Књижевне новине
б
ПУТОВАЊА ПО ЗЕМЉИ |
· Бронзани с
Аз
' ОЋ ЈЕ. Иза тамних фасада, на којима је вријеме оставило патину, насред цесте,
| лежи глава Мештровићевог Гргура Нинпског. Ноћ јужна,
„Љетна сплитска ноћ, а из ње, иза марских зидова, гледа једна кротка сфинга, Све подсећа на антику, на «стара времена, која су овуда немирно прошла. Кажу да је сфинга из времена Тутмеса П. Покрај ње су проили Грип и нијесу је поломили, Турци са Клиса — и тада је остала. И Млечићи су је поштедјели. Сплитска звона или ехо из ренесансних зидина... А црна бронзана глава Гргурова на цести и чини се да људи покрај ње пролазе са страхопоштојвањем. Остали дио кипа мајстора срећне руке, Гргуров труп, окован окелама. Тако без главе, не — знам због чега, у мраку ми личи на по-
сјеченог бога правде, који ћути и из
пркоса и достојанства не тражи да му је врате раменима. Дјеца наиђу
„покрај бронзане „жртве“ и као за-
препашћена заћуте — сигурно не знају ни сама због чега. Једна рука тешка неколико квинтала стоји згрчена на цести. Онако немоћна ин одвојена од тела чини се да ће сваки час некуд сама отићи да потражи мјесто и излог изнад пиједестала.
Ова Мештровићева љепота, овај бронзани ускличник — 1941 стајао је на рубу пропасти, јер се на њ био испизмио Ђузепе Бастионини 3а"рекавши се да ће бронзаног Гргура, у облику топовских граната, послати на поклон партизанима Вицка Крсту»ловића. Није му то успјело. Када су Сплићани прозрели шта генерал нам"јерава, ноћу, крадомице ушли су У труп бронзаном Гргуру, расковали га и кришом од талијанских покретних стража склонили испод _оплитских волтова. |
Како су Сплићани испред генералових очију уграбили ову бронзану масу, а да је притом не оштете, и откуд им толико надања да ће Гргу-“ рова рука усред Сплита поново стајати подигнута — за дивљење је.
(Мештровићу чини велику част ТО да му је с толиким ризиком, између талијанских москета, народ та отео и спасио ово вајарско ремекдјело). “7 "Ррадом су крстариле страже, а рат-
на морнарица била усидрена иза Мармонтове обале. Испод перистила, покрај Диоклецијанове ћелије, помрачене јужним маглама и скрушеним уфањем пука, Сплићани су свога Гргура вукли, а бронза је – звечала испред светог Дујма солинског. По тијеснацима улица заглављивао (<е ехо карабињерске цокуле.
Шетам се кроз меку сплитску ноћ и мислим о томе како су Сплићапи спасили дјело умјетника, а однекуд, Као из потсвијести, давно прочитани, враћају се Шилерови стихови да потпомогну објашњење тога прегалаштва: „У очајању и невољи
Створ сваки свог се лаћа оружја. Свом гонитељу јелен уморни
Врх показује оштрих рогова...“
' Сад се поново усправља МештроВићев Гргур, још помало влажан од подрумске мемле и античких Зи“ дина, али чим га роса обнажи и сагледа јужно сунце — оживјеће бронзани сужањ као да није ни тамновао, " (Чудо да су га Сплићани постаВили тамо гдје су рјеђи пролазници и гдје му уопште није мјесто. Оваквој скулптуралној љепоти треба више свијетла и перспективе, гдје је визији шире и обилатије). · Испод Диоклецијанова храма, гдје је некада, ХИТ вијека, један папин легат, измишљао инквизиторска сред“ етва за уморство босанских богумила = сама сједи једна странкиња чуд на и необична, Била је у неким панталонама које нијесу“ припадале ни једном кроју ни моди. Дуго је сједе“ ла непокретно. Имала је лице бесприМјерно ружно м као да је побјегла из луднице често је устајала и поНово сједала. Не видјех је Када св изгуби у мрак Диоклецијанове пала-
Те. Мало потраја и отуда изпђе и.
уморна сједе на. један саркофаг. За: тури главу као у несвјестици. Коса | стуб,
ој се залијепи за један зелзно стуо, чини ми се да ће тај час умријети Ту покрај царевог Маузолеја. Покушава да заспи — помислих, тако је научила и добро јој је, али жена из“ Ненада нагло устаде и пође с друге стране храма. Крену право на један Зид и касно се присјети да се туда Не може, па изнова сједе на једно позноантичко степениште. Подиже руке увис да одагна умор или несаНицу, — можда. обоје, а ја склоних б6чи на плочник перистила. Ју је бвакако драже и занимљивије дочаравати физичара Далматинца Марка Антуна Доминиса. Доминис је одав-
де посматрао звијезде и нашао храбрости да папи у Риму учини на знање како мало држи до његовог католичког примата. Свети отац Урбан УП! није му то могао опростити, свеједно што је Доминис био над“ бискуп, већ га је са уживањем извукао из гроба ин почетком ХУП вијека спалио му кости. Било га је страх од тога праха па је наредио да се и он развије под вјетром изнад ријеке Тибра.
Овдје се историја увијек враћа човјеку. Потсјећа га на минуло. На овим плочницима прије 140 година далматински наивни јакобинац, пу“ ковник Јуре Матутиновић, платио је главом покушај да смањи зласт сплитској властели. Због те своје јакобинско-романтичне идеје проша»> је још горе него надбискуп Доминис који је изучавао преламање свјетлости; сплитски аустрофили и попови прво су му одрезали главу, а онда је, онако крваву и страшну, набнијену на колац пронијели градским улицама веома церемонијално као убједљив доказ да је опасно борити се за слободу...
Пођох даље.
На једном зиду, под завјесом мора» ка, једва прочитах да су комунисти Сплита, касне јесени 1941, под руководством Рада Кончара, ућуткали фашистичку музику. Талијански „рат“ ници“ имали су чудан обичај да дневно по неколико пута кроз Сплит прогаламе своју Ђовинецу. Иза жутих инструмената, добоша и подчгнутих труба ишла је чета фантерије
ГЛАСОВИ ПРОШЛОСТИ
АМ ЈЕ БИО Тепеу, сам је био Гукумац, сам и окру“ жен зеленилом и азуром, Све је било мук, све је било непокретно, све је било без даха. Постојала је само бескрајност неба, тишина и мир вода. Ниједна! ствар није се везивала за
другу ствар; ниједна ствар није има-
ла равнотежу; ниједна ствар није могла да стоји усправно. Ло, 4 је ио
сав тишина и неузнемиреност; је сав мир п бесконачност. Онда, у“ тонули у зеленилу и азур, Тепеу и Гукумац размишљали су, разговарали се и договарали, А тада, они су постали свесни присутности опога који је Срце Неба, који је Хуракан. „Нека буде то и то дође реч Тепеу и Гукумацу. „Нека се воде повуку да би могла да постане земља, Нека очврсне земљина површина да би могло да се посеје. Нека се створе људска бића обдарена разумом, да би нас славили и пошто“ вали", „Земљо“, рекоше богови, и одмах настаде земља. Као огромни морски ракови планине су се уздизале изнад вода. Шуме се указаше на планинама, Тада је Гукумац био испуњен радошћу. Он поздрави Хуракана, именујући знаке онога који је био Срце Неба — Скок Муње, Блесак Муње, Грмљавина. Земља би створена са својим планинама, равницама и долинама, реке су текле У својим коритима; семе би посејано У земљу. '
Тада богови до у ваздуху. И начинише оне који у стајали усправно на две ноге, Мр рише људе из влажне иловаче, Але ови људи од иловаче нису могли Де покрећу своје главе, нису могли де се крећу по својој вољи, вид им је био мутан. Људи, од иловаче могли
створише бића и да
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ У ЗАДВРЉАН Ф ОБПТЕМЕРАР 19
АЛКА КРИЗМАНИЋ:; ВРЛИЧКО КОЛО
ше им места У води, на земљи но
и тјерала Оплићане да римским поздравом поздрављају добошаре. Једног поподнеца са заложеним трубама и флаутама на тротоару су лежали мртви глазбеници. _Избушени добоши котрљали су се низ цесту, а испод Марјана владала талијачска паника. Оклијевали су да сахране мртве, а настрадале трубе послали су у Рим Као прилог богаћењу ратних трофеја.
Негдје у даљини један брод у мјешавипи таме и воде рикну и провали поноћ.
Неко се још кикотао на риви закашњели љубавници ваљда нијесу имали потребе ни да ослушну Колико је сати,
Мени помрачи глава и Хрвојева Кула поче да се креће и распада као у причи о атомском бомбардовању. Пожељех да се изгубим пут Бачвица, или пут усамљеног перифериског сплитског свеца Јере, испод мрких чемпреса на Марјану. Куда било само некуд у ширину, гдје се ништа не мисли и не замара.
Свети Дујме опет задрма звонима, улице сасвим посташе пусте као да је сав град малочас неко пморио. Вратих се испод перистила да потражим хотел и поново спазих ону странкињу како се шуња испод колонада као нека модерна баба Рога. Испред цркве свој завежљај спусти театрално као жртву, застаде на џарским вратима и поче да се крсти. Уморила се и сада не зна куда би.
МИРКО ВУЈАЧИЋ
су да говоре али нису имали никаквог осећања за речи које су изговарали. Богови их разбише у комаде и више није било људи од иловаче на Земљи,
Онда су богови истесали људе од дрвета. Ови су говорили и могли су да се крећу по својој вољи, Богови су им лали снагу пазмножавања 1
БОЖИДАР
есма
Висинама мисо леб
ко анђо опијен од Висинама мисо леб
тод очима, налити,
Највиши вртунии
Најдјвишт врхунац
Мајко свих заноса, Гле, сени мудраца над рекама твојим мириси столећа ч Мајко свих заноса
Ал доле ћути мрачна Земља стара.
под очима нашим,
Замањ успомене њене чари бране,
све то душк% сету,
Алљм доле ћути мрамна Земља стара. Заштог Реци, Мати, што си срца жунска, што Фаусте рађаш да Атиле служе, што ти извор сваки отровима куже новембарски мраци у поднева јунска2 Зашто Реци, Мати, што си срца жунска2 Прометејг Луцифер7 У чијој си моћиг да запалљ луче кад облаци тамни Прометеј Луциферг У чијој си моћиг
Ах, како је мрачна ова Земља стара,
под очима њашљим, све то душт сету,
Ах, како је мрачна ова Земља, стара!
ЕТ мотки
нестрпљиво жита истред тропелера, докле чистим небом авмон, лак, броди
Алц доле ћути. мрачна Земља стара
Замањ успомене њене чари бране, све то душт сету, а не жудњу, ствара. Али доле ћути мрачна Земља стара.
ч Хем тајанствени, цм Хелветске Горе... Ко језеро мало чини нам се море, балцте палма хладе гљечери им блиски.
КОВАЧЕВИЋ
пилота.
ФОЈЕШШЕ Е5Т СЕТТЕ ШЕ ТЕЉТЕ ВАЏРЕБАТВЕ
ди у слободи,
музике сфера. ди у слободи,
сад, у ове даме.
постадоше ниски,
постадоше ниски.
још, који се славе! очајно се вију
ч једнако бију душе нам плаве. још који се славе!
сад, у ове дане.
а не жудњу, ствара.
гром атомски ЋЛаМНИ,
Ко ће да ти пошље
застру твоје лице пајмрачнијом ноћиг сад, у ове даме.
Заман успомене њ
ене чари бране, а не радост, ствара.
Психологија и музика
У Лондону су објављене две књиге са претензијом да унесу нешто више светлости у психологију музике. То су „Музика и уобразиља“ из пера композитора Аарона Копланда, и „Увод У психологију музике“, који је написао професор Г. Ревес.
Пеихологија музике је досад упослила читав низ различитих истраживачких техника — од физиологије слуха до интроспекције емотивних стања при дејству музике. Она залази у подручје естетике јер оперише са чулним искуством, у подручје семантике (уколико се ради о значењу музике), и, најзад, у област креативне уобразиље. Ово последње је основна мистерија свих уметности, те би било претерано очекивати објашњење о томе шта се дешава У глави композиторовој. Али ни Копландова. ни Ревесова књига чак се не баве тим проблемом.
Професор Ревес посвећује једно не-
могли су да се плоде. Имали су потомке а њихови потомџи били су исто тако од дрвета истесани, И љу“ ди од дрвета посташе многобројни на Земљи.
Жива бића нису могла да славе богове. ЈЉуди од дрвета нису могли да подижу своје главе боговима; виси имали муели то позћа
СТРЕЛАЦ (Североисточна Аризона) |
велико поглавље процесу стварања, али одмах диже руке, У очајању, пошто је дао површан приказ двеју теорија — једне, о томе да надахнуће до" лази из потевести, и друге, да су његтави извори у натприродном. Аарон Копланд „од кога се као од композитора могло очекивати да ће нас снабдети подацима из прве руке, пита се да ли се ишта може додати ономе што се већ зна о стваралачком акту. па ипак, на неколико страница једног иначе површног поглавља, он признаје читаоцу да инспирација долази из потсвести и да је „антитеза свести о себи“.
Лондонска критика назива Ревесову књигу „несистематском“ и неподесном за оне који стварно очекују да их та књита уведе у психологију музике и музичког стварања, и нарочито се ишчуђава над Ревесовим закључком лда је музикалност способност независна од функције слуха.
» Централно-амерички мит о постању
имали срца ни крви, И када су ботови Гледали на њих, видели су да су њихова лица укочена и безизразна. И богови су одлучили да униште расу људи од дрвета.
И тако су они пустили тешку И лепљиву кишу, она је падала дан м ноћ помрачивши земљу. Многи људи од дрвета удавили су се у по топу. А огромни слепи мишеви и со ве Нападали су их, кидајући им тела својим страшним кљуновима., Животиње велике и мале прождирале су их, Покушали су да уђу у пећине али су се пећине затварале пред њима.
Онда су богови створили људе од кукуруза. Ти људн су знали све ствари и ништа им није било непознато, „Ово није добро — рекоше богови једни другима — ово нису једноставна бића; они ће бити супарници нама који смо их створили", Хуракан је пустио облак и 3за-
· маглибо вид Људима, Њихов зид и њихов ум постали су тако мали И тако скучени као што је наш. Тада су уснули и за време сна биле су створене жене, Људи су "познали жене и њихова срца била су задовољна. Молили су Хуракана да да светлост јер није било Сунца на небу, И како се унце није појављивало, пошли су ка месту које им је било знано као Место Сунчевог Рађања. Дошли су до, обале мора али нису могли да пређу преко воде, Један међу њима стави, штап у песак и вода се раздвоји те први људи пређоше, Дошли су до Места Сунчевог Рађања. Сунце је било мало и бледо, па ипак оно исуши мочваре и начини Земљу погоднијом за живот, А први људи који су извршили то дело — ослободили Сунце — нестали су без трага и гласа...