Књижевне новине

(Nastavak aa, pete strane)

je naročiti stav prema poeziji i muzici i prema umetničkoj priči. U romanima, govorio je, najveličanstvenija je smrt, a u životu je najveličanstveniji život, onaj uprkos svemu voljeni i dobri život. U tom životu da, smrt čovekova tek je tač

ikica koja se u moru životne problematike jedva nazire.

Život nema vrhunac, apoteozu, konačnu tragediju, nikakav završni rezultat. Život falasa. dalje i dalje, noseći i rađajući probleme nad savladanim i mrtvim rezultatima. Rezultati su stvari koje užasno lako umiru! Rezultati koje umetr.ost postavlja, šta znače oni dakle!

Kršeći raniju svoju ideologiju, ideologiju umetnika, T. Istoj tone duboko u opšti život, u večnu problema–tiku života, u bezmalo isključivo praktična pitanja: kako živeti? Rastanak mjegcv od umeinosti mi tumačimo jednom velikom istinm ı koju svet ne vidi dovc!jno, koju umetnici ne vic dovoljno: SVI SU REZULTATI SMRTNI, SAMO JE PROBLEMATIKA VEČNA. . i

ODva Tolstojeva odlaska«. I Rastanak od umetnosti)

, * . *

(0 Gorkom...

VE činjenice imaju u-

vek i svoj iron:čmi

refleks. Gorki, borac za novi život, nije umeo dobro pisati sem ako je pisao staru Rusiju. S tim je počeo; na to se vratio u beleškama, u dnevniku, u knjizi o definjstvu svome; to mu delimično spasava tendenciozne romane. Ostao je dakle Gorki u umetnosti »bivši čovek«. Jedan od najboljih romana njegovih, DELO ARTAMONOVIH, ima doduše za za stožer stereotipnu fa-

briku, ali je to u suštini priča o jednom raspusno snažnom, varvarski v#vital-

nom ocu starog režima, i o njegovim sinovima s unucima koji treba da ostvaruju novi život, ali koji su u sivari robovi onog raskošno datog silnog starca, niklog iz starog ruskog korena iz kojeg je nikao i Karamazov, ljudi koji su voljom i petom čizama svojih zaustav ljali ritam života sve svoje čeljadi. Kad je Gorki poodmakao u izradi tog svog dela, on se zbunio pred ciljem romana, i tako je u toj dobroj knjizi induktivni psihoJoški lanac ostao nezakopčan. Slično je sa opsežnim delom KLIM SAMGIN, vrstom epopeje, koja obuhvata četiri razdoblja i svršava se smrću Lenjinovom. Kulise su nove i parole su nove; a umetničke snage ima tamo gde živi onaj život koji je mladog Gorkog načinio piscem. Materijala ima dosta, ali obrade umetničke malo. Mestimično je tekst tako tan. da se čini da reči plivaja ma vodi. Gorki pisac bio je pre svega čovek iskustva; kombinacija i invemcija nije bila urođena njegova moć. Zatim, revoltne snage u Gorkom ostale su manje-više u subjektivnom sklopu iz prve mladosti i lirskog zanosa, kada je Gorki mnogo bolje znao šta neće nego šta hoće, Vraćao se on dakle po nagonu u doba kad je stvarao pod impulsom odricanja. A kad je došlo vreme da je trebalo samo odđobravati, Gorki je odo bravao, iskreno, jer je voleo nervi život i verovao u hj.

(Fragmenti iz objavljenog dela »Analitički trenuci i te: > Knjiga druga i prva.)

VI, Majakovški; Iz „Misterije-Bul\

. Ana Karenjina

'y GODNIJEG mesta nema za moju nameru: da u sećanju razmo-

trim silnu knjigu kojoj sam naslov ispisao povrh ovih redeva. U skladu sa situacijom, javlja se u meni stara, skoro bih rekao: urođena asocijacija, — psihičko jedinstvo dvaju doživljaja elementarnog, koji su slika i prilika jednog drugog: mora i etike. Elemenat etike sa svojim širinama što se valjaju, svojim dahom prvob'ilnosti i draži životne, svojim širokim i šumnim ritmom, svojom momnotfonijom koja zaokuplja — kako je ~ elMmnenat wWličan moru, kako je more njemu slično! Homerski je elemenat to što rı ja mislim, ono večnopripoveđačko kao umetnost — priroda, kao naivna veličanstvenost, telesnost, predmetnost, besmrtno zdravlje, besmrtni realizam. On je bio snažan u Tolstoju, jači no i u jednoj drugoj epskoj umetničkoj prirodi modernog vremena, i odvaja njegov genije, ako ne rangom a ono suštinom, od bolesne veličine, ushićene i mnmaglnšemo groteskne anpokaliptičnosti Dostojevskoga. Sam je rekao o svom mlađalačkom delu »Detinjstvo i dečaštvo«: »Bez lažne skromnosti, to je nešto kao Ilijada«. To je sušta istina, i samo iz spoljašnjih razloga „pristaje još bolje uz džinovsko delo njegov+ zrelosti, »Rat i mir«. Pristaje uza sve što je Dp'sao, Čisto pripovedačka sila njegova dela nema premca, svaxi dodir s njom, još i onde gde umetnost nikako više ni» hteo, gde joj se rugao i prezirao je, i služio se njom samo po navici, kao s vYdstvom da bi delio moralne pouke, daje talentu kr" ume da prima (ali druk čijeginema) potoke snage i s· ežine, stvaralačkog prauživanja i zdravlja. Retko je umetnost delovala tako sasvir kao prirođa; njegovo simo samo sobom razumljivo stvaralaštvo samo je dru gi lik prirođe same, pa čitati ga ponovo, prepustiti se

VIL. Majekovski: Ilustracije za „Misteriju-Bufo“

Tomts MAN:

dejstvu životinjske oštrine tog: pogleda, jednostavnoj raoći tog wstvaralačkog zahvata, nikakvom mistikom nezamućemoj, savršeno jasnoj i istinitoj veličini te epike, znači naći put iz svake opasnosti veštačkog i sva kog slabašnog igranja, preme izvomosti i zdravlju, prema onome što je u nama samima zdravo i izvorno.

rekao: »Svi mi izla-

zimo iz „Gogoljeva »Šinjela« + fantastičnu jed duhovitu reč koja opiplj:vim čini izvanredno jedin : 2, zatvorenost, čo9stinu prednja ruske literature. Svi se oni, ustvari, odjedn uı javljaju, njihovi majstori i geniji, pružaju ruke jedni drugima, krugovi nji hc-i životni presecaju se ve likim delom. Nikolaj Gogolj čitao je velikom Puškinu »M" tve duše«, a pesnik »Evgenija Onjegina« tresao se od smeha, dok se odjednom n» ražalosti. Ljemmontov je njihov zajedmički savreme~

"OE 0. je jednom

nik. Turgenjev, što se zaboravlja lako, kao i

jer mu slava, slava Dostojevskoga,

I napuni ih jeka ta:

I gore anđeoski let,

Stojimo

ćesarovom ratnom sečom Slavimo

ustanke,

bune,

revolucije dan —

tebe,

što mozgaš, iduć na slet-

sazteo je svet. Nekada — ja" zastane brod u daljini nadimi

Koran,

i još i još | sijaset knjiga drugih —

Blok je sa Majakovskim i Jesenjinom najveći ruski liričar našega stoleća. Njegova 75-g0dišnjica rođenja proslav ·ljena je nedavno najsvečanije u SSSR-u. Autor revolucionarnih popoema, »Dvanaestorica« i »Skiti«, u DEVICI REVOLUCIJI imao je u vidu događaje iz ruske revolucije 1905 godine.

LIRIKA U PREVO

U Žžeđi istinu da znam, Mroz pustoš tiho iđah tavnu. Serafim šestokrili sam

Ljeskova i Tolstoja, pripada drugoj polovini devetnaestopa veka, ugledao je wveta samo četiri godine posle Ljermontova i deset pre Tolstoja, koga je na samrti u dirljivom pismu jedmom, huinanističke vere u umetnost punom, preklinjao »da se vrati literaturi. Ono što nazivam čestinom {iradicije

” azuje anegdota koja Tolstojevo umetnički majlepše delo, »Anu Karenjinu«, s mnogo dubljeg smisla spaja s Puškinom.

U proleće 1873 uđe grof Tov Nikolajević jednog večera u sobu svog najstarijeg sina, koji je svojoj staroj tetki baš čitao Puškinove »Pripovetke Bjelkina«. Otac uze knjigu i pročita reči: »Gosti se iskupiše u letnjikovcu«. »Tako treba početi!« reče on, ode u svoju radnu sobu i napisa: »U kući Oblom skih prava je uzbuna«. To je bila prva rečenica Ane Karenjine. Današnji početak, apersi o srećnim ili nesrećnim mporođicama, stavljen je na čelo docnije.

Divna je to mala priča. On se već mnogo čega bio latio i pobedonosno završio. Bio

Prorok

Taj brblj

romansijer objašnjava

Novinar, — Gospodine Fokner, vi ste pre izvesnog vremena izjavili da ne VOlite intervjue? .

Fokner. — Razlog zbog kojih ne volim intervjue u tome je što izgleda da ja reagujem žestoko na lična Dpitanja. Ako se ta pitanja tiču mog rada, ja se trudim da na njih odgovorim. Ako me zainteresuju, ja na njih od-

_PISRC JE NEUNISTIV

Čuveni američki književnik Pokner dao je za pariski list »The Paris Review«, koji izlazi na em gleskom jeziku, veliki intervju.

se u napomeni ređakcije »ARTS« vju donosi u br. 570 od 30 maja do 5 juna,

koji mu izgledaju nužni u karijeri jednog nosimo veći deo pome nulog intervjua.

ljeno. Treba uvek gleđati na ono što je više, Što se ne može dostići. Ne tražite da budete prosto bolji od vaših savremenika ili prethodnika — pokušajte da prevaziđete samog sebe. Umetnik je bi. će gurnuto od demona. On ne zna zašto su oni baš nje. ga izabrali i ima „isuviše mnogo da radi da bi se i a tome brinuo. On je potpuno amoralan u tom smisl. što će pokrasti, pozajmiti, ispro siti samo da bi obavio syoj rad dobro.

N. — Podrazumevate li vi pod tim da pisac treba da bude potpuno bez skrupula?

PF. — Jedina · odgovornost pisca jeste njegova umet.

Po prvi puf, kaže koja ovaj interveliki s velikom iskrenošću uslove pisca. Do

jim delom da ne bi pridavali nikakvu vrednost sVOJOJ ir:di vidualnosti.

N. — A vaši savremenici?

PF. — Niko od nas nije uspeo da ostvari svoj san O savršenstvu. Isto tako sudim i o velelepnosti našeg neusr-ha da postignemo nem0oguće. Po mom mišljenju, kad bih mogao ponovo da n mišem svoja đela — ub?-

je wlavljeni tvorac ruskog nacionalnog epa u muodernom obliku romana, džinovske panorame »Rata i miTc«, I spremao se da taj pod vig svojih trideset i pet godina formalno –- umetnički, jezikom i wsavršenim wkladom, još nadmaši onim su čim se nosio, a što se, Dprilično bez straha i bojazni, može nazvati najvećim društvenim romanom svetske literature. No vazda je još, nemimo i fražeći pomoći, šetao po kući i nikako nije mogao da zna kako da počne. Naučio ga je Puškin, naučila ga je trađicija, klasični majstor, od čijeg je sveta njegov sopstveni svet, uopšte a naročito lično, bio tako udaljen, pomogao mu je u početnom strahu i setio ga kako treba uhvatiti stvar i kratko i odlučno uvesti čitaoca im međias res. Uspostavljeno je jedinstvo, veza one neobične porodice duhova koja se naziva ruskom

govorim ili ne odgovorim, ali, u prvom slučaju ako biste mi sutradan „postavili isto pitanje, moj odgovor bi bio možda drukčiji.

N. — Recite mi nešto o vama kao o piscu.

PF. — Čak i da nisam Ppostojao, neko drugi bi napisao moja dela, ili dela Hemingveja, Dostojevskog, svih nas. Znači da postoje unajmanje tri čoveka koji bi mogli đa napišu Šekspirove drame. Važno je da »Hamlete i »San letnje noći« postoje, a potpuno je bez značaja ko ih je napisao. Umet-

' nik nema nikakve važnosti, ono šl» je stvorio ima. vređnczti, pošto je sve već rečeno. Šekspir, Balzak. Homer obrađivali su približno iste sižee i da su živeli ha du ili dve hiljade gođina više. izdavači ne bi imali nikakve potrebe za drugim piscima.

N. — Ali iako izgleda kao

literaturom očuvana je tim" đi ie već sve rečeno, zar l.č

malim istoriskim faktom.

(Ć nost autora nema neku važnost? (Fragmenti iz knjige eseja PF. — Da, za njega lično.

»Stvaraoci i dela«, vodu Boška Petrovića).

I vinu grešni jezik moj —

iv, lukav, prepun gada —

I zmije mudre žalac bled U usta hladna kao led

u pre-,

OVE zainteresovani

Srete me tu, na putu ravnu. Prstima lakim ko san, pra,

On tače moja oka dva:

Sad sve su vidle moje zene, Ko vid orlice, kad se prene; On tače moja uha dva —

I čuh kad nebo drhteć sija, I dnom kad vrvi morski svet,

I kako dole šiblje klija. Na usta prst mi stavi svoj

Krvavom rukom metnu tada. Pa mačem on me bode hud, I vadi srce, od stra svelo,

U rasporenu moju grud

On vreli žar sad trpa smelo. Ko leš sred puste ležah siv, Kad Božji glas mi dopre živ: »Ustan”, proroče, čuj sve, vidi, I voljom mojom prožmi sluh, Obiđi mora, zemljom idi: Raspaljuj rečju ljud'ma duh!«

Svi ostali bi morali biti doSVO= nost. Ako se radi o dobrom.

den sam da bi bila bolja. U tome i'leži najsvetiji uslov svakog umetnika, to je razlog zbog kojeg on ne prekida da radi i da ponovo Pri la i delu. Svaki put on Veruje da će uspeti potpuno: Očevidno, do toga ne dolazi i zbog toga ja i kažem da je tai uslov povoljan. Kađ bi uspeo, kađ bi izjednačio delo sa vizijom o delu, ne bi mu preostalo ništa više nego 3 sebi — prereže grlo... Ja sam ustvari promašeni pesnik. Moguće je da svaki romansijer želi ponajpre da se bavi poezijom, pa kad primeti da to ne može onda se oprobava u priči, umetničkoj formi koja postavlja najveće zahteve posle poe-

piscu, on će biti pot”uno lišen skrupula. On nosi san u sebi. Taj ga san toliko uzncemiruje da je primoran da ga se oslobodi. On će i. mati odmor samo po. tu coenu Sve treba što je preko toga baciti: čast, ponos, pristoinost, sigurmost, sreću, sve, da bi knjiga bila napisana do kraja. Ako se pisac smatra obaveznim da pokra de svoju sopstvenu majku on neće oklevati. »Oda grčkoj urni« vredi više nego sve stare drame ovog sveta.

N. — Znači, otsustvo sigurnosti, sreće, časti, moglo bi biti važan faktor za stvaralačku sposobnost umelni-

zije. A kada propadme s ka? | pričom, završava pisanjem F. — Ne. Ono ima samo romana. značaja za njegov unutraš-

nji mir i njegovu satisfakciju, a umetnost se ne zani:aa ni za jedno ni za drugo.

N. — Da li postoji kakva formula koja omogućuje nekome da postane veliki ro-

mamnsijer? N. — Koja je najbolja sre PF. — Deveđeset devet pro đdinn za jednog umetnika? cenata talent... Devedeset F. — Umetnost se ne za-

nima isto tako ni za milje; što se mene tiče, najbolja situacija koja bi mi ikad

:la biti ponuđena, jeste

devet procenata disciplina... Devedeset devet procenata rad. N- treba biti nikađ zadovoljan onim što je naprav

a oku iya io ua ag ita o Rudl ada io kua kodu a aa ed ai ad ai aa ai ai a ai o e ala ia ia a la i le aa a |

WU zemlji u kojoj je samodržavlje gušilo svaku slobodniju misao, u kojoj su postojale »mrtve duše«, ropstvo i učmalost, Pušlin je sma'trao da veliki pesnik treba da ima značaj pro roka i misiju da ljudima rečju raspaljuje duh. Stihovi razvijaju motiv skiciran u 45—46 „.rofi Prve glave EVGENIJA ONJEGINA. U prvoj redakciji pesma je počinjala „»Mučen velikim bolom«, što su. mnogi dovodili u vezu sa Objav • ljenom vesti o kazni dekabrista. Inače, novo vreme u njoj vidi revolucionarnu misiju pesnika uopšte. ·

i svaka zapeta pametna i'vešta,

— —«—I

Majakovski

YiPro

To je onama zapomagala zemlja glasom topovske huke, To su kroz nas buknula polja natopljena krvlju.

istrgnuti iz zemljine utrobe, od muke,

i strvlju.

Po rođenju našem sutradan —

i ode. pučinom prozirom čio. | A dugo se diše legendama dimnim —

tako život za nas dosad se gubio. Napisali su nam Jevanđelje,

izgubljeni i povraćen Raj,

obečavala je za»

———— ui ——> |

Aleksandar Blok

Crni gavran u sumraku snežnom, crni somot na mrkim plečima.

U umornom glasu i napevu nežnom ja čujem reči o južnim noćima.

U tihoj duši — strast, nedorečenost, ko da je s mora dat znak mi sveti. A nad dubokim klancem u večnost, teško zadihan, konjanik leti.

Preveli: M. M. Pešić (Puškina, Bloka, Majakcvskog i Ljermontova) i M. Bulatović (Pasternaka)

log ~ :

»Misteriju — Bufo«

grobni sjaj.

Ovde |

gavačajNj ay rao Boris Pasternak život

ni iznad, ni ıspod | | ;

svih ovih jela, kuća, drveća i trava, znaj!... 25 o

Dojadile su nam nebeske slasti — Javio SU ruskoj

ržan hleb dajte trbuhu mom! književnosti u vreme

Dojadile su nam škrabanja strasti — kada su futuristi sme-

živu ženu dajte da živimo s njom! njivali simboliste. Me-

Tamo, —

u scenskim garderobama je

operskih zvezda blesak i huk

i mefistofelski plašt —

i to je tamo sve!

Stari krojač nije se starao za naš struk,

Pa, e. nek je i rogobatna Pročuo se kao snažan Odeća — originalan liričar. »BliAl naša je! znak u nepogodam3«, O puta! »Iznad prepreka«, »Le-

to 1917 god.« »Heli-

iznad pozorišnog praha naša deviza vije se »sve iznova!«

Stani i divi se Zavesa! ni gavran

Tvoj dah je, snežni vetar što plovi, usna mi pjane zanose roji·.. O, Valentina, zvezdo i snovi! Kako pevaju slavuji tvoji...

Strašan je svet ! — On dušu slama! Tu su — poljupci tvoji sred bure, ciganskih pesama teška tama,

i let kometa što nekud žure.

đutim, on je hteo da izmiri ta dva pravca. Studirao je filologiju u Moskvi i Marburgu i izvr” sno zna nekoliko jezika.

kon«, »Karusel«, »Krug«, »Ovor«, naslovi su njegovih knjiga. Poslednje dve decenije bavio se mnogo prevođenjem na ruski jezik.

Liermonfoyv

Domovina

Ja volim rodmi kraj, al' ljubavlju iznimnomxy# Ne može razum nju da nadjača moj! I slava, stečena krvlju obilnom,

I pun pouzdanja mir u zemlji toj,

I sveto predanje iz vekova mračni, Izazvat ne može slatki san mi zračni.

Al volim ja — moj um, zar uzrok zna?! —

Kad stepom muk: zastudi sa svih strana,

Kad šumom huk: zanija bezbroi grana,

Kad razliju se tu sve reke, ko mora fa.

Na kolima da grem, Ja volim i — da jurim

I, žureć konaku, kroz polja, usred njih,

„Kroz noć da nazrem sjaj, pa da tad u okna zurim, Dok svetlucaju još, sred bednih sela tih.

Ja volim dim, od slame, vreli Karavan kola, kad stepom gre I na humu, sred njiva zreli, Kad sinu bele breze dve.

Uz radost vidim, neznanu vama, Prekrilio je gumno stog, Kućerak što ga pokriva slama, I šaren kapak okna tog.

TI svetkom, rosa kad zasipi,

Do zore ja bih gledao san:

Tu igru, zvižduk, kad sve zakipi, Sa seljacima, uz žagor pjan.

Pieveci

Svu noć se voda bez prestanka muči. Kiša do zore laneno ulje peče.

I suklja para ispod poklopca, suklja Dimi se zemlja, kao u loncu šči.

Kada se trava strese.

Ko će mi strah naslikat u rosi? I toga časa pijevac prvi,

Za njim drugi, pa zatim svi...

Listajući godine po imenu, Vičući tamu stalno,

Oni će proricati promenu: \ Kiši, zemlji, ljubavi, svemu, svemu ..

KNJIŽEVNB NOVINB