Књижевне новине

ПРИКАЗИ КЊИГА

»(Страшна

игра«

(Приповетке Десанке Максимовић у издању „Просвете“)

АД ПЕСНИК хоће да обузда интензитет емоција, да савлада све оно што га у чулно-опажајном и мисаонопојмовном смислу узбуђује и преплављује, кад хоће да олакша себи и искаже свој проблем, своје снове и маштања, онда нам та одуховљена материја дође пред очи су“ блимирана, срочена у стих и слик, разиграва нам свет маште и доживљаја, тако да нам затрепери лирика раскошно потенцијална, и стално нас инспирише и побеђује да примимо свег песника као свој, надахњује нас и одводи у узвишене или поразне екстазе. Ко год је читао оне лепе, дивно обликоване и звонке стихове Десанке Максимовић, и у њима заиста дочаравао један поетски преображен живот, и ко год је био дирнут њеним топлим и племенитим стиховима, осетно снагу њеног лирског израза, и било како да је схватао поезију уопште — било да му се нешто допало или наметнуло — понављао неку строфу ове песникиње, биће донекле разочаран њеном прозом. Ова проза, ова најновија мњига Десанке Максимовић, садржи неке трагове лирике из строфа и песама које су нам тако познате и драге; а тих трагова тако мало има, да се по њима не може да препозна онај витални, крепки и живахни песнички замах и залет песникиње, која је Уувек изгледала знатижељна за све оно што јој се још није било открило У природи, животу и човеку, која је увек била радознала да сазна што више о бубицама и лишћу, о дрвећу у шуми где као да струји неки тајанствени разговор и зиапат, где све има свој посебим, загонетни и блиски живот,

Заиста. Десанка Максимовић је Увек, и у тренуцима кад је уживала у природи и лепотама пејзажа, чудној психологији животиња или комплексној структури разумног човека, имала увек широм отворене очи, љубопитљиво уздигнуте обрве, и увек пуна радости и дивног смисла за све што је лепо, одушевљавала се и 0племењивала све то својим сентименталним бићем, да би тиме и друге занела, начинила их бољим. Има у томе нешто од оне, данас већ старомодне, преосећајности и вибрантности, и неке милостиве благе дидактике, као да се општи са децом којој треба говорити тако благо и поучно, а све је то доброћудно и добронамерно, наивно од жеље да се буде што човечнији и што више човеку ближи, И зато можда нема код Десанке Максимовић монументалности, патоса и синајске реторике; Нема ни фантас-магорије, оних вечитих слутњи у којима се назиру велике истине или стварају велике ствари, она није чаробњак маште ни маг интуиције, продорне и стваралачке. Присна човеку и свему што га окружује, она опепа све што јој се као појава и збивање чини занимљивим и трајним. М зато су те њене лирске слике тако блиске људским срцима.

Али све ове приповетке "никако нису неинтересантне, чак је свака од њих мали роман о људској недаћи, болу или трагедији, само је све захватано са површине, дакле оно прво што сви опазе и што су већ видели толико пута у стварности и у литератури. У приповеци „Хоћу да се радујем“, обрађен је мотив о саботажи пруге и одређен је однос разних људи према том акту који је био један део борбе започете 1941. И тврдоглаво неповерење сељака, и мали болесни дечко што треба да симболизује будућу генерацију која ће на својим плећима да носи прогрес, и дебела фолксдојчерка која треба да инкарнира све оно што се у једном делу народа изметнуло и одродило или изопачило, све су то тако познате, добро знане ствари, да их заиста треба алхемиски и чаробњачки преобразити да би живеле у нама као уметнички дат доживљај. Овако, то све остаје као поновно препознавање онога што смо у тим возовима гледали, само све помало дефектно, У смислу недограђености и неразвијености личности које се приказују, п у смислу слабокрвности тога фекста "који треба да пали и сажиже, из меморије. издваја оно што нам се чинило тако разумљиво и покаже нови, виши смисао свих тих догађања којих онда нисмо били свесни, а који су сад већ историја, хроника оног нашег трагичног времена под туђом чизмом и самртним страхом под калом, Па и „Расулићева смрт“, притоветка тако потресна јер се човек сети тих и оних других лешева у својој И туђој кући, и зверске мржње у себи и пакленог сатанизма у др | кој су крварили руке ив Зи! к

са

пети заблудом, или из садизма или луде заслепљености, и та приповетка само нас потсећа на страшну игру 0них дана обезглављености и суману“ тости, И страшна слика покоља У приповеци „Ујчевина“, где људском болу лека нема, над невином, изгубљеном децом Кад: се рида и плаче, и кад нема суда и етике који ће да оцене тежину злочина и моралну одговорност оних који су били нељуди и антиморална слепа сила, ита је слика само слика, само опис. Пук и једноставан. (Можда се то само и хтело: да нам се душа опустоши од немог ужаса над тим грозотама које починише окупатори, Али зар се од песника не тражи нешто више7) А онда, „Страшна игра“ — приповетка од које се диже коса на глави, У којој се назире неки страшан и злокобан мит дечје игре, игре која је подражавалачка и пророчка у исти мах, у којој се сагледа наивност и бесмисленост свих људских великих, одраслих игара и визија кобног погубљења недужне деце, наивне и невине, која су тек ослухнула покрет н осетила радост постојања. И та је приповетка нешто што се памти више као трагедија људска, као запис о несрећи, о погрому, него као уметничко сведочанство злодела.

За осећајну. личност Десанке Максимовић, страшна игра било је све оно што је људима пореметило сан о срећи и мирном егзистирању: окупација, чизме које су газиле и људи који су у тим чизмама ходали по нашој земљи, разровали је и уништавали у име својих бесловесних принципа, обарали људе по њој као млада стабла, лако, као од шале, без гриже савести и милосрђа — тековина једне хиљадугодишње цивилизације и културе у чије су име кренули у освајања и бахатно беснило насилника и завојевача. Зачуђена је и запрепашћена неким људима за које је веровала да су добронамерни и добросмислени, да нису демони у људској кожи и да никад, никад неће да погреше и буду злотвори и крвопије у овој нашој земљи лепоте и цвећа, топлог гостопримства И срдачних оштроумних речи, и покуша“ ла је да схвати све то што се после изродом назвало, хтела је да објасни људске ћуди, које као да је разумела и добро фиксирала,

У прози Десанке Максимовић има један уравнотежен ритам саопштавања личних доживљаја, који је тако обичан, тако давно знан, да се читалац осети скоро индифирентним према њему. У том казивању што треба да буде хроника времена и људи у њему, осећа се жеља да се буде лиричар, надахнути песник. Свуда је видна племенита жеља и добронамерност да све што се приповеда треба ценити, јер је све било тако, трагично по људе, за неке срамотно, а нешто је било животна истина или заблуда неких, и то све Десанка Максимовић, види се, хоће да искаже на начин необичан и нов, али наша пажња, ипак, враћа се њеним стиховима., МИОДРАГ МАКСИМОВИЋ

НА СЕДМОЈ,. СТРАНИ

ЈОЖЕФ ДЕБРЕЦЕНИ

ВАЛА СЕ Даница. Кроз

прозирни _ застор година

примиче ми се и просијава

насмејано плаветнило дал-

матинског неба и кривудаве, тесне 'уличице старог приморског градића, који као да је неком чаролијом био пренет овамо из неког потонулог века бајки. И у коме сам срео њу: Даницу...

Проводио сам на мору свој годишњи одмор. Пре подне сам правио дуге, бесциљне шетње кроз опојно, рано лето, презасићено јарким и за мене новим бојама. Пењао сам се уз кривудаве беле серпентине путева и кроз трубу састављених дланова довикивао гласно „Ехеј“ задиханим аутобусима, лутао чудесним пределима и — био веома усамљен, Нисам позвавао никога и нико није мене познаво,

Приликом једне од таквих шетњи видео сам први пут Даницу. Тада сам, у исти мах, први пут пролазио том улицом, која је била, иначе, потпуно налик на све остале улице у градићу, са уским кућама изграђеним од крупног комађа кречњака и украшеним _ вазда неким нишама и кулицама, тако да је само уска плава пруга над улицом означавала да је дан, насмејани, распламсани далматински летњи лан.

Седела је иза једног прозора у приземљу, са књигом у руци, Имала је попут огледала сјајне очи и лице

ЧИТАЈТЕ „ЦЕН ТРАЛНО-АМЕРИЧКИ мит 0 ПО СТАЊУ“, СЛИКА ГОРЕ: ТРАГОВИ МЕДВЕДА“ (рад у камену, ов)

нестварно мрке пути, какзу само импресионистичко јадранско сунце може да подари једној девојци.

Вастао сам за трену. так и загледао се у ЊУ. Дуго, чак и преко транице пристојности, Није читала: гледала је расејано преда се и очигледно ме није примећивала, Нисам могао дуже да останем стојећи под прозором, али сам се после неколико, ко рака осврнуо. Привлачило ме је то озбиљно, па ипак толико детињасто лице и та фина, бледа девојачка рука која је сањалачки почивала на дрвеним корицама књите, Привлачила ме је та слика девојке иза тог уонулог, древног, непознатог прозора. Када сам поново стигао испод прозора опазила ме је. Приметила је и то да је гледам, да јој се дивим и да тражим њен поглед. Дуго сам време на стајао тако без речи, у очекивању да ме награди неким кришом добаченим погледом, Понекад би ме заиста погледала, али се ниједном није осмехнула. Међу“ тим, није изгледала ни љутита, пре би се рекло да је била само радознала.

Сутрадан сам отишао поново под њен прозор. Седела је на истом месту као и претходног дана, као да се уопште није ни помицала отуда. Трећег дана, као и сваког наредног дана после тога, ја сам свако пре подне, увек у исто време, настављао да шетам горе-доле том уличи« цом, Нисам могао да то не чиним, нако сам знао да је здравој природи приморског човека туђ и несимпатичан овакав начин склапања познанства — толико сам желео да се с њом упознам.

Било је то можда тек седмог дана када није могла да се уздржи а да се не осмехне када сам се опет појавио у уличици. Решен да је овог пута ословим, ја сам пошао право према њеном прозору.

— Не љутите се, молим... — почео сам несигурно.

— Ви то мени говорите 2

. У њеним очима као да се скривао једва приметни осмех.

— Вама. Молим ла ми опростите, али ја сам туђ у овом граду, ово ми је први пут што долазим овамо. Има већ шест дана како такорећи ни са ким нисам ни -речи проговорио. — Заиста чудновато. А зашто сте онда дошли овамо»

— Налазим се на годишњем одмору. Тада она одложи књигу и упусти се са мном у разговор, Говорила је течно, без застоја, а глас јој је био као. музика неког надахнутог композитора. Тако је почело. Разговарала је са мном с пуно поверења, и ја сам осећао да и она чека ова преподнева и да им се радује. Ипак, било је у њеном држању неке тајаствености, нечега што себи никако нисам могао да објасним. Ма колико пута да сам је позивао у шетњу, увек је одбијала. — Немогуће — одговорила би ми тихо, ми мени је изгледало као да јој видим сузе у очима. — Не бих могла да саопштим то својим родитељима, "

— Али зашто

— Сигурно би се наљутили на мене, И сада можемо да разговарамо само зато што у ово доба нису код куће,

Време је пролазило махнитом брзином: Дан када ћу морати да отпутујем кући неумољиво се примицао, И једно преподне, тако можда два дана пре одласка, ја сам јој рекао да је волим. Дејство ових мојих речи било је неочекивано.

— Нисте смели то да ми кажете рече она, уздрхтала и са сузама у очима. Затим је глас издаде и њена фина рука лагано клону са књиге.

— Заште, Данице» И зашто плачете2 Да зар ја ништа не значим за вас у

ктвистрвнЕ новинх «

—_ Камо среће да не значите.., Овако.. О, како само да вам објасним!... __ Онда морате допустити да говорим с вашим родитељима, Одмах. Прекосутра ја већ хоћу да вас поведем са собом. Нећу да отпутујем без вас.

Она је престала ла плаче, Гледела ме је озбиљно и дуго.

= Можда сутра. Јесте, сутра. А сада идите, молим вас,

— Добро, нека буде сутра, У ово исто време»

— Јесте, Збогом.

— Довиђења... драта..,

Прозорске завесе се нагло, склопише, Сутрадан сам узалуд очекивао Даницу, прозор њене собе остао је затворен. Обузе ме немир и одлучно, повукох округло. месингано дугме звонца на старинској капији украшеној изрезбарним лавовским главама, Изнутра се зачуше нечији спори кораци и нека старинска жена с везом кључева У руци, по свој прилици домарка, отвори врата.

— Шта желите»

— Хтео бих да говорим с Даницом. — Немогуће. Даницу су јуче одвели, — Одвелир Кор Куда»

— А одвела је њена мајка, ко би други! Па зар ви нисте знали да је Даница била узета, Већ десет година како не може да стане на ноге. Отишли су сви, мислим, некој родбини близу Котора. Неће се враћати барем једно по године.

Било ми је јасно све. То је, дакле, било објашњење Даничиног тајанственог понашања! А да ми не би морала открити своју жалосну тајну, отпутовала је.

Сутрадан сам и ја отпутовао. У-

спомену на Даницу нисам, међутим, никако могао да преболим. И најзад, после тешких унутарњих борби, утврдио сам да волим Даницу и онакву каква јесте. Њено озбиљно, па ипак у исти мах детињасто лице, оне њене сетне, често недоречене речи и нагли мук који би после тога настајао, искрсавали су безброј пута у мом сећању, трујући моје дане и испуњавајући немиром моје ноћи, . Чезнуо сам за Даницом и волео је више него икад, Чак ни једна бескрајно дуга година није могла да учини да заборавим њен лик, Одлучио сам да одем по њу, да је доведем К себи и да је учиним срећном. Први мој безбрижан тренутак он нашег растанка био је онај када сам замислио како ћу стати пред њу и рећи јој; '

— Све ми је познато, Данице. Па ипак ја...

Отпутовао сам. Море ме је примило огрнуто својом старом азурном кабаницом, палме су ми се поклониле као давном познанику, Уздрхтала срца повукао сам звонце на вратима украшеним лављим главама. Зачу се звека кључева исто као и пре годину дана и у вратима се појави она иста жена.

—„Могу ли, молим да говорим с Даницом> Нека важна ствар...

Просто сам је преклињао својим погледом, усретсредивши у њему сву своју вољу, као да сам је тиме хтео спречити да ми саопшти рђаву вест, Било је узалуд:

— Не станује више овде. Удала се ин отселила у друго место,

— Удала се2

— Зар ви то не знатер Мислила сам да сте познаник породице. Па знате ли да је Даница оздравила> Оздравила, богме! Ништа вам ти лекари не знају. Просто се убшне доказујући како, сиротица, неће никад стати на ноге, док одједном није наишао један који ју је зачас излечио, И она се, слатка моја, већ и удала. Ето, па онда верујте лекарима! И врата се затворише.

Тако се завршило. Заправо, није се ни завршило, само што нема наставка, Једном ћу, ко зна, можда опет позвонити на оним вратима и запитати за њену адресу. Та толике ствари сам још хтео да јој кажем!

ЈОЖЕФ ДЕБРЕЦЕНИ

ЧЕТВРТАК 9 СЕПТЕМБРАР 1954