Књижевне новине
(Наставак с прве стране)
Бранко прича како је пре. неколико година сместио свог пријатеља сликара Петричића, у овај ексклузивни хотел нако су им џепови били празни. то . "Не изгледа нарочито, и оно што трича често је конвенционално. Па ипак, уме да живи и да воли. То показују његови уздржано опрезни погледи који клизе по лепој девојци загледаној у ноћ, а и прича о сликаРу Петричићу, чију смо малу слику Страдуна, у благо-дискретним боја ма, малочас посматралу и и а латрали у приземљу „Дванаест година је непријављен живео у Паризу“, каже Бранко. „Када га је полиција најзад ухватила, опет га је пустила, Јер, казали су, Хапси се онај који неколико дана или месеци живи у Паризу без печата и легитимације, али за дванаест година се већ у неку руку стиче и право грађанства.
Штета што га нисте познавали. Штета што је тако рано умро. Умео је изванредно да ужива у вину н да духовито прича. Понекал је од тога живео, а не од својих слика.
. У Паризу је био један крчмар који му је сервирао најбоље јело, сваког дана у исто доба. Наплаћивао је по једном причом, Једног дана то је Петричићу дозлогрдило, Он постаде штедљивији у анегдотама, шкртији на речима. Крчмарево се лице снужди; „Господине, очевидно вам се више свиђа код мога колеге преко пута...“ . Праве пикареске уме Бранко ла прича о том Вијону четкице. Али кад се његов пријатељ, после многих година лутања, вратио у Дубровник, није донео ништа друго осим славе коју су му донеле причице. И неколико у трубу увијених слика, Био је болестан, није имао топлог кутка, . пије имао стола за пртање ни за ручавање, иако је волео да једе као Паштагруел, и да црта као мајстор Домије.
Љубичасти велови вечери спуштају се над волом н острвима, над гралем по њејсвем гпловима ни кулама.
"аасветтеше прве сијалтце“ у" прпста= ништу,
„Тала сам нашао излаз. Имали смо обојица укупно 150 динара. То је било довољно за аутотакси који је свечано дошао пред хотел, и за угледну налојницу портиру. Отмено, Као знгменвити странци утли смо у хотел. Свечано је Петричић распаковао свој шарени путнички плел, ногаре и прибор за сликање и сместио се у апартману, То су била добра времена,
„Кад су у хотелу после више недеља увилели да нема новаца, учтивокисела лица откупили су МУ слике. да би наплатили пансион Нису ни слутили да су притом они боље проли,“ Селимо, пијемо и разговарамо. При првом блелом сјају месечине полазимо према граду.
Кроз мирну вечер, у тихом дисању палма, четири беле милосрдне сестре враћају се у свој дом са свакодневног посла, напорног неговања боле-
_сника. Иду. нечујно и као ношене тамним завршетком једног дугог дана, Можда су То сасвим обичне девојке, које нису имале мираза, и ко“је код бога зарађују свој хлеб, Али је на њима рухо прошлости и оне фино пристају уз кулисе града. Зацело, тешко да су чуле гласове свог времена, ни мамљења ни обећања дана, ћ Е „Срца ће им бити горка, шапну риђокоса девојка, „јер своје женске жеље морају утолити непотребним светаштвом; и палме и море и сунце и месец мора да им се чине бледи и ништавни... 3 „Не можете ту аскезу калуђерица оцењивати фројдовским наочарима , "каже увређено историчар. „Калуђерство, тај покрет лобожности. и
„Хигијена душе, прекида га риђокоса уз полуугушен, уздах. „Мали школски излет у Рај одрицања.
Кроз мрачне ходнике, преко високих степеница, између зидина тврђаве и цркава, посвећених _ светом Року и светој Кармен, идемо У касни вечерњи час, гледамо У осветљене прозоре, иза којих осећамо судбине, непознате и несагледане. Гледамо навише у балконе, украшене старом виновом лозом што се деценијама оплиће и као нојево перје на шеширима дама лебди над главама каријатида. |
Сувише педантни историчар говори, тумачи, објашњава. Ћутимо И пуштамо да нас води: кроз уличице и улице, кроз узлазе и преко каме-
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК
5
ЈЕ
ПУТОВАЊА ПО ЈАДРАНУ |
убровачка сона
Лиза и Ото Бихаљи-Меран
них степеница. Дивимо се чврстини и висини ових грађевина које-су одолевале времену, мору и моћним суседима, својом снагом и још више својом памети,
М питамо се шта сада — смирено и срчано, признато као култура прошлости, као атракција за странце, као лепа позоришна кулиса — живи овде, где је некада цветало сликарство, архитектура, књижевност, музика, математика и друге науке.
Сећам се како сам једног дана у Народној библиотеци тражио јадну Лесажову књигу, и у магацину под прозором; у прашини и паучини, незаштићене од жарког летњег сунца, нашао дубровачке књиге из седамнаестог и осамнаестог столећа, још „необрађене“, како се то стручно каже, док су ништавни масовни пронзведи, издања француских | класика
ЛИЗА И ОТО БИХАЉИ-МЕРИН ЗА ВРЕМЕ РАДА
која постоје у хиљадама примерака, пепео, уђелно "и чисто смештени у регале. А млала библиотекарка, која ми је помагала у тражењу, 'приметила је само са висине: „Боље не дирајте те прљаве књиге, напуниће вам се одело прашине“. Сећам се тог сусрета и надам се да сетим дубровачким књигама ипак већ нашло места, и то међу нарочито драгоценим издањима која се заштићују од књишких мољаца, прашине ми црва ни свега из рода људи и инсеката што наноси штете нашим библиотекама.
На Гундулићевом тргу засада завршавамо лутање успаваним градом; само неколико мачака претрчава нам пут, мачори чежњиво маучу, једал човек иза затворених врата преморено хрче, док једна жена, тамо У уској уличиши из које смо лошли, жестоко кључем удара у дрвена врата, јер су сустанари легли а изнутра затворили кућу.
Седимо сада спокојно на степеницама што воде у цркву, тражимо месец који се крије иза тамних облака, говоримо о путовањима и повратку, о жељама и чежњама које дубровачким морепловцима свакако још увек леже у крви. А притом пи“ јемо добро истарско вино, непосредно из грлића танке боце, коју је сликар из предострожности понео на ноћну шетњу.
Лазурна месечина зачарала је трг. Из старих поспаних палата ступају чудне ноћне прилике. На псеудо-готском постаменту стоји песник Гундулић, са барокном власуљом и лепршавим огртачем. Са његовог рамена узлећу голубови, узнемирени поноћним брујањем са катедрале.
Који је то сат, који дан, које столеће, у Коме високо на сахат кули звона почињу да ударају“ Са свечаним звуком бронзаних звонара трг се променио, Бледи рефлектори месечеве светлости постали су продор“ нији. фасаде, терасе, гвоздене ограде, столови и кип изгубили су своју материјалност. Скоро су без теже ин као да се растапају.
Је ли то осмо столеће. када дубровачки бродови, уз помоћ митског Роланда, побеђују сараценску гусарску морнарицу» (Отада, прича се, витеза Роланда поштују у овом граду.) Је ли то доба кала Самуило; 0хридски цар, са македонским ратни“ цима логорује пред Дубровником, или једанаесто столеће кала овамо продиру Нормани и када се Дубров ник између њих и моћне Византије бори за свој опстанакђ је ли то до-
22 СЕПТЕМБАР 1984
“о о
многи
та
'
ба византиског цара Исака Ангела, када је Дубровник опет припојен великом Источном царству» Или доба витезова-крсташа, који, место да у Јерусалиму ослободе гроб Господњи, запоседају Византију; када Млеци први пут пружају руку за Дубровником 2 - у
Још увек се њишу зејено-патинирана звона; Је ли то свечани час Ве-
ликог већа или објављивање смртоносног земљотреса 2 '
· Шести април године 1667, среда велике недеље, плаво небо се надноси над градом, У катедралу. врве верници. _Аристократи се 0купљају пред Кнежевим двором. Они су у службеној одећи и очекују почетак седнице Већа. Онда, наједном, без икакве опомене, зајечи страшна подземна тутњава. Земља се. тресе: из: темеља. Дубоке пукотине зјапе у тлу. Орђ се диже и спушта као тру“ ди · рањеног. ратника,
Моћне стене котрљају се наниже. _ Ваздух је пун
хуке порушених _ кућа,
цркава, палата, Опијају“ ·_ ћи притисак ваздуха ба-
ца људе на земљу. Густа прашина обавија улице, Снажни зидови утврђења пуцају. Катедрала се руши и затрпава све који су се у њој затекли. Све племићке палате на' тргу сравњене су са земљом. Канали. и водоводне цеви попуцали су. Из цистерна је ишчезла вода, Море се повукло од обале. Као генерална _ проба страшног суда.
Дубока тишина лежи сад над тргом, Повукли смо се ка Великим степеницама и седимо као у циркуској арени. Гледамо доле. Мукло тутњање једног бубња и пискаве дисонанце једне трубе испуњавају простор овог благог и хармоничног трга.
На месечини. камени лик песника гувлулића сипази са свог постоља.
„То је истарско вино“, каже сликар. „Опоро је и добро, али заплиће чула.“
„Није довољно градити хидроелектране и високе пећи“, шапће глас девојке нешто подругљиво. „Мора се волети и Рембо и Лотревмон и разумети снови,“
„Надам се“, рече историчар и нешто промукло кихну, „надам се да знате ко је Иван Гундулић, Инкарнација арпстократског духа Дубровачке Републике, Што је Прешерн за словенско-алписку културу, Петро-
вић Његош за патријархално-херој-.
ску, а Доситеј за грађанско-панонску; то је Гундулић Словенима са Јадрана...
ДУБРОВНИК: КАПИТЕЛИ ХЕКСАФОРЕ РОМАНИЧКЕ ЦРКВЕ МАЛА БРАЋА (Миха из Бара 1317 Г.)
Јесте ли плакали Сузама сина разметнога и окрепили душу идејама грађанске врлине, политичке слободе и хуманости Османа» |
„О боже“, каже девојка, „упали смо у неки колеџ — и сада смо на поноћном испиту,“ У
„А зашто не“, одговара историчар презриво, „Човек располаже својим знањем у свако доба, или никада.“ Он то тако гласно каже да је морао чути и камени лик који нам је пришао, Подругљиво-поверљиво гледа га историчар, као да припада његовом интимном животном кругу. И заиста, сеновито-камена уста отварају се лако, као да би хтела да то оснаже, Али она ипак ћуте,
Зар није као да крути барокни огртачи световних и црквених кнежева шуште низ вијугаве степенице Несумњиво, „она енергична личност у тамној ризи, та моћна глава са орловским носем мн бором вечности на челу, то је чувени астроном и математичар, физичар и инжењер, песник и филозоф, професор универзитета и дипломата свога родног града, Руђер Бошковић.
Иторичар је скочио. Његова педантна : његов сиви, шуштави глас тајанственог интензитета:
„Уважени пријатељи“, каже, „овај кога овде видите — ма колико се то противило историским и физич; ким законима — био је: поред Њут на, Декарта и Кенлера један од ве ликих духова филозофије природе. Његова теорија учила је да се природа састоји од атома, центара, од поља сила које се привлаче и одбијају. Насупрот Њутну, који је просторно-временску поделу збивања у свемиру сматрао апсолутном и божанском, зепзомит де; Бошковић је открио њену релативност и докучио, два столећа пре Ајнштајна, реалну релативност простора и времена у конкретном, релативном кретању: отапа =ипф гезресиуа јпотрза пабга, Као математичар примењује 34: кон континуитета на геометрију. Као оптичар изналази нове инструменте за“ опсерваторије. Као техничар изграђује пристаништа, исушује мочва-
душа пуна је одушевљења,
ри, рестаурише царску библиотеку У Бечу. Као геодет, по папином налогу, премерава два степена меридија“ на између Рима и Риминија и побољ» шава географску карту папске државе. Као археолог дао је драгоцена, упутства за изналажење места на ко» ме је била Троја. Путовао је по Француској, Холандији, Немачкој, Енглеској. 1761, годину дана пре но што је планета Венера помрачила сунце, предвидео је тај природни догађај. Написао је студију: Оп е Мехф Арргоасћ ој ће Тгапзњ об Мепив оуег ће зип и отлутовао У Цариград да отуда посматра помра» чење сунца. Али је саобраћај у тд доба био тако рђав да је стигао и» сувише касно. Али зато нам је оста» вио опис свога путовања из Цариграда у. Пољску. Из Варшаве је путовао у Краково, а одатле, преко Шлезије и Аустрије, натраг у Итали» ју, где је предавао на универзитету у Павији од 1764 ло 1770. Уредио је опсерваторију у Брери и за дуже време преселио се у Милано, да св сав удуби у проучавање науке а звездама, Али је опсераваторија под надзором Беча: а на бечком двору нису наклоњени научнику ми отпук штају га. 1772 папа распушта језуитски ред, коме је и Бошковић припа» дао, те овај остаје без прихода и на» мештења. Ево чудне констелације тог живота: као напредан дух подозрив клерикалним и монархистичким силама Беча и Рима, истовремено је као члан омрзнутог језунтског реда, стран друштвеним и политичким ревољуционарима своје епохе, тако ла га енциклопедисти одбацују, пре све га Даламбер. Године 1773 Бошковић ради у Паризу на оптичким студијама за бродарство, али се, п поред својих дела, не може одржати, Враћа се у Италију, у Басану издаје своја“ дела и умире године 1786 у се• дамдесетшестој години живота.“
Глас историчарев прекрива са звуком дрхтавих виолина. благих обоа и јасно-светлуцавих – кларинета. На трептавој месечини трг се пуни ликовима што хитро долазе са свих страна у разиграној радости маскараде. „То су ликови и уздаси из средине шеснаестог столећа“, поучно каже историчар. „Свакако нека лилетантска група, која пред патрицијима, жулним радости живота и његових уживања, приказује неку пасторалу или Држићеву драму. Можда ћемо видетни Дунда Мароја игру љубави, расипништва и тврдичлука
"патриција и мудрости народа,
Можда је ту и сам Марин Држић да игра једну од својих личности. Јер он је волео да свлачи своју мантију, тај буфо отмене господе и 4вантуристичких _ пратилаца кнежевских путника. Израстао из плаутовске комедије, он је поставио темељ ренесансне комедије у Дубровнику. А његова мешавина фантазије п реаљизма, митолотије и локалног колорита, торкватовске лирике ми Дру штвено-критичке народне ироније очарава нас и данас...“
Умукле су обое и виолине, а и сторичар ћути, мало збуњен можда, као да се стиди своје речитости, која, пошто је музика ућутала, нага и сама одјекну у ноћи, Али није у праву; његов глас, тај сиви, прашан уморан глас, добио је снагу мађије, оживео је личности из његове професионалне картотеке.
Скоро страсно слушамо тај гласи гледамо чудни ансамбл те велике игре, на тргу пробуђеном из сна времена, Али патрицији у као трешња црвеном брокату, жене у зеленим и црним атласним хаљинама са дугим рукавима и белим изрезима, украшене бисерима, а и самотни ликови пе-
"сника и пророка растапају се на бле-
дој светлости месеца, тону за рампом ноћи.
„Штета“, уздише риђокоса девојка а у тласу још звони задржани дах, „штета што се свака ноћ свршава,.."