Књижевне новине

(УМЕСТО КОЗЕРИЈЕ | _

Интервју

машти

али ипак реалан

АКО би било да само затренутак претпоставимо невероватну ствар; да је водећи функционер _ Савеза књижевника СССР-а Алексеј Александровић Сурков потражио на ступцима „Књижевних новина“ подручје за тумачење циљева лпретстојећег Кенгреса совјетских књижевника, као и за осврт на данашњу совјетску литературу. _ Да нам ова претпоставка не би остала усамљена, придружићемо јој још једну, не мање смелу. Претпоставићемо да је А. А. Сурков овог пута жељан отвореног разговора разговора у коме се ништа не би улетшавало, или приказивало горим него што је, или заобилазидо,

Под овим двема претпоставкама, ево Како би гласили, отприлике, одговори А. А. Суркова на постављена му питања:

— Да ли ће на Конгресу главна пажња бити усмерена на текуће задатке и још одређеније постављање тематских и стилских путоказа соВјетским писцима, или ће превагнути манифестационо-декларативни део са свођењем биланса за двадесет година, тј, од првог Конгреса до другог»

— Превагнуће оно прво, утолико пре што ни поред највећих напора нисмо успели да направимо биланс без дефицита.

— Јесу ли републички писци задовољни својим досад одржаним конгресима и учешћем делегата из Москвер — Најбоље би било да питате те писце, али могу само рећи да сам пре неки дан радосно испраћен из Ашхабада, где сам учествовао на Конгресу туркменских књижевника.

— Да ли је ашхабадски Конгрес проширио перспективе књижевности те републике»

— Перспективе су знатно проши“ рене у правцу превођења московских издања, као и у правцу подизања магацина за чување неокрњених тиража тих књига,

= А како пролазе књиге претседнака Савеза совјетских писаца Туркменије Курбансахатова и људи из његове околине2

— Уколико магацини нису влажни, те књиге свакако неће бити оштећене, ' ·

~ Која су битна обележја туркменске књижевности2

— Њено основно обележје је то да она, захваљујући напорима цен тра, све више губи своје обележје. Исти је случај и с литературама осталих „неруских“ република СССР-а.

= Значи ли то да се бод литература толиких народа СССР-а прави нека врста централне литературе на разним језицима>

— Погодили сте. Уосталом, ако вам није довољна моја потврда, то ће потврдити и Конгрес совјетских књижевника,

фи ј

РОСАНДИЋ;

ЖЕНСКИ АКТ

ТОМА

4 .

0 СОВЈЕТСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ У ПРЕТКОНГРЕСНИМ

ДАНИМА

— Ко ће бити главна личност на Конгресу >

— Позитивни јунак совјетске литературе. Јунак без мане и страха. Тај не страхује чак ни од властите нереалности и неверодостојности, Додуше, читаоци никако не верују да такви јунаци постоје у реалном живету, али они ће постојати у нашем „социјалистичком реализму“, јер шта се нас тиче, напослетку, та тврдоглава стварност која неће да води ра•

чуна о директивама у области књижевности и уметности СССР-а. Што даље од стварности, то ближе „социјалистичком реализму“, како га је замислио покојни Жданов.

— Ви сте се малко узбудили, Алексеју Александровићу,..

— Извините, потпуно сам сметнуо с ума да је ово отворен разговор, па сам оно о „социјалистичком реализму“ формулисао отприлике онако како бих то учинио на седници управе Савеза совјетских књижевника, Паставите, — Шта је са негативним јунацима»

— Пустићемо и њих у књижевност, али лод условом да се пристојно владају и да њихов укупни број не пређе 5% броја позитивних. Усто, негативни јунаци ња мало одговорнијим положајима нису пожељни, Читали сте, уосталом, моје и Јермиловљеве нападе на Зорина, Маријенхофа, Горођецког, Панферова и др“ те писде који су широм отворили врата негативним личностима па су.

= ... па су испали у вашим члан цима вегативнији и од тих својих јунака,

— Шта могу, речено ми је да се обрачунам с тим писцима и ја сам, као први секретар Савеза, морао извршити своју службену дужност.

— Занимљиво је да ВИ, и поред толике службеничке ревности, нисте напали и Леонида Леонова, у чијем је новом роману „Руска шума“ главна негативна личност — истакнути научник, 5

— Стало се на гледиште да Леонова не треба дирати. Јер, међу нама речено, његов нови роман, и поред свих својих слабости, вреди више него сва остала совјетска проза објављена последњих година. Ту се морало попустити, Ето, ми годинама пишемо о Глаткову као о значајном прозном писцу, а о Исаковском и Тихонову. као о првокласним песницима, Али која вајда кад ниједан од њих није ни трећа класа, А Леонов је ипак нешто сасвим друго,

— Кад већ поменусте Глаткова, објасните како треба да се схвати захтев који је он изнео у свом претконгресном чланку „О оном најмилијем“ (часопис „Октобар“, августовска свеска) — да совјетска критика заузме водеће место „на вњижевном фронту“2

— Ствар је сасвим једноставна: критичари у прилично великом броју дезертирају с „књижевног фронта“. А није ни чудо, јер на „фронту“ може свашта да их снађе. Данас похва: ле нов роман на ратну тему — рецимо, роман Николаја Чуковског „Балтичко небо“, — а колико сутра саопшти им се да тај роман о лењинградским ваздухопловцима ништа не вреди, Или се окоме, шта ти ја знам, на ону дугачку приповетку Норе Аргунове „Врата су широм отворена“, из живота трудбеника трговинске мреже, и исмеју оно њено веома опширно причање о томе ка

ко се сече и мери салама, а накнадно испадне да је то важно, потребно и актуелно, Е, управо због тога критичари радије пишу о Љермонтову и Њекрасову него о Чуковском и Аргуновој. Мирни су и сигурни кад пишу о класицима, док је писање о новим делима веома ризична и често непријатна ствар. Сад вам је све ја“ сно — Глатков би хтео да врати на тај „фронт“ бројне дезертере, како

и се о новим делима више писало. Посреди је покушај да совјетски књижевни живот у знаку Конгреса добије барем изглед веће активности и бржег реаговања критике. Додуше, на појаве, које се жигошу као нихилизам или опасно скретање, ми реагујемо доста брзо (ако не верујете, питајте Померанцева), али то су већ реаговања вишег ранга.

— Чиме се може објаснити учесталост управо таквих реаговања на сатиричка дела>

— Овим питањем ви ме примора(вате да се вратим на проблем позитивних и негативних јунака, И да се дотакнем проблема приказивања совјетске стварности у књижевности, Уосталом, и вама и мени је подједнако јасно да „социјалистички реализам“ сматра стварношћу само оно што му је у одређеном тренутку потребно из одређених разлога, А ти наши сатиричари, ти, да се тако изразим, набеђени совјетски Гогољи и

Шчедрини никако да направе сатиРру у оквиру који им је препоручен, Код њих негативне личности често воде прву реч и закљањају оне позитивне које су толико бледе и анемичне. да им није место у књижевном делу него у најближој болници,

иљфФ и ПЕТРОВ

+ “

Ти сатиричари још су под утицајем Зошченка и Иљфа и Петрова...

— ...чија сте дела ви пре кратког времена напали,

— Таква ми је дужност. Што се Зошченка тиче, нисам имао тежак задатак: довољно је било да углавном поновим ствари речене још 1946 године, Мало теже је ишло са романима Иљфа и Петрова „Дванаест столица“ и „Златно теле“. али и ту сам се послужио једним чланком Владимира Јермилова из 1952, Напослетку, зашто се нас двојица не'бисмо сложили у једном унапред спремљеном закључку који је требало само мало разрадитиг Књижевничка дужност захтевала је од нас да се сагласимо у томе да личностима Као што је „велики комбинатор“ Остап Бендер није место у совјетској сатиричкој литератури. Зато сам осудио романе на чијим страницама „варалица Остап Бендер током дугог времена пролазпи кроз нашу стварност, као врућ нож кроз мекани маслац, и размно"жава се у нашој стварности, као бактерија у погодној средини“. Зато сам рекао да „порок, оличен у енергич-

КАРИКАТУРА 3. ЏУМХУРА

ном и предузимљивом Остапу Бендеру, који дејствује окружен самим глупацима и кретенима, тера читаоце да му се диве“, Дакле, енергичним и предузимљивим негативним личностима строго је забрањен приступ У совјетску сатиру, Траже се неенер-

гичне и непредузимљиве, о чему ле још бити речи на Конгресу,

— Међутим, ви сте, Алексеју Алек« сандровићу, потписали 1947 године, у својству одговорног уредника, јед= но издање приповетке Иљфа и Петрова „Тоња“, с предговором који је садржао позитивну оцену њихових романа. ,

— Онда сам био само одговорни уредник, а данас сам одговорни први секретар који одговара и за стање на сатиричком фронту,

— Кад је тако, ви ћете свакако моћи да одговорите на питање: могу ли се под таквим условима лисати сатиричка делар — Овај... како да кажем... то

" није јасно ни мени самом. Ја знам

да се тражи сатира, али не знам да ли је сатира која се тражи заиста сатира,

— Зашто се име Михаила Шолохова тако ретко појављује у совјет ским часописима»

— Слабо сте обавештени. Од про« шлог месеца то име се појављује на последњој страни часописа „Октобар“, где се Шолохов води као члан редакциског колегијума. А пре тога могли сте запазити исто име у списку чланова колегијума часописа „Нови свет“.

— Значи ли то да је Шолохов активно учествовао у уређивању „Но вог света“ и да, исто тако, узима у“ чешћа у одлучивању о томе шта ће изићи у „Октобру“ 2

— У сваком случају, захваљујући Шолохову, последња страница часописа (она с именима чланова редакциског колегијума) изгледа знатно лепша него претходне,

= Шта мислите“ о» приповеткама“

песмама и репортажама'о животу колхоза и совхоза које совјетски часописи последњих месеци објављују у знатно повећаном броју» Откуд то да је чак талентовани песник Иља Селвински прешао на совхозну тематику» — Прочитајте пажљивије одлуке ЦК КП СС по питањима унапређења пољопривреде, па ће вам све бити јасно.

— А да ли вреди пажљивије прочитати те колхозно-совхозне приповетке и репортаже»

Алексеј Алесандровић је одмахнуо руком, чиме је завршен овај замишљени интервју.

МИЛАН ЗАРИЋ

· Наш фестивалски репертоар

(Наставак с прве стране)

репертоарна политика Дубровачких љетних игара. За њу треба да буде битно, да остане у оквиру типа фестивала који се развио из тла, из амбијента, из културно-хисторијске традиције, Дубровачке љетне игре засноване су у првом реду на дјелима Марина Држића, на њима је (1953) било изведено свих шест до данас обновљених Држићевих комедија — чињеница која није довољно уочена али због тога није мање значајна — у другом реду на нашој ренесансној драматици повезаној за дубровачки амбијенат, а у трећем, на великим свјетским класицима, који су адекватни дубровачким при-с родно-архитектонским сценским просторијама. Да ли та репертоарна схематичност ограничава изведене могућности Игара» Нипошто. Прво: наше културно наслеђе још је далеко од тога да буде исцрпљено. Што је до данас уопће сценски оживјело од тога блага: неколико Држићевих дјела, Гундулићева „Дубравка“, Луцићева „Робиња“, „Љубавници“ и „Старац Климоје“ непознатих аутора ХУП вијека, Тудизићеве обрадбе Молијерових „Наук од мужова“, „Наук од жена“, „Илија Куљаш“ и „Андро Ститикеца“, одломак Мару-

| дићеве „Јудите“, јелшанска сељачка

„Комедија од Раскота“. Сва су та дјела доказала сценску виталност, али већина од њих није била на репертоару Дубров. љетних игара. А

у тај би репертоар поступно требало свакако уврстити коју Наљешковићеву комедију, Палмотићева „Па. влимира“ и Бенетовићеву „Хваркињу“, затим коју алегоричну игру или митолошку драму Гундулићеву, Златарићев пријевод Тасове пасторале „Аминта“, па Лукаревићеву или Канавеловићеву адаптацију Гваринијева „Вјерног пастира“, уз оригиналну музичку пратњу, као реконструкциЈу нашег барокног театра. Надаље: из ХУП вијека сачувано је више од двадесетак комедија и прерадби Молијера, које чекају оживљавање на

'данашњим сценама. И, коначно, у

тај би репертоар требало укључити реалистичке драме Ива Војновића и неких других наших писаца, а треба се надати да ће Дубр. љетне игре ин спирисати и којег савременог драматичара да створи дјело за фестивалско извођење (не само драматичара него и музичара). Ако се тако уочи репертоарна компонента наших фестивала уопће, а Дубровачках љетних игара напосе, јасно је да још дуго не може доћи до „исцрпљивања“ нашег фестивалског репертоарног рудника. Осим тога: тај фестивалски репертоар треба да се стално обнавља новим режијским концепцијама и глумачким креацијама. Спремање, примање и вредновање таквих различитих концепција и креација доказ су театарске зрелости Једне средине и симптом развоја коме треба да тежимо, а у односу пре-

еф РКЈА

ма иноземцима такав развој је најпожељнији, јер служи сталној афирмацији нашег литерарног и сценског стварања. Компетентан процјенитељ значења такве афирмације, спроводене кроз Дубровачке љетне игре, Милан Богдановић, такођер се изјаснио за доминацију наше драматике у фестивалском репертоару. Та доминација наравно не значи екоклузивност, она не искључује ни свјет• ску класику ни оперу ни балет ни фолклор — али препоруча њихово промишљено дозирање. Дубровачке фестивалске изведбе Гетеове „Ифигеније“ и Шекспирова „Хамлета“ доказале су исправност те тезе, напосе у погледу Шекспира, јер је Ловријенац; осим свега, и идеална шекспирска позорница, на којој би се могао _ поставити репрезентативан шекпирски циклус, привлачан и вриједан за читав свијет. Богатство ду“ бровачких „сценских“ простора је толико, да пружа готово неограничене могућности за монтирање фестивалских представа, Али у планирању репертоара, који заиста треба да буде планиран и организиран за неколико година унапријед, двије компоненте не би се смјело запоставити; да простор одређује репертоар, а не обратно, и да је у тај простор немогуће преношење готових представа из затворених театара. Но то је већ проблематика, која излази из оквира овог чланка.

МАРКО ФОТЕЗ

НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 23 СЕПТЕМБАР 1954

“