Књижевне новине
Izmedju sivarnosli | privida
Ljubiša Jocić: »U zemlji Arastratat, »Nolit« Beograd 1956
*
|
HVATILA bi se ova ale- cije izvukao po koji podatak vanja, artizma (naročito u po-
o čoveku, »toj grešci u savršenoj pojavi sveta«. Šta je »Ja« to ljudsko »Ja«? Pre Ljubiše Jocića misao Indije se već nekoliko hiljada. godina borila sa tim pitanjem; zbog njega se i podelila. Ljubiša Jocić kao da* se wopređeljuje negde između Budine nirvane i bramanskog almana. »Ja, ja, ja, kakva vrteška nebića. Uvek isto i uvek novo kao talasi što u žalove udaraju«. Misao Indije, koja se tek nedavno probudila, živela je beskrajno dugo u samozaljubljenoj nepomičnosti. Jocićeva misao probija »svoju opnu«, oslobađa se ljudske kontrole i počinje da šve uništava. »Kako ću, kuda ću, s kim ću ja živeti? U razorenom svetu!... U reči sam tako malo verovao! (U ovoj knjizi misao se katkad potpuno jdentifikuje sa rečima). Potsmevao sam im se. A sve je, ipak, od njih došlo, — žali se Jocić. Misao i jezik ne čine nas savršenim. Reči, ta spona među ljudima, ustvari su provalije, njihovi tirani. Izlišne su one, i opasne. »Zar ne bi bilo bolje da ja emaniram iz sebe... i da svako ko upre pogled u meme može sve da u-– gleda, sve doživi što se u meni zbiva. Ja se ne bih plašio da budem stakleni čovek u kome se sve vidi. Dosta je hipokrizije,« — priča se zove »Nemo= gućčnost iskremosti«,
Misao je zlo ali ni telo nije naš anđeo. I ono je lanac, ne= snosno težak, kojim smo vezani za stub nesavršenstva; svakog trenutka telo nas može »kao ajkula« proždreti. Pa šta je onda čovek, »ta greška u da je prognana, humanost je savršenoj pojavi sveta«, koja možda, tada, naj)prisutnija. protura »ruke kroz svoje gru-
Život sagledava često samog di« i »glavu kroz svoja usta« sebe kroz alegorije i simbole. i vapije za spasenjem? »Kako Ovog puta otkrio je sebe, iz- bih se razbežao od sebe, razobličenog, fantastičnog, u ču- bežao na sve strane samo da dovišnim figurama građana Se raskujem, da se raskujem«, zemlje Arastrata, u stravičnim lameuntira Ljubiša Jocić u primetaforama „Ljubiše Jocića. či »Robijašnica pogleda«. CoNeobične. metafore. Čelično vek je zatvorenik samog sebe. hladne surove, mefistofelovski ironične, katkad skoro odbijajuče, ali retko promašene. Često i prođorne, spuštaju se negde duboko u svesti, ali se tu i zaustavljaju, nesposobne da u nama razveju sveti plamen gneva. Ostaju na kraju samo metafore, tvorevine razuma, ne osećanja, barjaktari jedne alegorije koja se zadržala ipak na površini života.
Listajmo dalje i videćemo da se priča o Arastratima nalazi | tek na spoljnim prilazima Jocićeve proze. Postoje stranice u kojima pesnikova mašta, oslobođena obzira prema istoriji i činjenicama, luta odvažno zemlje do svemira da bi se, zamišljena. i već iskušma, vratila odatle i ostala zauvek |_ uz nas. Proza nad kojom se, Hi kao teški, sivi oblaci nadncsi jedno večito i uvek novo pitanje — šta je čovek?
Skoro na svakoj stranici naći ćemo po koje zrnce odgovora. Sitno, ali jezgrovito, katkađ i velike specifične težine. Naći ćemo ga i u »Pijavici«, priči o blagajniku, uzoru sređenosti, i njegovoj ženi kojoj pijavica u toku noći ispija svu
gorija o Arastratima i bez
sasvim izlišnog alutorovog upozorenja. Svako objašmjenje je zavera uperena protiv lepote nečeg tako suptilmog, nežnog, kao što je alegoyija koja postoji samo zbog toga da se traži i koja najviše može dozvoliti — da bude naslućena. Zar nije dovoljno jasno, kada se· obilje simbola i metafora u ovoj knjizi prevedu na svalkidašnji jezik, da su velike ptice koje svojim kljunovima seju uništenje — avioni sa ozmakom kukastog krsta, a Arastrati — fanatični idolo poklonici najsurovijeg. mita Dvadesetog VOĆE?
Naša posleratna literatura nalazila se skoro neprekidno, ovih jedanaest godina, skrive nije ili otvorenije, u ulozi tužioca koji je uspeo da nabroji samo jedan deo zločina počinjenih od metktaliziranih. bića iz zemlje „Arastrata. Svedoci su se ređali 1 skoro svi pokazivali prstom, u znak optužbe, na preživele Arastrine. Ljubiša Jocić je izuzetak. Pristao je da se nađeu mezahvalnoj ulozi tuženog kako bi skoro jedino on objasnio unutrašnjost jedne monstruozne duše koju su svi do njega posmatrali samo spolja. Smeo je to poduhvat. Brani on sebe, Arastrina, ali ta odbrana izokrenuće se na kraju u najtežu optužbu, govori on o savršensivu jednog sveta koji je nesavršenstvo sveg ljudskog dovelo do svog paroksizma, Opčinjen jednom demonskom filozofijom samo zato da bi druge dovodio do ogorčenja. Prividna je to ahumanost; ka-
Ljubiša Jocić
Ova filozofija — poglavlja »Nikad«, »Razlomci svetilosti« i »Moje lice se razmotava« imaju izrazite filozofske pretenzije, — nije originalna. Ona je davno ponikla i njeni cvetovi, tamne lepote, zamirisali su najopojnije na Zapadu
krv. Tek, tada pri! pogle- prve decenije Ovog stoleća. Ta du na svoju Soba; Cičee- mo oni još uvek cvetaju. Pre đenu ženu, blagajnik shva- Ljubiše Jocića „postojala je i fa da postoji jedna ideal- proza Isidora Dikasa, nemački
ekspresionizam, francuski nad realizam. Ponešto duguje on i njima. Pa ipak, ova knjiga
nija sređemost nego što je to ]judska. Sređenost, jedne pijavice. Ima u toj čudnoj. ale
goriji neke daleke surove Stoji u POO jedne snažne istine (uvek je kod Jocića pesničke ličnos a ai istina do krajnosti surova), Ima u njoj Skoro GdiVn!
stranica. Sjajnih, efektnih sim bola koji nam kao munje osvetljavaju čudesne, još neviđene stvari, — ili OVYNH 1 ipak memoguća stvar — sre- neshvatljive ponore i visine.
đenost? Možemo katkad zavi- meni gori još uvek snažno deti pijavici! Neodoljivo se na- plamen koji je zapalila jedna
meće još nekoliko fantastičnih od Jocićevih priča. Priča o · Jocićevih vizija, među kojima, buri koja se počela da sprema i ona o insektima, mravima. u pesnikovoj sobi i koju je on, Priča koja za sobom ostavlja uplašen, pustio kroz PDprozor. feško saznanje: čovek se spa- Nevreme je opustošilo grad, i sava mništenja onda kada i kada se sve smirilo, Jocić se sam počinje da uništava, pita, sedeći na ruševinama, | Ljubiša Jocić suočava često kakvo je imao pravo da otvainsekte i niže oblike života sa ra prozor? Zar ova Oluja nije ljudima da bi iz te konfrent== bila njegova privatna stvar? U nedoumici smo — đa li je ova metafora bačena sa katapulta etike ili je izronila iz · gustih, mračnih, bolesnih VOda metafizike? Tu neizvesnost · nosićemo dugo u Sebi.
Jociću nedostaje idejna do' pdmost jednog od njegovih slavnih srodnika — Kafke. Mi sterija koja je razjedala dušu nesrećnog činovnika osiguravajućeg društva ostala Jje, istina, nerasvetljena. Otišla je zajedno sa piscem »Procesa« i »Zamka« u grob, ali vrata te misterije otvarao je samo jedan ključ — postojao je samo jedan razlog kcji je sudbinsiki odredio pravac ove čudne literature. Jocićev košmar nije za nas tajna, Doduše, ima u njemu vizija čija je postojbina — potsvest, ali ima dosta i kaprica, vatromefa, zavara=
n'kog sardoničnog smeha, Je li čoveku, tom nesavršenom stvoru u svom savršenstvu, dostupna jedma tako obična a
Ljuubiša Jocić: Tlustracija za „Arastrate“
KNJIŽEVNE NOVINE
glavlju »Gurava suza na zdravom obrazu«). Katkad' nam se či da se Ljubiša Jocić poigrava iz čiste dbesti, kao veliko, razmaženo dete, tako ozbiljnim stvarima kao što su to život i smrt, ili ojačanje. i spokoj. Katkad smo blizu toga datu tom detetu ofkrijemo OZbiljni, tragični lik čoveka koga su njegove sopstvene misli dovele do ivice ništavila. Neodlučni smo. Hteli bismo, radi nas samih, da u njemu vidimo samo jednog smelog žonglera, majstora reči, ali nismo sigurni da time ne previđimo ono što je možda najveće u njemu: čoveka koji se ogorčeno bori sa svojom sudbinom, ·
Karlo Ostojić
BSTE li ikada bili usam
ljeni u palanci? Ima li
šta tužnije od tihe palanačke noći? Čini vam se tada, u onoj besciljnoj tišini što nadolazi, što vas bezrazložno obuzima i potapa u sumrak zajedno sa predmetima oko vaš, čini vam se tada da vam se raskriljuje sva čamotinja i golotinja palanačkog bitisanja..,
Oskmudnogz i tužnog, kako bi
on sam rekao, kako bi napisao... I vi famtazirate, mislite... Sađa je palanki sve manje, gube se i nestaju kao razvejana pleva na vetru, a nekad! Zar bi še lice zemlje moglo zamisliti bez njih? Misao vas ne drži, hrli nekuđa, htela bi da poleti, da se nekud vine, samo što dalje, od tfesnogrude palanačke skučenosti... IT. mislite, sa knjigom u ruci, kad jednog dana čovek bude polazio u osvajanje svemira, sigurmo je da će na njegovoj vazdušnoi lađi, tom skučenom; mestu njegove zvezdđane egzistencije, biti mesta samo za — jednu knjigu! Teško da će se lako odlučiti koju da izabere. Ima li je koja je sva ispunjena njime? Koja može na sve da mu ođgovori, sve misli da mu zatomi, sva osećanja priguši — i šta bi tražio od te knjige pred novo zvezdano putovanje? Da zaboravi ili da se njome pot-= seća?
Teško je odlučiti se, ali ako ta Kmjiga treba da buđe i zaborav skučenosti pred svemirskim širinama i poruka humanošti pre nego što se vine nedđokučenim prostorima. onda bi se možda mašio knjige o Matveju...
Tuga vas obuzima zbog života kakav je bio, kakav je još na mmogim mestima ovog zemaljskog šara i kakav će ioš dueo. dugo ponegde biti... Bio, ali jednom neće više biti. To verujete, to sa njim zajedno verujete, inače na što vam život i ono tragamje bez cilia?
Tražio je i nalazio, humanost ga ie u srce ranila, pa je, lopeći, neštedimjce sebe rasipao: i kađ ie uramjao u mitska svetilišta folklora. kad se, suprotnim putem od velikog vizionara Dostojevskog, spuštao u tu mepronicljivu mužičku dušu.. i kad se kao skitnica pofucao po beskrajimoj ruskoi stepi, po beslovesnoj stepi ljudskog života, u kojoj se žive sudbine upređaju kao nevidljivi konci smisla i gde neugasivo klija zrno života.. Onog živomnmog smišla koji migde i nikome niie imisan na čelu koji nije žig da ga pre svih iskušenja ugledaš, niti zvuk đa ga re nepogode čuješ. već se krije u krvi i srcu ranienom, od života i zlobe ljudske ranjenom... |
Lutaš, skitaš, zar pola života nije u lutanju? Zar Odiseja nije veća od Iliiade? Ima li čoveka koji jednom nije pokušao đa odluta, makar u mislima, u viziji smova i fikciji svoje krvi? Sadašnij čovek samo što nije otskitao u prosfore svemira Ne da se tamo nastani, nego da se ponovo vrati, mudriji, zreliji, bolji. Jer lutanje i ski fanje je *ažimanje iskustva, iskustvo skuplieno na jedmo mesto i pođaremo jednom čoveku. Koliko bi ti života tre-
U petak, 1 juna, u Galeriji Grafičkog kolektiva ctvorena je
izložba crteža i grafike, u boji — wWlika gore:
Dragoslava Stojanovića-Bip8.
„Svitanje“ (Iz ciklusa „Govor tišine“)
Nad epopejom o Kožemjakinu
balo bez lutanja i onoga što u njemu usput napabirčiš?
TI lutao je po stepi ljudskog iskustva i držao širom olvorene oči đa u svakom ugleda sve ljudsko i neljudsko, da nauči, da se obogati, on skitnica večiti... Marao je da skita, jer nema čoveka u koji bi mogao da stane ceo ljud ski rod, zato idi, lutaj, traži svoje iskustvo koje samo na tebe čeka, jer je neponov:jivo, jer ima nešto đavolsko u nama što razbija univerzalnu šemu apstraktnog iskustva, što te tera da i sa najboljom verom krojiš tuđe iskustvo po svojoj meri, što ti me»da ga primiš kao svoje dok sim me proveriš (O, Žide! treba te čitati, onu malu, PON OJO, sveščicu, treba čitati, Penfant prodigue! Besmrtni, nemirni, mneutoljivi nagone za individualnim proveravanjem, za proveravanjem drugog kroz sebe i sebe kroz druge!). Moraš da lupiš svojom glavom da bi progleđao, kao ono goluždravo pile što samo iskljuca sebe u život iz opne mraka i neživota. Nema pozajmice, svak uzima za sebe. Niko ne može da iživi tvoj život za tebe, uzmi ga zato ili vrati zemlji ako ne možeš da ga poneseš.
I nosio ga je kroz &ve katakombe, i kad se spuštao na dno jada i kađ je uzletao naviše kao soko u nestvarne visine. I nošeći tražio, i tražeći nalazio. Znao je da iednom zauvek maći znači isto što i ponovo izgubiti, naučio je u svojoj stepskoj skitnii kroz život da je nalaženje u stalnom traženju, proširivanju, razmicanju gra,
nica onome što je jednom nađeno, za šta še čvrsto
uhvatio i što celog života nije više napuštao.
»... palanka, zverinji log«, tog je Dostojevskog na sam početak stavio, odatle ie po-
šao. I viđeo je, kroz opnu suznu i mrenu bolmu, svu svirepost života, svu pridavljenost čovekovu. A težio je za morem bez obala i za životom bez surovosti. A »Kaspisko« je među obalama u klješteno kao i sam život ljudski, utamničen između grubosti i bola. O, đa je da isplivaš na obalu, na vođu beskrajnu! Ne možeš da shvatiš kakva je lepota kad pred tobom, leži široki VOdeni put, kao da ti u grudi uvire ili iz grudi tvojih izvire, sve se kreće, sve Živi, — uživaj dušo!
Znao je na kakvim še sve zločinima sazdala palanka, u kakav je glib pobila stubove svoga bitisanja... U svakoj porodici po mrlja prošlosti, po zrno prokletstva što nikad da se otkaje! Razbojništvo i lažan movac i vojna, Ssveopšta beda, — tako su stvarali imetak.
A bila je i ona zanatska, radna Rusija, i jedan naročiti soj ljudski što svom ži=votu i radu priprostom isteruje zvuke poezije i rađosti. Ali samo ispočetka, dok u život dublje ne zagaziš... Ideš, ponekad, duž upbredđenih i razapetih žica užarskih i sećaš se prošlosti, kao da na cifri sviraš!
Bolela ga je ona svakodnevna, sitna, bezrazložna grubost i svirepost u životu, ta sitna navika surovosti, ona koja se bližnjemu namosi uzgred, tek »onako« i uz dobroćudni osmeh, osmeh tužni zak otupelosti i oguglalosti. Video je i osetio onu palanačku čamotiniu, onu Rusiju palanki, sitnih, bezbrojnih palanki u kojima klija pakost i zlo ljudsko, divlji, „neumoljivi, svirepi život malograđanina... Gadio se fih ljuđi i — voleo ih, zagorčavali su mu život i} verovao je u njih, jer najpre treba shvatiti, razumeti,
OteRAM San : ime: Rusiia. Ne izgovaram ia tek onako ime: Rusiia.
Pisma Aleksandra BIOKa
LADIMIR Orlov, redak
tor najnovijeg jzđanja dela Aleksandra Bloka, koje je izišlo u Moskvi povodom sedamđesetpetogođiš-
hjice pesnikova rođenja, Uu-.
neo je u to izdanje i tekstove dosađ majčešće smatrane — veoma pogrešno — nekom vrstom propratnog, drugostepenog materijala. To su Blokovi dnevnici, zabeleške i pisma. Redaktor je znalački odabrao zapise i pisma od najvećeg značaja, i u takvom izboru oni deluju ne samo kao reč velikog umetnika, koi to ostaje i kroz svoja intimna kazivamja (namenjivana isključivo sebi samome i malom krugu najbližih ljudi), već i kao snažan mlaz svetlo
a onda poučiti... Verovao je, iznad svega je verovao u ljudsku dobrotu, u dnu svega nalazio je zrno dobra, verovao je i rekao od srca dobar je na ovoj zemlji čovek, đivlji je, surov, sputan i nesrećan, volji jad, ali radost dvostruko više, dobar je, samo ga treba poučiti, pokazati mu kakorda živi, Kad ga zagledaš pažljivije, zavolećeš ga, a onda ćeš sve sa njim postići.
Težio je sam uvck naviše i pomagao tuđu fežnju ka dobru. Nosio je u srcu ožiljke — uspomene ma život ljudski, tako žaloštan i postidan, ali i verovao da je više gluposti mego zla i da se glupost znanjem razbija, kao tmina svetiljkom,
Voleo je život i maivno uživao u puftenoj sreći, Umeo je čulnim prohtevima da da veo poezije i sirovu. pohotu da preobrazi dobrodušnošću milošte i podđatnošću sažaljenja. Ne surovost krvi, već milost dobrote, ona blaga, majčinska i sestrinska milost kojom neiskusna devojka očekuje ženika kao cvetovi sunčev izlazak. Meka put i duša podatna.
Zato je i mogao na kraju da kaže:
Život je lep, jer u njemu večno cveta mlado srce dobrote, i ako zaslužiš da se pred tobom makar i malo otškrine, ugledaćeš u njemu osmeh tebi namenjen. I svi vi koji ste se umorili ili ozlojeđili životom, ne zaboravite to milo i mlado srce života, progovorite mu, dajte mu svoje iskustvo ojađeno, i dobro na zemlji mora procvetati.
Jer, mlađost ie srce sveta, veruj u ono što ona nosi u nepomućenoj čistoti svojoj i u letu svom ka dobru, i radost će preplaviti zemlju kao mlada kiša prolećna...
Zoran Gluščević
Lav Tolstoj i Maksim Gorki u Jasnoj Pcrljani
sti pod kojom se mogu još jasnije sagledati Blokovi nemiri, težnje, imvektive i sukob sa starim svetom.
Taj sukob, je osnovna, najsloženija·i sadržajima nmajbogatija tema intimmih tekstova velikog ruskog pesnika. Nema sumnje, koreni plemićko-buržoaskog odnosa pre ma društvenoj stvarnosti posmatramoj kao celina, a prema umetnosti i kultuni napose, bili su jaki u Blokovoj svesti na početnoj etapi njegova stvaralaštva, a nisu pot punv iščezli ni kasnije. Ali uvek prisutno i sve delatnije osećanje vlastite odgovor– nosti — one dvostruke odgovornosti čoveka i umetnika u vrememu protkanom nagoveštajima prelomnih zbivamja — širilo je pesnikov viđokrug i vidno povlačilo granicu između već oborenih i potammelih idola rane mladosti i dubljih, životno snažnijih
težnji. Pre pola stoleća neuspeh Prve ruske revolucije
nagnao je Aleksandra Bloka, već poznatog pesnika, da priđe mnogim krupnim problemima ruske stvarnosti, jedva dodirnutim u mjegovoj dotadašnjoj poeziji. Sav u predo= sećanju »nečvvenih promema, neviđenih buna«, Blok piše 1906 godine dramsku trilogiju (»Vašarska šatra«, »Kralj na trgu« i »Neznanka«) koja je po načinu crtanja likova i »fakturi« splet groteske i mističarskih intonacija, ali ispod tih slojeva sadrži i uzbudljivo kazuje misao da čovek ne može bez duhovne svetlosti i lepote. Godine 1907 ista misao nalazi novo lirsko uobličenje — znatno konkretnije, bliže prirodi sagledanih sadržaja — u jamibovima ciklusa »Slobodne misli«. To je ciklus pesnikove brige i gorčine, oštro suprotstavljen samoživosti, nemaru i unutarnjoj bedi »sitih«.
Na planu pesničke reči Blokova negacija starog sveta, koji se upinje da prikrije svoju starost, dobiia određene i resko date oblike, ali u traženju novih životnih vred nosti i sađržaja Blok je, sasvim razumljivo, više naslućivao nego što je jasno i konkretno uočavao.
Ipak, i u tim relacijama pesnikov stav značio Je mnogo. Blok je upućivao svoj unutarnji doživljaj, svoje stva ralaštvo ka smelijim i širim zahvatima iz sveta koji četiri ili pet godina pre toga još nije bio njegov svet. U znaku nastavka i daljeg razvoja istih težnji protekla je za Bloka i 1908 godina, iz koje potiče niz njegovih veoma
interešaninih zabeleški i pisama. Početkom te godine on sč žali u pismu majci (pismo iz
Petrograda, od 8 januara) na”
nepodmošljivu »hladnu usamljenost«. Njemi uzroci jasno su ocrtani u daljem tekstu pisma: Blok je uviđao da mora raskrstiti s đojučerašnjim jednomišljenicima u poeziji, a novih gotovo nije ni
bilo. Ruska simbolistička po
ezija, čijim je vrhuncem sma trana zaista značajna zbirka Valerija Brjusova. »Urbi et orbi« iz, 1903 godine, prolazila je posle Prve revolucije kroz veoma tešku krizu i očigledno opadala. Pronicljivi i daroviti Brjusov težio je da u okvirima svoga opusa fematski obogati i osnaži simbolizam, ali ostali pesnici simbolisti tapkali su u mestu i uglavnom davali varijacije na ranije teme. Sasvim razum}liivo, to niie odgovaralo tadašnjem Blokovom raspoloženju i stremljienjima, i zato on piše majci da »mora obelodaniti svoi stav i SVOJ rastanak s dekadentima putem niza članaka«, što je za njega »na prvom planu«.
BOMA veliki značaj Blok je 1908 godine pridavao svojoj tek završenoj drami
»Pesma sudbine«. Tema od- -
nosa između intelektualca i širokih masa (tj. tema koiu je pesnik iste godine obradio i u pređavanju »Narod i imteligencija«), obl'kovana ie na stranicama »Pesme sudbi ne« pomoću složenog sistema simbola i kmjiževnih asocijacija, delimično zasnovanih na likovima iz Njekrasovljeve po ezije. Po svome duhu i smislu »Pesma sudbine« nije bila izvan atmosfere stvaralaštva većine ruskih simbolista, ali simbolistički postupak došao je do izražaja u Blokovoj drami. -On je to i sam osećao. Krajem januara Blok piše majci: »Prokletstvo apstrakinosti proganja me i u ovom komadu, mada možda manje nego u svemu ostalom«. Ova težnja da bude jasnija, pristupačnija masama umnogome se objašnjava tadašnjiim Blokovim veoma živim interesovanjem za pitanja narodnog pozorišta, o ko ima je pesnik pisao (23 februara. 1908 godine) svojoj ženi dramskoj D. Basarginoj.
»Pozorište za intelekiualce bliži se svome kraju, — kaže pesnik u fom pismu. Ona inteligencija, za koju danas glumifte i vi „i oni o-– stali, nipošto ne može da bude merilo realnosti pozorišnog rada... Samo narod će pokazati stvamu vrednost one dramaturgije o kojoj umiruća inteligencija može suditi samo slučajno i bez obrazloženja... Statistika je ubedljivo dokazala: 1) da je pozorište neophodno narodu, i da se u Rusiji veoma uspeš no razvija narodno Ppozorište: 2) da su narodu strane ji odvratne kakve bilo tendđencije i pouke s pozomice: 3) da je narod sposoban da prihvatti i oceni upravo onaj patos drame i trageđije na visokom nivou (naprimer, »Oluja«) i visoke komedije (naprimer. »Ženidba«) koji više ne oduševljava savrememu pozorišnu publiku, ali o kome maštaju napredni ljudi ove epohe.«
»Naravno, realno le pod sobom može da ima danas sa mo narodmo pozorište u najširem smislu (fabričko, seo-
sko, vojničko itd., zato što .
samo sveža publika zaslužuje poštovanje, a bez publike nema pozorišta (nezavisno od svih mogućih »stuđija« kojima se može obezbediti naiširi razvoj). Zato je potrebno pozvati sve vas (koji vređite) da pristupite ovom ra du u kome živa đelatnost zauzima mesto koje inače zauzimaju dosadna pitanja o količini talenta, tehnike, glasa itd.« } Nezavisno od toga kako je pesnik zamišljao narodno pozorište i njegov repertoar, isticanje značaia žive de1 atnosfti karakteristično Je ne samo za ovo pismo već i Za šva rašpoloženja i mastojanja Aleksandra Bloka u razdoblju o kome je reč. Tako uviđa da nije napisao »Pesmu sudbine« u svemu onako kako bi to odgovaralo osnovnoj zamisli, Blok smatra nov komad svojim najznačajnijim ostvarenjem. »Ovo je moje brvo delo u kome dotaknuto tle nije nesigurno, niti je iskliučivo lirsko; tako ja određujem za sebe značaj »Pesme sudbine«, i zato je volim više od svega što sam napisao«, — čitamo u Blokovem pismu majci ođ 3 maja 1908 godine, Posle nekoliko dana Blok je pročitao »Pesmu sudbine« K. S. Stanislavškom Kkojl je preporučio da se u tekst unese više iz mena, kako bi delo dobilo iz=
(nastavak na četvrtoj &treml)
3
umetnici Lj. .
JI U O _ Pe
NSA