Књижевне новине
(nastavak sa tređe strane)
razitije scenske odlike. Pesnik se prihvatio sugestije
rukovodioca Hudožesfvenog teatra, jer je želeo đa se
»Pešma wudbine« izvede ma
sceni fog &lavmog Dozorišta.
U avgustu je poslao prerađenu dramu Stanislavskom,
a u decembru je primio od njega odgovor: »Pojedine sli-” ke su interesantne. ali ja nisam mogao zavoleti ni ličnosti, ni sam komad. On ne pruža osećanje jedinstva, celovitosti teme.« ay Vari
Blok je odgovorio Stanislavskom (9 decembra) opširnijim pismom, svakako jed nim od najkarakterističnijih u čitavoj njegovoj prepisci. Ne braneći samo delo. Blok govori o ogromnoj važnosti njegove teme. ı, Uk OJ
A to je, piše pesnik »tema o Rušiji (problem naroda i inteligencije napose). »Ovoj temi ja svesno i konačno posvećujem svoj život. Sve jasnije uviđam da je. to najglavnije pitanje, životmo najbitnije, najrealnije. Upravo njemu ja ·prilazim davno, od početka svog svesnhog života, i znam đa je moj put u svom osnovnom stremlienju prav kao strela, sav u dejstvu kao strela. Doduše, možda moja strela nije naoštrena. TI poređ svih mo= jih skretanja, padova, sumnji, kajania — ja idem. Evo, već sada (a nemam ni triđešet godina) svetlucajiu preda mnom, mada nejasno, kontu· re celine. Ne izgovaram ja tek onako — mada izgovaram, možda, samo ma izgled nespremo, ma izgleđ nepovezano — ime: Rusija. Jer u tome je život ili smrt, sreća ili propast.« »Možda' ste u pravu kad kažete da sama lica* nisu živa (izuzev pojedina). Ali ja švako od njih nežno volim, a veći deo jasno vidim pred sobom, Što se pak tiče vaših ispitivanja »matematičke tačnosti ljudske prirode« (i uopšte tog mesta Vašeg pisma), tu ja nazirem, čak pDO Vašim nagoveštajima, osobitu. vrednost Vaših zapažanja. Razumem Vas, razumem ovu težnju umetnika »matematici« na najvišem stupnju. S te tačke gledišta u »Pesmi sudbine« svakako je napravljeno više grešaka.«
».. nipošto ne nameravam đa zanemarim »formu« radi »sadržine«, da zapostavim ma tematičku tačnost, najsavešnije glačanje dragog kamena. Ali kamen, koji ja, možda, nisam umeo, da uglačam u »Pesmi sudbine«, ipak je dragocćn, Ja sam rđav majstor, meverni »liričar«, i nije moja zasluga što je kamen došao u moje ruke. Ali kađ ie već u mojim rukama. ja sam zapanjen njegovim sjajem, ia se kajem što sam bio neveran i moram na ći u sebi snagu, strpljenje i samopregor majstora. Vi lično, s Vašim pođuhvatom, uvek ste bili i ostajete za mene primer najdoslednijeg umefnika. U vama ošećam i smagu, i strpljenje. i Ssamopregor, i pravo na najstroži sud. Veruiem Vam duboko: i zato. vraćaiući se ponovo komađu, ne brinem se u suštini za njegovu suđbinu: mam da ga Vi. ako je potrebno nećete zavoleti — i da čete ga odbiti, ako nije potrehnan. rukovođeći še ma-– fematikom umetnosti, ljubav liu prema njenim strogim istinama.« »Pesma suđibine« nije prikazana na sćeni Hudđožestvenož teatra, kao što ni druga, kasnije napisana Blokova drama, »Ruža i krst«, nije Izvedena u tom pozorištu, mađa je od marta 1916 do kraja 1918 održano oko dvesta proba.
* Reč je o licima drame »Pesma sudbine«.
„ T BDAVNO je u Narodnom pozorištu u Beograđu bila premijera đela Hermana Veoukm
>Pobuna na Kejnu«. Uškoro.
će se ovo delo prikazivati i ı HrYvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, kao i u nekim pozorištima u Bosni i Srbiji.
U vezi sa prevođenjem i prikamivanjem ovog đela nastao je ieđan interesantan spor iz oblasti ĐU'urskog prava, koji je, srećom, uoči Đeograđske premijere sporuurnno rešen, Međutim. ovaj siući je Karakterističan i ne tako redak, 4 jie potrebno đa se u vezi sa njim kaže nekoliko reči i o pravima 4utora. i
Poznato je đa je roman »Pobuna na Kejnu« đoživeo vćliki uspeh
u svetu. Dramatizacija ovog romhn-.
ha doživela je istu slavu. I uprave maših pozorišta odlučile su da ovo đelo stave na sVOj repertoar. NaPoo: đelo se moralo najpre prevesti. }
| Narodno pozorište poverilo je 0-
vaj zađatak jednom renomiranom.
beograđskom prevođiocu. Hrvatsko narodno kazalište postupa ma isti način i angažuje svog brevođioća. I ieđan i đrugi prevođilać prihvataju se OVOE pošla i posle izvesnom vremena pređaju svojim pozorištima gotove prevođe. Posle ovoga pozorišta Su otpočela sa Dripremam"n, Pođeljene su uloge. Težiseri su U-
veliko rađili sa glumcima, o tome”
je | štampa pisala, ali — pozorišta i prevođioci „zabćravili Bu“ đa po stoji Zakon o zaštiti hutorškog prava i pBernska konvneneiin. ba BU n vezi s tim »zahboravili« da žatraBe saslasnošt autora. (O svemu u mislili, ali #u »zaboravili« do po
4
|NAPOREDO ša radom na – "7.7 drami »Pesma sudbine«, | Blok je 1908 godine razvio i ha lirskom planu niz motiva '
o Rusiji, naročito u slavnom ciklusu »Na, Kulikovom polju« čija završna · pesma pozdravlja početak »uzvišenih i burnih :đana«. Međutim, u "tadašnjoj Blokovoj lirici jav"ljaju se i teme na čije izvore ukazuju pojedina pisma iz te gođine. U aprilu 1908 došlo je do raskida prijateljstva — ranije veoma prisnog — između Bloka i jednog od najtalenfovanijih rus.:ih sim-
bolista Andreja Bjelog (Bo- |
risa Bugajeva). Blok je u jed
rom oštro intoniranom pi- |
smu (od 24 ad4prila) obeležio knjigu tog pesnika i teoretičaya simbolizma »Pehar vejavica« kao tuđu njegovom, Blokovom duhu, štaviše kao »duboko neprijateljsku«. Po svemu sudeći, Blok je odbacivao u tadašnjem stvaralaštvu Bjelog ne samo postavku da su hšdos i nemerljiva stihija presudni činioci po-
stojanja i da upravo Oni o-
blikuju' stvarnost, već i mno=> go šta drugo. Pamfletski obračun Bjelog s. pojedinim pesnicima, koje je on prikazao kao bedne epigone i, »komonrdžiski ološ«, izazvali su kod Bloka negođovanje. Napadnuti pešnici nisu bili naročito bliski Bloku, ali on je hteo zračniju i lepšu atlmosferu u Književnom životu. (Tek krajem 1910 godine obnovljena je prepiska između dvojice pesnika, i to na iniciiativu Andreja Bjelog).
Kao odjek tog sukoba deluje pesma Bloka »Prijateliima«, napisana 24 jula 1908 godine. Prožeta, gorčinom i osećanjem ušamljenosti, koje je, uostalom, pritiskivalo Bloka i pre raskiđa s Bjelim, pesma prenosi »slučaj« dvojice pesnika na šire područje i daje mu opštiju socijal-. nu i psihološku rezonansu. To nije obračun sličan tekstu Bjelog: u pešmi »Prijateljima« skimute su, velikom snagom ironije, mnogobrojne maške sa likova zavisti, zlobe, podmuklosti, sitničarstva. Istok dana Blok je napišao i »Pesnike« — devet sumormnih i smelih strofa. One su upravljene protiv stihotvoraca koji se dočekuju nadmenim osmešima, i protiv ma– lograđanstva., ali su: haiieovski poetične u veličanju same poezije. /
Tađa, 1908 godine, Blok je veoma bolno osećao pritisak samoće, i to naročito One koja je imala izgled prebivanja u nekom manje-više prijateljskom krugu. Ni za trenutaF taj privid nije mogao prevariti velikog pesnika: on, koji je usredšsređeno osluškivao — ne bi. li čuo nove glasove, — znao je da mu. se bufevi.ne.podudaraju s bespućem ljuđi kao što su bili, naprimer, Dmitrij Mereškovski i njegova supruga Zimaida Hipijius. Na uškom i tamnom duhovnom obzorju toga para Blok nije imao šta da vidi posle Prve ruske revolucije koja ie uplašila kako supruge Mereškovski, tako i mnoge druge pređašnje Blokove prijatelje. I zato pesmik piše (u septembru. B. T. Ivanovu) da su mu D. Mereškovski i Zinaiđa sasvim tuđi. Dva i po meseca pre toga Blok je uneo u SVOJ dnevnik ove ređove: »S najboljim prijateljima i »bokrovitelima« (na čelu sa A. Bje lim) ia šam umutarnje Yaskrstio sanavek. Jedva. jednom! (Mislim na polusumanute kao što ie A. Bjeli, i na brbliiveA kao što su supruzi Mereškovski).«
U razvoju stvaralaštva Aleksandra Bloka i u prođublienju njegova odnosa premana velikim problemima života godina 1908 zauzima Veom: vidno mesto, o čemu Uverljive svedoče i pesnikova pisma.
Lav Zaharov
daba ir i. or why
DOBRIŠA CEŠARIČ: »GOLI ČASOVI«
OMatica srpskaa, Novi Sad, 1956)
Dobriša, Cesarić
\L. ođuševljenja nađ sabranom knjigom Cesarićevih pesama teško da će bi lo koga mimoići, Bez pređgoOvoOra, i pregovora smažna sama za sebe, izrazom stara, ali sa-
'držajtm ljudska — što znači i
nova —, eto tih nekoliko reči kojima se, na šturi jezik pro> že, može prevesti ovaj kristalni klađenac lirike koja se propinjala i cizelirala u pesniku tokom celog njegovog stvaranja,
Opšta i oštra prekretnica na kojoj še poezija obrela Krajem prošlog i početkom ovoga veka, to intelektualno-zanesenjačko pitanje poljuljanosti njene klasičnosti i njenog smisla, utiranje staza ka hermetizmu, ceo taj, nužan inače, proces nije ostavio Skoro nikakva traga u Cesarićevom stihu. Nijednom ne izneverivši autentičnog liričara koji je poput strpljive vezilje trajao u njemu, pesnik je, svesno ili neSVesno, postavio samome sebi necke okvire, koje je, samo u retkim trenućima, nadmašao i uzđizao, prirodno ih prodđužujući. Ceo jeđan život registrovan je ovđe sistemom lirskog dnevnika, postupkom pevanja. čije su odlike iskrenost, doživljenošt, rilkeovska senzabilnost, strast da se najnevinijom lirskom rečju fik sira dato osećanje i misao: ceo jeđan gorki i penušavi život, život malih stvari bređođređenih za večnost, nastanjen ovđe đobio Je svoju pravu umetničku meru, meru koja sađržajem nije izuzetno višoka i poetičnu obojenost koja je uvek topla i besprekorna, Možđa bi se, u jeđnoj opštijoj diskusiji, moglo „ovorifi o pravoj značajnošti nekih pesnikovih tema, no đarovito šencsnje i zahvatanje ovoga sveta, r.erazdvojnog od prirode, ostaje kao naicelishodiniji momenat knji se ničim ne đa ospotiti.
I tog opevanja sebe u jednom nejasnom, tihom i bolnom svetu, pesnik se, u mekoliko mahova, snažno uzneo đoO nekih velikih, sažetih istina o životu, stvorivši pesme ođ izvanrednog značaja za našu književnost. Poređ pesima, »Željeznicom«, »Spoznanja«, »Pje-
sma mrtvog pjesnika«, »Dietinj-
stva« i još nekih, tu je i čuvena Cesarićeva pesma »Povratak« koja nas, jeđnom trenutku, navođi na srećno poređenje sa jeđnom sličnom Dilen Tomasovom
pesmom, Ta Cešarićeva pesma je
kruna njegovog pesništva, u nijoi je sadržan ceo niegov ljuđski i poćtski stav, svi lirski međaljoni koji su skuplieni' u ovoj knjizi su putanje ka mioj.
vičaja i crnogorskih goleti sivorila jednu tihu, gorštačku smirenost, učinivši Vešovića, pesnikom koji je ođ svih mlađih pesnika Crne Gore najviše crnogorski pes nik. U knjizi naročito privlače pažnju »Polimska kiša, »Sjećanje«, »Čekanje«& »Neće proći«, »Nikada«, »Tramontaha#, »Pastel«, »Pola je mene na pučini«, »Prvoj sijeđoj vlasi«, »Provincija« i O pbonvanjek
U tim pesmama leži ono što je Vešovića, pretstavilo i zanimljivim i tihim liričarem koji đaleko od književne vreve, sam u sebi i sam sa, sobom, registruje svoj pesnički doživljaj sveta i ljubavi, prirođe i prolaznosti. w
A i \ RASTKRO PETROVIĆ:
»BURLESKA ·|GOSPODINA PERUNA BOGA.
GROMA« (»Rad«, Beograd, 1956)
Nape i naipotpuniji od raz jedne usplahirene mladosti, mladosti netaknute gorčinama, etičkih normi života, ova prva Rastkova knjiga i danas, triđeset godina nakon prve pojave, ne prestaje đa, nas uzbuđuje, uznosi i oduševljava. Neobuzdana, veđra, sanjalačka, burleskna u njenom koritu raspomamljeno teče život starih Slovena, previre njihova neukrotiva, vitalnost, trepere sunčani »ej Balkana i Galicije, poetskim kovima obznanjuje se njihov Život, njihovo trajanje.
Ipak, stari Sloveni su ovđe samo priviđan motiv. Sve ostalo ie prva manifestacija Rastkovog po-
etskog rudnika, koji će tek doc-
nije, obogaćen smislom, žad jem i smerom, postati iskle i kamen u temelju našeg književnog nasleđa. »Hurleska« je igra: divna, pesnička, igra mašte, igra meseca iznad zaspalih plavih šuma, igra slovenskih bogova, prirode i ljudi. Ona je i lep embrion stilskog savršenstva pesnikovog, prvo otkrovenje ritma; puna, humora. puna strasti; ali i bezbolna, bezazleno poetska, pa je čitalac, đanas, prima kao neko slatko, ukusno piće, điveći se veštini i duhu onoga koji ga sprav-
lja.
»Burleska „Gospođina Peruna Boga Groma« je, u neku ruku, enciklopeđija „svih emocija koje
su počele da trepere u mlađom pesniku, fantasti i ekstatiku: od dobrih slovenskih bogova, mirnih reka, raja, pakla, pesnik sa nekoliko poteza dođe i đo Van Goga, đo njegovog otsečenog uha, revolucija, đo bolnica, do sve ga što mu padne napamet, — a ipak je sve to prođuhovljeno, xaigranim nitima u dubini negde povežano, iskreno u svome sšnažnom uznemirenju. ;
A
BOŽO MILAČIĆ:
»SUZE I ZVIJEZDE« ONIP«, Zagreb, 1956)
BSET naših savremenih bpiDD saca (Kaštelan, Ćosić, Matić, Desnica, D. Maksimović, Božić, Popović-Dorofejeva, H. Humo, Sijarić i Parun, našli su u Božu Milačiću poštenog posređnika između njihovih dela i čitalačke „publike. «Njegov stav je dosleđan i pođvučen, ali sa njim ne možemo uvek đa se"složimo. Čini nam se đa Milačić inklinira jednom malo preživelom shvatanju optimizma i alktivističkog odnosa prema životu; formulu tog svog shvatanja on želi đa nametne svakom
· piscu i svakoj knjizi: neki pisci
A RADONJA VEŠOVIĆ
»GAJTAN VODE U DOLINI«
(Narodna knjiga«, Cetinje, 1955)
BRSPOKOJBN novim pitanjima koja mu je zađavao život, zgrčen u neprolaz· nom čvoru svoga trajanja. naštanjen između crnogorskog krša i večnih jađranskih obala, Vešović se našao pređ likom samoga sebe u ravnom ogleđalu mora, stvorivši poeziju koja je umetnički žaokrugljena, iskrena i spon tana. i Krugovi njegovih poetskih in-
_ teresovanja prostiru se u nekoli-
ko pravaćA4: rođoljublje, ahilovsfsa povezanost sa rodnim kršem, skrivena emocionalnost, žena, topli, međitativno-lirski pasaži primorskih obala, mora, maslina i vetrova. Otisnuv se sa obala ranijeg načina pevanja, Vešović se, istina, još nije đomogao onih no•vih, ali na tom putu, tom putu koji je stari rizik pesnikove avanture, stvorio nekoliko pesama koje su PA o»bilino afirmirale. & čitaocu donele fini đoživljaj. Tanan4 osećajnost je ođ fatuma, ža-
su mu za to bili dobrodošli (ćosić, D. Maksimović, Sijarić), kod drugih jie to sa malo više teškoća pronalazio (Kaštelan, Božić, Dorofejeva), kođ trećih je bio primoran đa đigne ruke, priznajući ili ne priznajući snagu njihov?
Jure Kaštelan
umetničke magije (Desnica, Parun, Matić), Bi .
U interpretacijama ĆosićevoB vitalizma, Kaštelanove revolucio namosti, Božićeve i Sijarićeve vezanosti za regionalnosti svojih svetova, lirske spontanosti rodoljubive D. Maksimović i autentičnog doživljaja Popović-Dorofe jeve, Milačićev tekst je živ, nova osvetljenja i lična zapažanja česta, prodiranje u splet uzročnosti oko piščevog dela snažno. Kod Desnice, kod njegovih olupi na ljudskih života, kritičar je žastao; obrađa njegovih umetničkih kvaliteta i ovđe je plođ upućenosti i razumevanja, no. kritičarev zahtev za razvedravanjem Desničinog sveta čini nam se neumesnim, U razmafranjima o Matićevom pesništvu, Milačić je pokušao da prikaže jedno minulo doba, iako nije pokazao dovolino poznavanje prilika u kojima je kratkotrajno cvetao naš nadrealizam, Međutim, „značajna Matićeva pesnička „dostignuca, njegove pesme »More«, »Pisano pred zoru« i “desetine drugih, površno su dodirmuta, što pretstavlja ozbiljan propust Bože Milačića. „Esei O. Vesmi Parun, poređ eseja o· Božiću i Kaštelanu, daleko je iscrpniji.
Svoju prvu knjigu literarnih ogleđa Milačić je nazvao književnim razgovorima: njegova knjiga, stoji na raskrsnici esejistike i publicistike, naiavljujući vrednog i, nađasve. poštenog kritičara. Ilustracije Miljenka Stančića, por-
=>
šlog veka — to je građa kojom se Mamin-Sibirjak poslužio u oblikovanju ovog zamašhog pskog dela o jednom vremenu i njegovim ljuđima.
TI sam rođen u Mlhaterinburgu (u romanu građić Uzel), on je do srži poznavao ljuđe koji su ga interesovali, pronicljivošću i istinitošću rođenog realiste ulazio u suštinu konflikta. između feuđalizma i divovski mladog kapitalizma, a Sve to osvetlio na ličnostima koje vrve i gmižu u nazadnjačkoj, kužnoj i tužnoj uzelskoj prljavštini. 8 jedne strane, to je nesrećni naslednik Privalov, dobmh slovenska đuša, oko čijeg bogatstva sve ruke varoških udavača pletu nerazmrsivu mrežu. Tu je i Nadežđa Baharieva, đevojka prefinjenih osećanja 1! poetskih shvatanja sveta, iđealizirana, čija pojava u đelu igra ulogu svetiljke suprotstavljene celoi jeđnoj močvatvi „gramzivih starih žena i mlađih biznismena. Privalovljevi milioni su fiktivni; oni su u rukama sumnjivih tutora, raznih varalica i proneveritelia; no oko njih se odviin cela radnja romana, napeta, široko po stavljena: i babe i gradski ološ, jedni primitivno a drugi sračunato, pletu mreže oko Privalova. love njegove milione. Mlađog milionara; pri svem tom, rastržu nedoumica i griža savesti: njegovo bogatstvo je nasleđeno. niegova vlast nad slabo plaćenim radnicima je nasleđena, njegov stav po tom pitanju je drugači-
a aa A=<=C "–—Vı–e•: – HR LL—
Sam kad nema prolaznika
Sim kad nema. prolaznika.
Sam sa svetiljkama.
Na knjigama leži naga noć. Žena se pretvorila
sa crvenim perajima.
u ribu
Đno. Dno. Dno. Dno, Sim kad nema prolaznika. Sim ko na dnu neba. Pa i stanujem na dnu neba.
Nebo. Nebo, Nebo.
Sim kad nema prolaznika. Kad psi i bube prelaze uhicu i skidaju crne šešire i nemo dobro već nose u sebi.
Sam kad nema prolaznika. Mislim da izađem na ulicu i
jer sam grešan. [ Grešan. Grešan. Grešan.
đa se obesim o kesten
Želim da postanem svetac. Da me nose izmučene žene
u medaljonima.
Da se po mome imenu zovu pristaništa. Đa se šume zovu mojim imenom.
|. Da se jednom zalivu đa moje ime i jednom grobu. Grob. Grob. Grob. Grob. Visoki mladić što je umro
sim kad nema prolaznika.
Slobođan MARKOVIĆ
— BIZ –C ZZZZZ=<m –————ı mt#KR.Kč..IWS.
treti naših pisaca, spađaju među najbolje crteže koje smo dosada mogli videti.
A D. N. MAMIN-SIBIRJAK:
»PRIVALOVSKILI MILIJUNI« (Otokar Meršovani«, Rijeka 1955)
BPRMGILHEDNE stepe i br-
đa Urala. otkriveni i taj-
mi. radnići gvožđa i zlata. jedno tiho mestašce koje tavori u srcu te provinciske pustoši, nekoliko desetina ljuđi različitih po svom đuševnom 'sklopu i društvenim položajima, sukob patrijarhalne. uljuškanosti i inđustriskog meteža. susret kmeta sa jamskim rađnikom, poslednji otkucaji pro
\acije i arheologija
(nastavak sa. prve strane)
lažu sredstvima da one Organizuju arheološke rađove da njenoj teritorii. To je jeđan od povođa sukoba. Ovde su u sukobu načelo nacionalnog suvereniteta i načelo napreika arheološke nauke kao svetskog dobra.
Pretenžije povlašćenih u istoriji sakupljača arheološkci blaga idu i đalje na štetu nacionalnog suvereniteta država na čijoj se teritoriji nalaze arheološka ležišta. Te druge pretenzije zasnivaju se na principu naučne celine. Smatra se da nije do voljno samo obezbediti očuvanje arheoloških objekata, vršiti njihovo iskopava~
propisan Uugovor 586 autorom,
stoji Herman Vouk, pisac OVvOš dela,
Tako je došlo đo toga da dva najuglednija pozorišta povrede auUtorska prava. Povređu autorskil prava čine i prevođioci koji su i sami autori i, verovatno, VvrIO 0Osetljiyi kađa se radi o povredama njihovih autorskih prava. –
Po Zakonu o zaštiti autorskog prava i Bernskoj konvenciji, koju je potpisala i naša država, od Butora originalnog dela mora se dobiti najpre saglasnost da se odgo-
varajuće. đelo može prevesti. Kada,
se dobije ova saglasnost mora 8e tražiti i saglasnost da se delo iože prikaživati u pozorištima. Pre nego št D
potrebno je da pozorište NRIODi nosno sa niegovim zastupnikom (u ovom slučaju sa · Jugoslovenskom autorskom agencijom), Autor mo_ že pozorištu đa postavi neke uslo ve koji se odnose ne prikazivanje
· dela, ali svakako. ođređuje visinu
honorara. Svega toga u Ovom slučaju nija bilo. 2 Da.bi stvar bila komplikovanija autor je đao ovlačćenie za Drevor trećem prevodđiocu, Ovlašćeni prevođilac je BOVOo đelo i dbavestio Sva pozorišta o. svome pravu, a Po menutim pozorištima zabranio prikazivanje dela u prevođu neovlašćenih prevodilaca, Nastala je uzbuna kođ pozorišta i neovlašćenih prevođilaća.. Pozorištima nije konvenirao prevođ ovla Šćenog prevođioca, Pohušana je intervencija kođ autora. Ali sve je bilo bezuspešno, Vouk je ostao bri svojoj odluci đa delo oiože prevesti samo. prevođilac koga jć On 0O•
što se đelo. počne prikazivati,
Pozorišna delg i auforsko pravo
vlastio. Svom prevođiocu je skre-
"nuo pažnju đa prema svom nahođenju može da napravi i nužni
kompromis ako je to potrebno.
Pozorišta i neovlašćeni prevodioci su morali đa popuste. U pripremama je bilo već dosta investirano te se nije moglo rizikovati đa se delo skine sa repertoara.
Da se stvar ne bi isuviše komplikovala i đa bi se izbegao skandal, poštignut je kompromis između ovlašćenog prevođioca, s jedne strane, i neovlašćenih prevodilaca i pozorišta, s druge strane, Ovlašćeni prevođilac je sklopio ugovore sa pozorištima kojima su se pOzorišta, obavezala da mu plaćaju prevodilački honorar po postojećim propisima, Poređ toga, pozorišta su dužna đa na programima ispisuju i njegovo ime (pored imena neovlašćenih prevomilaća u čiiem še prevodu đelo prikazivalo sa Odobrenjem· ovlašćenog: prevodioca).
Sva jugoslovenska pozorišta obaveštena su preko Jugoslovenske autorske agencije o tome ko je Ovlašćeni prevodilac, kako bi s6 sprečila mogućnost. da se eventualno pojavi još neki neovlašćeni prevođilac. Poyorišta su obaveštena i o visini procenta koji je zahtev"O autor kao naknađu za prikazivanje Ovog dela, Ovaj procenat je kod manjih pozorišta 7 2507 veći od normalnog. a kom :ećih pozorišta čak je za 50% veći. I ovaj zahtev autora morao se poštovati, jer ako se ne bi postigao sporažum, đelo se ne bi moglo prikazivati.
Kao što se vidi, moraju se DpOštovati moralna i materijalna brava autora,
·jer je prevođenje
Ovaj slučaj, interesantan sam po sebi, karakterističan je za odnos uprava nekih pozorišta prema pravima autora, a nažalost i nekih prevodilaca koji su i sami autori, autorski rad). Ovakvih primera ima dosta i oni su veoma česta pojava pa na to treba ukazati.
Pretpostavljamo đa je pozorištima dobro poznat naš Zakon o zaštiti autorskog prava. Takođe pre postavljamo da im je poznato da se prava inostranih autora moraju štititi na isti način kao i prava domaćih autora. U naveđenom DTImeru nije se rađilo samo o pravVnom problemu, to je i kulturnopolitički problem, Kađa se vrše povrede autorskih prava inostranih autora rađi se i o ugledu naše zemlje. Pozorišta kao kulturno-prosvetne institucije koje svojim delovanjem utiču na širenje nacionalne kulture i umetnosti, pozorišta koja SvOJU alttıynost ne mogu ni da zamisle bez dela autora, moraju pokloniti veću pažnju autorskim pravima. Na to ih obavezuje Zakon o zaštiti autorskih prava, kao i dug prema autorima od čijih dela pozorišta uglavnom žive. U koliko pozorišta ne budu poklanjala potrebni pažnju ovim pravima ne samo da Vrše povređu autorskih prava nego se izlažu i nepotrebnim troškovima, kao Što je bio u naveđenoni primeru slučaj sa Narođnim pozžo·: rištem, koje je moralo đa plati dva prevođilačka honorara.
Andra ATANASIJEVIĆ
ji. Rukovođen naivnim filantropskim namerama, Privalov otvnmra mlin, đa bi, makar na taj način, olakšao ·uslove života radnom čoveku pri prvoj bezđušnoj akumu-– laciji kapitala. Taj pođuhvat doživljuje krah. Umetničkom prodđornošću, bez viđljive tenđencioznosti. Mamin-Sibirjak je ismejao tu utopističku površnost u rešavanju društvenih sukoba čiji je format mnogo veći i koreni ku dikamo dublji ođ onih do kojih je došao naivni i pošteni PrivaOV. Roman je pisan fečno, zanimljivo, majštorski. Stara Yealistička škola: opis svakog đetalja u Sobi, svake šare na odeći, svake aleje u dvorištu; samo pravom umetniku dostupna sposobnost prođiranja u pravi tok svesti ličnosti; oštre bodlje satiFe. ispoljene često »uzgređ«, — Sve to potvrđuje jednu lepu umetničku visinu do koje je realista Sibirjak uspeo da đosegne.
nje, restauraciju i proučava– nie. nego da arheološki pred meti moraju biti predmet opštih zbirki, pristupačnih celom svetu. To je nasleđe prošlosti, koje pripada svima. Otuđa se smatra ođ stra r onih koji su se već nagrabili toga blaga da je reh imati malu, izdvojenu zbir! ı, nego da treba priznati prioritet držanju takvih predmeta i dužnost njihovog ustupanja od strane teritorijalnog suverena onim dižavama na čijoj se teritoTjii već nalaze osnovne zbir ke o čijem se dopunjavan'u sada može samo đa ra-– di. Smatra se da muzeji koji verovatno sadrže najviše delova „arheološkog blaga
Ferdo Kulner;
Enterijer,
STEVAN RAIČROVIĆ:
»VELIKO DVORIŠTE«
ONarodma knjiga«, Cetinje, 1955) | TROZ naslage prohujalih go |
đina, godina pred rat
godina u ratu, kroz celu jednu tamu koja čoveka nemilosrdno odvaja od (uvek) divnog detinjstva, proviruju, U ovoj knji zi dečje proze, dva velika, dečačRa oka, diše jedno detinjstvo na koje niko više nema pravo, ali postoji, duboko negde u dnu ČOveka, i hrli đa se saštane sa na” ma koji danas jesmo.
Ta đoživljenost je ono što OVU Taičkovićevu knjigu odvaja od tolikih drugih, to je ono što JU je učinilo svežom, čistom, nepatvoreneo nevinom, Reč je o piscu koji piše o deci, o sebi, svom doživljaju sveta u onim gođinama. kada se njegov otac, dobri provinciski učitelj, seljakao iž jeđe palanke u drugu, iz jednog velikog dvorišta prekrivenog rubljem i opsednutom piležom u dru go veliko dvorište, od jedne reke ka drugoj. Zato ove priče, jednostavne i bistre, zrače finim. lirizmom, tananom tugom, noštalgičnošću; sve je tu saživljavanje sa danima potonulih brižnosti i bezbrižnosti, saživljavanje &oje Malo senzibilan poetski đuh može da ima. Sadržaji tih priča su Frcsti, prirodni, skoro svakodnevni, a eto, doimaju se svakog čitaoca, starog i mlađog podjednako: poetski produhovljena evckacija učinila ih je takvima.
Pojednostavljenjem rečeničnog sklopa i asocijativnog sistema Stevan Raičković je knjigu učinio pristupačnom svom čitaocu, gonjen istinitom unutrašnjom uznemirenošću i potrebom da se iSkaže, da se oslobodi, đa privoli malog čitaoca na nekoliko časova razmišljanja i uživanja. Ova dobra knjiga je izuzetno uspelo dečje delo, i još jedan pođatak o značajnom pesniku nažih dana.
Tlustracije akađemskog slikara Anta Abramovića đočaravaju ambijent Raičkovićeve proze.
M. Danojlić A
ALBER RAMI: »KUGA«
(„Prosveta“, Beograd, 1956)
UGA“ raspravlja dva csnov K na problema: verovanje u
opravđanost postupaka i
čim koji posle toga sleđuje. uU običnim, svakodnevnim zbivanjima ne postavlja sć pitanje smisla -. ljudskih đelovanja, jer takve okolnosti n„ prinuđuju na neposrednu borbu za egpzistenciju. Zato Kami stvara takozvanu veštačku situaciju O. pisujući užasnu katastrofu koja je zađesila grad: kuga hara i uništava hiljade ljuđi koji bespomoćni i izolovani od celog sveta umiru, iako nisu krivi za takvu situaciju koja ih je necnadno snašia.
Ova. simbolično-alegoriska priča (o mneprijateljskoj okupaciji grada) iznosi ljudske karaktere i njihove suđbine samo koliko je potrebno đa sć đočara željena atmosfera elementarne nesreće. Sve je pođređeno iđeji čove_ kove borbe za određivanje SsvoOga položaja u društvu i prirodi, pa zbog toga Kamijeva „Kuga“ ostavlja utisak „nameštene jednostrasnosti, koja radi svoje
ideje napušta širinu i prirod-., FP
nost umetničkog izraza.
Međutim, Kami u „Kugi“ ne posmatra moral kroz svoju intelektualno-filozofsku lupu, već đuboko emocicnalno dđdoživliava čitav kompleks ljudskih vređno_ sti. što čini đa to. đelo ostavi utisak nečeg zaista postojećeg. Tome đoprinosi metođ poštupno-
pretstavljaju mnogo veću vrecnost ža čovečanstvo nego pojedine nacionalne zbir=
kc propuštenih predmeta, kc same po sebi, ne pretstavljaju celinu. Najzad,
smatra se đa će čak i nacionalni ponos jednog naroda biti bolje zaštićen — kako kažu ti strasni kolekciomari — ako se, s tačnim oznakama porekla i svojine predmeta, oni izlože u najčuvenijim zbirkama.
D»vih nedelja održan je u Palermu pod okriljem UNESCO-a „jedđdam svetski kongres arheologa: đa pretrese .ova pitanja. UNESCO je vrlo kolebljiv u radikalnom rešenju. Mesto ·stvara– nja konvemcije o pravu sva-
ulje
KNJIŽEVNE NOVINI
Alber Kami
sti izlaganja kojim MKami pret, že atmosferu. U početku knji. ge, naprimer, opisuje smrt jed. nog pacova, pa zatim više njih sve do, onih nebrojenih hiljada izbacivanih kolima za „đubre, Ali ni za Kamija nije važna at mosfera radi atmosfere, niti dramatika, koja će svojim sižeom uzbuđivati. Dr. Rije, jedna od glavnih ličnosti „Kuge“, tek u trenutku najveće katastrofe na. lazi duševni mir, ali n„ kad e. goističko-sadističko rađovanja nađ tuđom nesrećom, već kao zadovoljsto zbog nalaženja &vo. je moralne ličnosti.
Sve ovo može izgleđati kao ap. surd, ali u suštini se tretira sta. ri etički problem: đa dobro ne. može postojati bez zla, i obr. nuto. Da li je čovek kriv. za zlo koje postaje, iako ga on nije izazvao? MKami odgovara da je, ste, jer dobro i ·zlo postoje sa, mo za čoveka koji je deo pri. rođ„ i elementarnih zbivanja ko ji se u njoj dešavaju. Ustvari krivica i postoji i ne postoji, Biti kriv za Kamija znači ne u. čestvovati u oncm što bitno o. đređuje sudbinu ljudi. Veliki i duboki potresi zbližuju ljude i nateruju ih da napuste s&voje silne egoistične navike.
„Kuga“ je hronika o propada. nju beznačajnosti pred duboko ljudskim koje sc javlja u svim stanovnicima, „zaraženog građa, Prvi put u svojoj nesreći ljudi prestaju đa buđu sami, zbliženi “sećanjem đa svi umiru na isti način. Kami nije hteo, odnogna nije mogao dati rešenje moraltrageđije | čovekove, ~ ali nije ostao na umiranju i propasti, U atmosferi zaraženog i mračnog građa probija sunce — vera u smisao i lepotu zbližavanja ljudi koji su saznali nove mocralno-estetske vrednosti, i u tome je najveći značaj ove izvanredne knjige ko_ ja s pravom dobija drugi pre„vođ kod nas.
ne ipak
Staroactečki crtež
kra narođa da zaštiti arheološko blago na svojoj terifyriji i pravu na restituciju or a. što.je s njegove terito.” 3: opljačkano i odneto. stari skupljači teže da putem preporuke osiguraju me đunarodnu saradnju u daljim olkrićima arheološkog | blaga na način koji će ojačuti njihov monopolski položaj. Razumljivo je da je otpor malih država jači od p mamljivih formula među narodnog interesa.
Jedan nov domen za po glavlje međunarodnog jav“ hog prava. \
Milan Bartoš
BIBLIOGRAFIJA
50Tk00-
(1868—1936) preveden je pri put 1903, još za života, ObjaY" ljen mu ja u Mostaru „Čelkaš", u prevođu Nikole Nikclajevića (1869—1952) profesor i prevodi, lac. Za 53 godine prevedeni su: „Na dnu“ (1907), „Mati“ (190%.
1940, 1946), · „Monovalov (1909), „Pripovetke“ (1912, 199% 1046, 1948, 1949), „Priče i legeWde“ (1913, 1946, 1950), „Neprija“ telji“ (1950), | „Malograđanim, (1921), | „Sveštenik moral,
(1923), „Pustinjakov greh (1926), „Bivši ljudi“ (1929, 1940, „Delo Artamonovih“ (1932, 1940), „Pripovedačka dela“ u 4 kjnigć, (1984), „Troje“ (1989), „POmi Gorđejev“ (1939), ~ „Ispovesti, 1(989), „Život Klima Sangina (1980), „Makar čudra i druge priče“ (1939), „Plavi život i dr ge priče“ (1939), „Život Matej? Kožemahina“ (1989), „DetinjštVO. (1940, 1946, 1952), „Među tuđim ljuđima“ (1940), „Sećanje na 5 vremenike" (1941), „Doživljaji | susreti (1949), „Moji univerzileć ti“ (1940), „Varvari“ (1946), „0 literaturi“ (1949), „Dela“ U. knjiga (1946—1953), Prikazan ma beograđskoj sceni. Ig su: „Palančani“ (1903), „Na dnu (1904), „Vasa Železnova“ (1088
Živorad P. Jovanovi