Књижевне новине
'OZNANSTVA
Budi gostoprimljiv
. prema strancu
—
ALA bašta pred serijM skom: kućom — dva odeljenja u prizemlju, tri na spratu. Ikor otvara vrata. Pored njega stoje dva mala rumena Ikora, čefvorogodišnji i „sedmogodišnji sinovi koji liče na oca kao mali lavovi na lava. Madam Ikor, svetlosmeđa, mlađa že na, lepih crta u širokoj vunenoj haljini, kaže: »Imamo još jednog sina, najstarijeg, on je u školi... Nađam se da će ovoga puta biti devojčica«. Atmosfera porođice me obuhvata, zaboravljam · „zašto sam «došla i čini se da Smo se odavno upoznali.
Sve naokolo je skromno, utilitarno, bez ikakvih pretenzija za »galeriju«, sve je nenamešteno kao što su otac, majka, dečaci. Soba za rad ima daleki vidik na planinski venac... »U dolini je Sena, objašniava Ikor. Ovđe sam miran. Ne može se raditi u Parizu, čoveka iscrpljuje galama, nemir«.
— Ako me moje sećanje ne vara, u vreme kađa sam odlučio da napišem roman »Sinovi Avrama« (Les Pilg D' Avrom) predđviđeo sam da obrađim u celini odomaćenje jedne inostrane jevrejske po rodice u Francusku. Eto, s toga je uzet moto: »budi gostoprimljiv prema strancu jer ćeš i ti jednom bi stranac«. Bilo je to plodonosno, ali je u isto vreme bilo i teško i, razume se, da je vrlo dugo trajalo, nekoliko generacija. Čini mi se đa mi je bio prvi zađafak da utvrdim genealogiju. Jeste, kao Zo·la. Trebalo je ustvari naći čitavu gamu ličnosti, dovoljno široku da iznesem principijelno moguće »slučajeve. Dakle, pre no šta sam počeo da pišem „predvideo sam približno siluete glavnih ličnosti.
Razume 'se, siluete su tek razvojem postale plastične. U početku ja uistinu nisam Imao više nego glavne linije intrige, ostavljajući doc gađajima da 'tvaraju azvoj. Rezultat: mnoge ličnosti koje sam zamislio ostaler:su'nepofpune, a druge su nepredviđeno narasle.
U ovoj nehotimičnoi prilifeTac!!!, u preterano zbijenom preizobiliu likova koji su mi se nametali, — a s druge strane jednostavnost do koje mi je stalo — preživljavao sam strah ne znajući Više šta da brišem, šta da ostavim. Mogao sam, naravno, da utvrdim jedan rigoTozan i detaljan plan. Međutim, kako kaže Standal, »praveći planove ja se sledim.« ·
Do sađa je prođato skoro dvesta hiliada primeraka nastavlja profesor liceja TIkor, sada mnogostruki milionar. Ali ja nisam ni »za dlaku promenio svoj Živol.. U stvari je taj Pri Gonkur takva slučajnost! Molim vas, imao sam pet glasova, jedan se uzdržao... a đa sam imao četiri?! Toga dana sedeo sam sa svojim izdavačem, Alben Mišel, u kafani... Da, razume se, šaputalo se da sam ušao u najuži izbor.. knjiga je već bila štampana u pethiljada primeraka svega. Elem, „čekali smo rezultat: moja žena, on i ja. On je bio strašno nervozan (ova nagrada donosi vrlo mnogo izdavaču) a ja sam rekao:
| Bog Jkor — duobiln
da odigramo koju partiju šaha. Bio sam potpuno miran. Slažem se „nije to mala stvar da prođu dvesta hiljada primeraka umesto pet ili deset hiljada. Ovako ću moći nekoliko godina potpuno bezbrižno da radim. Ostaću ovde, u Kormeju, kupio sam jedan poveći teren na kojemu ću. sagraditi kuću... Treba nam više mesta, videli ste moju decu... Žašto da promenim način života? Radiću dalje...
— Ostaćete profesor u liceju? «
— To neću moći... Poslednjih godina radio sam tako mnogo: škola u Parizu, pet puta nedeljno časovi, saradnja u časopisima, „romani... Daću ostavku u junu.
Prelazimo sa ovog pitanja na jedno zamašnije, na pitanje slobode. Tolstoj je pisao: »Gde je ta granica slobode, ko zna«?
— Ja sam #dindividualist, pristalica neograničene slobode. Ne mogu da podnesem moralni geto, ne mogu da rađim ako sam priklješten uza zid; potreban mi je vidik. Sloboda je i pravo na zablude i greške i poštovanje ličnosti. Pužad? , Demokratija je ovde paralizova-
Rože Ikor
na... ali slomićemo Pužada! Ja verujem da prava sloboda uvek nalazi mogućnosti za slobodu. Pa mi smo u zemlji Drajfusa! Sloboda duha uvek je đovodila do napretka i sprečavala nepravdu.. To vam je jedan neprekidan proces. A čim se smatra da je nešto definitivno postignuto to znači stagnaciju. Mo ra se smelo kritikovati i braniti. Znam da je to kod vas urađeno. Mene je zadivio stav Tita četrdesetosme! Nije vam bilo lako, zar ne? A koliko je to bilo značaino za Evropu. I sada me oduševljava vaša politika mira... na istom tom Balkanu koji je uvek bio kao bure baruta... Nameravam da pišem o ljudima moje generacije koji žive pod „neprekidnom pretnjom „rata, o sinovima koji će se boriti protiv rata, a istovremeno da postavim nekako odnos između indiviđue i društva...
— Kada sam #dosetio da sam pisac? Mnogo ranije nego Što sam išta publikovao. Ali izvesnu sigurnost sam stekao tek mnogo #ZHasnije. Covek treba u mlađosfi da stekne sigurnost i solidnu podlogu za rad jer je ka-
snije toliko zauzet nemifom života da ne postiže ono što bi trebalo. Biti stvarno ono što si — izgleda mi najvažnjje. Izveštačenost i nepri-
ik Gonkurove nagrade za 1055
rodnost ne vodi ničemu... U umetnosti i u životu treba eliminisati sve što je izlišno i pleonastički, čini mi se da je to formula i za lepotu.
— Počeo sam da pišem sa petnaest godina, a u svojoj osamnaestoj „godini „pisao sam roman. (Tai mi je rukopis propao). Zatim sam objavio melelizo brošura o 'storiji, ali to je bilo posle završenih studija. TI u ropstvu sam pisao jeđan roman koji sam morao da spalim zbog Nemaca. Posle rata radio sam dve godine na romanu „»Kroz pustinju« (A Travers le Dćsert«) a pedeset prve »Velika sredđstva« (»}l,es grands Movems+). Pune četiri gođine radio sam na romanu »Sinovi „Avrama«, i sve fako neprekidno dok sam završio još dva romana.
— Oh, đa odmor! Mene odmara sport. Prokrstario sam svoju zemlju na biciklu, igrao sam basket bol, tenis. Mislim dđa je neophodno baviti se sportom u naše vreme...
— A spokojstvo...?
— Moja žena donela mi je spokojstvo. Ako bolje pogledate zar nie ieđini mogu–ćan mačin da se nađe mir: žena, deca, prijatelji? Ljubav i prijatelistvo stvara po verenje u sebe i poverenje u ljude.
— A Pariz, dao?
— Pariz je konsfanini 3uhovni pokretač. On ne dozvoljava učmalost i ravnodušnost; njemu se treba uvek iznova vraćati. Volim da šetam pariskim ulicama bez cilja — flane — da lutam iz jednog kvarta u drugi. Koliko ie raznovrstam taj grad — u njemu se sve dodi-
šta vam je
ruje, sve izmeša: radnici, umetnici, buržuji... Pariz, tu Pari — je pravi antige-
to. On je građ cveća i ideja... Da, novac igra veliku ulogu, ali se danas više ne štedi kao pre, Francuz voli da jede vrlo dobro, on se ne hrani već se gosti. Postoji iz vesna bezbrižnost, ali to je samo nankn. mostojao je o*por i postojaće.
— Vaše težnje?
— Da rađim nesmetano u jednom smirenom svetu, to želim za sva ljudska bića. Ali smirenje je vrlo retko jer me progoni opsesija rata. Čini mi se da je sve što teži Tai reakcionarno i zaosta0: — Učestvujete li u nekoj političkoj stranci?
— Znači đa li ja vodim neku akciju? Ne. Moja akcija je moje pero. Borim se za restauraciju razuma prožtiv misticizma...
Setamo. Ikor mi pokazuje pejzaž, voćke u cvetu, ravnicu, planine. Profesor nabra ja imena, pođafke... Dolazimo do uzvišice na kojoj je 4 „đema terasa. pred nama je BELA VISTA: Dolina sa Senom.
— Vidite, onde na zaokretu... do onog mesta dolaze parobrodi s mora...
Ikor se dogovara sa minom o letnovanina ma našem Jadranu, ispraća me na stanicu i kad voz nailazi on se oprašta: »Do viđenja u Jugoslaviji.« Julija Najman
Dva noć je potmulo duga u žilama i
i mučna kao buđenje posle nesvesti, pa
: mi se u njoj, pocepanih obrisa, javljaju sve one mnoge i bivše tame koje &u me nekad obvijale. Sam sam, i preda mnom su čvrsto zaklopljena vrata. Dah je to samo u meni što me oblačnim tkanjem obmana truje, šlo me ovakvog sa ispucalim grozničavim „usnicama neuhvatljivom nežnošcu mami i što kao žiška poslednja s bolnim: cvrčanjem sagoreva, a ipak se raširenim zenicama u vrtoglavom kovitlanju priviđa prastaro mitsko ptiče ustreptalo kojega čežnjom zvasmo pred pupovima prolećnim. Tad slutim da se iz bezdana sviju može spasiti ako otvorim vrata; jedan je to napor i jedan korak samo do varavih zvezda, do otajnosti prostora, do puteva što jutru dohode. I ja
"od stola ne ustajem.
To beše ime što je imalo svoje obličje, a sada šta je? Vrata su preteško zatvorena, a meni se čini da ću svoje nedostupno de-
tinjstvo naći kako se skrušeno kraj praga.
stislo i ćutljivo me čeka da ga večito za njim neuflešan nastavim u požudnoj omami. Ali današnji ja sam samo sena*u nepregled-
noj zgusnutoj magli, sena što bezrazložno po
okeanima željenja bludi, istrajno i mučno očekivajući da se neki nemilosno iskidani konci sastave i da se neke, posivele u neplovljenju, papirne lađe opet bezbrižno otisnu po potocima dečjim. Ruke se vratima alapljivo pružaju dok ih već sputava gorka misao da me to možda bezmerna pustoš sebi priziva i da ću na bledom videlu tek ukočeno lice aveti detinjstva spaziti, Ne dižem se...
Rasipao se nestašni klokot smeha zrakom, a ovog sadašnjeg trenutka više ne postoji ni kao mrlja na platnu vremena. Huji nezaboravljeno jedam nestali vetar aprilski i glasno me opčinjava da krenem ka stazama što visoko vode iznad grada u sutonjim isparenjima. Pa sanjam stokrako da su mi drhtave usne opet sastavljene sa krhkim mekim likom koji je ležao zagubljen u travama sećanja. I imam onda uznemirenja i slutnju, himeričnu kao u bunilu, da se iza vrata nalazi neka devojka ogrnuta modrnom materijom, sva elerična, za čije poslojanje nisam znao, a koja je vernom napregnutošću koračala kao progonjena i konačno našla svoje sumorno utočište fu, na mom zanemelom pragu. April me pokojni diže i ruku mi spušta na kvaku i tiho i beskrvno veli: otvori! Ali je iz mene davno nesfala snasa traženja i po okopnelim grudima se jedino vitlaju nemoćni, besputni snovi koji nisu smeoni da se bace u naručje viđenju. Ja ne pritiščem kvaku i vrata ostaju nepomična.
Sada glasno zbore reke podnevnog života, uskomešana pomeranja na trgovima i iza vrata vidim praznike koji mašu zastavama i sve je u tim otkucajima bivstvovanja do beskrajnog spajanja moje. Čujem kako korak odzvanja pobednim sadržajima trajnija i punim zahvatom udišem boje ulica, „kretnje prolaznika, akorde pesama i verujem da će me pod ovim stropom od sreće: obnevidela zapljusnuti „uzbuđeno more radovanja što iza vrata neprekidno buči. Ipak su ruke ove čarolijom uklete, a vrata se sama ne ofvaraju. Sezame, čarobna reči, gde si? Klonulo se spuštam ka pođu, a i on mi se izmiče i ja neprekidno propadam u mrku i pustu vazdušastu zemlju.
Behu li nekad na ovome flu prijatelji i znanci naših rosnih časova u kojima čilesmo i zadihano nestajasmo „do nebeskih dubina opruženi. A sada gnjilo trunu pod slepim korenjem večnosti i zalud svi naši razgovori koji behu vođeni mladalačkom istrajnošću, nikakve im šarene mađije ne mogu pozajmiti kristalni stvarni zvuk. A samujući uvek željah da suludim uporstvom premostim virove i jazove raspadanja i da im doturim bar male ostatke od nekađašnjih govorenja u kojima beznadno i zajedno snevasmo. Pa mi se noćas pričinjava da to drugovi moji iščezli okamenjeno stoje u mraku i vape za dlanom koji će ih opet na ognjišta kućna prizvati, da se sve neizgovoreno iza
)
njihovog nastajanja do kraja kaže da ne,
OJEI/A
IA?
[|
bude nesnošljivi teret u vijugama uma. Naslanjam čelo o dno vrata i ječim, jer je telo ovo kao oduzeto srašnom slabošću.
Koja li je to moje najprisnije maštanje, na čije se rame može pouzdano osloniti, da li je negde na šaru zemaljskom ili mu oblik uzaludno izmišljam i šta je ono? Dim na vetru, grana na valovima, zov ptice u oluji, moj neomeđeni san, sokak prvih mladićskih stremljenja? Sve je to, uzmešano i mnogo neulovljivo, ovih sekundi pred pragom, a treba biti veoma izdržljiv, zagledan staloženo u sebe, treba biti stari, smireni zvezdoznanac, pesma ponosna, istraživač saznanja u retortama življenja da bi se umelo širom raskriliti vrata i poći do svetlucanja prve zore kroz pustošnu noć. I pri samoj pomisli na hod već Osećam da je dim raznesen, i da je grana skrhana, i da je zov ptičji iznemogao, da se san rasturio i da je sokak potonuo na dno nestanka. Tuguje mudra starost nad slomljenim staklenkama i to je jedina pesma u prostranstvu iza vidika. Ne mogu da iziđem ovako nezaštićen, bez pouzdanih pratilaca, u strmoglavu prazninu.
Sva znamenja što su bila u tmini krvi traže da vrcavim gejzirom šiknu ka.sunčanom podneblju. Nekađ sam davno hteo nešto zapisati, i to se bezbrojno ponovilo, ali je
. vreme prošlo i podosta je stvari zaboravlja-
nju predato, pa se te zagubljene i zatomljene reči iz muhklog iščeznuća klonulim naporom uzdižu i ka rubu svesti prilaze. Pod nogama je pesak i sva zgrčena otimanja fonu neumitno u njega,dok seta istorija željenja, zaboravljanja i novog pojavljivanja svakodnevno zamorno vraća. Zovem vas opet noćas, sve moje reči zabludele koje sam hteo kao uzdarja Jjeliti da budu ostrva zelena, jer su nesmiljeni naši lični brodolomi što se često u danima ponavljaju. Zovem vas da na podu svoga opstanka od vaših skeleta napravim kule belokosne i u njih pohranim svu nakupljenu tugu svojih očiju, jer možđa ne= ko biće, siroto i prezreno, što na mene istinski naliči, sada smerno lupka o vrata i preklinje me da mu ih otvorim. Tada će mi biti na pregršti povraćene sve reči mojih žalosti da ne bih crnim linijama ispunio tokove jedne sudbine. A ja sam slabiji od svih pregaženih i dok se ranjeno vučem po daskama podnice, suviše mi je jasno da tako vrata nikad ni otškrinuti neću. I ono biće do najskrivenijih titravih nagona slično meni ostaje na stravičnim atarima noći sa poslednjom reči ugašenom.
Daljine su razapete, i vozovi zvižde neprekidno, i sve je ovog frena uskovitlano pozdravima putovanja i odlazaka, i vrelo mi je ubeđenje da se sa nekim moram oprostiti, pa kad se vrata otvore videću belu ruku kako sa perona dugo maše maramicom što kazuje poruke jednog do srži srdačnog, intimnog doviđenja. Dižem se sa poda i dok kao očajnik razgledam odaju, sva mi je duša ustremljena ka. vratima i gotovo čujem disanje koje me uporno traži da sesa svoga puta dalekog i nejasnog vratim Što skorije, jer me iščekuje jedina ljubav pod zvezđama. Pa kao sumanut milujem vrata, ali ih ne mogu, ne smem da otvorim.
Propet na prstima hvatam se dovratka i, zurim kroz drvenu zavesu tamo gde pod bleskom južnim vodi jedna pruga koju skriveno ucrtah u srcu. Ni od jednog prolaznika koga pogledom pitah u danima nisam dobio pouzdan odgovor gde bi se mogla nalaziti ona mala stanica sa koje treba krenuti blagome zraku otpočinka. A noćas meprekidno slušam kako lokomoftiva daje znak za polazak, pa se bojim da ću zakasniti i užurbano se vrtim u krugu. Sav sam-.zbunjen pred zidovima golim, jer ne mogu da se snađem u nepomičnosti predmeta koji mi ne pomažu da skupim sve ono što treba za tu veličanstvenost putovanja poneti, stoga stalno prebirem svoje oskudne sitnice i slažem ih po podu i nanovo odgurkujem i napokon uzimam samo beličaste listove koje nikada neću ispisati. Sa punim džepovima šuštave hartije tešim se da ću iza vrata, samo ako ih naglo
i urnem, smesta ugledati pracio zepige" Pb se sa obećanjima najzanosnijim prepliću. Ja gledam malaksalo „vrata i svojom se nemoći zavaravam ! teško i isprekiđano dišem za sve što beše moje i što se više ne ponavlja. Sada sam samo utihnula
i j nja. : Fi .. SO ono je ono isto od juče, i nije to više, i biće isto sutra kao i OE i e će se promeniti. Sve će te potsećati a voju sliku, ali se više nećeš prepoznati ako napolju luta stari oronuli čovek, koji će me turobno pogledati i reći sa prekoron: ništa! Moje noge utrnule i sleđene nikud se više neče pomaći, jer ćemo se starac i ja zagrliti i suze svoje izmešati nad ispražnjefiom posu– dom stvaranja, nad svenutom prolažnošću bića i rastinja. I pred praznim dlanovima pregorko se pitam: zar od krvotoka ne ostaje ni zalutali trag: u maglini? Obezoružan, ja se ne usuđujem da odbravim vrata da me ne bi okružio žapat što me užasnom samilošću miluje, da ne bih razderao povoj na rani koju nosi siroče ostavljeno. aRaL.
O, da li znamo za setu stvari koje su pripadale nama i kojih u njihovoj trošnosti nema više. Behu li to naši prsti na Oli i naše oči? I'sada, u ambisu nekom sakrivenom, moje stvari cvile za ovim pogledom zamućenim i tako neuporedivo mojim, pa strahujem da će me neke TORO očne duplje „dočekati u mrgodnom, nal O mraku, a hteo bih, do besmisla, do Oe 0 ne utehe, da te netragom ostavljene predmete nanovo susretnem, da se oštro spomenem Jomljivih igračaka, požutelih „stranica, pocepanih odeća, da ih fizički u jadu osetim, da buđem ono Što se nikakvom alhemijom ne može biti kad jednom požuti lišće, da potrčim kao večito bezbrižno dete, bosonogo. To grljenje možda se ipak nalazi iza vrata, i ja ću kao probuđen iz strašnim sablastima Opferećenog spavanja, iz naručja prohujalosti da se obrem u svetlucavo prozračnom prepodnevu letniem, ako uspem da sebe svla-
.dam i otvorim vrata. Ne umem...
Pantastično otslikavam jedan ragGŠO jieni prozor u noći i ja znam da on O USnenk nad tihim predsrađem sjaji,ali u danima svojim ne pronađoh nikad ulicu koja će me do njega odvesti. Sve sam sutonje varke zalud molio da njihovo navešta= vanje dolaska mraka bude baš ono u kome će se javiti moj veliki susret. 'Uporno koračah po raznim prebivalištima svoga življenja i ipak mi nijedna java nije dočarala njegovu spasonosnu svetlost. A čim zaklopim oči, ja ga vidim do najsitnijih delića i razaznajem zid na kome stoji i približavam se ogradi pred kućom, pa je moj bol beskonačan što stalno stoje nevidljive preprele koje mi smetaju da uđem i tad se ne usuđujem da oči otvorim, da opet pred njima ne bude to grozno, to sumorno ništa u kome se ne nada, ne voli, ne raduje. Ja se još jednom uvera– vam da ću noćas, ako sasvim lagano i neprimetno budem otvarao vrata, videti ga konačno u daljini i znaću gde treba usmeriti plovidbe. Gladim dugo Kkvaku vlažnim od znojnog očajanja šakama i ne pritištem je, jer ne smem da se uverim kako su vidici tamni i da na njima ne drhturi lelujava &vetiljka moga prozora. Ipak me sumnja Vero= lomna iglicama bode i u mozak otrovnu Omamu uliva da sam zanavek propao u prašinu ako noćas ne pođem prozoru.
Ili to stremi kao radosno raskošje granata trešnja s rumenim plodovima i neprimetno kucka da dođem u vrtove izmišljene gde ću sve svoje nedokončane puteve nastaviti u nespokojnom talasanju ponovljenog dejstvova-– nja. Pa imam i njene behare rascvale i njena venenja negdašnja što neosetno padaju ma moje živovanje i na me,i polako me,omota– vaju vonjanjem detinjastih zanešenosti, prvih suza saznanja, i sav sam Uu'zamišljenorn koračanju kada se sve, čini. kao,,paperje ne= merljivo i na dohvatu prsta: Ali se prisečam da se ovde nalazi čovek čije su oči zasemjene, i sigurno bih zalud tražio bašte koje samo u obamrlosti snevanja cvetaju.
Da li je to vani reka sa mekim iravnatim obalama, što šumori i odbleskuje dremljiva razmišljanja o nekoj iskonskoj mudrosti da su svi vapaji za srećom varljivi i lomni, i stoga se kroz pore uvlači tajanstveno ubeđenje da treba u mirmoj ponositosti trajati nad vođama. Pa me, svejedno, zaslepljena upoma igra tera da otvorim vrata, jer ću u ćudljivoj slučajnosti opaziti kako preko Dponoćne reke vodi srebrnasta, ljeskava putanja mesečeva do znane trešnje gde će se
· trajanje preobreti u puhor što na maštavim
krilima leti u nedogled. Prilazim vratima i smirujući bilo pažljivo izviđam, ali igru talasa ne mogu da razlikujem od iznenadne poplave jecanja svoga.
Izgubljen ponovo u izukrštanim linijama Bvakodnevnosti neutešno pretražujem još jednom svoje reči da bih se njima do zaborava opijao kao gustim vinom mediteranskim. Na žedne usne mi pada i sažižući teče lepljivi omamljujući sok i nijedni vrčevi nisu dovoljno veliki da prime sav čulni zanos ove pijanke. Kao svetlaci zračni, kao drh= taji u najudaljenijim žilicama, kao bubnjanje zaglušujuće u ušima, kao pritisak na sleboočnicama, kao svenarastajuća, neprekidna plima penušave krvi pristižu te mučno nađene reči i ja ih do iznemoglosti govorini da im čujem odjek na postojećim usnama, da sebe nađem u tuđim očima. I već se gasim, jer sam osvedočen da će me ravnodušno posmatrati neobasjane zenice i da nigde neću otkriti reči svoje otelotvorene. Pod svodom niko, a ja dozivam sebe samoga. Da li si ti napolju, jedini što si sa mnom pode-= lio tajne začetka poezije? Ako si ti na pragu, onda sam posiguran da mi ne ideš u sretanje, jer bi hteo da napustiš neblagodarne prostorije naše zrelosti, da se odalečiš od gluvih ulica naše samoće gde nas ni beskućni laveži neće pozdraviti, a ne verujem da su
{(508b St
i tvoji tokovi bili usmereni ka boljim i to-
o kaže ljubav pa se smrzne K što ne javlja mu se s hukom krila, taj mirno luta samim sobom makar i provalija pod njim bila.
Ko kaže ljubav pa se drzne
da njene ruke sravni s grobom, taj ne zna gde se skrila proleća njenog tajna sila. ·
Ko kaže ljubav pa se slčdi
od puia kome nema kraja, njemu su mračni, mračni drvoređi, makar da nebo kliče: eto sjaja!
Ko kaže ljubav pa ne zna šta će, ne . zna kuda,
već motrit stane nebo s praga,
taj ne zna otkud čuda
da zalud sebe stoput slaga.
Ko kaže ljubav pa se frgne, / nazgrizen sumnjom, gorak zlobom, tome se začas sve izvrgne
u jad što plivi dušu, žmari zglobom.
Ko kaže ljubav i žudnju vrelu Suncem i Ženom stalno pali, faj ne zna da u času smelu na pleća teret sinji svali.
lea taona
Ko kaže ljubav a sa licem tamnim,
iako bićem sjaj se vazda toči,
taj ide stazom svetlom, putem plamnim i pune suza mutne ima oči.
Ko kaže ljubav a ne zna gde đa se đene, 'čim ga odasvud ona skoli, raji
taj pomoć ište od tebe i mene ne bi li kako da odoli.
Ko kaže ljubav a sve malaksava, — žeđ svoju kadar nije da utoli, tome se nudi takva java.
što sve se više gleda — više boli.
Ko kaže ljubav a ne zna da ga prišvi plamen grana daje suva,
taj se poklonom svima smerno javi
i kao plevu vetar ga oduva.
Ko kaže ljubav pa se njom ogrme, tome je duša sva od milja,
taj se u grobu blaženo prevrne
i levo, desno smeten blagosilja.
Ko kaže ljubav a sam biva”
prah i pepeo, niko i ništa, ·
tog eto s praga, sa ognjišta,
pozdravljam ofsad kao diva. Ra Desimir Blagojević
6 KNJIŽBVNE NOVINE
Pariski prožor
plijim lukama kad si bio prinuđen da se vratiš meni. Tako sebe samoga prizivam, pa ipak sumnjam da ću se pronaći, jer su mi grudi isuviše naviknute na tupu odmerenost boli jednačite pod zaleđenim lukovima nerazumevanja i nemam ni toliko hrabrosti da ovaj gutljaj iskanim i da se uverim kako Su pred pragom ostale samo MWaljave stope što su pokorno olišle u prohladnosti svemirske. „Tad raste sumnja ona najotrovnija i najneizlečnija što se u izvesnost crnu pretvara da je napoliu prazna tišina i da su Dpo odaji promicale samo „zablude pometenih misli da je neko pred vratima. Ili su možda strpljivo spremna tmurna mrtvačka kola što promuklim zvoncanjem „zovu na usamljeni bezglavi put? Pred vratima je gnjusna kaljuga iz koje se jezom osipa ubitačna vlaga i pod njenim okriljem je rastvoren grob U . blatu. To je ono najveće nikud i nigde. Naslanjam se,u grozomornom strahu na vrata, a užasnut sam pret strepnjom da se sama ne otvore. „ „Čutljivo sve je, i soba me nemoćno okručuje. I tad se u iznenadnom blesku svesti unutarnje pomalja moj osvetljeni prozor i na njemu detinjasto lice nekadašnje, i ja ga iZ ovoga bola za sav život zovem da mi se povrati, njega vapeći pitam: Ko je iza vra-
Slobodan Galogaža