Књижевне новине
САВРЕМЕНА ЕСТЕТИКА
отничко стварање Није
Преслишавање И понављање
ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ
МЕЛЕ хармоније!
Та значи: нове хармонске комбинације тонова, нове акордске мешавине, нови, нестереотипни, непонавља-
ни и неимитаторски акорпски спојеви и њихови покрети, Када се то код нас каже, — а често се у нашој музичкој критици каже, — више, или мање, увек је подвучен, момент јереси екстраваганције и настраности. или чак и изопачености. Мислилачки кукавичлук управо извесно непунолетство, инсуфицијенција самосталности, а пре и изнад свега несташица стваралачког духа, који би да мисли и да својим мишљењем тумачи уметничко дело — то све искаче на видело из оваквог и сличног срицања, замуцкивања и вечног, бубаличког преслишавања у абецедним, уџбеничким елементарним знањима наших „музиколога“, када се, збуњени и изненађени, ипак по каткад сусретну са музичким делом ког млађег ствараоца, који се усудио Ууправо да ствара, управо само то да, на бази општих закона организоваСања тонских структура. (на бази. вечног закона смене „напона и опуштања“, како би рекао Стравински) гради тонске формације ло свом личном укусу, да остварује своје сопствене, аутентичне, личне тонске претставе и замисли, да начини своје сопствено, мало или велико али лично уметничко дело, дакле, да не понавља ни једно, било велико или мало, али туђе, дело, да не прави монтажу мотивских јединица из разних дела другог аутора или чак и из разних других аутора.
Кратки ћорсокак, мрачни — мртви угао неинвентивности и обезличености, толико је завладао У нашо;
тренутно савременој уметничкој кул-.
тури, у музичкој нарочито, и понајизразитије, да је управо битни момент сваког уметничког делања стваралачки акт, са стране пролуцента, интунтивни реагенс на умет-
вичко дело, на страни уметничког консумента — савршено ишчилио, изветрио, изгубио
просто напросто с се, нестао, незнано. Ако је, у КЊИ-
жевности, оно крило задиханих и о знојених _ потезатеља конопа, онај исколачени буљук дахћућих и јадно преморених Сизифа, који до издисаја вуку гломазну мрцину занатске технике ка спруду реализма — трагикомична општина верника која је наизуст научила конструкторску технику Дикенса, Толстоја, Мопасана и толиких других из овог некада живог и актуелног речног корита, друго крило, други брундајући Рој упорних подражаватеља пашти се и натеже, на силу бога, да буде савремен, модеран,“ европски и светски, у прозаистичком свом делању ситним кљуцањем по техници Џемса Џојса, испредањем дугих опакала кудеље са већ излизане прес Марсела Пруста, а У стихотворачко
напрезању стрпљивом и већ толико несносно дугорочном заседом, из које ће, ваљда, неко већ једном успети да увреба, и за реп ухвати, птицу у чијем је пвркутном кљуну тобожња тајна еклатантног рецепта за све оне чудесне метафоричне комбинације речи којима је истинска поезија сијала и блистала од Рембоа и Бодлера до Елиота и Рејмон Кеноа., То такво стање ствари У књижевној уметности — дајбоже да прегерано зацрњено овим, рецимо, нетипичним субјективним пулсом још је ивеће (о да, миомирисно, росно цвеће) У поређењу са стањем у области специфично музичког изражајног језика, језика којим, Уз гред буди речено, ваљамо и запли-
2;
„ћемо једва неколико деценија „по.
1
европски“, у усталачком · труду да тек сада најзад овладамо романтиком и романсом а да истовремено, тако профињени, заборавимо сву језу лелекања црногорских прастарих тужбалица, сав онај древни, феудално дебели курјук полифоније из чупавих босанских планина, све оно лудо а уздржано преобиље асиметричних ритмова чудесно господствене Македоније. (Да не' буде неспоразума, одмах ми ваља додати да сам по личном образовању, примљеним утицајима и претрпљеним искуствима духа — управо тзв. „Европејац" а по музиколошко-естетском, дакле, специфично стручном и у том смислу идеолошком, опредељењу — управо „антифолклорист", те да стога горње декларације треба уважити као индивидуални бунт против мајмунисања, колико и против вековног понављања сопственог, стародревног домаћег изражајног манира, који би се јоште како дао
осавременити и оплодити баш моћ-'
ном, напредном и комплексном техником учене, немирне и истражива-
лачки будне и прогресивне. музичке.
Европе).
У том тако жалостивном стању стваралачког духа наше данашње, ововремене (и, само у том смислу и у тим границама, савремене) уметности, си: не, заблиста, истина ретко кад али ипак, покоји младалачки, свежи, истинити глас, понеки аутентични индивидуални крик, понеки трезвени, каљени и прекаљени кикот, као одбојни гест, као поносити сигнум ограђивања од преовлађујућегт, без мало свеопрттег упињања и мукотрпног коњосања да се на неког „великог“ што више личи, да се неки уважени и већ признати правац подражава, да се копирањем уведених мустара стекне признање, постављење, унапређење и-
ли, што је код убогог трудбеника му(Наставак на 4 страни)
(Са изложбе бр паплдов зима
ДРУГИ МЕЂУНАРОДНИ Би
· Порука пе
_РАЗГОВОР СА ВАСКОМ ПОПОМ, УЧЕСНИКО. НА БИЈЕНАЛУ ПОЕЗИЈЕ У БЕЛГИЈИ
БЕЛГИСКОМ _ приморском
граду, познатом међуна-
родном купалишту Кнок
ле Зуту (од другог до
шестог септембра) одржан је међународни Бијенале пое. зије на коме су узели учешћа и наши песници, _ Васко Попа и Јанез Менарт. Замолили смо Васка Попу да за читаоце нашег листа одговори на неколико питања и објасни смисао и значај ове велике манифестације песника, ;
— Прочитао сам у француском листу „Комба“ да си говорио на Бијеналу, |
— Тема Бијенала била је „Поезија ни језик“. Узимајући реч у дискусији, покушао сам да о тој теми говорим у светлости оне моралне одговорности коју песнику намеће живи, народни језик, друштво и озбиљни историски тренутак у коме живимо.
Песници _ често интуицијом предвиђају, тако су Блок и Хајне
. имали визије револуционарног дру-
штвеног Преображаја, Ти си поменуо озбиљни историски тренутак У коме живимо. Песници обично сублимирају стварност, али. њихова истанчана сензибилност реагује на збивања као прецизан барометар на промене времена. Како песници на Бијеналу реагују на садашња збивања у светур
— Овај велики састанак око триста песника из двадесет четири земље, сам по себи претставља речити доказ да песници гледају на своје стварање као на један драгоцен прилог очовечењу света и лостизавању равнотеже у људима и мира међу народима. Сами извештаји и дискусија, која се затим развила,
“
Е:
углавном, су се сводили на професорско, занатско, да не кажем техничко · третирање _постављене теме „Поезија и језик“, Сматрајући да је један овако велики скуп позван и способан да о овој теми расправља на кудикамо широј основи и тако дође до. резултата од општег, друштвеног значаја, ја сам се, као' још неки Уучесници, француски песници и есејисти Робер Ганзе, Ален Боске, Жан Русло и други, потрудио да у својој речи нагласим хуманост поруке коју песник _ носи своме времену. Једна заједнич«ка изјава, коју је потписало десетак југослозенских, француских, бел гиских учесника, изнела је пред Бијенале овај став и била топло поздрављена. — Ми не живимо у ициличном _ времену романтичарских илузија и маштарења; савременим
песницима често се упу-
ћује прекор да су изнад
или изван стварности и живота; често се говори о неразумевању песвика, да су њихова ноезија и језик толико апстрактни да се не. разумеју. Језиком говори део народ, погзијом се изражавају само појединци. Да ли сте разговарали о том односу
— О томе односу говорило — се много више у кулоарима Бијенала
ЈЕНАЛЕ ПОЕЗИЈЕ
сника...
ВАСКО ПОПА
него на самим радним састанцима. Веома мали тираж _ збирки песама, плакета, тешко налажење издавача, венаграђивање песничкога труда сетни рефрени, које сам свакодневно слушао од својих нових познаника и пријатеља, сведоче о извесном разлазу између песника и друштва.
(Наставак на 2 страни)
Три портрета у (Сопоћанима
АЖЉИВО посматрајући со-
поћанске _ фреске дошао
сам до закључка, да би се,
уз један обимнији и сту-
дидозан рад, могло установити колико је сликара радило славне фреске у централном делу сопоћанског храма. Начин на који су цртане фигуре, појединачне или у композицијама, а пре свега сликарско третирање лица, руку и ногу, дакле голих делова човечјег тела, омогућио би једном пасионираном тражиоцу да дође до интересантних резултата, Један од таквих вероватних резултата била би, на пример, и чињеница, да је поред великог Мајстора из Сопоћана, који је, по мишљењу многих зналаца, у једно доба тринаестог века био најбољи европски сликар, радио још један, та-
АЛДМИР МАРТЕН: НА СУШИ “ азилијанске' графике у Женеви поводом ТХ „Женевских међународних сусрета“) |
СВЕТИСЛАВ МАНДИЋ
кође знатан, који је оставио неко-“
лико изванредних и снажних фигура старозаветних светаца. Трагајући, дакле, за разликама у сликарском третману, у тежњи да идентификујем неколике сликарске руке, ја сам дошао до једног налаза сасвим друге врсте, који може да буде од интереса за историчаре наше средњевековне уметности.
Наиме, уочио сам да архијереји у олтару, у композицији која претставља службу Агнецу, нису сви на исти начин сликани. Са обе стране малог Христа има их по седам, свега четрнаест. Главе и руке једанаесторице од њих сликане су онако како је сликан цео велики — сопоћански живопис: из тамно-зелене сенке, сликар је ишао, моделујући лице и врат, у светло-зелену боју, окер, светли окер, и најзад у најсветлије, беле акценте, стављајући на усне и образе црвени окер (нарочито на 0бразе, у вертикалним или косим ли-
нијама, што је изразита карактери-,
стика' сопоћанског сликара). Међу-
тим, три црквена оца, претстављена.
у поворци архијереја међу последњим, и то два крајња са северне, и претпоследњи са јужне стране апсиде, сликарски су друкчије третирана. На њиховим главама преовлађује бледи, румено-жути. окер, са слабијим или јачим тонским прелазима. Цртеж је извучен сијеном и умбром печеном, а зелене боје никако нема, сем сасвим благих наговештаја на једној од те три главе. На исти начин сликане су и руке код
двојице поменутих архијереја. Усто,'
за разлику од осталих једанаест, колористички а не тонски сликаних светитеља, поменута тројица имају тонзуре (косу ошишану на темену). Према томе, те главе сликане су онако како се У нашем средњевеков-
ном сликарству сликају само исто-. риске личности — оснивачи манасти-.
ра, њихови сродници и њихови преци.
Помишљао сам, у први. мах, да се неки од црквених отаца морају тако
да сликају. Ту сам претпоставку од-
бацио, јер ни у једној другој нашој
срелњевековној цркви нисам видео
црквене оце сликане друкчије него.
што је то уобичајено, пошто за сликара средњевековних фресака сви велики архијереји имају исто сликарско значење, па их он слика већ утврђеним колористичким · начином: тамно-зелено, светло-зелено, окер, светли окер, бело, црвено, дајући свакој личности одређене каракте-
ристике косе, чела, очију, носа, бр-
кова, браде.
Друга моја претпоставка је била
(а тачност те претпоставке сам прижељкивао); можда свих четрнаест фигура није радно један сликар, И ту рекох: можда и није, али би, макар их у том послу учествовало и више (два, три), ипак сва лица из радили по већ прописаном „и научевом начину. Сопоћански сликар, или сликари, не би себи дозволили ту несмотреност, да у једној врло ваистој композицији, која је стално била пред очима. свештенства (олтар, прва зона). — а свештенство се свакако разумевало у изглед појединих. светитеља — направе грешку и лица неких великих отаца насликају друкче него што је то уобичајено. Сви некадашњи натписи поред фигура потпуно су ишчезли, па се, ни вајвећим напрезањем не. могу пронаћи ни њихови трагови, сем неколико сасвим незнатних линијица, које могу, али и не морају, да буду остаци старих слова. Ту се, дакле, разрешење није могло наћи,
Међутим, ктиторски начин сликања тројице црквених отаца, навео ме је да се задржим на трећој могућности; не ради ли се, ту, о каквим историским личностима» Нису" ли; у архијерејској поворци, насликани људи који имају. неке директне или пак индиректне 'везе са подизањем манастира% Ако је то тачно, то би могли бити само највиши црквени достојанственици, старешине ' српске цркве, А до подизања Сопоћана, и У време њиховог зидања, била су у Србији три архиепископа: Свети Са» ва. (1219—1233), његов наследник Арсеније 1 '(1238—1263), "и најзад Сава П (1263—1271). – Према томе, овде би могли бити насликани њи» хови портрети. .
Можда је претпоставка смела, али ако се размотре све околности, она постаје врло могућа. У
Прво; зашто у Сопоћанима није насликан Свети Сава, кад је он, јот
(Наставак на 6 страни) . ,
_У овом броју
ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ, СВЕТИСЛАВ МАНДИЋ, ВЛАДИМИР МАЈАКОВСКИ, ЗОРАН ГЛУ-. ШЧЕВИЋ, МИЛАН КАШАНИН, ВАСКО ПОПА, СТЕВАН МА» СТОРОВИЋ, ВОЈА ЦАРИЋ, К;: „РАДУШ „И ЈУЛИЈА НАЈМАН.'
х У ИДУЋЕМ БРОЈУ ДОНОСИМО МАТЕРИЈАЛЕ СА БИЈЕНАЛА ПОЕЗИЈЕ, КАО И прИЛОГЕ СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА (ПРУ ПЕВИ НЕРВАЛОВИХ СОНЕТА), ДЕСИМИРА БЛАГОЈЕВИЋА, МИОДРАГА КОЛАРИЋА, БР. Б РАДИЧЕВИЋА, МАРКА ФОТЕ34, БОГДАЛА _ ЧИПЛИЋА И ЈОЖЕФА ДЕБРЕЦЕНИЈА.