Књижевне новине

- жоовеки-начино

|:

пат ; = АЗНОБОЈНО камење стоја: |) ло, је свуда по. стварима око нас, округли шљунци које је вода носила ин негде оставила да их мајсторова рука дигне и овде постави као торзо,

КУ фантастичну главу, статунцу.

„Челебоновић их је скупљао по морским плажама, крај неке реке у Шу-

„Мадији, или Француској.

Жена сликарева, говори матерњим језиком, француским, и показује, ми скрињу пуну разнобојног шљунка. Каже да су нарочито лепи Кад се ставе у воду „онда добију свеже н прозрачне боје.

_ Узимам у руке „ђаволску Главу“, »главу телета“, „тетовирани торзо“ који има лрвено постоље. Један камен, ваљда нађен негде крај мора, поједен од таласа и соли, изгрижен и испран кишама и ветровима, потсећа на неку скулптуру Хенри Мура.

После ћаскамо уз кафу, и поми, шљам да би најбоље било да препустим случајности овај састанак, да оставим све овако како тече угодно и несметано, па да после запишем оно чега се будем сетио. Довољно је само упалити јачу светлост од оне око које лептири ноћни лете, да би

| успели да их снимимо, па да већ у

том трену скрену од свог правог кружења. И ја сам то урадио, На моје питање, — које је била та неугодна упаљена светлост, друг Марко ми је одговорио да је он још као дете, у Србији, правио фигуре од глине, Дошао је рат 1914, и Он се, као 12 годишњи дечак, нашао између оних који су бежали испред најезде непријатеља. Отишао је преко Солуна. Годину дана доцније проћи ће преко Албаније Растко Петровић, Душан Матић и још низ наших људи који ће, као и Челебоновић, нашу уметност спојити са уметношћу Европе,

Прву изложбу отворио је у Па-

. ризу 1925 године, Сачувао је једну фотографију с ње, Показује ми је. Правоугаоник једног зида, На небу ' трокут крова, а на земљи травњак троугао, На тамном травњаку је же на у белом, а поред самог травњака мушкарац у тамном. Они се држе за руке, изгледају веренички на ру-

отне и таи

'Поводом ове слике, мајстор говори о деци. Дете кад црта, објашња» ва он, уноси суштинску страну це-

· ле уметности. Дете црта немајући техничке проблеме, немајући никакву естетску преокупацију, док је примитивни уметник има. Црнци носе дечију креацију и савршенство у изради коју деца немају. Само су ти елементи израде код црнаца још врло: једноставни и не скривају онај први елеменат који показују деца. "Од · Црнаца до ренесансе естетске преокупације су се развијале и пролазиле кроз разне фазе, да у ренесанси све хоћу и перспективу, п б60ју, и облик, и психологију, и атмосферу. И после ренесансе измишљају се начини изражавања, али оно што је поезија, исто је и у дечијем цртежу, или делу Црнаца, или делу тек јуче направљеном. И зато Челебоновић сматра, да су дела Црнаца и најстаријих људи, разумљива и приснија, од оних која су после настала, |

„Говори о свом давнашњем сну да

КЊИЖЕРЛЕ

постоји једна ликовна радионица У ције желим да ствари све

доља живота

Разговор са сликаром Маоком Челебоновићем

којој би радили они који желе да се баве сликарством или скулптуром и где би они радили, како се каже, »из маште“, без ичије контроле, без ичијег упутства. Кроз смех примећује да ни сад не зна како падају коЛена према раменима ако би модел био ослоњен о ову или ону ногу. Још у почетку свога рада ишао је ка томе да слика имагинативно, а не по природи.

— Оно што не знам, ту почиње поезија. По моме мишљењу знање и култура није најважније за уметника. Ако је уметник непосредно повезан са животом, најзначајније је у његовом делу оно што није знао, што није хтео. Што хоће, то је маска, Тек ослобођен од цивилизације, уносећи у свој рад нагонско и несвесно, он је у стању да начини право дело,

Говорим о његовој | слици која

претставља породицу, мало друштво окупљено око стола крај наше заставе. Сећам се својих првих импресија. Видео сам је давно пре рата. У њој сам видео ослобођење 1918. Људи окупљени око стола Симе Пандуровића, али не више претовареног јелима и пићем, не сити мрака обреновићевске Србије, већ људи који су изашли из једног рата и који су гладни слободе и који је очекују са стрепњом грозничавих очију на изгладнелим лицима. Марко кроз смех одбија моје тумачење: — Ничег литерарног нисам хтео. узм раду простор је најважнији момелат, онај тајни, онај магијски однос између ствари „тајни и неразумљиви. Сликам онда, кад ми се учини да сам нагонски осетио тај незаборавни, магијски однос између ствари, сликам га „да бих га забележио, да се не би изгубио. Есенција ликовног _ лиризма није у литератури, већ у тој магијској архитектури простора, која као и звучна архитектура сама по себи носи свој смисао.

С лулом у зубима, засуканих рукава преко снажних — препланулих руку, мајстор лако и пажљиво ослоњен о наслон фотеље, осмехује се

У

«

„Кад „ковори „И - око његових „пуних

усана шири се благост, али и једна озбиљна им снажна уздржаност и неповерљивост. Из целе његове појаве, веје снага и благост и улорност, уздржаност,. Само покаткад, ишчезну сви друти изрази и остане неуздржани благи осмех који прелива целу његову личност и који изгле= да да се у мекоћи неће нигде зауставити. Разговор постаје топал и присан, али ни онда на лицу — мајсторовом одражава се пажња. Прати шта ће рећи, Нисмо више на једном предмету, већ говоримо о разним стварима. Мајстор _ узвикује у једном тренутку:

— Најгоре је укус! у

Челебоновић није за дескрипцију, али по његовом мишљењу апстрактна уметност напушта израз лица, што је штета. Пикаса цени као виртуоза, али не сматра да је он најпунији израз наше епохе.

— Интелектуална страна уметника није тако важна, већ страсни однос према животу. Преко имагинадем на ли-

новине Х ЧЕТВРТАК, 30 СЕПТЕМБАР 1954

.

ковне ритмове. Нисам за префињену културу, већ за елементарно осећање живота _ преко ликовне поезије, Мој је темпераменат да изразим једноставне ствари, али по» кренуте мађијама које У њима леже,

( — ПОСЛЕ ЛОВА

| Марко Челебоновић 4 и Мило Милуновић

Покушавам да дознам мајсторова мишљења о разним правцима,

— Дефинитивне судове шта је било боље, а шта је горе, не тризнајем, они се сваких десет година Мењају. Човечанство има своје јединство, и кубисти ће једном бити лепо сливени са целом осталом уметношћу, Путовао је по Француској, био је у Енглеској, Белгији, Холандији, Немачкој, Италији, Швајцарској. Сигурно да на том путу има доживљаја, неких можда врло значајних за његов живот, Не жели о томе да говори, у

— Главни део живота су ипак слике, оно остало је споредно,

Жена његова, љубазна и насмејана, проналази једну тему којој се није могло одолети, — Челебоновић је био и страстан риболовац. „Али пре него што смо сасвим у њу Утонули, желео сам да дознам, није ли мајстор барем једном сматрао да има нешто главније од сликар ства, није ли био захваћен једном другом страшћу на реалном плану.

Вероватно да н друге идеје човека могу да занесу, али њега је само једном повукло нешто друго, и то потпуно, нагонски, без размишљања — борба против фашизма. Учествоваб је у Француској у покрету отпора, и То у редовима не француских _ интелектуалаца, већ сељака. И тој борби предао се цео, свим својим бићем.

Настављамо тему о риболову, и жена мајсторова ми показује фотографију: сликар са својим пријате-

љем Милом Милуновићем. Мило др-.

жи У левој свој плен, једну омању рибу, а он и мајстор на штапу, преко рамена, носе велику рибу.

Говоримо о рибарењу и кроз мајсторове речи отвара се лодводни свет, у коме је све друкчије него У свету У ком смо ми навикли да живимо, Сад ми је јасно зашто је овај човек таквог снажног састава. Он плива километрима гњурајући се с времена на време и ронећи по десетину метара да би подводном пушком отргао мору нешто за себе.

Овог сликара вуче У ове подвиге исконски инстинкт да се нађе лицем у лице са оним непријатељским У природи, један пранагон, који није узалудан у овом нашем цивилизованом свету.

И као што се гњура да би преотео из тајанственог богатства подводног света свој плен, тако исто понире у старе уметности да би из прастарог нагона човека за сном да се оствари немогуће, отео и отргао од визуелног света једно парче које ће бити његово,

ЉУБИША ЈОЦИЋ

ПЕТ ПЕСАМА О БЕЛУТКУ

77. 7 САН БЕЛУТКА

Рука се из земље јавила У ваздух титнула белутак

Где је белутак На земљу се није вратио На небо се није попео

Шта је с белутком Јесу ла га висине појеле Је ли се у птицу претворио

Ено белутка Остао је тврдоглав у себи Ни на небу ни на земљи

Самог себе слуша Међу световима свет

ЉУБАВ БЕЛУТКА

Загледао се у лепу У облу х плавооку У лакомислену бескрајност

У беоњачу се њену Сав преметнуо

Једино га, она разуме Загрљај њен једини има Облик његове жеље Мутаве ц бездане

Сенке је њене све У себи заробио

Слето је заљубљен ; И никакве друге лепоте . МР РИМ ОСИК оне" коју волт И која ће му доћи главе _ Не види

ПУСТОЛОВИНА БЕЛУТКА

Досадио му је круг Савршенц круг око њега Застао је

Тежах му је терет Сопственм терет у њему Истустио га

Тврд му је камен Камен од кога је саздао Натустио га

Тесно му је у себи У рођеном телу Изилшао је

Сакрио се од себе Сакрио у своју сенку

ТАЈНА БЕЛУТКА

Истунмо је себе собом Да се није тврдог меса свог прејео Да му није зло

Питај га не бој се Хлеба не иште

Скамењен је у блаженом грчу Да није можда трудан

Да ли ће родити камен

Да ли звер да ли муњу

Питај га до миле воље Не надај се одговору

Надај се само чворузи Илм другом носу или трећем оку Или ко зна чему

ДВА БЕЛУТКА

Гледају се тупо Гледају се два белутка

Две бонбоне јуче

На језику вечности Две камене сузе данас На трепавици незнани

Две муве песка сутра

У ушмимна глухоте

Две веселе јамице сутра На. образима дана

Две жртве једне ситне шале Неслане шале без шаљивца

Гледају се тупо

Сатана се хладним гледају Говоре из трбуха

Говоре у ветар

ВАСКО ПОПА