЋУТАЊЕ

Ја сам сад ћутање каменога стуба |: Легани тпрамен облака % мража И ведри лепрш ттичјега крила.

Ја сам нем од многих врелих говорења, Нем од многих празних, узалудних речт, Пред тајном лепоте као зора стидан.

Ја сам уздигнут обелиск, зачуђен, Утрт, ко упитник, у простор и време, У воде ч ваздух атичког поднебља. 4. САМО ЈЕ ПТИЦА ДОСТОЈНА

Само је птица достојна да падне С цвркутом % крилом на његово раме.

Његов хладни профил милмују три гласа: гр Један у птили, друга у води ц трећи у мени.

Име је његово у три разна, стила, А он је један, ч срезањ ч моћан, путоказ у Време.

Само је џу њему мермер чудно стишамн, У самом постољу као корен мудар.

пода Е |

МАЋЕХО, ПРИРОДО

Маћехо, Природо, ти не волиш себе, Ни слику своју, ни звук свога гласа, Ни бело, ни рујно, ни жуто, ни црно, У твоме крилу мру снови ч јава, Један се облик рађа, други гине

И у бездушном редоследу ствари Нестају светови обвијени тајном

И налце моћи п налце судбине

И тек зуб времена мрви ц сам камен, И све је петб, м све прах м Ништа. Маћехо, Природо, ти не волши себе, У твом старом телу цвета уништење.

6. АКО БИ

Ако би мисао крењула с каменог врелог поља У невидљиве просторе ч дана и ноћи,

Могла би слободно, ц сасвим тихо, доћи

До зидина Акропоља.

Ако би небо легло на неке мермерне руке, Дионизијев театар би сав ко харфа зазвучао, Ко ветар који би долетео џ протучао

" Прародитељске звуке.

Ако би. време одједном стало, као ми немо, Фантомни успомена би као цветови изникли И ми бисмо се тешко, врло тешко свикли

На оно што не смемо.

Ако би светлост векова дошла до у корен вида, 0д облмина женских постали бисмо слепим, Аљ унутра, дубоко, пукли би видици љета Без лажи џи без стида. Атина, августа -

таи

= ашта је за њих било гладовање» — али ипак у сјају својих испитивачких очију одавала су нешто од нових, долазећи, милосрднијих времена. Можда би, говорио је себи понекад уметник у гладовању, ипак све било мало боље кад његово место не би било тако близу штала. Тиме би људима био олакшан избор а да и не говори о томе да су га много вређала и трајно притискала испарења штала, ноћна узнемиреност животиња, проношење сировог меса за звери, вика при храњењу, Али он се није усуђивао да поднесе захтев дирекције; ако хоћете, он је животињама имао да захвали за тиску посетилаца међу којима се овде-онле могао наћи и понеки опредељен за њега, ко зна где би га ћушнули ако би хтео да потсети на себе а тиме и на то да је он, дословно узето био само препрека на путу за штале. Мала препрека свакако, препрека која постаје све мања. да је чудновато хтети у данашњим временима захтевати пажњу за јед“ ног уметника у гладовању и са тим навикама њему је изречена пресуда. Он је могао да гладује коликогод је био у стању и он је тон радио, али ништа више није могло да га спасе, поред њега се пролазило. Покушај да неком објасниш вештину гладовања! Ко то не осећу њему се не може учинити схватљивом. Лепи

Навикло се.

постали

натписи су се испрљали и нечитки, поцепали су их, никоме није пало напамет да их замени; таблица са бројем дана испуњених глаловањем која је у прво време брижљиво обнављана већ дуже времена остајала је иста, јер после првих недеља овај посао је додијао и самом персоналу; и уметник у гладовању додуше гладовао је и даље онако како је некада раније маштао и то му је без муке полазило за руком, сасвим онако како је некада прорицао, али нико није бројао дане, нико, чак ни сам уметник у гладовању није знао колико је велико остварење већ било и њему је било тешко на срцу. И кад је једном у том времену неки доколичар застао и правио шале на рачун старе цифре и говорио о подвали била је то најглупља лаж коју је у овом смислу могла да пронађе равнодушност им урођена злоба, јер уметник у гладовању није обмањивао, он је часно радио, али свет је обмануо њега у погледу његове награде.

Тлак прошло је много дана па је и томе дошао крај. Једном је један надзорник запазио кавез и запитао момке зашто се овде оставља један кавез са трулом сламом који се мо“

же добро употребити; нико то није

знао док се уз помоћ табле са цифрама није један од момака сетио у-

"метника у гладовању. Штанглама је

размакнута слама и у њој је нађен уметник у гладовању. „још увек гладујеш2" упита надзорник. „Кад ћеш најзад престати2“ _ „Опростите •ми сви“, шапутао је уметник у гладовању; разумео га је само надзорник чије је ухо било на решеткама. „Свакако“, рече надзорник и стави прст на чело да би тиме објаснио момцима стање у ком се налази Уметник у гладовању, „ми ти опраштамо". „Непрестано сам желео да се дивите мом гладовању“, рече уметник у гладовању. „Па. онда се дакле нећемо _дивити“, рече надзорник, „зашто то не би требало да се дивимоР“ „Јер ја морам да гладујем, не могу другачије", рече уметник У гладовању, „Види ти њега", рече

надзорник, „зашто то не можеш дру-

гачије2“ „Јер ја,“ рече уметник У гладовању, подиже мало главу И каза на само уво надзорнику, уснама скупљеним као за пољубац, да се ништа не би изгубило, „јер нисам могао да нађем јело које ми је по укусу. Да сам га нашао, веруј ми, не бих надзиравао и јео бих до ситости као ти и сви.“ То су биле последње речи, али у његовим угашеним очима боравило је чврсто ако не и више гордо убеђење да он треба ги даље да гладује.

„А сада направите ред!" рече надзорник и закопаше уметника у гладовању заједно са сламом. Али У

кавез су ставили једног младог пан“ тера. Видети ову дивљу животињу како се баца по кавезу тако дуго пустом, претстевљало ·је освежење чак и за најотулелији смисао. Ништа њему ниј“ недостајало. Храну која му је пријала доносили су му чувари; изгледало је да чак и не примећује да нема слободу; ово племенито тело опремљено свим што је потребно, све до раздирања, изгледало је да са“ собом носи слободу; изгледало је да је скрива негде У чељустима; а животна радост избијала је из његових вилица са толнко снажним жаром да посматрачима није било лако да им се одупру, Али они су се савладавали, тискали су се око кавеза и никако нису хтели да се одмакну.

ФРАНЦ КАФКА

(ПРЕВЕО СТ. МАЈСТОРОВИЋ)

У ИДУЋЕМ БРОЈУ „КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“ ДОНОСЕ НАСТАВАК ПОЛЕМИКЕ О ЛИЧНОСТИ И ДЕЛУ МАЂАРСКОГ КОМПОЗИТОРА БЕЛЕ БАРТОКА.