Књижевне новине
С том војском прејаком '"Олоферно
да посрне пред навалом личнога ва-
се, песниче, одмори се и ти слуаоче!
ровићевих нота» Видимо да је рас-
нику, на бугарштичку подлогу нака-
5 паја, | пред цвилом и жалошћу која _ У десетерцу тај је одмар избачен по - Е У
Асиријом ј сво предућ још није савладана. Ту су онда неоп- сле првог полустиха, и зато је десе- пон гласа још у првој бугарштици лемио нови стих, мање љут и оба.
јом ЈУР м прошал беше ходни дуги застанци, после сваког терац некако неумољив и неумитан. (о Радисаву), У почетку, не само о ћ мр
хитућ, полустиха: да се приберемо. Догађај Зато је десетерац и типичан посло- без скока; он је, шта више никакав, сан, припитомљен, кипен в,
И све свршити врућ да му буде бауља и пузи, стално се осврћући. вички стих: мудрост народа која је ја 25: Сн | стој ноти кроз обуздан, без цвилења и грактања.
Х Припеви надолазе, да га још више ве- коначна и бритка. Не можемо ни за- тојест: остајемо на истој: с славу жена, њихове чедноРЕ укор жу са протеклим гроздом стихова, на мислити народну мудрост у форми више слогова. То је звонки клик со- тих У а ба
Ја вели краљ могућ, Набукодоносор, тенане изражених. Наш десетерац са-| расплинутог и лабавијег бугарштичког уолов. То је старање: да се остане СТИ И врлине, њиховог баја и гида-
владао је те сталне одморке. У нашем стиха. Овај се већма лелуја, свестан (а висини тичијега гласа. 'Онда се вости. Тај је стих синтеза између ста-
Сам наслов Јудите гласи:
„Либар Марка Марулића Сплићанива у коме се уздржи историја Свете удовице Јудит, у версих хорвацки сложена“... “ :
У предговору вели Сплићанин; „Туј хисторији чтући улизе ми у памет да је растумачим нашим јазиком. Ево бо хисторију сведох у версих по обичају наших зачињавао".
Дакле: Марулић недвосмислено истиче: да је песника истога размера на нашем језику било и'пре њега.
Константин Јиречек, у тому де-
класичном десетерцу клизи се из полустиха у полустих, готово без напора. То показује и сама синтакса. У десетерцу је, након краткога полустиха, лак цезурски предах, који само по казује: да не треба последњи самогласник да вежемо са настајућим слотом. У десетерцу је дошло до победе догађаја: догађаји се нижу и збивају, без напора.
своје немоћи и бола, Слична се еволуција извршила и у француском александринцу. Ту је прелом некада био — читав јаз, читава провалија! Развојем, и песничким потребама, тај је јаз доцније премошњћен, и стих клизи глатко. Све је то опширно и магистрално приказао Морис Грамон. насупрот Баку де Фукјеру, он је доказао: да је коначна гипкост и течност александринца постигнута напором читавих песничких еснафа, у 'Француској. Код нас се дотодило ово: није се бугарштица учинила гипкијом. Можда није ни могла. И она је, просто на просто, одбачена, и замењена десетерцем, као погоднијим за
мало пењемо, па се заустављамо на још вишој ноти, већ сасвим У облацима. Клик, али. с напором. Можда је то и неко „весеље“, али посве наметнуто, крајње напрегнуто: човек се претворио у тицу. Међутим у „Писни“ о девојци, мелодија најпре иде све благо и поступно, без врлети, које и нису својствене нашем језику, — па онда сасвим неочекивано и неоправдано, и то усред стиха, где му место није, та мелодија поскочи за читаву октаву!! Зашто тај скокр Он није дошао по захтеву реченичног склопа, тј. оно друго „ди
ринског „кроја у два комада“, и оног што се хтело изразити у славу вечно женског, а не јуначког и вечно мушког.
Размер којим народи певају, размер којим раздобља усклађују своје песничке арабеске, претставља вазда и збир и укрштај свакојаких опрека. Дубровачко песништво у неку је руку огроман лабораторијум, из чијих синтеза видимо: како су се старе И нове тежње допуњавале и условљавале. Од првог великог стева, од гиздаве „Јудите“, сада се У нашој ренесансној литературн опе-
Станислав Винавер | ПОРЕ ОС ВА А ОСЕ | Дакле: целоме томе свету у кватро стиглиг Дошли су до. по сРНрЕт А 4 ченту и чинквеченту нашега Епа с ом и том слику, убрзала је у ушима запевка бугарштице са ар јер. се иде ка (одигну| а и сла ва 8 4 КОГ необичао дугом цезуром. Од ње се ли су изговор,, јер нико није могао отети ма МИНУ НИ сликовима; АЕ су У а и | , гробљу државе, И ето, ту је ; ј листави, а не туА требало: или променити, или одбаци- сликове који СУ с ти зав | : ти, ако се морало ићи нечем новом, пи као У тешких отегнутих · Ри П ведријем и казиваном, (5 певаном, ница. Сликови пењу мелодију, Пе/ и Оне две бугарштице које је з З | пол их есни 4 КОГ разм ера жио Петар Хекто; „заслужују де- Њу праву мелодију улоши а % у 3 таљну музичку, мелодијску анализу. још већма ону другу, јер се ту оораОва није учињена, ма да ено на ка поновна пажња на слик, (У фран . у ноте 1 . НАШОЈ ренесансној уметнич- ским начином“ (како ту мелодију нази- _ У десетерцу црногорских хроника још погрешном путу: он Је Удобркао наше цуском александринцу оса Једним кој, лирици, 0 нашем лир- ва Џетар Хекторовић) били су необич је мањи предах; тако да има и Ссуви- „амбурашке мелодије, са запевкама крајњим сликом, први је полустих. А и , а но снажни у читавом новом подручју. ше догађаја, а премало чувства, У де- бугарштице. Он није схватио психо- ћ сину од другог) Пом чинквечентуу у Ду- Они су свима неодољиво звонили у сетерцу је догађај, — као каква дуго догију текста, идући само за музич- истерао ве у виси 8 “ бровнику, на Хвару и У ЈЕ ка нагонили и учили: уклупчана змија, — почео ПаК РУВр Мо Ублицима, чији је темпо убрзао). лустихови. су, у дубровачком дваУ сченицу и дишемо она- да се одвија же и одговорније, у- > Е ; во св 45 Сплиту, истакнуте у много- ко како је захтевало осећајно иску- мевеније НЕ а Зе емеку, __БВвОо само узгред, неколико напомена. наестерцу, убрзани: готов 01 са уројне метричке поставке, плод зна- ство бугарштице, Оне су владале на- али језгровиту снагу нашег десетерца. И оној бугарштици о девојци: гови само стреме према слику. али чајних и пажљивих истраживања, ата подсвешћу. У бугар- Бугарштички стих неодлучнији је, и и кличе Меј, пНИИ НЕ и ври остао је бугарштички крој мисли у . ; ~ : Е , свима древним опри- расплинутији. У десетерцу, реченица се Још кличе девојка млада т ЕЈ 5 аУг ва ] дељена поУпитајмо се још једаред: зашто СУ чаним збивањима, у виду горке тужба Ива у јединствену јарку и сажету Хекторовић спомиње ту и „српски на- два таласа, у два јако одељ по тропевали, и откуд им онај познати лице, веома се тешко и гломазно хо- изреку, док је у бугарштици најбит- цин“ на који је та песма певана. лустиха. Остало је дакле нешто од размер још из „Јудите" Марулићеве дило напре; сваки час стиху прети нији прелом у виду предаха: има ту - старовремске психологије при саУ ' опасност аду : 1 : видимо из Хекто- р Ми да се не сломије, а певачу: да се удахне ваздух У плућа: одмори Пре свега, шта вид ставу реченице. И тако се У Дубров- %
ветнаестом Архива за словенску фи бржи развој, за језгрови- војка“ не би у обичној реченици, вају жене и њихов сјај:Луцићева Ро
лологију изнео је, из нашега ква- ти ток. Бугарштица је би- Ник; у : пе- њи « : никад скакало у висину, као У биња, па Филиде, Флориде, виле
трочента (године 1441), почетак је- ла и сувише крута и | оу а, Пе , , , Њ
дне песничке „вежбе“. Она се нг ла сувише јона. Њене сМИ што скаче, У чему је ствару Та фјоре, Кате, Славе, Маре, Пере, Мар
» . е нала- су паузе језиве. Када су „дивојка“ — опомињемо се — КЛИ- рарите: светице, красотице, звезде
зи на празном листу „лет за ћо-
навалили захтеви развоја,
че. И онда је и сама реч „дивојка“,
новога песничког неба. Али опрека
гштп доапе“ и гласи: када су догађаји тражили . у Е 45 Сада с - више стеге, запта и пре- ДРУГИ пут изречена, — закликтала. је остала: бугарштица у подсвести ј Ола сам остивјен сред Морске гледности, срце бугаршти- То је нека чудесна психологија: ва- још није била коначно превазиђена. пучине це препукло је: она. није луш опоменути да дивојка Њена т : | Валови моћно бјен, даж(д) пала с била кадра да трчи за ља слушаоца у! д Ху 266 Њена тешка и дуга цезура није | | Ј чувствима, њиховом сме- збиља кличе високим гласом. прекорачена, То је велика и крувисине итд. ном. њиховим обртима и се вели, кад неко говори ВИСОКИМ тост и слабост дубровачког размера, | Ири
Дакле, пре првих дубровачких пе- пресретима. гласом, да говори „као девојка“, да „његова безизлазна трагичност. Та
Наравно, и тај наш на- има звонак глас као девојка. Чак и је трагичност поучна. Даљи развој |
сника и пре Марулића, неко се „вежбао“ у Дубровнику типичним дубровачким песничким размером, којим су доцније написане биле десетине хиљада дубровачких стихова. Увек исти размер! И у размеру, увек нешто крајње типично, нешто што одговара унутрашњем нагону при кроју песничке реченице. Јагић,
следник — десетерац, био је још увек спор, при певању уз гусле; а нешто убрзанији без гусала. Ово се да приказати испитом синтактичких и мелопичних особина десетерач ке реченице. У говорној пак (тј. непеваној) форми, она је падала у очи Вуку и Јозкиму Новићу, као
теноре тако карактеришу. Дакле и сама реч дивојка овде — кличе). Де сетерац, у таквим случајевима, показује више логике, а мање ономатопејске психологије; у десетерцу и кад је певан, имамо више поступности у треперењу гласа, Глас се у десетерцу отео од музике и прибли-
није био могућ (осим у неку суврат слободног стиха, без шљокица сликова). Опрека ове две необуздане слутње осећа се,“ као тајанствени присни садржај дубровачке лирике. Старинско цвилење и модерни усхити! Ту опреку ми осећамо у целокупној дубровачкој лирици, да, ту
Торбарина, и толики други трудили чешто посве друто од ку- жио говорној мелодији, која је по- опреку: зма» и виле) Ми је при- ) : . паз ; слареве приче. Јоаким стиу 4]2 Ни Усни ~ : ј ВИ а ние откуд тај размер СП У не МЕ КУ пнија, Наши ондашњи | песници | мамо са узбуђењем, доживљујући | убр има, ко га је пренео у на- ; гобројним примерима: да имали су нагонски задатак: да „се „њене. сукобе ом расцеде,, поразе и ,
је говорени десетерац ме- ШТО више отму и од бугаритичког победе. -
му стихију м одаклер Нагађали су: талијански и латински утицај. Утицаја је било, али је дубровачки размер плод укрштања. Он није обичан пренос из језика у језик. Чак ин да је нађен размер некога талијанскога песника, по коме су Дубровчани кројили своје стихове, требало би ипак утврдити: зашто су се тога размера тако упорно држали,
За грчки хексаметар данас се зна: да није грчког порекла, да је чак и у опреци са духом грчког језика. Па ипак, он се наметнуо, преко оракула: Латинском духу хексаметар је био још противнији. Па ипак — и он се наметнуо латинској књижевности, с много страсног напора.
Сличних примера има у многим литературама. Тако се и слик наметнуо Енглезима и Немцима, па иа-
ТОМА РОСАНДИЋ: РЕЉЕФ
љао и сам распоред речи, који је посве други у певаном десетерцу (нарочито на крају стиха).
1
Изађи на брдо и објасни сакуп љеном свету Повратак пламене руже из масног песка међу људе И у збуњеној ноћи бегунаца пусти је нека буде Кула водиља у раскалашном смету.
Изађи на брдо и објасни сакупљеном свету
Радост гладних крава за влат родне груде
ритма са дугом цезуром, и од бугарштичког клицања које је ометало сваку прегледност, Па шта су по-
4]
У болу буди отац који неосетно стари
И птица спремна да слети на раме: Мртва катља одрицања лшто тешко кане На нпепомични месец у оловној бари. У И будц тврда реч заклетве што озари
У погруженом мраку на четири стране:
» САВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА » САВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА » САВРЕМЕНА
БОРИСЛАВ РАДОВИЋ СО НЕТИ О МА [У
ту лаза Костић рекао би: змаја и
славуја.
Реч која збраја ч покличем гране
У пламено кубе на сивој пустари.
Срцем вештог алхемичара процени вредност Дневних звезда. И сачувај чедност
Занемелом нараштају из циркуске тшатре.
И осмехом што триврженост уме да пробуди Учини да из колиба крену до тебе људи
И да звезде угледају опомену у шумама ватре.
лександринац итд. Па да ли је и дубровачки дванаестерац просто пренесен2 Рекосмо да није. У латинским дванаестерцима црквеног и голијарског порекла, сасвим је други мелодијски смер, и веће је обиље јачих акцената. У талијанском, а нарочито у класичном једанаестерцу, који су Дубровчани стално сретали и схватали ухом у танчине, — ток гласа ишао је према јединственоме сли ку (док су код Дубровчана два слика). Слик је био двосложан (док је код Дубровчана често и једносложан); пауза после "првог полустиха код Дубровчана је веома јака (код Италијана предах слабији); цезура код Дубровчана стална, после првог полустиха, док се код Италијана мења; сем тога, у једанаестерцу талијанском тежња је ка наглом јамбском. издизању, док код Дубровчана готово нема јамба, а ни кад се глас подиже, у ретким јамбовима, сл се подиже постепено, а не скоком, тј. подиже се према својствима нашег језика, који у свом штокавском узору не дозвољава јаке скокове од неакцентованог слога ка акцентованом _ (што је најобичнији случај у талијанском).
У дубровачком стиху други је полет, други смер, други крој. Моје је решење ово: Лубровачкм стих дошао ле као синтеза две моћне тежње, а према својствима нашег језика (уз делимична дијалекатска иначења), Прва је тежња: из бугарштица. Друга, из огромне масе та лијанских стихова који су билл усмерени према китњастом двосложном слику, на крају. ме лодија се најчешће дизала у вис (ако се само узме мелодија наглашених слотова — углавном; иде се у вис).
Дух, менталитет, крој, чувство, дах, одисај, из бугарштица, певаних ери
И учини да.тешке кати младе. крви тробуде Љубав у утроби земље заточету.
Изађи на брдо ч објасни сакупљеном свету Пут ка загробној слави на дохват сигурном зубу И откриј у сузном честару траву која пече
И у лајању пса на звездану мету
Поздрав опрезан скок по опасном рубу
Из узнемиреног поднева у сањтиво вече.
П х
Није сад време да путем опроштаја
Тражт брата брат чж друг друга
Док рука мртво мале за леђима сјаја
И не диже се против освајачког плуга.
Нада ће постојати и даље да опрезно раздваја, Птицама жљунове.док траје зима дуга '
Над чађавим пољем. Иако се лобања, свету руга Жижаж се бори храбро до“тоследњег сјаја.
Алм нека ц даље рука упорно малце иза. леђа Црне светлости. И нека истиче преко свих међа Поздрав вештом трпљењу што ороси литицу чела, И кад будеш силазио низ брдо да управљали градањ Осоколи срца мамузом ч надом
Да би одвојио храброст духа од храбрости тела.
Звезде се дижу у ноћ ч свет се спушта У сумпорни мраж где певају славуји. Телеграфи вребају “ жица чудно зуји: Војници спавају ч восковођа победу препушта. Само још над крововима за нас будно око пушта Преломљену светлост из подземља усусрет олуји: О безбедности у слојевитом мраку певају славуји Јер за праву реч избављења жица је нпемушта. Али вичањ да смехом прекине јецање над трслом струном Устравиће се човек мирно тред сваким новим кљуном И неће истустити мач док се жрвањ не заврти.
· И биће за њега још воде и блата на домакж руке Да нове вароши зида ч вељелетне љуке И да одредц то положају звезда час своје смрти.
У
Крени на тут јер затовест не чека
На кочије гласника жлљ табане говедара.
Ноћ пролази у бдењу т звезда -стара Осветљава бледим сјајем лљежилшта мека.
У мемљтивој долити траже грла покушај лека И покушај суза да мржњу раствара,
Ала домаћим госту итаж кота гроб. Иза бара Крекет је позно опело љутајућиг река.
Јер човек убтја тихо да се не чује по дању Па ватром ч сољу сушт смртоносну рану:
Јер човек убија брзо да смрт буде јача.
И ту обзира трема онима које закотава, 5 Пушта да преко одраног чеља нарасте посна трава | И да задртте покајнички шкрге од детињег плача.
хип
у Слепи тутник иде ка пропланку где листа Ватрена ружа из црвљивог тања: То се догорела љубав обнавља ц светлост блиста На трагу смрти, на трагу сукоба, на прагу сазнања Ал % далеко за брдима остаје иста Реч што нас везује под звездом веровања У вредном јауку наде док јарбол урања Ко гљлуво сечиво сред океана чиста. Јер нема обнове братства кад копито шкругуће Низ тут. И нема поверења у сенку на мртвој страо Доцкат је за мудрог врача што чекајући свануће Позива мртви да оживе ч да трогледају слети. И загледан, у своју звезду он смерно тражи Достојну увреду да тосустале окретм.
у КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 23 СЕПТЕМБАР 19:74
о: | |