Књижевне новине
TRIBINA
' ZEMLJE SAKRA
'U »Književnim novinama« broj 13 od I5.IV.. o. 8#., 5 potpisom N. S., prikaz o knjizi Frančeska Jovinea »Zemlje &vetog Sakramenta« (izdanje »Na rodne prosvjete«, Sarajevo, 1955).
Prešavši olako, u nekoliko fraza, preko toga djela, Kritičar sc okomio na .prijevodđ i iznio mekoliko svojih, uostalom sasvim netočnih postavki te utvrdio da je taj prijevođ »izrazito loš« — a nije svoju tvrdnju potkmijepio ni jednim jedinim argu mentom. Koliko je kritičar tu »kritiku« napisao na brzinu, površno i neodgovorno, vidi se već i po tome što nije stigao da pro čita ni prevodiočevo ime (Branka mjesto Jerka).
Kritičar je svojom neodgovornom kKritičkom metodom došao do ovih 'zaključaia: "
1. prevođ knjige izrazito je loš, i taj loš prevod naveo ga je i na »šira razmišljanja« i na dalje tvrdnje, to jest:
2. postoji kod nas, veli Krjtičar, jedan stil i jedan jezik koji 'bismo mogli, ma kako to para-
izišao je,
SVETOG MENTA
doksalno zvučalo, da nazovemo »prevodilački«;
83. ne samo da neki prevodioci ne uspevaju da domaše izražajnost originala, nego napuštaju duh našeg jezika;
4. stvorio se, rekli bismo jedan esnafski jezik kojim niko od naših književnika ne piše, starovremensiži u lošem smislu, sa veštačkom, stranom sintakren rečnikom ustajalim i bajaim; ;
5. »gOVor« o razlikama koje po stoje u jeziku naših dvaju najvećih kulturnih centara, Zagreba i Beograda, mislimo da najviše hrani izvesna »prevodilačka« literatura čiji se jezik, neznan našoj književnosti i našem govoru, neguje u zimskim baštama prevodilačkih radionica.
Kako kritičar ni jednu od tih teških tvrdnja nije ničim argumentirao, bilo bi pristojno da te svoje tvrdnje i obrazloži i dokaže. Ne učini li to, smatrat ću tu kritiku, najblaže rečeno, zaista neumjesnom insinuacijom. Jerka Belan
Povodom jednog prevoda
Dovoljno je da prevodilac pristupi svom mučnom poslu olako, precenjujući sebe 4 ustvari potcenjujući pisca, pa da se delo pri novom susretu ne može poznati. To je i posledica izvesnog esnafskog shvatanja prevo dilačkog posla, ravnodušnog pri stupanja tekstu, prevođenja po svaku· cenu i otsustva određene, makar i minimalne Kkongenijalnosti između pisca i prevođioca. Doista, delo i prevod o kojima će ovđe biti reči, po rutinerskom #prevodilačkom “~ gledištu, ne stavliaju prevodioca na one vrhunske muške traženja i nalaženja prikladnog stilističkog izraza o kojima je u našoj javnosti nedavno pala reč u jednoj blistavoj knjizi Isidore Sekulić. Roman Frančeska Jovine »Le terre del Sacramento« (Zemlje svetog Sakramenta), o kome je već bilo govora u jednoji kratkoi glosi u ovom listu. nema jezičke upredenosti koju bi bilo teško raspresti i ponovo upre sti, drugim nitima ali sa istim rezultatom. Zato možce izgledati neshvatljivo da na takvom tekstu, ipak vrednom i značainom, može prevodilac, ako „je to doista, počiniti takva neverstva kako je to mneđavno urađeno prevodom ovog romana koji ije izdalo sarajevsko preduzeće »Na rodna prosvjeta«. Ne bismo se na ovome prevodu zadržavali da takva pojava nije: simptom jedne bolesti koja uzima maha i koju već treba lečiti.
Prevodilac je najpre počinio Kkrupnu grešku prevodeći italijanski imperfekat našim imperfektom. Knjiga u prevodu je upravo kao trunjem posuta oblicima kao što su »bijaše«, «bijahu«, »stajahu«, (ona) »stvaraše«, (ona) »plakaše« (ona) »mišljaše« itd. Treba napomenuti, mada bi u kakvoj drugoj prilici to bilo neumesno, da je imperfekat u italijanskom jeziku i govoru jed no od najčešće upotrebljavanih vremena, naročito za- izražavanje trajne radnje u prošlosti. Prevodđiti to vreme našim iniperfektom, koji se u našem jezičkom osećanju skoro potpuno izgubjoy; sasvim. jsaw izlišno.,. kada već naša glagolska osnova razlikuje vid. Prevodilac je čak u nekim slučajevima prevodio ;im~> perfekat iz italijanske, rečenice... koji je tu kazan samo žbog slaganja vremena, koje”u takvom smislu. naš jezik ne poznaje. Italijansku rečenicu »Quando si svegli), era quasi mezzogiorno« prevesti »Kad se probudila, bijaše skoro podne« (str. 12) znači nemati osećanja za naš savremeni jezik i ne poznavati Tunkciju imperfekta u. italijanskom jeziku. Takva. upotreba imperfekta daje celom prevodu izvestan ton ustajalosti, koji se u originalu ne oseća jer je delo pisano savremenim italijanskim jezikom. •
Već u prvim rečenicćama ovog prevoda može se pratiti nedosta tak osećanja za stilističke vrednosti teksta. Roman počinje u prevodu — ravno i neknjižev-
no: »U Kaleni dan u martu postaje duži. Za cijele zime sutoni su kratkotrajni«. A pisac je napisao: »A Calena, di marzo., incominciava il sole lungo«. Tre balo je sačuvati izraz preokrenuvši ga, pa reći: U Kaleni senke postaju duže u martu. A dru ga rečenicia po svojoj goloj iskaznosti gotovo da postaje književno besmislena. Pisac je rekao: »Per tutto inverno la cresta delle Mainarde, che era a ponente della citta, faceva brevi i crepuscoli« — Tokom ce le zime greben Majnarda, koji se pružao zapadno od grada, kratio je sutone.
Prevodilac ne oseća nijanse značenja reči italijanskog jezika. On će ne libeći se prevesti rečenicu »Elettra era figlia del ciabattino Pasquale „Ficestra, gagliardo „bevitore ed estroso oratore nelle riunioni della Societa Operaia di cui EKnrico era Presidente« sa »Eletra je bila pči Kkrpača obuće (!) Paskvalea Pičetre, hljute pijanice i mušiča-– va govornika na zborovima u Radničkom «društvu kojemu je Enriko bio prefsjednik« (str. 17), pobrkavši »bevitore« sa »ubriaconea,, a »estroso« shvativši u osnovnom, a ne prenesenom zna čenju. Trebalo je reći »grdne vinopije i vatrena govornika«. Tako isto »archibugio damaschina– to« postaje »damaskni arwebuz« (str. 15) umesto »išarani arkebuz«. Nisu retke rečenice koje se uopšte ne mogu razumeti. »Nego, ograničen broj bukača nadomještala je snaga njihove gladi i žeđi« (str. 31) je prevod rečenice »Ma lo scarso numero dei plaudenti era riscattato dalla robustezza della sete e della fame«. Ili: »Njihov nas tajni do govor naplaćuje za muke izleta« (str. 208) a u originalu piše: »Una buona congiura per ripagarci della fatica „della gita«, što znači prema kontekstu »Dobro je što su se tako zaverile da nam nadoknade muke izleta«.
A da i ne govorimo o sitnicama kao što su »često puta« (str. 85), »DO prvi put« (str. 245), »sobićkie „{str,:14), »povućeno« (str. 10), čas »poređaju« a čas »poređale« (str. 9), »Za mene su godine i godine moje zemlje bile, komad papira sa iznosima
'mojih dugova« (str. 202) — ume-
sto »godinama i godinamax«, i tome slično.
Prostor nam ne dozvoljava da navodđdimo sve greške i posustalosti OVOg prevoda. Inače, ako bismo hteli razrešiti sve usklike i pitanja sa margina OVOg prevoda imali bismo da ispunimo mnoge stranice. A to i nije svrha ovog kratkog napisa. Na kraju, da postavimo jedno pitanje. Iz koga se volšebnog razloga jezik prevodne literature u tolikoj meri razlikuje od dobrog jezika bogate hrvatske proze? Bilo bi zato potrebno da izda-
vačka preduzeća posvete više pažnje redakciji prevedenih dela.
Nikša Stipčević
Pesme o Ad |
Pesme o Adamu”
Žena je velika tama. | Ja dođem pred nju proklet i svezan, a ona mi se smeši. Ja dođem pred nju gluh i neshvatljiv. Sakrivam lice, jer ja sam bolji, sakrivam lice, ono između prstiju kaplje. Žena je velika tama. Kasno je. ' O, bože moj, umorili smo se na pu{u. • * Ja sam toliko ružan da, sam modđar i kriv, (kako da se pomerim), ja sam toliko ružan da pamtim čudne, plašljive i mirne sftvorove, izišle negde daleko, koji ćute i razmišljaju u tami. Ja sam toliko ružan da možda i nisam faj, | tiho se navikavam na iu ruku nađenu. na tu tišinu punu ovih bokova, to što skoro ne treba, na sve to što me susliže i izlazeći iz svih mojih kulova stoji i objašnjava· . . Sa Žena je iz mene izvadjena. Ma, mome telu · još stoje ožiljej od njenog tela, još stoje otisci gde je,ležala, gde se micala, ; i svaki moj deo nesvesno doticala i još uvek je toplo. i
najveći smisao na svetu
iz tame moga lika. 'Pristani i ti na mene.
Ja nisam ni strašan ni opasam, ja nikad neću da se okrenem u stranu · 1I činim nešto tuđe i neshvailjivo,
ja
nikad neću da se izmaknem i da pobegnem
gastajkujući i osvrćući se. | ji Tomislav CVETKOVIĆ
Žema evo odlazi i dugo sam. okrnjen
da se tupo okrzžćem rekama koje otiču,
drveću što se rastapa i ka bezbrojnom lišću
u koje gledaju ribe na bilo šta da liče,
"Žena je prvi put, odjednom, i
ka kome toliko dugo beskrajem slomljen putujem
o era i u"
ROBERT LUIS STIVENSON: »Dr. DŽEKIL I g. HAJD«
0 („Nolit“, Beograd, 1956)
R. n. Stivensona, Disca čudnog i divnog romana „Ostrvo s bla-
gom“, poznajemo još iz đačkih dana. Ovoga puta, „Nolitova“ biblioteka „Orfej“ pretstavlja
nam i jednog drugog Stivensdna, ne manjeg zaverenička fan-
R. L. Stivenson
tastike i sna, ne manje upečatljivog i semzibilnog: ne manje neodoljivog za časove čitanja, Ovaj izbor pripovedaka iz obimnog Stivensonovog dela raznovrstam je, po veštini opservacije ujednačem, sroađan po toj naklonosti ka transcendentalnom, nemogućem, nepojmljivom. Stivensonova proza je nastala prožimanjem dva polarizovana podneblja: jedno je bio romantičar– ski zanos viktorijanske epohe u čije“j klimi je pisac adnegovao svoju maštovitost i sklonost ka avanturističkim temama; drugo su već bile klice modemog pa-
kla. Iz ta dva sukoba nikli su vesnici angloameričke moderne proze (Po, Stivenson, · Konrad).
Kao i Po, i Stivenson je smatrac da je neobičnost jeđan ođ najvažnijih puteva ka lepom.
Kao i Poa (a potom i Dosštojevskog, Bodlera, Hofmana i tolike druge), i R. L. Stivensona je mučio problem dvojnika, dvoi nika shvaćenog u smislu jedne više realnosti nečega što čoveka ugrožava, što mu zagorčava žŽivot, a ne nečega čemu čovek teži da bi izašao iz svoje kože. Kroz celu pripovetku provlači se težak utisak bezizlaznosti podgrejavane na izvorima straha, koji, donekle, biva ublažen na kraju, u ođeljku kad dr Džekil ispoveda svu tragiku svoga slučaja, ostavljajući na čitaocima da uvide razloge njegove ljuba. vi i mržnje prema dvojniku, Hajdu, đa ga, možđa, potražeiu sebi. „Zlođuh iz boce“ je jeđna bajka o moćnoj boci koja je u
stanju đa ispuni sve čovekove želje, ali mu, za uzvrat, DOgoTšava dušeno stanje. Radnja
„Markema“ je vrlo naseta: jeđnog prazničnog dana Markem ubija bogatog trgovca: ostali deo radnje se odvija u obliku razžzgovora između ubice i njegove savesti. Dobra strana Markemove duše, oni poslednji titraji svetlosti koji đuboko negde u njemu plamsaju, ipak pobeđuje. Ništa manje nije uzbudljiva i dramatična i priča „Klub samoubica“, dok „Prenoćište“ sugestivnim bojama i neverovatnom snagom ~7dočaravanja obrađuje jednu strašnu novembarsku noć 1456, parisku noć sleđenu od mraza i kiše, u kojoj pesnik Fransoa: Vijon, beži iz društva apaša i traga za prencćištem.
A
ČEDO PRICA:
»ANĐEO VATIE«
(„Društvo Kwmjiževnika Nirvat-
ske“, Zagreb, 1956)
IRIČAR isnadđ svega, če-
do Prica se JOŠ uvek
nalazi na stepenu poetizovanja raznorodnog ŽivotnoE materijala. Bez želje i snage da se otisne u đalekosežnije i Simboličnije zanose, u pevanje oslobođeno svake prividne realnosti, bez Želje da se, makar i skromnim snagama, udubi u svoju intimnost, svoju, pravu, poetsku realnost. On je sav u opisima prirode, rodnog kraja, Plitvica, neštedimice nas zasipa bojama, pa opet, čitalac ostaje u nedoumici: gdđe su tu razlozi, gde je tu pesnikovo ot-
đublji ·
krovenje, „đokle se može ići u tom okolišenju i lakom. poluod=govormom pevušenju? Cela Pricina knjižica svodi se na dva. tri elementa: “wentimentalnost, laka mueditacija, „i jeđan bol, koji, na momente, premaša sve drugo, cstajući svedokom osnov nih pesnikovih poriva i traženja. Taj bol — tuga je rodmog kraja, tuga jeseni, „zavičaja, pesma o detinjstvu i dečaštvu, sećanje na srušena, porodične idile.
U pesničkom izrazu Prica stoji na međi nemaštovitosti i opisna metaforičnosti,
A
DŽEJN OSTIN:
»MANSFILD PARK« („Nolit“, Beograd, 1955)
OSTOJI jedna „granica,
jedan mivo koga umet.
ničke osobenosti ovoga romana mnikađa ne premašuju. Bolje reći, romanapisac je obđelavao svoj posao sa, za naše vreme, nmezamislivom skromnošću i nenametljivošću; u čitavom delu nema, nijednog lika i nijedne situacije koja bi bila proizvod smišljenog spisateljskoeg: polaganja terema za konflikt, za intrigu, za simboliku. No, valjđa baš u toj nepretencioznosti, u tom spontanom i penušavom žuboru života leži cela draž pripoveđamja engleske spisateljice Džejm Ostin, koja je živela i stvarala u drugoj polovini XVIII i prvcj polovini XIX veka.
Njen „Mansfitd park“ je široka i stuđioma slika jednog tihog kutka u kome Živi srednje situ_ irano englesko seljačko plemstvo toga vremena. Sa utančanom minucioznošću Ostin zadire u obični, tekući, đomaći žŽivot, posmatra ga u onom vidu kakav on zaista jeste, racionalnim postupkom nešto dđokonog a nešto ironičnog saputnika građi njegovu projekciju te na taj način, tom spcmtanošću i tom nebrigom „za đavanje velikih strasti i „tipičnih junaka“, ostavlja verodđostojnu sliku jeđnog društvenog sloja kome je i sama pripadala.
Pri svem tom, ili upravo baš wbog toga, „Mansfilđ park“ nije knjiga koju u svakakvim uslovima možemo čitati, Ta njena jednostavnost i „dokonost, to strpljivo, pomalo dosadno opisivanje svake situacije i svakog misaonog: puteljka glavne junaRkimje. ta mikropsihologija, traže od čitaoca napor da sa prebaci na jeđan sasvim drugi kolosek jednostavnost i „dokonost, to prilike, na kome je ova inače značajna engleska književnica imala vremena da „peva kao bptica, na grani“, kako je to duhovito primetio prevođilac knjige, Vera GĆurčija-Prođanović.
A KNJIGA O STERIJI
(„Sıpska MNnjiževna zadruga“, Beograd, 1956)
OCU NAŠMNG teatra OVđe su sabrane studije šesnaestorice kritičara: B.
„Miljkovića, Đ. Miletića, J. Risti-
ća, St. Novakovića, J. Skerlića, P. Popovića, J. Popovića, M. To_ kina, SI. Popovića, S. Batušića, SI. A. Jovanovića, H. Klajna, BE. Kovačevića, M. Popovića, M. Kićovića i V. Grujića. članci Branislava Miljkovića, · Đorđa Maletića, Jovana Ristića i Jovana, Popovića. orijentisani su ka opštoj oceni piščevog dela, dok ostali prilozi obrađuju, prema 'karakteru interesovanja, pojedđinačne probleme piščevog stvaranja i piščevog života, pa su, samim tim, iscrpniji, đuhlil a književnu istoriju | značajnfji. Članci Sterijinih „savremenika, Đorđa Maletića i Jovana Ristića, štampani ravno pre sto FOđina u „Glasniku Društva srbske slovesnosti«, iako poma)o nekrološki, daju sliku mlšljenja Moje je o J. Sf. Ponoviću ioš onda mpostoejalo. Pa, ako se u fa tri-četiri opšta pregleđa i nije mogao zaobići jeđan mužan kliše, jedna uniformisanost, ostali Telozi, doMumentovani i razmosvrsni, u stanju su da osvetle Stenijin lik u vremenu u kome ie Živeo, značaj njegcv za našu kulturu i njegov čovečji lik. St. Novaković raspravlja o mnjepovom jeziku, Pavle Popović, povođom „Pokonđirene tikve“, DOovlači paralelu između Sterijine zamisli i Molijerove koncepcije te večne komeđiografske teme, Skerlić obiašnjiava društvem,A Mušslove posle Četrđeset osme u kojima je Sterija našao građu za svoje „Rođoliupce“, M. 'Po-
kin razrađuje odnos Sterijin pre ma rodnom Vršcu. St. Popović
piše o psihičkim osobinama Sterije kao čoveka, objašnjava du. blje razloge njegove melanholije, Slavko Batušić piše o izvođenjima Sterijinih dela na zagrebačkim pozornicama dd sredine XIX veka do danas. Sl. A. Jovanović o stranim odjecima koji su se doticali piščevog dela, H. Klajn o komponentama Sterijinog: humora, B. Kovačević “ „žalosnim pozorjima“ i Vlađimir Grujić o Sterijinim naporima na izgradnji srpskog školstva. Ogledi Miođraga Popovića i Miraša Kićovića osetno se izdvajaju. Popović savremenim kritičarskim merilima i kroz savremene aspekte duboko ulazi u Bterijinu meditativnu liriku, dok Kićcavić, savesno i dokumentovano, sa pozivanjem na mnogobrojne izvore, objašniava odnos između Sterije i Vuka, ta dva velikana prošloga veka koji su Be često razilazili u mišljenjima, pogotova u pitanjima, jezika i pravopisa.
Knjiga je dopunjena još i o-
gromnom biografsko-bibliografShor hronolagijom „Data. Steriana“, A
SLOBODAN MARKOVIĆ :.
»VEDRI UTOPLJENIK« („Nolit“, Beograd, 1956)
IJE ovaj Markovićev „Utopljenik“ sazđan samo od alkoholičarskih opsesija kako nam se na prvi DOgled može učiniti. Ima ovde i to ga, ali su te vizije poetski srećno transponovane, i, više nego u
Slobođan Marković
mnogim ranijim njegovim Knji gama, lirski rafinirame, izražaj
no čiste i jasne. Slobodan Mar- .
ković, suštinom i bojom svoga talenta, ne zna za mrak, za stra Šnu tamu osvetljenu pitanjima bez ođgovora, za pođzemlje emccije i svesti. Ipak, u „Utoplje niku“, on se prviput približio tim temama koje ga ranije nisu zanimale. On je ovu knjižicu stihova prviput bocinije i strasnije iščupao iz dna sebe, Ona nas uzbuđuje, omamljuje, nosi. čitalac uživa u istinama toga „Utopljenika“ koji je, u mnogočemu, „utopljenik „života, tog strašnog i divnog ljudskog života, pa-ipak: to je vedri utopljenik. Sam pesnik je pridevom „veđri“ rekao sve ono što bismo mi mogli nazvati li”skom po nesenošću i vulkanskom zahuktfalošću jednag malo staromodnog no lepog talenta, čija mas poezija pleni poput lakog vetra, čija emocionalnost ne stoji u srazmeri sa dubinom meditacije. Devetnaest pesama „Veđrog utopljenika“ nose sa sobom jeđmu snagu koja nas nikako ne može ostaviti ravnodđušmim. Čvrst sonetni oblik nije sputao pesnikovu raspevanost i pomnesenost. No i u drugim vidovima Slobođan Marković se osetno uzdigao do zaviđnog nivoa, iskori_ stivši maksimum svih svojih poetskih mogućnosti. Sva kob života, 8sVe Obmane i iluzije, sav
"Buprotna”,
: Baginjana o svetu i
bol, proključali su u ovom Desnikovom pozivu na „banket čuda«, briznmuli lirikom ispod čije vedrine ima, mnogo gorčine:
Za, dđavljenike nema reči blage. Njihove vode znaju samo tame. Ja sam sto puta ostao bez drage i nikog neću da mi taine rame.
A IVAN SLAMNIG:
»ALEJA POSLIJE SVEČANOSTI« („Matica hrvatska“, Zagreb, 1956)
RVA. Slamnigova Knjiga
sastavljena je iz šŠšezde-
setak pesama čiji je misaoni i emocionalni kontinuitet teško pronaći, Slamnig prepričava izvesne ne mnogo nove i vanimljive senzacije iz svakodnevnog koračanja., U tom stihovnom bojađisanju on ih ptrenosi katkad doslovno, katkad malo zamućeno. Jedan intelektualni semtimentalizam jedini je privesak nužne pesničke senzi, bilnosti i osećajnosti. U izrazu Slamnig nije nimalo ekstreman, ali iza mnogih njegovih pesama čitalac se dugo muči da im da mekakvce značenje, nekakav smisao. Uzaludan je to napor. I pored sve dobronamernmosšti recenzenta (radi se o prvoj. knjizi mladđog pisca, Vredmog prevodioca i zapaženog: esejiste) teško je u Slamnigovoj knjipi pronaći dobru pesmu. U najboljem slučaju fo je pismeno transpomovana deskripcija (Šuma svjetlu-
cavog lišća“), mladićski — Što ne znači i poetski — nemir („I tako sam smislio đa se idem kupati“), naivna,. no ljupka sentencija („Kađ mi svega bude do_ sta“). Sve ostalo je, nažalost, vedro, površno, poelski još uvek nezrelo. i A SAMJUEL BATLER: »EDGIN I PONOVO U EDGINU« („Nolit“, biblioteka „Orfej“, Beograd, 1956) NJIGA Samjuela Batlera K je jedna gorka aluzija i oštra satira na društvene uslove koji su u MKngleskoj vlađali u drugoj. polovini prošlog veka. Ona je, poput mnogih knjiga toga vremena, zacdevena u ruho avanturističkog romana, pa joj napetost i interesantnost te. druge vrste refko kada popuštm. „Edgin“ (naš anagram reči Nigđe) je zemlja iza nekog brđa, u koju pisac, odnosno piščev otac, dolazi pod vrla tajanstvenim okolnostima. Upravo, to je Utopija, filozof. skim intancijama zamišljena Dpokrajina na čijim stanovnicima pisac rešava sve probleme, sva 'nerešiva pitanja Koja su njega kao stvaraoca i mislioca mučila. U toj zemlji su, davno jednom, sSpalili sve mašine, porušili mostove i Željezničke pruge, uveli nov moral, osnove nove religije, čuđnovat sudski sistem i čudna merila krivičnog zakonika, . — u svim viđovima delatnosti nova, inertna shvatanja, svakim zamislivimi, maltene maloumna, 'Tumačenja postanju, religiji i njenom smislu, kad“ i o mnogim drugim pitanjima, po-
" služila su Batleru kao naizgled
naivan povod za otrovnu kritiku svih postojećih institucija i mišljenja čiji je svedok bio, Na. ročito je nemilosrđno piščevo raskrinkavanje crkvenog sistema, odnosa crkve prema vernicima, u poglavlju „Muzičke banke“: „Međutim svako je mogao videti da novac koji se izdaje u tim bankama njje onaj kojim ljudi kupuju hleb, meso i odeću“. Ono što Batlerovo delo čini danas zanimljivim. i „proročki ingenicznim, je njegova teška, pe simizmom zadojena briga o odnosu čovćčćka i mašine, Mnoge stvaraoce i naučnike je taj problem mučio (Čapek, Olješa, Memford). Još u vremenu kad je engleska inđustrija tek bila svesrđno prohodala na opšte zadovoljsto mlade buržoazije. Batler se duboko zamislio nad sudbinom sutrašnjeg čoveka, njego _ vog otuđenja, zapostavljanja, ka taklizme, koja može da nastane #đz nesrazmere .razvoja njego. vih psihičkih sposobnosti sa razvojem dđem(na-mašine. Bailer
piše. „Mogućno je da će deca u to vreme učiti diferencijalni račun — ao što danas uče da
govore — od svojih majki i đadilja, ili će govoriti hipotetičkim jezikom i moći đa izveđu pravilo trojna čim se rodđe; ali to ni-
SO
Stefan Arčinski (Poljski
a) đobio je zlatnu međalju na Međunarođnoj
izložbi umetničke Iotogralije za sliku »Brazilijanke«
je verovatno; mi ne možemo TačuXgti na to da će u ljudskim umnim i telesnim moćima doći do odgovarajućeg razvoja koji bi bio protivteža daleko većem usavršavanju koje, izgleda, oče. kuje mašine u buđućnosti“.. Pored te sadržajne zanimljivosti, vredno je naglasiti da se knjiga, uz pretpostavku OsnOVnog: poznavanja viktorijanmske epohe u kojoj je pisac Živeo, Ino že čitati sa izvanrednom paž-
njom. A
BOŽIDAR ROVAČEVIĆ:
»ZAUSTAVLJEN I TALAS«
(„Prosveta“, Beograd, 1956)
OVOJ knjizi sakupljen je
U ceo pooetski rad Božidara
Krwačevića, od prvih nje-
govih stihova, đo poslekinjih pe-
sama, objavljenih prošle gođine
po listovima i časopisima. Knji_
ga se sastoji iz četiri ciklusa, i
četiri skupine pesama po njhovoj srodnosti.
Prvi ciklus, „Igrač među zvezdama“, sav je u izražavanju mladičkih ljubavnih zanosa, Ostvaren sredstvima kcja su odgovarala vremenu u kome 5u pesme nastale.. Zajednička niihova nota je glorifikacija, voljemog: bića, ljubavi i ljubavnog bola, zanos mlađalačkog entuzijazma, i mlađalačke sreće, Tu se naročito izdvajaju pesme „MRit mi o Ženi“, „Crni anđeo“, „PKlegija“, „,U Zlatibor!“ i proslavljena, pesma „Pesnici treba SVI da umru mlađi“. Sa tih uzvišenja, koja je česta zapahnjivao mefafizički vetar jednog malo zakasnelog. .simbolizma, pesnik se vratio rodnom tlu, zavičaju, drevnoj Raškoj, tražeći u njenim ljudima i njenoj priroli sav sniisao življenja. "im “ciklusom, koji je istovremeno roađoljubiv i misaom, pesnik slavi drevno narodsko životarenje prostih ljudi studeničkih šuma, proplanaka i bačija. Isti rodoljubivi motiv provlači se i kroz ciklus „Žrtve i trijumfi“, no on je već rezultat slrepnji bližeg istoriskog događaja. Kroz odeljak „Rađost ali tužna“ pesnik, u obliku legendi i kratkih lirskih zapisa, izražava svoje misli i osećanja o životu, o zahtevima i veličini poezije, izražavajući svoju odanost mnogim svetskim liričarima čija ga je poezija uzbuđivala i zanosila.
Uvodna i završna pesma čine pesnikove mueđe, njegov credđolirski projektovamu išstimu o jeđ_ nom kratkom minutu života, kakav je ovaj čovekov.
„Veliko, burno more života
odjednom utihnu. Sve se umiri Ni list na grani čak se ne pomeri
Od ćuva te letnje -večeri“.,
Božiđar Kovačević
Dalaj Lama A · HAJNRIM MHARER:
»SEDAM GODINA U TIBETU«
(Matica srpska, Novi Sad, 19586)
TIBRETU, brdskcj. zemlši
severno od indije, čitali
smo dosada samo u „Politikinom"“ i „Nin“-ovom zabavniku. Ta monaška zemlja, jedna od najzaostalijih u Aziji. više je poznata po svome vladaoću, Dalaj-Lami, nego li po istinskim nacionalnim osobinama, i etičkim wdlikama. Ova 'Knjiga može nas O svemu tome podrob nije obavestiti. Njen pisač, Hajn rih Hatrer, strastan planinar, sšilom političkih prilika i silom svcije gladi za egzotikom i avantufom, probavio je u Tibetu punih 7 godina. Po nanodinosti Austrijanac, Harer je pobegao iz jednog engleskog logora u in diji 1943 godine, zaobišao Himalaje, dospeo u meutralnu i pustu tibetansku zemlju, da bi, dve godine kasnije, sa teškom mukom, došao i do Laše, Drestonice Tibeta. Taj svoj boravak on opisuje u svojoj knjizi, iznoseći čitav miz dokumenata izvanredno infteresaninih, smešnih, čudnih, česte nepojmljivih za shvatanja civilizovanog Evro, pejca. Ostavio je podatke o ljudima, religiji, običajima, pra? ničnim ritualima, kulturi, Bdalačkom «sistemu, „gostoprimstvu, potkrepivši Sve to. većim brojem fotografiše. 'Pripovedanje se račva u dva pravca: opis Tibeta i opis putničkih teškoća na koje je pisac sa jednim sVOjim drugom nailazio. A u celoj toj građi savrememog, čoveka naj više zagolica i uzbudi to što se Tibet tek sada nahazi a Ieuđalnoj eri, Ova” zaista zamimljiva,. grada
učinila bi svaku, knjigu intere.. santnom, svejednći kakvim ona sredstvima Mila ostvarena... U
slučaju pisca ove knjige ta sred stva su više nego skromna. Nije to čovek od pera, to je običan
evropski turista, ostrašćen Željom za osvajanjem visokih planinskih vrhova, za upoznavanjem čudnih zemalja, za .putc-
vanjem. Pa iako su dokumenti, sami po sebi, interesantni i novi, čitalac prosto zažali što ovu
zabavnu Knjigu (ob javljenu u biblioteci „Korist i razonoda“), nije napisao jedan, makar i osrednji, novinar. Druk čije bi ona, još· kako, . tada izgledala. Doduše, sam pisac ka. že: „Nemajući iskustva pisca, izložiću samo gole đogađaje“. Zaista, goli događaji su ispričani krajnje „oskudnim sredstvima,
korisnu i
Milovan Danojlić
o piypmaaua ——0p>
Novi recnici
NAŠOJ prilično jeđnoličnoj leksikografskoj litera„turi pojava svakog rečnika čiji je format veći oq džepnog, zaslužuje pažnju. Ovo naročito važi za dvojezične rečnike u kojima su značenja srpskohrvatskih reči objašnjena na stranom jeziku, jer pored toga što vrše ulogu pretstavnika naše jezičke kulture u inostranstvu, ti rečnici služe i kao pregled domaće jezičke građe u nedostatku enciklopediskog ili priručnog rečni_ ka savremenog kmjiževnog (i gEovornog) srpskohrvatskog jezika. Posle pređratnog izdanja još u. vek aktuelnog „Srpskohrvatskonemakog rečnika“ S. Ristića i J. Kangrge, i skorašnjeg izđanja „Srıpskohrvatsko — slovenačkog rečnika“ J. Jurančiča (Ljubljana 1955), pojavio se „HrvatSkosrpsko — francuski rječnik“, čiji su sastavljači J. Dayre, M. a nbviĆ 180 O Oz (Novinar Bko izđavačko podđuzeće, Za, 1956, 948 strana). MO.
Boreći se sa leksikom koju „treba da obuhvati Yečnik ovog obima, sastavljači su odustali od „mnormativnog kriterijuma i trudili su se da pruže „odraz današnjeg književnog i govor, nog jezika u raznim krajevima“, Stoga je u rečnik ušlo dosta gra đe iz gradskog govora i novina, poređ arhaizama i regionalizama i manjeg broja stranih reči i stručnih naziva. Za stručnjaka Če, poređ izbora reči, biti ođ inleresu koji su akcenat sastavljači odabrali za one reči i oblike koji se izgovaraju ne dva ili tri načina, i nije isključeno đa bi ia tome planu moglo doći do điskusije. ni čitaoci, pak, kojima rečnik služi pre Svega kao pomoć u prevođenju na francuski jezik i upoznavanju našeg jezičkog blaga, zažaliće šta svakodnevna, frazeologija nije obim. nija, jet Je pokušaj sastavljača la mođernizuju shvatanje Mnjičevnog jezika u načelu pozitivan. Ako je unošenje većeg bro
bh. Ja BSavremenih izraza, moralo da 5e Plati izbacivanjem nekih re-
či, naročito regionalnih, nije &e irebalo dvoumiti,
Pošto je srpskohrvaiska leksička osnova Ovog rečnika, gotovo jednaka sa odrednicama „Hrvatskosrpskog — talijanskog rječni ka“ M. Deanovića i J. Jerneja (Bkolska, knjiga, Zagreb 195, 1164 strane), to što je rečeno vređi za oba rečnika.
Posvećen isključivo „idiomatskom“ delu jezika, „Rečnik en. gleskih izraza i idioma“ Mileve Radenković-Mihajlović u redakciji 8. Brkića (Izdavačko pređuzeće: MBratstvo-jedinstvo, „Novi Sad 1956, 714 strana) ima za cilj da ispuni prazninu koju obično ostavljaju opšti dvojezični re čnici. Međutim, u ovom. rečniku klasifikacija iđioma data je 'išključiva na temelju strukture i tehnike idiomatskog izražavanja u engleskom jeziku, dok srpsko“ hrvatski deo pretstavlja više Objašnjavanje značenja engleskih idioma nego idiomatski ekvivalenat. Samim tim, i pored primera koji upotrebu idiomatskih izraza treba da učine jasnijom, čitalac ne usvaja potpuno efektivnu (stilsku) vrednost izraza. To se ne odnosi nm izraze koji, Strogo uzev, nisu idiomi, već Više način izražavanja (frazeologija) u razgovoru i pisanju, 8 koje je sastavljač, sasvim .opraVdano, uključio?u rečnik. Znaifnu vrednost pretstavljaju „lnjiževni izrazi koje su upotrebljavali samo izvesni pisci u određenim književnim epohama“, đok kate. govrija „šatrovačkih“ izraza n! ovđe kao ni u stranim specijal nim rečnicima nije dovoljno 0pravđana. Uostalom, kako dosa ne postoji teoriska »'efinicija idioma, već samo praltična, tO iskrsle teškoće sastavljači re” vaju prema ckolnostima, i postav ljenom cilju. Ako se to ima nš umu, onda je i pored pomenutih
nedostataka, rečnik Mileve Raden!.jvić-Mihajlović, po svome obimu i raznovrsnosti građe,
kao i po leksinografskoj obradi, dosad najbolji rečnik ove vrste kod nas. „Bilo bi dobro đa 5Č njegov materijal iskoristi za je“ dan · sličan srpskohnvatsko-en" gleski rečnik. ;
Ljubomir Mihajlović
KNJIŽEVNB NOVINE