Књижевне новине

= Скелети и

А ме не опече туга ове ју“ жне ноћи у којој су вјетрови узмутили све звијезде којих је. над задар-

а ским кровљем увијек та-

ко много; да ме не разболе неми-

рем погнуте куће што се једва придижу иза стравичности коју и данас памте; да не завапим, и опет, као оно прије више година кад се нађох у сабласној пустоши овог мртвог кратера, да не вајецам, тихо, себи самоме, над мртвим степеништима преко којих више живот не

корача — и данас су она глува и

жалобна, и трава их укрива зеде-

на више не, сива сада од толике

- прашине камене, Волио: бих... Да

се врати љепота овога несрећног

града коју су без потребе убили, да се најзад, волио бих, насмијеши благост и пучина спокојне ти шине. и живот широко рашири ру= Ке — има ли права на то, реците, град овај прегажени: од Орсеоло вих закупљених крсташких похода па све до ескадрила које су га засуле гроздовима бомби у последњем рату — има. ли права, тај Задар, који је можда баш због. своје страсне љепоте знао само за неспокојства и тавнило ропства, да, има ли крава тај град да буде свој на своме2 Док пролазим његовим згуснутим улицама које то сада јесу,

и оним које се, обнажене, још јед-

ва назиру и пробијају кроз брда

рушевина и изнакажених кућа залудно ми је, не ослобађам се туге која је неодољиво присутна, туге која оживљава врискове и ломоре недавне и која је хумана осуда једне беспримјерне сулудости којом су разапели били човјека.

укли су га свирепо ми са примјерном дозом прорачуна и садизма; хтјели су, шта ли, да овакав сачека своје дефинитивно закорачење

у живот које су му доносиле осло-

бодилачке чете — да би му се дуго

чинило како је онај живот, живот венецијанских канцонета или бечки% валцера, или талијанског портофранка био прави и једини и незаборавни. Зашто иначе2 Јер друго овуда нису тукли. Напримјер, не њемачке касарне. Ни складишта њихова. Ни утврде. Тукли су само њега, голог и древног, његову смиреву, вјековима сталожену архитектуру кућа загледаних вијенцем незаборавне обале у огледала вода,

около. И учинили га гробиштем и

пепелом и очајем као да нам тога

није ионако било доста, сравнили га просто са земљом и морем у седам“

десет и два страшна налета као У

неком инферну. , Гдје су радости, гдје су радости,

гдје су радости у Нема више оних свирепих ура,

али је остао стравични њихов јаук

—- слеђен, још, у скелетима задар-

ских кућа, затрпан у овом јаду. Пи-

није се вију над свиме. Шта би да сакрију својим сјенкама и својим звонким немиромг Пепео иза експлозија> Лелек над изгубљеним ку-

ћиштима 2 Још ће да плачу очи, тихо ће да

плачу. Све док и последње ломи-

ште не уклоне, док не умине и последњи траг једне гломазне смрти.

Скелети кућа, скелети града. Скелети и море...

ОРВЈЕК не може да не размишња прелазећи оком преко ове пустиње, био би камен и сам би био бездушни скелет ако сред

овог леденог јада не би нашао ријеч оптужбе, ако не би, као јасика, устреперио под невидљивим таласима што је неминовно изазвао сумор срушених прагова и зилина без крова, Један је Задар био. Растурио се. Растурили су га. Одломио се као и древни старовјеки градови 0 ко. јима се, само у књигама напомиње. Остао је ето у патрљцима, у споме“ ницима, у обновљеним зградама, У маленом сплету (што је преостао чудом) уличица и пјацета. Преостао да се фрагментима надовеже нека“ ко с оним што сада начиње, што одлучно надолази, да' буде, догласница — макар и тужна — прошлости данима у којима јесмо и који га ево враћају животу. Никад, никад Задар није имао мира у својем дугом трајању. епота његова, и положај, и. стратешки значај његов на овој сниској обали привлачио је увијек очи многима који су живједи од пустоловина и освајања; издржавао је безбројне походе и поморе, крсташи су га — све у име

Да Костић

бај, “

Христове — освајали да Исплата њиме дугове, птрепродавали га вла= дари и властела свакојака, ударали на њега намете под којима се зби= ља стењало. Ади оно што је нарочито привлачно у тој његовој историји и што га можда издваја од осталих далматинских градова, што је једна велика специфичност његова која одмах говори много — то је страсно бунтарство овога града, у континиутету, једна непобитна слободарска обојеност која не може а да се не усвоји са симпатијом; и једна синтеза, снажна — несумњиво, наших лаганих али убједљивих кул турних напора, једне умјетности па овом дијелу нашега тла која се кров мрачне и озарене периоде на« родног тока ипак гласно пробијала и пробила до наших дана.

Захваљујући своме Донату, спрет= ном и лукавом бискупу: и диплома“ ти из 1Х вијека, који је с успјехом мирио византиски и франачки двор У распри око граница на Јадрану, Задар је преузео водећу улогу на овој обали и дуго, врло дуго, отада па до Рапала, био политички цен= тар Далмације — оно што ни Ду“ бровник ни Сплит нису озбиљно били, Талијани су га претворили У шпијунско-шверцерско жариште сво је, вјештачки форсирајући благостање у њему; користећи та дивно за своје империјалне поплаве пут навиих страна. О том " благостању“ се

и данас интензивно пјева на оној о-

бали и Задар не излази из мисли пустолова иреденте који, и то је жалосно, Никад нису имали смисла за реално, или не бар толико колико за фанфаре и Таламбасе. Али Задар је, најзад, сместио себе и враћа сада себе — измрцвареном дуго, мекасапљеном грозно, њему притичу снажни сокови из природног његовог залеђа, и данас је и формално оно што је увијек уствари био: дио једне компактне цјелине на коју се ослања.

Треба му, поломљеном, пружити руке. Разумјети га треба, Помоћи му треба. Помоћи да се што прије усправи и дозове, да себе раскрчи и ослободи, да буде опет лабуд...

АДАР се,м овакав какав је још, заволи с првим погледом. Заволи интимно и са интензитетом који неодољиво обузме. Ипак,

и поред свега, нису успјели да убију његову љепоту и лиризам, и боје његове које су овдје изузетне. Море је његово стишано и пружа тишине благих уснулих затона; скри вено између острва, дугачких и бујних, залутало међу замршене линије модрих архипелага — оно као да остави своја дивљања далеко иза њих и стане да прича о прастарој, о вјечној љубави копна и воде, чедно Као и горско језеро. Па и Кад се узљути и зајуриша пут увала и гатова, кад заљуља тешке бродове и бове гањајући сланом прашином таласја галебове и катарке и димњаке, оно је још једнако добро и поред свега питомо, и не брише утисак језера. У њему се огледају камена далматинска села скривена у пинијама и маслињацима и смоквама, тромо се њиме њишу костури лоломљених кућа и нове бијеле зграде На неколико спратова, старински бедеми којима бомбе ипак не могоше ништа; крај грозне једне пустоши оно је мелем који смирује и коме се, као утјехи, приступи да се интимно поприча и заборави на покору људску.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 23 СЕПТЕМБАР 1954

Свија се оно оке града, скоро да га обгрли. Дању му доноси маестрал и бродова ш плавило све до острвља, а ноћу привуче уловљене звијезде и трепераву срму све до самих зидина. Читав град личи на огромну истамњелу бродину прибјеглу обали послије меког страшног тајфуна: све је, готово све на палуби његовој испретурано, искривљено, скрхано, олупина је тужна која чека на ремонт и пловидбе поновне, Његове артерије воде кроз поваљене прагове и нераскопане разваће, крај поломљених 'траверзи које горко штрче пут неба; сусрећу се рушевине романске измијешане с овим нашег временом, поред скелета израњају случајем спасени споменици са својим моћним говором и замишљеном смиреношћу далеком од света овога,

Град је још снажан да узнесе и одушеви и привуче трајно себи, Прије сто година, и нешто више, у ње му је Прерадовић пјевушио об вори која пуца и најављује дане слободе и братства, о зори која се није баш нимало елагала с мундиром

море

аустриског генерала; Матавуљ је овдје прибирао прва знања још не наслућујући себе као романсијера и изврсног _ новелисту; Љубиша %е траћио у запјенушаним говорима са катедре Далматинског сабора, чије зграда сада више нема. Назор је, касније, службујући у гимназији, поетски доживљавао овај пејзаж пре тачући га у стихове у којима је паганство тако присутно, Задар је могао, увијек, да буде неутољива инспирација, он је то и данас. Погото во данас ,

Ћуте његови красни звоници.

Прелијећу галебови преко развала, Смирв се на води, претворе у крупне лотосе.

И ћуте јарболи у луци.

Ускоро ће запловити пучином, од маћи се од града, А он ће, Задар, полако тонути у море, нестајати са звоницима и тугом оном својом, са димњацима фабрика, сакриће се за морем све до нових виђења. Тада ће се, десно, гледати само у Вељ лебит, суморан и огољен, као у по-

вијен бедем над Котарима Равним и морем испред Нина, и Задром, И у један ведри непрестани гохипелаг, лијево, у читава јата оточја која су дуго пратња бродовима и рибарским маунама...

„САМ!МО ВЕА!.

| ПОСЛЕДЊИ КОМАД ТЕНЕСИ ВИЛИЈАМСА | еавиинијилнвананцка-— == екипа – 75 у АРТА _ прошле године у имплицитних вредности, И што сим- не папире и подвоз у чврстим валу“

бродвејском позоришту

Мартина Бека приказана је

премијера _ најновијег ко-

Мада Тенеси Вилијамса „Сап!по Веа!“ („Краљевски пут“). Са великим бројем лица — 27 мушкараца и 12 жена, и подељен на шеснаест блокова (сцена временски углавном неодељених), овај комад је изазвао прилично подељена мишљења код публике ин критике. Радња, коју је прилично тешко описати, дешава се у једној неспецифичној — латинскоамеричкој земљи, на тргу неког пристаништа које личи истовремено на Тангер, Хавану, Вера Круз, Каза-

бланку, Шангај и Њу Орлеанс.

Јединствена времена не постоје. У комаду се срећу и успостављају Узајамне односе Казанова, Маргарита Готије, лорд Бајрон и дон Кихот. Санчо Панса носи у једној руци средњовековни штит, а у другој тер мос. Циганкина кћи Есмералда постаје поново девица под дејством месечине за време фиесте, а у претпоследњем блоку присуствујемо је-

дној језивој аутопсији и вађењу срца централне личности — Килроја. Уопште. пуно је елемената који у овом комаду потсећају на садржи не снова и потсвести. Па ипак, логика поступака и драмских сукоба не само што је потпуно очувана него је дата у једном тако кондензованом и сугестивном облику, најчешће кроз симболе и алегорију, да је гледалац усваја не тражећи никакве посебна објашњења.

Проблематика која се јавља у комаду одвише је комплексна да би се могла са свих страна сагледати, Оно што се нигде непосредно не каже а ипак износи јесте, например, положај незапосленог ветерана из Другог светског рата, страх од неизвесне сутрашњице, _декомпозиције љубави и средини где се љубав купује, класна издељеност, бескрупулозност оних који се спасавају, Многи од проблема спадају у ред „вечитих“ питања човечанства, и вероватно стога је Вилијемс и допустио да се столећа измешају. Други пак носе у себи арому данашњег дана, и ч0век није сасвим сигуран да писца за поједине сцене нису надахнули испа ди сенатора Макартија. У сваком случају то што радња, која је изванредно динамична, садржи обиље

болика комада и његове алегорије нагоне на често различите и привидно опречне интерпретације, лпретставља посебну драж „Сапипо Веаја“. Та неуловљивост конкретног значења, кога можда и нема, не може да остави гледаоца неузбуђеним.

„Сапипо Неа!“ је уствари трг, део улице (сцена се до краја комада не мења, док се велика пажња поклања светлосним ефектима), на коме се стичу разноврсни карактери, као сим боли одређених људских квалитета и ставова. Сви су они ту привремено, неки, без средстава, с једне стра не трга, -под-градским "зидом, други, повлашћени, у хотелу Сиета Марес. Ту је Казанова, који тек негде У ропцу сазнаје за духовне еквиваленте телесних уживања, ту је лорд Бајрон, који симболише непоправимо занесењаштво и скитнички дух хуманисте и песника, ту је дезаинтересована и стрпљива смрт утеловље-. на у чистачима улице и њиховом хигијенском послу уклањања сваког ђубрета и трулежи. У тој средини појављује се и Килрој, главни јунак У извесном смислу, младић који је некад био боксерски шампион средње категорије, и који носи око врата пар златних трофејних боксерских рукавица. Он ни сам не зна, као ни сви остали уосталом, откуд се обрео на „Сапмпо Неа1“-у, али се осећа да мора што пре да се искобеља отуда. Он је млад и споља атлета, али његово срца је од силних борби и замора проширено (,Ве лико је као дечја глава“), а лекари, уместо да му саветују да престане с борбама, траже од њега да остави дуван и пиће и да сексуално апсти= нира. Многе личности, и Килрој међу њима „хтеле би да побегну из атмосфере несигурности која притискује „Саптипо Веа!“. Али спремајући се за бекство, они троше снаге и по правилу завршавају у канти за отпатке чистача улице, Надасве је драматичан Девети блок, у коме се у близини „Сапмпо Кеаја“ спушта Фугитиво. Авион остаје свега пет минута и може, под одређеним Условима, да укрца ограничен број путника. Сви из хотела наваљују с најпотребнијим пртљагом на пилота да им дозволи улазак. Али пилот Фугитива, тог авиона који није уписан ни у један ред вожње, тражи од потенцијалних путника исправ-

плин “ « ден . А дува ЕРИХ [бр 1 16 ЈИ о У с ЊЕ (но 1 ке и Ћ ПН ИНИЋ ГЕНА у Виме БАЛЕ

тама. Маргарите Готије, која му ну“ ди прегршти франака, бива одбије“ на, и сва скршена остаје на „Са пипо Веа]“-у, где изневерава свог удварача Казанову, те овом, највећем од свих љубавника набија највеће могуће рогове: светина на Краљев“ ском Путу крунише Казанову јеленским роговима. Главни јунак Килрој, који нема новаца да би му могло да падне напамет да бежи Фу“ гитивом, не налази у себи довољно снаге да побегне отуда преко Тегга Јасовпћа-е, и наместо свега доживљује тренутак искрености са Диганкином "ћерком Есмералдом. На крају и њега чекају оминозни чи стачи улица, и он посматра сопствену аутопсију, и отима из руку ме дицинског демонстратора своје проширено златно срце и покушава да га заложи код зеленаша под градским зидом,

Читав низ блокова, а нарочито Де вети, набијени су многоструком сим боликом. У Деветом блоку, напри= мер, није тешко видети, и то исто“ времено, паничан грч за спасавање буржоазије у ма којој револуцији на свету или у ма којој револуционарној ситуацији, им арогантан став неких америчких _монополистичких кругова према земљама које су у стању да уцењују, али и атмосферу гушења у којој живе народи у 3емљама совјетског блока, и масовне појаве бекства у емоционално свих оних који нису кадри да одређеном конкретном акцијом нађу излаз из ћорсокака. Човек се не може отети утиску да је Вилијемс усто начинио, најсуптилнијим ередствима, али ин поред тога жустро и опоро, једну уништавајућу критику самих темеља на којима почива савремена цивилизација. Неколико речи још о облику у коме је Вилијемс изложио свој лите» рарно-друштвени материјал, Блокови, њих шеснаест, смењују се један за другим, претапају се уствари ми трансформишу, не допуштајући да радња и једног секунда стане. Завеса се спушта тек на крају комада. Блокове у току комада најављује Гутман, личност веома окрутна и о+ чигледно на страни невидљивих не гативних снага. Његове најаве обез» беђују свим тим сликама један уз будљив, спазмодичан ритам, и са-

"мим тим доприносе течењу радње.

„Жеља ми је била — писао је 15 марта 1953 у „Меу Уогк Титезц“ Тенеси Вилијемс, да публици пренесем своје сопствене доживља“ је нечег дивљачног и необузадног, нечег попут планинских вода, или облака који мењају контуре на олуји, или слика из снова које се непрекидно растварају и преиначују. Ова врста слободе није ни хаос, ни анархија. Напротив, она је резултат мучно остварене замисли, и у раду на том комаду уложио сам више свесне пажње у погледу форме и конструкције него у раду на ма ком ранијем делу. Слобода се не постиже просто тиме што се ради како

било,“ ,

ВОЈА ЧОЛАНОВИЋ

Т