Књижевне новине

tr \

DOBRCA COSIĆ: Fo}klgr

- nim ZGOSfglosti

je D0S{d0 Sin0i niskog ukusa, Što

0n nikako nije i ne bi smeo da bude

NALAZIM da se treba precimije određivati prema folklor u kulturmoj politici. 'Folklor je general no postao sinonim zaostalo= sti i niskog ukusa, jedna kul tuma kategorija koja u propagandi pokriva i ono šfo nikako nije i ne sme da bude. Čini mi se da. treba razlikovati takozvanu narodnu umefnost, kao duhovni i cmofivmi izraz jedne epohe u razvitku društva i Multure, od onog što se, u kulturnoj istoriji i razvitku civilizacije ma mašem flu, nagomilalo za poslednjih bar 50 godina. Naprimer, pesma. koju je spevao harmonilkaš »drnda vunu dragome za gunju« koju tako često, i me samo mju, čujemo preko radio Beograda i pesma koju je spevala devojka u svojoj iskremoj čežnji, dve su swstva:i. Slične paralela, podrazumevam u svim oblastima. Fol_ Rklor kao narodna umelmost sadrži izvesnu energiju, i rima je jednoga vremena koju nikad mehanički nije - negizala i odbacila mijedna kultura, nijedna umetnost. Ta narodna umeinost se ne ukida, ona se prevazilazi, Rkultiviše, iransponuje; ona

može da inspiriše (zar se malo muzičara i pisaca njom inspirisalo i stvorilo takozvana: klasična dela?); njene vrednosti, uveren sam, mora da podrazumeva i naša umeinost. Podrazumevati ne znači slediti i biti na istom mivou. Pod. podrazumevanjem ja razumem Mkreaciju. Ali kad se radi o oblieima kulturnih mamifestacija, kad se radi o ukusu koji se ponegde i često pretstavlja domimantnim, kada se u Tolkloru mosi nacionalističko i malograđansko osećanje sveta, onda je nužna bor ba za višu svest, oblik i ukus. Prirodna je stvar da socijalistička „civilizacija i na ovom prostoru dobija ekvivalenfte. Ali verujem, naj uspešnija borba protiv sva”we zaostalošti jeste: zamena nižih vrednosti sa višim. Priredbe harmonikaša, frulaša i rađio pevača treba zameniti — koncertom umetnika, večiti kalendar dobrom knjigom, ouLsnak cipelom, itd. U tom pravcu možemo i moramo više da uradimo. Pored osfalog, ja tako shvstam borbu protiv folkloromanije.

DRAŽA MARKOVIC:

Reč je o folkloru,

ne .0 foikloromaniji

OVOD za organizovanje nedavnog savetovanja o kulturom životu naših gradova bile su izvesne ocene do kojih se došlo u Komisiji za ideološki rad Glavnog odbora- SSRN Srbije. Naime, zaključilo se da u:životu gradova u unutrašnjosti uticaj primitivizma u raznoraznim oblicima, priti_ sak. sela u životu gradova, uticaj, razne, malograđamštime, počev od majobičnijeg pomođarstva Ti oponašanja raznih stramih uticaja, pa do sasvim „nekritičkog primamja onoga štoje »ncvo« iz kulturnih cemtara, igra Važnu ulogu. Folklor je bio samo jedno od pitanja o kome je na tom savetovanju bilo reči i pri tome nije bila reč o ovakvom ili onakvom odnosu prema njemu, nego samo o činjenici da su i repertoari pozorišta, i progra mi raznih kulturno-umetničkih društava, i aktivnost mnogih drugih RKkulturmoprosvetnih orgamizacija, opterećeni do te mere raznim stvarima iz maše nacionalne prošlosti, delima iz vremena nacionalne | romantike, folklomim igrama itd. da je šve to postalo problem u da” ljem razvitku kulturnog života naših gradova. Reč je zn..či, ne o folklIoru, već, mo ra ia reč da se upotrebi, o folkloromaniji, Čemu to vodi ako se program jednog kulturnmo-umelničkog vadničkog društva večito iscrpljuje narodnim kolima, »Hasan-nginicama« i »Đidama«. Ako se ta praksa iz godine u godinu bude nastavljala, pred nama će se pojaviti jedan težak i važan problem. Sudeći po štampi i nekim diskusijama posle foga, roekao bih, da seni cilj ni rezultati tog savetovanja nisu shvatili pravilno. Ako je u radu savetovanja u pitanju folkiora dato mešto više m?-

Vrh

sta mo oštalm pojavama, to je samo stoga što je momentano fo najozbiljniji pro blem. I na toj se liniji Đruža najveći otfpo?.

Smatram da maš Život, kako ratni, revolucionarmi, Tftako i ovaj današnji period socijalističke izgradnje, pun je najraznovrsnijih problema, pun dinamike, kretanja i savremenosti, da nikakvog smisla nema da bežimo isključivo »Hasam=aginici« i vremenima macionalne TOmantike, Zašto se toliko i na taj načih zakopavati samo u prošlost? Zar su naša prošlost samo šalvare, ko la i igre, I sevdaluci? Ako već hoćemo. da čačkamo po prošlosti gde je naša istorija? Ima još jedno pitanje šta mesto toga? To pitanje ne dolazi u obzir, jer mislim da umetničko stvaranje danas, bez obzira na eventualne slubosti koje ima, pruža dosta materijala za kulfurno-umeitničku „delatnost naših amaterskih društava. Problem je, mislim, samo taj što rad mije još dobro organizovam. a /

e čoc puz a a O NI IOVVAWNIru un a ji ge

i i

ofoć

STEVAN RISTIĆ: Propagira se najprimitivnija VISfGa {Olk]10rGq

AO muzičar idizneću svoje mišljenje uglav nomvsša muzičke i pozorišne tačke gledišta. Simptomatično je da je pitanju folklora u samom početku dat nekako ofanzivan karakter. U izlaganjima razni oblici marodne umetnosti postavljeni su u opštu Kategoriju pod opštim imenom folklor, što je iz osnova pogrešno. Ima dosta razloga da se ovo smatra kao svestam taktički potez sa krajnjim ciljem da se nanese udarac jednoj spe cifičnoj umetničkoj koncepciji. Tako da i neki umetnički oblici uđu u opštu kategoriju folklora koji je po ovim pogledima sinonim inferiornosti, preživelosti, zaostalosti, nesavremenosti itd. Iz loga razloga izjednačeni su autentični folklor, njegva naučna i umetnička obrada i samostalna umetfnička dela, inspirisana direktno ili indirektno marodn'mi motivima. Takva umeinička dela čine naročiti pravac, poznat kao nacionalni pravac u umetnosti, koji ranije nikad nije bio identifikovam sa autentičnim folklorom. Ta identifikacija no vijeg je datuma i protagonizirana je od onih koji žele da ovaj veliki umetnički pra vac diskvalifikuju kao umetnost, Ti su napori, razume se, apsurdni, jer se ne može u-– ništiti visoka umetnička vrednost, vitalnost i puno

NStećak (RadMwnlje)

PEDJA M LOSAVLJEVIĆ: Bez obzir na.

dalji razvo', folklor zaslužu'b Veliko

priznonje

našem veku događa se

neviđeni proces koji,

je zapažen širom sveta: da šrom sveta, od Polinezije do Čilea, od Južne Afrike do Sibira. 6d Aljaske do Australije izumire folklor usled industrijalizacije sveta i prodora civilizacije u najzab.:čenije krajeve. To znači da izumire jedna džinovska vrsta, da izumire doskorašnja osnova na kojoj je po-

štapa),

čivala- primitivna umetnost sveta, a uzevši u obzir razne običaje i pređanja, i osnova na kojoj je počivala ogromna većina čovečanstva. Ovaj proces potvrđuju i mnogobrojne izložbe narodne umetnosli koje su svuda „učestale,

Isti proces odigrava se i kod nas. Na našem tlu, usled industrijalizacije, izumire folklor. Fatalnost koja se ne može izbeći. Taj proces je spor. I jedni su za to da se okonča što brže, a drugi da se podrži. Ali bez obzira kako se bude razvijao (mimo volje i jedmih i drug':h),

ovn narodma fekovina zaslu-.

žuje veliko priznanje, U nje noj riznici, koja je daleso veća nego što smo dosad mo gli da otkrijemo (nalazi se, kako za nas tako i za svet) značajno zaveštanje veli.ih duhovnih vredmosti koje ne umiru jer je umetnost, bila

primitivna ili »velika« besmrtna. ; Naša narodna umetnost

(narodna poezija, delimično freska, narodna skulptura i

narodna muzika), autentična.

narodna umetnost, interesantna je zbog toga što je nastala na raskrsnici najvećih kultura Centralne i Jugoistočne Evrope i na ruševinama klasike. "Nije čudo što izložbe naše narodne u-

metnosti i folklore manife-.

stacije imaju ioliko uspeha u inostranstvu. Taj uspeh govori o darovitosti našeg , naroda i mogućnosti da se . ovaj ftalemaf, primenjen na

zsađašnjem savremer.om pla=

mu, odrazi sa istom snagom,

'rodnoj umetnosti. Što je na

pravo opstanka Godunova«, »Hovanščine«, »Kneza Igora« »Karmmen«, »Prodđane meveste«, kao ni dela ove vrste drugih macija i dela španske škole sa De PFaljom. Ovaj mnatcionalni pravac ne znači šovinizam, ·'jer on nije proizišao iz šovinističkih pobuda nego iz borbe za nacionalnu nezavisnost. Taj pravać uveo je čitave narode, u izgradnju umetnosti, on je povezao umetfnik dom.

Gusle (detalj)

»Borisa

Što. se tiče samog folkloTa u užem smislu, tj. autentičnog folklora, može samo biti diskusija o načinu i kvalitetu njegovog izvođenja. U tom pogledu komipozitori su u više mahova pokretali ovo pitanje kod radija, ali bez uspeha. Zahtev kompozitora . obuhvatio je pitanje obrade narodnih pesama i kvalitet izvođenia. Do izvesnog. perioda radio je. aktivno podržavao obrade narodnih pesama, ali je DOsle napustio ovaj pravilan stav i vratio se improvizaciji narodne muzike na nivou „vulgarnog iafanskog pevanja pod izgovorom. da je to želja slušalaca. Tako je baš Radio-Beograd propagirao i sada baš propagira najprimitivniju vrstu folklora ne samo u emisijama nego i priređivanjem javnih koncerata ove vrste, Umetnička obrada narodnih pesama nekako se, kao zabra= njena roba, prokrijumčari s vremema ma vreme. Ali zato

veoma zvučno i revnosno trešti imosframi folklor u

obliku džeza. Nekoliko puta dnevmo! A devizne autorske tantijeme nagomilavaju se za strane autore ove džez muzike čija je osnova tuđ folklor koji je iz džumgle preko mjuzik hola i noćnih lokala najzad dospeo i do koncerine estrade, da bi strasmi ljubitelji ovoga, po mišljenju nekih, savremenog i muzičkog izraza padali u histerični trans.

Kako ne bi u ovoj, tako prefinjenoj atmosferi, naš folklor izgledao vulgaran, primitivan i prostački? Često čujete Šamiku iz »Večitog mladožemje« kako afektirano i feminiziranim glasom: uzvikuje: »Ah, tata, pa to nije nobl«!

I na kraju, ma postavljeno pitanje »dokle ćemo da folklorišemo«, odgovoriću: »A dokle ćemo da džeziramo?« ~

070 BIHALJI MERIN: Treba graditi, ali tako da se sacuva duh tekovine

.pOSTOJI nešto kao pseudonarodna umet

nost, lažni folklor. On je neprijatan kao i svaka neistinita umetnost. Toga ima na našim scenama, ma Yradiu, a ponekad i kao artikal za eksport, Potpuno bi bilo u redu da se fi neukusni izdanci jedne umetnosti, koja samo po svojim ·dalekim korenima ime veze sa stvaralaštvom „narodnih masa, kritički redđucira. Ali to treba činiti sa osećanjem za prave vrednosti: da se ne bi upropastilo ono što je istimski izvomo u našoj na-

rod dalje od svojih izvora u razvoju svoje civilizacije, To više poštuje autentični, naivni izraz narodmog oblikovanja. problema, ljudskog „razvoja je upravo u tome kako sačuvati narodnu umelmost u klimi munjevite tehnizacije. Kako graditi socijalizam, ne samo kao plan ekonomske rekonstrukcije, već i velike humanazacije ljudskog društva? Graditi ga tako da se sačuva dah i duh narodnih tekovina prošlosti.

Problem · očuvanja stavih boja i oblika lepote i naivnosti rukom rađenih i uobličavanih dela mije, izgleda, samo pitanje materijalne organizacije i pofpore. To je pre svega duhovni pro blem, Reč je o gubitku koj nameće civilizacija; zračenja veka tehnike, industrije, mašine i hemije bacaju u zasenak i lagamo razaraju dušd&vnu supslamcu i esteisku harmoniju starih kultura, Teško se stvaraju 'veštačka ostrva kojih se ne bi dotakao standardizirami dnevmi ukus,

Muzeji i instituti za folklor, škole i radionice žele da obnove usahlo vrelo narodne umetnosti. Razume se, prava narodna umetnost i umetničko zanatstvo koje po

"država marodno stvaralaštvo

nisu jsto. Ono prvo crpi sna gu iz običaja i spomena, iz unufrašnjeg doživljaja i utvrđenih tradićija. A. drugo je školovam prefinjen umet-

'nički stav koji se nadahnju-

je plodovima civilizacije i teži da potrebama jedaog umetničkog ikruga, presićenog tehnikom, pruži naivne i prvobime boje i oblike. Taj poduhvat ima svoju paralelu u slikarsivu ji u pla> \

Jedan od velikih ·

stici, „koji su se, otprilike prć pola stoleća, okrenuli umetnosti »primitivaca«, svetu Tahitija i ostrva Južnog Mora, a i u maivnom slikarstvu maitres populaires-a mastalog u džunglama velikih gradova. Prirodno, ta potreba za maivnošću i primitivnom snagom “izra žavanja, snažno. je uticala na umetničko zamatstvo. te

ono u muhu narodne umetlnosti, ali ustupajući zahtevima. “Tržišta i Jalgifikujući motive narodne umuelnosti, često svoje proizvode svodi na nivo tržišne robe,i špekulacije. ;

„Ja mislim — alo nijeđan drugi oblik društvenog razvia — socijalizam može i treba brižnim usmeravanjem i bplanskim zalaganjem da sačuva nepatvorene lepote narodnog stvaralaštva, *

loži

ŽIV. ZDRAVKOVIĆ: Folklor će i Sutra imot istu snagu...

AD se govori 6 folkloru treba razlikovati- čisti, izvori, autentični folklor, od onoga koji s servira u raznim banalnim olblicima. Ovo se mnarcčito odnosi ma muziku koja ima najneposredniju perceptivnu moć. Folklor je velika narodna fekovina, mneiscrpna riznica invetivnosti mmogobrojnih anonimnih stvaralaca, Ovo vrelo inmspirisalo je. stvaraoce · širom sveta, među kojima se malaze i oni najveći. Da navedem ssmo neke: Musorgpski, Smetana, Dvoržak, Čajkovski i u novije doba. Stravinski, Bar tok. | U doba XIX ' veka, od romamnitizma maovamo. muzička misao je obogaćema novim, svežim iđejama oko ko jih su stvorene velike nacionalne škole, Najznačajniji kompozitori, zahvaljujući inspiraciji šŠvog zavičaja ili narodnom duhu bogatih vre la drugih naroda, bez <itata wWtvaraju novo originalno stvaralačko delo, ša svežinom i osnovnim karakteristikama folklora. Oni ustvari mastavljaju impuls koji potiče iz same prirode i daju mu najvišu umetničku formu. Ovaj izvorni materijal imspirisao je i naše velike kom pozitore u prošlosti i danas.

Glava konja (ukras na štapu)

Čitav niz maših „muzičara, nadahnut snagom primitivne i autentične muzičke kul ture. stvorili su dela trajne vrednosti.

Nema sumnje da je folklor sredstvo koje će, kao u prošlosti, i danas i sutra zračiti istom snagom,

Međutim, · folklor ima i svoje naličje, koje se mnaročito ispoljava u muzici. Muzika je teren na kome se vrlo lako upada u krupne zablude kad je reč o narodn.j muzici. Razni, »veliki interpretatori« narodne mu– zike uspeli su da ovo blago potpuno deformišu, da ga izopače, da u njegovu čistotu unesu banalnost i {irivi-

ZUKO.DŽUMHUR: Radi se o lošem plasmonu i korisćenju 7gistg leDOg u ngsem {foikloru

našoj zemlji folklor su

izmislili novinari, A to mridje nikakvo čudo. Novinari su kod mas izmislili mmoge stvari, pa i folklor. Novinarsko udružemje mre rata mprjredilo je jednu Vveliku #foiklornu smotru na Sajmištu i pred Beograđanima otkrili i Malr Mokri Lug, i Makedoniju i Mutntenicu i Vranje, Tako je ustanovljeno da kod mas egzotika počinje već od Topčidera. Verujem da su te narodne igre našim čestitim beogradskim domaćinima i njihovim gostima, koji su j:dva u drugoj a najčešće u trećoj generaciji prestali da nose opanke i, sviraju u d:ple, pokazali »bogatu narodnu dušu«.

Zbog poplave folklora koja je kampanjski organizo~

JRaspeće (drvo)

rana posle ošlobođenja kod nas kao npjprikladnija forma za brzo uvežbavsmje mla dića i devojaka, dogodilo se da opet kampanjski mnalećemo na folklor, da ga maltene ignorišenmo. U svem tom haosu sitnokaluđerskog igranja i nije često bilo pra voga, izvornmoga i elemenitar~

jalnost, i đa u ovo nevino telo ubrizgaju OTfrOV.

Smatram da izvorni folklor treba čuvati i negovati kao riznicu, kao našu veliku fekovinu. Razume «e: ova primitivna manifestacija na še muzičke umefnosti me bi trebalo da bude jedina i glavna preokupacija našeg čoveka, čoveka iz muajširih slojeva, koji se nalazi na putu kulturnog uzdizanja i prosvećenosti, Treba težiti

đa se na bazi naše prošlo= sti i sadašnjosti stvori umetnost koja će biti kako tumač psihologije našeg na-– roda, tako i naših savremenih aspiracija.

noga folklora, umeitnošti još manje. Ali to ne treba da znači da sputavamo one koji istinski žele njime da se bave. Jer folklor je omo sa čim uvek možemo olići u najdalji svet. Treba razumeti i zasićenost folklora na domaćem tržištu, ali i na dobru prođu na koju nailazi na strani. Verujem da su i Meksikancima dosadili »scemibrerosi« i #evolvera dva i šareni ćebići preko leđa.

Radi se, uveren sam, o ponekađ lošem plasrmmanu i korišćenju onog zaista lepog u našem {folkloru,

«e sk

MILO MILUNOVIĆ: Sve što radim

inspirisano jea i

FOLKLOR bi kod nas morao da odigra pre sudnu ulogu u likovnoj umetnosti. Folklor i maše likovno nasledstvo. Ali kako njemu pristupiti, to je naj-

BORISLAV MIHAJLOVIĆ: Protiy pro{qnisqnja folklora \

FOLKLOR kao uzor za život — smrti do istrebljenja. · Folklor kao izvozna pretstava za golicanje egzotičnih prohteva sveta — problematičan, ;

Folklor kao kultumo nasleđe ·. dragocenost koju treba kohzervirati kao | sve spomenike prošlosti, možda čak i sa Panićem Surepom i Zavodom za zaštitu folklora, 94-40

bazireno na folkloru

složenije pitanje. Odavno, pre rata, bilo je pokušaja

da se na osnovu, kako folklora, tako i našeg likovnog nasledstva nešto kaže. Svi ti pokušaji u svom samom začetku bili su jalovi. Jer se folkloru prilazilo potpuno pogrešno. Slikati seljaka u svojoj narodnoj nošnji, počnimo od ovoga, znači upadati u ilustrativno žanr-slikarstvo, mogu skoro da ka.žem u turističko slikarstvo, koje je već masa slikara iz raznih zemalja radila. Da naveden rpimer češkog slikara Uprka, koji je sve običaje i. sve nošnje slovažkih seljaka preneo ma platno. Ali to je ostalo dobro za dopisne karte. Inspirisati se' na našem {olkloru jedna je nužnost. Pred nžma je nepresušni majdam. Ali direktno nešto kopirati, pa da se to vmadljivo vidi, takođe je pogrešno. Isto tako prerađivati u muzici pesme, to je isto, za mene što i na opa– nak st vljati belu gamašnu.

Za sebe mogu reći da sve što radim, i mrtve prirode sa ribama, i pejsaže, i kompozicije, da je sve fo inspirisano i bazirano, kako u boji, tako i u formi (arabesci), na tim dvojim elementima. 'Tojest, na folkloru i na našem likovnom nasleđu. :K (if ; i +

Folklor kao literarna inspiracija — prvorazredni ma• terijal za umetnika koji se dovoljno od njega udaljio i može da ga sagleda u rela-

cijama savr. i 0lMiopiatičkim, DVDA | DOE Ko tera folklor —ıo |\„može, dakle, da „istera nekoliko rrzličitih vukova. Najgori je onaj koji se pripitomio i na viklo, dosadno, pseći, viti repom,

KNJIŽEVNE NOVINE