Књижевне новине

Pesnik Goifrid Ben (rođen 1886) dugo je Živeo kao lekar u Berlinu. U svojim ranim pesmama prikazivao je savremenu stvarnost zajedljivo-ismevački. Njegovi noviji spisi, pretežno eseji i člamci, ireftiraju mogućnost oživljavanja pradrevne stva ralačke snage u čoveku kroz razum obezboženog sveta, Izabrane pesme i-

Meso, što je išlo golo.

Do usta pocrnelo

U srpu — čežnji:

Gottrid BEN ;

; OHIIIIIIII II IJ III HIT HIHIIH1?

PREVODU

YO e

zašle su 199386 godine. Pripađao je ekspresionističkom pokretu u nčmačkoj književnosti, blizak po shvatanjima pesnicima Teodoru Dojbleru, Georgu Hajmu, Francu Verfelu i drugima. U to vreme je bio

poznat i kao kritičar, oštar u tonu i skeptično nepoverljiv prema &Vim vrednostima.

Brzi vož

Mirko kao konjak. Mrko kao lišće. Crvenomrko.

Malajsko žuto.

Brzi voz Berlin—Treleborg i kupatila na Istočnom.

moru. —

od mora.

Zrelo savijeno. U susret grčkoi sreći.

kako je daleko leto!

Već je devetog meseca pretposlednji dan! Strmište i poslednji badem izgaraju u nama. Raskriljenja, ta krv, ti zamori,

Blizina georgina nas zaluđuje. —

Muškomrko se baca na ženskomunko:

(Nastavak sa i strane)

ljavala krupne trenutke, U tom vihoru, na svojstven načim, mada su i mnogi drugi preživljavali dane internacije, doktor PFerdo Kozak bio je nošen kroz zatvore i tamnice od severa do juga Italije. — »Predamnom su se odvijali događaji posebnog am bijenta i mirisa, bola i ljudske ragedije, nizale su se galerije tipova i ličnosti, što mi je pružilo bogatu građu za istinito opisivanje svega onog što sam u italijanskom ropštvu video i osefio«.

(GOVOREĆI o stvaranju svoje zbirke »Putešestvije u domovinu«, doktor Ferdo Kozak je nekako auTobiografski opisao svoje pre življene događaje i doživijaje. — »Počelo je io februara 1942 godine kada su me Italijani zatvorili u Ljubljani, gde su me držali mesec i po dana. Taj deo obradio sam u mojoj najnovijoj zbirci novela kao prvi, sa podnaslovom »Razbijena lađa«. Iz T.jjubljane prebacili su me u čuveni koparski zatvor, koji više ne postoji. U njemu su zatvorenici preživljavali veoma teška ponižavanja od strane Italijana. Kopar je za mene pretstavljao prvu u nizu ftamničkih · stanica do određenog mesta moje internacije. Ređale su se 'rst, Mleci, Ferara, Ankona, Peskara, Kjeti i najzad Kastiljone Mesarmarino. Sav ovaj put opisao sam u drugom delu zbirke, u poglavlju >» Pamnice«.

na Abrucima, na nadmorskoj visini od 1400 metaya, gde je klima bila nepodnošljiva nastavio je dr Kozak. Tu se sa jakim sunčanim zracima igraju ledeni vetrovi. Stanovništvu ovoga kraja civilizacija uopšte nije pružila ništa. Ljudi žive u primitivizmu i feudalnoj zaostalosti. Osamdeset kilometara unaokolo. nigde nema žćleznice. U toj punoj bedi, siromaštvu i ieškom životu mešta–na živio sam u tamnici, koja nije bila tamnica. Slobodno sam mogao da se krećem po malom muestašcetu, nikako van njega, ali ljudi uopšte misu smeli da govore sa mnom. Bio sam sam. Društvo

mi je pravio neki italijan-

ski pukovnik, koji je kao antifašista takođe bio interniran«. Posle mšle pauze, prisećajući se detalja iz života u Abrucima, gde je zbog sirašnog vremena dobio bronhitis, Perđo Kozak je nastavia opisivanje svojih doživljaja u Italiji, koji se hronološki nižu jedan za drugim u zbirci novela.

— »Tražio sam da me iz Mesarmarina prebace u nizinu. Premestili su me u nizisku šumu pod Majelom. Tu sam ostao do sloma Italije. Kada su na ovaj kraj navalili Nemci s namerom da pokupe internirce, pobegao sam. Ovaj deo mojih doživljaja opisao sam u poglavlju »La maddre Majela«. Sledeći je »Juriš na Ateso«, gde sam, · posle bekstva iz Majele, došao i doživeo oslobođenje«. \

Ferdo

svetio — životu u barakama, koje su za internirce formirale savezničke jeđinice, i svom odlasku u prekomorsku brigadu i povratku na oslobođenu feritoriju. To su poglavlja »Baraka br. 3« i »Prolećnja priča«.

— »U kompoziciju ove knjige — primetio je Kozak — nisu dolazile druge stvari, jer bi karakter zbirke bio poremećen. Međutim, nastavak opisivanja kasnijih događaja nije isključen. Ovaj

Kozak

takođe štampanoj posle oslo bođenja, obradio događaje između dva svetska rafa, dok »Putešestvije u domovinu« pretstavlja nastavak do završetka Drugog svetskog rata, odnosno do piščevog povratka na oslobođenu teritoriju. Prema tome, logično bi se moglo očekivati da autor ova dva dela obradi i posleratnu materiju i svojim novelama da jedan „uokviren vremenski oblik svog života i doživljaja.

rdom Kozakom

1944. godine iakođe pretstavlja bogat izvor građe za norele. Isto tako, bogata građa nalazi se u periođu posle mog povratka na oslobođenu teritoriju u Beloj Krajini. Ali, to je stvar budućnosti.

— »A šta sada radite«?

— »Pišem dramu. Opisujem doživljaje iz predratne ljubljanske sredine. Detalje vam ne mogu izneti. Koncepciju imam, ali kako će na kraju sivar ispasti, viđećemo. Zato ne bih želeo nešto više da kažem nego što sam već rekao“.

Inieresanino je primetiti da je doktor Ferđo Kozak odmah posle rata štampao svoje dve drame, koje su igrane u Ljubljani pre rata, »Vidu Grantovu« i »Profeso= ra Klepeca«. Sada se ponovo vraća pisanju drame,

NA kraju razgovora in: feresovalo nas je da li je dodeljivanje »Prešernove nagrade« iznenadilo doktora Ferdu Kozaka,

ı m »Nisam očekivao ovu nagrađu — rekao je književnik Kozak. Međutim, možete i sami pretpostaviti, obradovao sam se OVOm najvišem kulturnom priznanju, koje se svake godine u februaru dodeljuje književnicima, Kulturnim i naučnim radnicima. Za mene, kao i za svakog dobitnika, »Prešernova nagrada« pretstavlja mnogo«.

Najviše kulturno priznanje NR Slovenije »Prešerno=va nagrađa« pripalo je književniku Kozaku za njegovo najbolje delo, koje je — ka-

— „To imam u zamisli, — ko je sam rekao — pisao sa

Žena je nešto za jednu moć. A ako je bilo lepo, još i za Oh! A onda opet to biti Te nemosti. To proganjanje, Žena je nešto sa mirisom.'

&ledeću! pri — svesti!

Neiskazivo! Ođumri! Rezeda. U tome su jug, pastir i more.

Na svakoj padini je naslonj Ženskosvetlomrko se povodi

Drži me! Ti, ja padam!

ena po jedna sreća.

muškotamnomrkim:

Tako sam umorna u pokliljku.

Oh, taj bolesno slatki Poslednji miris vrtova. —

(Sa nemačkog: Ivan Ivanji)

- Kalul

Valenije: Kaftul rodio se oko 87 g. prem. e. u Veroni, Došavši rano u Rim zabrujao je na SVO joj melodičnoj liri kao vesnik jedne move Umetnosti, doile takoreći mepoznate u gradu vojnika i pravnika. Savremenik: vojskovođe · Cezara, Cicerona »n3a3jgovorljivijeg potomka Romula«, istoričara Salustija, filozofskog pesnika Lukrecija i ostalih veličina rimske pro> ze kojm se bujno razvila u to burno vreme Dropadanja Republike, Katul je progovorio pod uticajem helenističke po

Živimo, moja Lezbijo,

Sve klevetanje strogih staraca

ezije. novim. izrazom i osećanjem. U svojim du žim pesmama Katul je

"aleksandriski doctus po

eta, a u kratkim, gde se ni ma koga nije ugle-

· dao, .najveći rimski sub

jektivni liričar. U Kafulovoj zbirci (koja sadrži preko 100 pesama) majlepše su ljubavne pesme o Lezbiji, Među ovim pesmama odlikujt we dve, od kojih prva iznosi Kafulovo stra ano osećanje mladićke ljubavi pune obesti.i ne stašluka, u doba kada su se on i Lezbija VOleli punom uzajamnom ljubavlju.

i volimo se!

smatrajmo da ne vredi ni prebijene pare, Sunce može da zađe i da se ponovo vrati, a mi, kad nam se samo jednom

ugasi kratka svetlost

u večitom mraku treba da spavamo,

Daj mi hiljadu boljub zatim idućih hiljadu,

aca, zatim stotinu, zatim drugih sto,

zatim još drugih hiljadu, zatim stotinu, zatim, kada ih buđe mnogo hiljada izmešaćčemo ih, da im ne znamo broj,

il: da ih neko zloban

ne bi urekao

kada bi Žžnao koliko je bilo poljubaca.

A u drugoj razočarami pesnik opisuje &VOju nesrećnu ljubav, ko-

Lezbijo, kazala si

ja iako izmenjena zbog nevenstva „Lezbije ne menja, svoju snagu,

jednom da samo MKutulu

pripadaš

i da ni Jupitera ne bi volela više nego mene. Tads sam te voleo ne kao običnu ljubavnicu

već kao otac što vol:

decu i porodicu.

Sada sam te upoznao, pa ipak, još više te

iako mi sada mnogo

volim, manje značiš.

Pitaž kako je to moguće, Takva nevera tera

ljubavnika

da više voli ali da manje poštuje. |

Kao većina lirskih pe snika, i Katul umire u najlepšim godina , (oko - 54 g, Dr. m, e.) jer. »kKo=

ga bogovi vole umire

mladđ«. (Prev. Katarina Rajčević)

Rimske žene

KNJIŽEVNE NOVI

— »Za opisivanje veoma zahvalan materijal pretstavljalo je mesto Mesarmarino,

OSLE ovoga, o Ferđo Kozak je u svo joj knjizi dva. poglavlja po-

odgovor pisac je dao na naše pitanje, bolje reći primed bu da je u svojoj prvoj knjizi novela »Od rata do rata«,

doktor

rekao je Ferdo Kozak. Boravak u Bariju, gde sam se nalazio u našoj

vojnoj misiji nirca. BR._A.

Ferdo KOZAK: (Odlomak)

Šnja koju sam, belu i raškošnu, video

pored upola srušenog zida u predgraču Trsta. Ali je njenu radost već zagriala prljava, zagasitozelena morska voda koja se penušala iza debelog prozora kabine. Sedeli smo okovani u tesnoj prostoriji starog: parobroda koji je saobraćao između Trsta i Kopra. Ćutali smo i samo bi pokatkad blago zyekmuo lanac kojim smo bili povezani... Osluškivali smo Jlupu brodskih mašina i jedva primetno izdizanje i spuštanje broda. Kroz otvorena vrata do mas je dostizao. gorki dah mora pomešan sa meopredeljenim mirisima hladnog prolećnog vetra. Prekoputa nas sedele su na dugačkoj klupi žene iz okoline Kopra koje su se s praznim košarama i kotaricama vraćale s iršćamske pijace. Posmatrale su nas svojim mirnim, seljačkim očima koje su izgledale bezizražajne, valjda zbog prisustva mnogobrojnih karabinjera. Na njima se. videlo da su navikle da pasivno shvaćaju prispodobe života i zakopavaju ih u sebe, kao da ih zagrću zemljom. Pored toga sam na ovim licima čitao smernost i pokornost, tragove vekovne iradicije, tragove saženog i ranjenog života kojim su živela davna pokoljenia pre njih, pa i one same. Ovdeonde bi poneka od njih laktom gurnula svoju susetku i nešto joj prišapnula, našto bi susetka maličak nagnula glavu k njoj i opaljenom rukom klizila po ivici košare.

Tek kad smo prevalihf polovinu puta, seljanke su se nasitile te zabune i ćutanja. Počele su da razgovaraju talijanski, svojim na ročitim narečjem, i dok su tako brbijale, oči su im ostale, isto kao i pre, sasvim mirne, kao. da su uperene u prazninu, slične nizu za gledanih smeđih prozorčića usred razrovanih, zemljastih, skoro bi se reklo, tužnih ženskih lica. Jedan od nas je, onako okovanih ruku, nespretno upalio cigaretu. Pz

»Ko su ove žene?«

Pogledao sam ga začuđemo.

»Pa naše SU...«

»Kako žo — naše?«

»Ovde iz okoline. Sve naši ljudi...

Ćaskanje je prestalo i smeđi prozorčići se iedva ·primetno povećaše i zaokrugliše. Na

J~ uvek mi je u očima cvetala itre-

kraju usta jedne od njih pojavi se nešto {o

plo, što je ličilo na osmeh. Karabinjer iskraj vrata jumu put te žene i zamahnu svojom snažnom, crnom dlakama obraslom rukom, Ali se predomislio i nije je udario, već je, zacrvenevši se od ljutine, nogama gurao korpe po pođu i terao žene iz kabine.

»Via! Subito, subito! Andiamo!«

Seljanke su poslušno ustale i tiskale se na vrata. Kad smo. ostali sami, karabinjer stade usred kabine i zabaci ruke na leđa.

»Rekao sam vam da vam je zabranjeno razgovarati! Ni sa kim!«

»Niko nije ni sa kim govorio...

'Karabinjer nam obmu leđa i popravi pojas o kojem je visio težak revolver.

»Banditi!«

To je otsada zvaničan naziv za nas i on ga je prvi izrekao. Pored prozora s leve strane klizali su polagamo pusti obronci obale, nalik na hrpe kamenja ili na gomile stvrdnutog, sivkastosmeđeg blata. Samo bi se pogdegde iz ove pustoši pojavile grupice kiparisa koje su opominjale na svežanj crnih kopalja. Najzad se pojavila i varoš sa SsVOjom kateđralom — kao zaboravljena lađa u mrtivom zatišju. ,

Dok smo izlazili iz parobroda, oko nas se skupila gomila čupave.dečurlije, dok su naš, poizdalje, nepoverljivo posmatrali stariji ljudi. Iako su ovakve parađe.za njih bile već svakiđašnja stvar, ipak im je nekako dobro dolazila u besposličarskoj dosadi skromnogš pristaništa. Pokazivali su rukama na nn, premeštali upola ugašene opuške iz jednog kraja usta u drugi i najzad nam jedan za drugim obrnuli leđa. Vukli smo se uz malu klisuru i u nas se zaganjao vetar iz zaliva, 'donoseći dah vode, smrad blatnjavih plićska, riba i tek probuđenih {trava MKraških poljana.

Pred nama se ukaza kazniona, ogromna zpgradurina u obliku pravougaonika, čije je pročelje gledalo na drum kojim smo došli. Otvorila su se teška okovana vrata i našli smo se usred širokog dvorišta. Pravoreći, to i nije bilo dvorište, već niz pregrada koje su visoki zidovi odvajali jednu od druge. Sredinom dvorišta je put, sličan hodniku, vodio k vratima: zatvova. Doista. pametno uređeno dvo vište za šetnju kažnjenika Kad bi glavna vrata usule određene grupe, odmah bi ih rasturili po tim odeljenjima te tako nijedna grupa nije mogla da vidi druge. Navrh centralnog zida bilo je stražarsko mesto. Tuda se, po hodniku, ograđenom gvozdenom ogra– dom, šetao stražar i imao pred očima jata zatvorenika u svim odeljenjima.

U jedno takvo odeljenje, opkoljeno Vvisokim zidom, smestili su naš transport. Skinuli su ham: lance i ostavili nas same. Zatim je počeo doček, odnosno preuzimanje i to je traialo neobično dugo. Za svakog od nas došli bi stražari i odveli ga sobom. To se ponavljalo toliko vremena, dok, najzad, nisam 0Ostao sasvim sam u praznoj ogradi.

Bilo je pozno posle podne i sunčana svetlost je postala sivožućkasta. Činilo mi se kao da u uglu pregrade, kuda se ulivala preko visokog krova, ćuti ljupko i dobroćudno biće koje svojim prisustvom ublažava moj umor i samoču. Ova zlatna svetlost je značila zavodljiv mir, radost prvos proleća i Dprimamljivu slast toplote. Sasvim sam uronmio u taj blistavi cvet života te bih skoro zabcravio prljavu struju vremena koja me doplavila među ove zidove kao u dno ogromne Ramene kade. Zato me utoliko jače proželo kad sam ustao sa zemlje i obazreo sc oko sebe. Svuda okolo tvrda, snažna, surova Dpesma kamenja i gvožđa! Iz visokih, pustih zidova u mene su mrgodno buljila velika okna sa debelim rešetkama i kud god bih obrnuo pogled, svuda se ukazivala ista mračna sliRa. Kamen i gvožđe, kamen i gvožđe, uvek i samo kamen i gvožđe! Ovo je, mislio sam u sebi, lik ljudskog društva, strog, bezdušan #• srdit, koji je, pored toga, na čelo prikačio i veliki krst koji je prilagođen prilikama. Pravda je slepa, a u ovim vremenima se otresla svakog izgleda i kao bludnica se spanđala sa onima koji su imali svu vlast i moć u rukama.

Tada velikom praznom prostorijom odjeknu gvožđe. Crrink... cink... cink;.. cC-r-r-ink! To je bio znak da se popodne ispunilo DTvim večernjim senkama. Ustaljeni običaj i obavezan posao po svim kaznionama Italije. U ovo vreme su gvozdenim šipkama ispitivali rešetke na prozorima svih ćelija da nije

Rastko Petrović: „Brod je lagano silazio niz Tropiku“

se kroz -

|O utešostotije “ OomovDinu

ko preko dana prepilio mreže. Hiljade i hiljade zatvorenika širom države su u OVO Vreme slušali ovo razigrano i istovremeno setno pozveckivanje: ocrrrihnk... cink... cink... cr-r-r-rink! I hiljade čovečjih udesa je u Ovome gledalo opet jedan izgubljen dan, 30 da im se iz života izmakao dragocen delić i pao u Čutljivo ništa zaborava.

Već mi je čekanje postalo nesmosno, kad dođoše dva stražara da me vode. U velikoj prostoriji, sličnoj skladištu, u koju su me odveli, našao sam još pet-šest drugih i na njihovim licima ugledao nešto, čiji mi je sadržaj, doduše, bio nejasan, ali me odmzh, čim sam ih ugledao, upozorilo na se. To je bila nekakva prostačka veselost i zlobna spremnost za posao koji im se jako dopadao i zabavljao ih na svoj način,

Doveli su me usred sobe i tu sam morao da se svučem do kože. Sve što sam skidao, odmah su vukli k prozoru i dugotrajno preiresali svaki komad posebice. Odvaljivali su podlogu kaputa, previjali đonove cipela i zabadali u njih dugačke igle, pregledali svaki šav, svaku mrskotinu. Meni se činilo kao da namerno odugovlače pretres. Kad su svojim debelim rukama gužvali ivice pantalona, mahnuo sam glavom i potsmehnuo im se. Onaj koji je stalmo stajao pored mene, pogledao me otrovnim pogledom.

»Samo se ti smej! Engleska pila je kao dlaka i mi smo navikli na ovakve ptičiće kao što ste Vvi!«

Kad su pregledali odelo, prihvatili su se mene. Bilo mi je hladno na ledenom kamenu i koža mi se naježila. Ali su me proželi Jos ledeniji žmarci kad su me oni počeli pipati i dodirivati. Morao sam da se previjam napred i nazad, da dižem ruke i noge, da otvaram usta da bi mi debelim prstom pipoli ispod jezika i niz nepca. Bilo je nešto neizrecivo mučno u ponašanju ovih ljudi i grlo mi je stezao bol. U ustima i celoj svojoj unutrašnjosti osećao sam odvratnu, ljigavu gorčinu koja me nije ostavila ni kad sam se konačno obukao i uz široke stepenice pošao za stražarom na prvi sprat. U mislima sam bio toliko otsutan, negde na drugoj obali, daleko od svega ljudskog, da sam jedva primetio gvozdena rešetkasta vrata hodnika, pa onda na levoj strani ogromna debela vrata u Dpojedine ćelije koja behu optočena gvožđem i snabdevena mmogobrojnim jakim zasunima, 'Uzgredno mi se utisnulo u pamet i to da su prozori u hodniku obmuti napolje te se tako ćelije dobijale svetlost samo iz dvorišta,

U ćeliji, kud su ih oterali, naši su već uređivali svoje ležaje. Unutra je bilo mračno, jer je ogromni, neobično debelim gvozdenim Wrstovima osigurani prozor gledao u zid nekakvog prizitka. Dohvatio sam preostalu slamnjaču i nafrpao u nju slamu koja je ležala na podu. Zatim sam legao i čekao one koji su otišli za pokrivače.

Ćelija je bila velika, kao i sve u ovoj zgradi. Bilo mi je kao da ležim u mrtvačkoni sanduku od kamena i jedino me ometalo nervozno brbljanje ljudi iz našeg transporta te se nisam mogao potpuno pređafti ovom tsko izrazitom osećanju. Bio sam umoran i jedva mi je padalo na um da ceo dan nisam UZeO ni zalogaj hleba. Stigao sam u drugu stanicu, razmišljao sam u sebi, a da se u meni nije probudila radoznalost šta će biti docnije, Tada sam na tavanu spazio žmirkavu mrlju svetlosti zelenkastorumenkaste boje. Čudio sam se otkud je dospela u ćeliju. Verovatno je prodrla kroz prozore hodnika, pa onda kroz pukotine vrata ćelije. Ležala je tu ma tavanu, neobično topla i ljupka, kao otsjaj mora u zalivu i prelivala se blistavo kao tiha \svetia svećica i dah nečeg Drostramog, slobanog i svetlog, što se nalazi napolju. Ćoih PAR P PLOVO | živi od okvakvih svet~

bajki. Život je gruba kuća od kamena i gvožđa, puna tame i šupljeg besmisla pa se samo otsjaji snevanih širina pokatkad pri kradu u nju i'slatkim sjajem lepolo salo: ju srca, dajem lepote zagre-

(Sa slovenačkog: Dr. Milan Rakočević)

lakoćom, imajući bogatu materiju iz svog života inter~

ot koji | nestaje

»Iz mrivila prirođa se budi

u radosti nežno srće pliya

zora blaga vešsne erbo rudi

slast, — milina svuda se rar» liva...

Pevao je šezdesetih i sedemdesetih godina u zemunskoj »P9dunavci« i Novakovićevoj >»Vili« Milutin I. Stojanović, ioplo, isRreno, i oduševljavao mnoge SVOje savremenike, a damas retko za njega da znaju i &Vi istoričari naše književnosti.

Stojanović je rođen u Beograđu 1840, gđe je svršio i #imnaziju i Licej, pa je onda studirao u Švajcarskoj i Francuskoj. Neko vreme bio je profesor gimnazije, a zatim je, Zbog bolesti, prešao u Ministarstvo prosvete za činovnika. Bio je još poznatiji kao prevodilac 78 Narodnu pozorište. Preveo je oko tridoset komađa, ođ kojih su neki prikazivani sve do Prvog svetskog rata.

»Milutin je u društvu bio važZda mirna šaljivčina — piše jedan njegov savremenik, a posleđnji trenuci njegova Života (umro ije 1871) pristali bi uz ma kakvog majvećeg stojičkog filozofa. Čas po čas izveštavao je on one oko sehe o tome »kako, se uumire« (umro je od tuberkuloze) ...a kad mu je tužna majka prinela „sveću, on ju. je šaljivo zamolio da se ostavi toga, jer, veli, »vidim „ja, majko, umreti i bez sveće!«

»Gospođinu Milošu Cvetiću na đan jubileja (25) 19 Dek. 1887. Nemanja početak srpske je

države,

»Nemanja« početak i ivoje je

slave,

To pravi meteor poleteo fi si,

'Dreptiš u sJjajnosti al još'

zvezda nisi.

MDnajemo {i vence al ne damo ~-

mira

Dok ne stećeš ime srpskoga Šekspira. I glumuj i piši — u fom imaš vlasti Bilo u ješen sazri io Je puno slasti.«

Ovu čestitku poslao je iz Valjeva Ljubomir Nenađović piscu »>Nemanje« na dan njegove proslave. Posveta je mmnapisana DA poleđini »karte pohodnice« na kojoj, pored bosvete, piše latinicom i čirilicom »Lijubomir P. No. nadović, penzioner-Valjevo«,

Cvetić je bio istaknuti glumac, glavni reditelj. i »direktor Dozornice« tađašnjeg Narodnog pozorištla u Beograđu. Njegova istovriska drama »Nemanja« bila je u &voje vreme povođ mnogih mnmagađanja i diskusija, ko je njen pisac, kad je ma anonimnom konkursu Narodnog pozorišta dobila prvu nagradu, Misleći da ju je čak napisao neko iz dvora, hvalili su, je i više nego što je zasluživala, Duhoviti „Nenađović, kao to,se vidi, nije upao: u. tu grešku. On je svoj pozđrav i hva• ju postavio usšlovno..I nije DO“ grešio. >»Nemanja« se danas pam-

: ti više! u istoriji, i

Daroviti pesnik i jeđan od naj“ poznatijih boema Beograđa izme đu dva rata, Rade Drainac-Rađojko Jovanović bio je u svemu pomalo neobičan, pa i u svojim usmenim i pismenim izjavama naklonosti i ođuševljenja „prema delu ovog ili' onog književnika,

Tako je on imao možđa i mnogo bližih prijatelja i drugova, sa kojima, je provodio đane i moći po kafanama, nego što je to bio, i u to vreme, pesnik i POzOrišni Kritičar Milan „Deđinac, ali Drainac je njega i kao književnika i kao čoveka ođuvek cemio i to u Sšvakoj „prilici, na njemu svojstven način, izuzetnu isticao. |

Kad mu je izašla zbirka stihova »Bandit ili pesnike napisao je, poređ štampane posvete iznad poznate njegove pesme »Odlazak« (»Zornjača celu nođ među živinom sada izleče iz KOkošara...«) i svojeručnu pošsveiu, ali ne piscu »Otkrovenja« Rastku Petroviću, pod čijim je očigleđnim uticajem napisana ova pasma, već prijatelju „Dedincu: »Dragom prijatelju i velikom pesniku Milanu Dedincu, sa bpozdravom. Rađe Drainac. 6 juna 1926«. Na jednom primerku »HMrotikona&« „sačuvana je još jedna njegova svojeručna posveta istom pesniku: »Velikom · „pwprijatelju drugu sa leve obale i ozonskom (?) pesniku Milanu Deđincu, 8 pozdravom Rađe Drainac.«”

Najzanimljivija, takođe #dvVOstruka, posveta Deđincu nalazi sa na Drainčevoj malo poznatoj knjizi — »Lirske minijature“, koja je objavljena 1926 »U 150 primeraka ođ kojih 50 za prijatelje a 100 za prođaju« (»Va· gabunda od septembra dđo marta...e — »Moja pesma«). Svojbručna posveta glasi: »Dragom i simpatičnom Milanu „Deđincui, đivnom pesniku sa divljenjem It. Drainaca, e štampana: »Vama: Dedince, Rastko (Petrović), Ujeviću (Tin), Vinaveru (Stanislav), Matiću (Dušan), Manojloviću (Tođor), Carissimo Bijeliću (Jovan), | „Palavicini (Petar), Tartalja (Marin), Petrovu (Mihailo), Buli (Moni de Buli), Na stasijeviću (Momčilo), Aleksiću (Dragan), Tokinu (Boško), Anuška (Bajloni), gce Milošević (?), Stanojević (Veljko), dr M(onjeviću (Dimitar), Brozoviću, Nevisštiću (Ivan), Galogaža (Stevan), Alfireviću (Frane), S. i D. Timotijeviću, Ratkoviću (Risto), Trajkoviću (Nikola), Biliću (Saša), TBistoviću (novinar), Jerkoviću (Dušan), Jeliću (Milosav), M" Duniću, B„ Grahovcu, M, Prtuni ću i drugima, preko vas, na dal! ovo nekoliko južnih ekštaza ume BU pisma, Rade Drainac«.

il S. P.