Књижевне новине
ПИ С А ИВА Мет 1: и
ЗЕМЉА УСТАНАКА _
По сценарију Панића — Сурепа режирали су филм
СИМА ПАНДУРОВИЋ ји
Ха млетова парафраза | (НАД ЈОРИКОВОМ ЛОБАЊОМ)
Остала, је, мој Јаримче, још кутија где су били Закључани сви планови, сви рачуна м све скице Будућности, снови маште изаткани Хо на свили,
ЕДНО ПРЕСУДНО раздобље наше новије историје и читава Једна генерација, оживљени су у филму | зуземља устанака“. _ После неколико успелих пејзажа Србије, наилазе лпотресне слике патњи и страдања поробљеног народа, Дух филма нас онажно покреће и од гледалаца ми постајемо учесници. Већ у почетку налазимо се у средишту акције и заједно са личностима овога филма јуришамо у битке да би се на крају отвориле капије слободе, за које су им ове битке вођене,
Од материјала који нам је оставила историја о Првом устанку могли су постати разни облици литерарног стварања, али за овакав филм, који је првенствено пластични поду“ хват, то свакако није довољно. Па ипак, од неколико портрета, понеког цртежа, кадрова београдске тврђаве, збирке оружја и неког заосталог писма устаничких вођа, направ= љен је један ретко успео краткометражни филм. На нама је не да расправљамо о његовим вредностима, већ да их констатујемо.
Све секвенце повезују се у једну снажну пелину, али она секвенца која описује битку на Мишару, или она у којој је дат сав замах устаничког рата, захваљујући монтажној анализи једне слике као да превазилази све остале,
Била је велика смелост у филму комбиновати статичне елементе са покретним 4 при томе не изгубити јединство стила! Веома често су визије, технички изведене као реконструкције, добијале потпуно нову вредност, захваљујући правом кори“ шћењу филмског језика. Трикови, којих овде нема у малом броју, појачавају утисак динамике мн пластичности, који је филму био неопходан да би основна идеја филма била јасно и снажно испричана, Пред нама се неколико пута појављује исти портре Карађорђа, али нам он увек на нов начин показује многобројне акције човека који је био душа устанка,
Филм „Земља устанака“ почиње "патњама а завршава се Ћеле-кулом, као новим симболом страдања народа. Али То налази оправдања за оне капије слободе које се пред нама отварају.
Поједини документаристи на Западу у филмовима о уметности, узимају уметничка дела и дедукцијом растављају их на елементе од којих ће моћи да слободно компонују драму у времену, која је већ била ликовно одређена у простору. То је уствари онај исти метод кадрирања који је неопходан у филму са тлумцима,
Режиски · метод Вере и Љубише Јоцић у овом филму потпуно је друге врсте: овде камера прелази преко уметничкох дела и успут их оживљава, пошто је произвела утисак стварне акције, камера поново враћа оживљене елементе у целину оп које су настали. Али то још није све, понекад се елементи наизменично смењују, Као у сценама 60ја, стварајући утисак једне грандиозне битке и превазилазећи сликара који је створио слику.
Филм „Земља устанака“ је заиста смела комбинација ликовних и драмских елемената који се не би тако стапали у целину да није пронађен и одговарајући ритам, који је. вел сам по себи драматичан, а без кога се филм не би могао ни замислити, Ово је већ трећи филм Вере и Љубише Јоцић који показују изузетно прпизажење делу пи ње гово смело и ново решавање, >
Скоро смо имали при“ лике да читамо'у штам“ пи чланак о нашим изразитим документаристима, Међутим, међу познатим пменима режисера документарног фил ма нигде нисмо прочитали имена _ Јоцићевих. Занста, да ли ће се већ једном десити у нашој кинематографији да, људи не омаловажавају 9но за шта тврде да је вредпостг Претерано хваљење или благи презир! Тешко се може Утврдити шта је уврелљивије. Мора ли истина толико пута да буде изневерена >
Вера и Љубиша Јоцић. Производња, Авала“ — филм
ПРОБЛЕМИ ПРЕВОЂЕЊА
Д СВИХ ПРЕПЈЕВА Пре-
шернових _ пјесама“) на
српски језик овај Милана
Ракочевића је најобимнији . и најпотпунији. Ракочевић је препјевао читаво издање самог пјесника из 1847. Изоставио је Прешернов препјев Биргерове „лЛеноре“ и једанаест од двадесет четири епиграма из овог издања, а из допнијих издања унио је сонет „Михи Кастелу“, Треба одмах напоменути да овај препјев Ракочевића није читав Прешери. Напротив, као „Додатак пјесмама“ његовим остала је непреведена око једна трећина (и пошто се изузму Прешернови _ препјеви) Прешернове поезије свих врста. Истина, најбоље што је велики словеначки пјесник дао налази се у овом препјеву, али и у ономе непреведеном има такође поезије која је На истој висини, а неке су пјесме и карактеристичне по самог Прешерна ин његово вријеме, на пр,: „Свети Сенан“, „Думна и канаринац“, „Небеска процесија“, „Лепа Вида“, „Шмарна гора“, неколико сонета, епиграма итд,
Кад се упореди са оригиналом, а познаје се и оно што је раније превођено од Прешерна, _ Ракочевићев препјев, поред недостатака, добива и у предности и у значају. Прво, он преноси вјерно скоро читав текст оригинала на наш језик, и са мало отступања преводи дословце, тако да често добивамо утисак како се од смисла, садржине и облика, много не губи, Истина, у најбољим Прешерновим поемама „Сонетном вијенцу“ и „Крштењу на Савици“, Ракочевић претвара једанаестерац оригинала у дванаестерац, што му није било потребно кад то не чини свуда и у другим _ сонетима и пјесмама оваквог размјера. У нашем језику су и је» дан и други метар уобичајени, те је
# Словенци имају два препјева „Торског вијенца“, и то један послијератни, а Црна Гора, као културни и братски узврат за то, први пут објављује највећег словеначког пјесника, и то у једном досад најпотпунијем препјеву. Још 1951 Ракочевић је понудио свој препјев. Било је тешкоћа око издавања. Промијенила су се два директора Народне књиге, а тек је трећи приступио објављивању Прешерна. ци» сац овог приказа се најжарче заузимао, јер је први имао на преглед препјев Ракочевића. Захваљујући подритци садашњег претсједника Савјета за просвјету и културу црне Горе, као и разумијевању директора. Народне књиге, припјев је усвојен најзад.
%
ШАРЕ НА ШТИТУ (УЗ ЦЕНТРАЛНО“ ИМЕРИЧКИ МИТ О ПОСТАЊУ)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК 9 СЕПТЕМБРАР 19
.
СА СНИМАЊА ФИЛМА „ЗЕМЉА УСТАНАКА“
„ Прешер
Празна скриња, Где не тиња Ни плантичак свести, вилце,
Ћутишт — Рецм ко обара Цео свет на пемилице И од њега вазда ствара Ову беду, ове трице7.
Наше благо, налце наде2 Нама треба налце крви И зашто се она љије7 Реци ко нам гази, мрвт,
(ПРЕПЈЕВ М. РАКОЧЕВИЋА, ИЗДАЊЕ „НАРОДНЕ КЊИГЕ“,
ЦЕТИЊЕ, 1954)
требало остати доследан до краја. У препјеву има и ритамске – разлике као и осјетне рапавости и грубости, јер је тешко пренијети исту поетску музику са словеначког на наш језик, Понекад баш та страна чини да се од оригинала удаљава. Покојном трофесору Кошутићу, великом знал= цу рускога језика, поднио је једном неки књижевник три-четири пјесме Пушкина и Љермонтова у препјеву да их овај прегледа, „Добро си превео, али, синко, то су џомбе! Језик Пушкина и ЈЂермонтова је сама музика, и то је тешко могуће пренијети на наш!“ Нешто слично добија се утисак и од Ракочевићевог препјева, Нарочито у пјесмама — гдје Прешерн има компликован облик и различит стих и размјер. Морао би бити велики мајстор и језика и стиха, а пјесник донекле раван Прешерњу, па да учини сасвим блиским њетов кристални и савршени стих на-
шем језику. Но, Ракочевић је мје-,
стимично и у томе успио тако да осјетимо пјесниково надахнуће као из оригинала, Таква је, између осталих, пјесма „Моћ сјећања“:
— Сад је међ нама зид чврст ч бескрајан, из бездна сеже под небески трон; но не спречава плам жеља ми, тајањ, зато често сукне преко зида он.
Генијална Прешернова мисао и визија, Успон и високи напон његовог стиха у препјеву се пуном мјером осјећају. И „Морнар“ му је успио и по ритму, и смислу, и слику, као и поетској слици.“ Тако осјећено и осјећајно препјеване су: „У спомен Валентина Водника“, „Храст“, донекле „У спомен Андрије Смодеа“, „Остављена“, „Пјеснику“, „ћеркин савјет“ итд, У пјесми „Студент“ модерном, и данас савременом и слободнијем слику Прешерновом „Ју тро-уро“ одговара „Јутро-љуто“. Тако је постигао и у пјесми „Јеврејка“ слик помоћу уношења специјал“ них црногорских израза:
— Мене учи љубав моја вољет људе сваког соја,
Сличних примјера постизавања успјее форме има још. Није у складу са цјелином препјева што има ритамских отступања, ондје гдје није сасвим нужно, напр,: у пјесми „У спомен Матије Чопа“, шеснаестерац, петнаестерац, и четрнаестерац преводи се дуплим осмерцем, Овај стих је, истина, у Шрној Гори најпознатији, али не' одговара Прешерновим елегичним пјесмама. У пјесми „Предговор и поговор“ вешто је слично промијењен стих од петнаестерца на дванаестерац. Прву „Газелу“ требало је препјевати као и остале, кад је иначе препјев вјеран оригиналу, нако не свуда у сликовима или у неким стиховима, гдје се од тринае“ стерца прави петнаестерац. У сонетима је промјенљив и недоследан поступак, јер није свуда једнак метар оригиналу, мада су пјесме доста успјело преведене. _ Најслабији му је препјев шестог „Сонета љубави“, иначе најдирљивије интимне Прешернове пјесме, иза које одмах наступа „Сонетни вијенац“ и која најављује сву буру његове личне несреће, Ракочевић се плаши да из оригинала слик „ноћ окончана“ за-
држи, и преводи са „ноћ коначна“ (а могао је и „скончана“), што се непотпуно и слабо сликује са „осана“. Даље у последње двије строфе дугим глаголским облицима у слику губи се сва звонкост пјесме оригинала: — Трново, крају несрећног имена, мене је ту зла судба задесчла из два јој ока чиста ч пламена.
Чим је у евјетлљлу цркву
устутила, у срцу искра плану ми огњена коју никаква ње угаси сила.
„Уступила“ сасвим значи нешто друго (некоме нешто уступити), а не „ступила“. Оно у „свјетлу цркву“ је натегнуто ради стиха: У духу народне поезије требало је „у бијелу цркву“. Осим тога сликови „уступила-задесила“ су врло рђави. Боље
ФРАНЦЕ ПРЕШЕРН
би било према оригиналу ове строфе превести:
— Трново, крају несрећног имена, ту изби извор мог великог јада из два јој ока од бистра пламена.
Чим у цркву бијелу ступи млада, у срцу искра плану ми огњена коју никаква сила не савлада.
Један глаголски облик у слику је и овдје, а У оригиналу га нема, што је тешко постићи при преводу. Код Ракочевића глаголски облици и замјенице умањују умногоме утисак оригинала који је у том погледу и данас непревазиђен, (Замјенице и глаголи су најлакше нађене ријечи за сликовање, али често и најслабије, осим кад имају своје дубоко оправдање, те их и код Прешерна у таквом случају има.) Из „Крштења на Савици“ код Ракочевића једна осмо“ стиховна строфа сва је са глаголским сликовима: трже-ближе-врже-гмиже, држе-уздиже-паде-стаде, Међутим у оригиналу само један, !
Често у његовим препјевима има мјеста која су нејасна, Има ријечи које ни Прешерн у оно вријеме не употребљава: жељковале, сунашце, битисале, итд, Мјесто тросложне из оригинала „погнало“ код њега је четворосложна „проклијало“, а то се у слику одражава негативно јер та отромљује. А и код нас се може рећи „погнало“ те је требало задржати, У сликовима препјева има често
Талитц понос, горде мисли т велики: страсти клице, Љубав, мржња, вера, сплетке, твоје шале, твоје злобе, — Цео свемир недокучни ч лепоте ч ругобе.
А садг — Ништа! То је мета, то је конам, нашег рада И напора, жеља, труда — празна скриња туна смрада!
Која зјати помрчином што схватања налца брише, Што ж сама већ одвратно на ђубришту неком трулт С целим својим дивним светом од обмана равним нули.
Ђутилиг — Реци ко нам краде
— Точак неке вечне Правде ил' небеске Индустрије“
нове пјесме
тросложних и четворосложних рије“ чи, Иначе Ракочевић, и то кад не треба, усваја неке изразе оригинала, па су неразумљиви, као „дрекају“ дрече), „женину“ (младожењи), лијења (ваљда „лијена“) или убацује нејасно „алфавита“ (мјесто „старега копита“ — старога схватања).
— Новословаша школа се срдита свађа с људима старог алфавита.
а требало би уствари;
— Новословаша школа се прегања љуто с људима старога схватања.
Има у „Пјесми о жељезници“, иначе вјерно _ преведеној, — претпоследња строфа гдје је отступљено од СсМисла и прескочено низ имена:
— Повео бих жену своју,
кад бих пошг'о на пут тај,
да свуд виде вјерност твоју,
че стрјечи лљ нас — нараштај.
„Своју-твоју“ и не зна се коме се неко обраћа, а говори се о својој жени и њеној вјерности, а по овоме испада као да су два лица, Усто натегнуто, ради стиха, оно „спрјечи“ (спријечи), што он иначе често ради. А строфа треба најближе овако да гласи:
— Рад бих да ли жена иде у Веч, у Граф, у Трст тај, да Крањице вјерност виде, не смете л нам — прираштај.
„Прираштај“ (новорођенче) јасније је него „нараштај“, што значи општи појам „покољење“,
У препјеву има ријечи с покрајинским облицима (,впђеше“ мјесто видјеше) и неправилних падежа (,„насвјетски оста пир“ мјесто на сватском пиру, „У камен очаја“, мјесто: у камену очаја, исл.). Има и стихова које произвољно додаје, нашто нема право кад у цјелини доследно преводи. Ако је поетско мјесто код Прешерна он га учини готово прозним;
— С осам сто круна награде за рад а треба: '
— Дватут четиристо златника, | за рад
Ипак, осјећање језика код Рако= чевића је готово увијек ванредно и он освјежава свој препјев често непознатим и сочнијим изразима, који у оваквом поетском арсеналу стичу своје пуно право.
Све ове примједбе су само добронамјерне напомене да Ракочевић своје друго издање полрави и употпуни, не само на мјестима гдје недостаје него и преводом — осталих Прешернових пјесама, у чему ће он имати велике заслуге, Ако' Ракочевић, није свуда једнак, јер је било извјесних падова у преводу, он се у најзначајнијим пјесмама држи на висини свог препјевања према својој снази и замисли. То се осјећа нарочито у „Крштењу на Савици“, гдје је и Прешерн у „Уводу“ бољи, те и препјев често тако дјелује“)
На крају препјева Ракочевић је дао исцрпни коментар сваке пјесме који, уз аналитични есеј Видмаров на почетку, служи нашим читаоцима за боље упознавање Прешерна,
МИРКО БАЊЕВИЋ
ж мма једно мјесто гдје је у Крштењу коректура испустила један стих (стр. 228 строфа 8), _ Мјесто убаченог стиха из наредне строфе — „чЧртомире, срећни тебе срећа срета“ — треба; Ено Чртомир лаком лађом броди,
| 5