Књижевне новине

situacija gazde jedmog bordela, Po mom mišljenju, to ju savršena sredina za jedmog umetnika. On bi tu uživao potpuno ekonomsku slobodu; bio bi oslobođen straha od gladi; imao bi krcv nad glavom i ništa ne bi imao da Tadi sem što bi pravio lake račune i jedanput mesečno potplaćivao lokalnu „oliciju. Nikakve buke ne bi imao izjutra, to će reći u trenutku kada se radi mi jbolje. Imao bi dosta sveta uveče i mogao bi da se pomeša s njim, bez bojazni da će mu biti dosadno. A imao bi i izvestan položai u društvu. Ne bi imao šta da adi pošto Gospođa drži knjige. Svi stanovnici kuće bile bi žene koje ga respektuju i nazivaju Gospo dinom. A što se njega tiče, on bi zvao policajce po imenu. I svi bi ga krijumčari DIĆS nazivali takođe Gospodinon. Da, jedina sredina za kojom umetnik ima potrebu jeste ona koja mu obezbeđuje mir, usamljenost i zajovoljstvo a da ne mora da ga košta mnogo. Sredina koja mu ne konvenira ima prosto kao efekat stalno povećavanje njegove napetosti i za duže vremena mu stvara utisak da je nestvara utisak da je napravcdno fretiran. Prema mojim sopstvenim zapažanjima, stvari nezamislive za obaivljanje moje profesije su hartija, duvan, hrana i ma'o viskija.

N. — I vina, verujem.

F. — Ne. Nisam tako teša::. Između viskija i ničega, uzeću viski.

N. — A ekonomska nezavisnost? Je li ona nezamisliva za pisca? )

F.- Ne, pisac nema pofrebe za ekonomskom nezavisnošću. Sve što mu treba, to su olovka i papir. Po mom sopstvenom saznaju

nikada nije vredelo jednom .

piscu da prima novčanu pomoć. Dobar pisac se nikada ne obraća zadužbinama. On je 'uviše zauzet pisanjem. Ako nije prvog ređa, on samog sebe zavarava govoreći da mu nedostaje vreme ili ekonomska nezavisnost. Jed mo dobro umetničko delo može da se rodi kod lopova, krijumčara alkoholom ili džambasa. Ljudi se boje da otkrivaju stepen siromaštva i nevolje koje su sposobni da podnesu. Oni se boje da

ofkrijt: koliko su sposobni da se odupru patnji. Ništa ne može uništiti dobrog pisca. Jedina stvar koje može da ga izmeni jeste smrt. Dobri pisci nemaju vremena da se zanimaju takvim željama kao što su uspeh ili bogatstvo. Uspeh je žena. Ako puzite pred njim, zgaziće vas. Ako ga poternete za rever vašom rukom, tađa će on možda puziti pred vama. U .N. — Da li rad za film može da smeta vašem vlastitom radu?

F. — Ništa ne može da št-ti tađu jednog pisca ako je on pisac prvog reda. A ako on nije pisac prvog reda ništa mu ne može pomoći. Problem se i ne postavlja ako nije pisac prvog reda, pošto je u tom slučaju već prodac dušu đavolu.

N. — Du» li se jedan pisac kompromituje radeći za film?

F. — Uvek, pošto je film u Svojoj suštini kolaboracija, a svaka Kkolaboracija je kompromis, što i sama reč znači: dati i uzeti:

N. — Koju tehniku upotrebljavate da biste postigli 'SVoj nivo?

F. — Neka pisac koji s? interesuje za tehniku zamisli sebe kao: hirurga ili zidars. Nema tehničkih sredstav: pomoću kojih se uspeva da piše, nema mogućih kratkih puteva. Mladi pisac, koji bi sledio neku teoriju bio bi idiot. Neka svaki izvlači koristi iz svojih sopstvenihk grešaka; uči se sar pomoću zabluda. Pravi umetnik smatra da niko ne može da mu da savet, On je io krajnosti sujetan. Ma kakvo divljenje gajio prema jednom starom piscu, on želi de sa prevaziđe.

N. — Znači vi vrednost tehnike?

_ — Nikako. Katkađ mu se tehnika nametne i on uzme pravac njegovog sna pr nego što je mogao da je zahvati. To je »tour de force« i završiti rad znači prosto skuplanje cigala lepo sre đenih, pošto pisac verovatno zna unapred svaku od reči koju namerava da na~iše, od prvog do poslednje, reda, pre no što je i počeo da piše. To mi se dogodilo sa »Dok umirem«. I nije bilo lako. Nijedan pošten rad to nije. Bilo je prosto u onom smislu u kome

negirate

LAVIRIST „svetskog K glasa, Klauđio Arau, opet je gostovao u EF gradu, 19. maja. Sa ogromnim, dugogodišnjim iskustvom estradnog majstora, virtuoz kakav\je Arau nij: mogao podbaciti u znanju, veštini, vladanju svojim poslom. Ali, i najzadđovoljniji slušaoci otkrili su jednu pukotinu između sebe i Ovog izuzetnog veštaka, pukotinu koja sama od sebe raste, razvlači se, najzad će stati da zjapi kao nepremostivi jaz: Klaudio Arau živi i svira punom merom auten tične osećajnosti civilizovanog Evropljanina XIX veka, — mi, svi skupa, onoliko razni koliko to zaista jesmo, živimo i slušamo oseć.nošću (a tu se podrazumevaju i ostale komponente naše društvene svesti) doba koje nas je podiglo, zakovitlalo, pomilkilo ili zgužvalo.

Pogleđajmo samo njegov ukus za muziku. Koja dela odabira? Betovenovu »Valdštajn« — ·3«psonatu. (op. 53, C-đur, Francuzi su joj dali nadimak »Zora«). Omna je iz ere Betovenog og:omnog naprezanja đa sonatnom obliku dodeli sve terete svojih pokatkad i mutnih viziJa Sveta koji nastaje. Međutim, ia klasična šema konflikinih i koftrastnih suočavanja i raspredanja, pogodna za titansku stranu BetoVenovVog duha, za tribuna ćoveka mase u njemu, strahovito je umela da oteža pred težnjom za nekim tananjjim, spiritualnijim, pa i apstraktnijim izrazom. »Valdštajn« sonata svakako je traženje ođuška nov:m osećajnim i misaonim stremljenjima, ali se ova ni u tako proširenu betovensku šemu klasicističkog oklopa sonatne ili ronđo forme nisu mogla smestiti. Kada je, komponujući, bivao ispunjen onim silovitim, elemen tarnim ljudskim stanjima koja se nađaju u burama, kataklizmama, · slomovima, patnjama ili pobedama za koje zna Betovenovo doba, Betoven je, iako ni onda ne uvek osobito inventivan, uSpevao da iznađe ritmičke Tormule, dinamičke erupcije, paklenu i gorostasnu raz radu tema u sklopovima svo jih sonatnih stavova, tonBku specifikaciju ondašnjeg krika, bunta, srdžbe, topot četa u najezdi, ili tihi šapat

„toven u

ustreptale molitve, nadanja, preklinjanja sudbine za tvr di grumen ljudske . sreće. Kada je pak dospevao u oaze spokojstva, zadovoljsiva, pa čak i olenjene opuštenosti (u vreme skiciranja ove sonate pisao je, iz Badena, učeniku Risu: »Nikad u životu misam pomišljao da bih mogao biti tako lenj, kao što sam to ovde«), mnogo štošta iz njegova pera, na tom tlu demobilizacije i sitne građanske ravnoteže, odavalo je si-)vost bića, osetnu nestaši. onog što se umesno naziva duhovnom prefinjenošću, otmenosti, one delikatnosti i one suptilne uzdržljivosti, one elegantne mislilačke superiornosti, kojom je, naprimer, tako izobiljno raspolagao rafinovani, duhovno gospodstveni Mocart.

Nove duhovne orijentacije, novi sadržaj upućivali su, uvek u muzici, ustaljene obrasce i forme ka naponima, ka razbijanju, sve do prskanja. Betoven, tipični sin građanske inteligencije, koja je na putu svog pretsiojećeg prosperiteta u stalnom usponu morala izgraditi i svoje društveno - moralne norme, napajao se načelima tog novog vida humanizma, etičkim „postulatima klase koju je društveni razvitak izbacio na vođeće mesto i upućivao je na skrupule dominirania, uslovljene potrebama. Bila je to, ustvari, zora građamskog idealizma, čiju je iđejnu atmosferu i aromu Betoven crpao i udisao kroz pesništvo Šilera i Getea. „Tonskih, sonatnih formula, koje bi odgovarale tom novom idealizmu, Be»Valdštajn«-sonati nije našao. Ona je samo dokhument jedmog traženja. A sada je čileanski pianist, odgojen u Berlinu, u duhu konzerviranja „muzealnih vrednota spomenika umetsti, došao da se zalaže za tu sonatu, bez kultumo istoriske distancije prema nJOJn bez onih nehotičnih, spontamnih modifikacija u akcen tima i drugom čemu koje bi tu sonatu učinile manje aut mtičnom ali estetskiiemotivno više upotrebljivom posređ našeg doba. Arau nam je nametao svoj, njemu prisni XIX-ti vek, kao nešto živoinaše,a mi smo sć odupi-

vali tolerancijom, bunom pri krivanog razočaremja. Ipak, mora se reći i to da

KNJIŽEVNE NOVINE

Viljem Fokner

je to kada se poseduje ceo materijal u ruci. Izgubio sam samo šest nedelja posvećuiući joj svoje slobodno vreme koje mi je preostajalo posle. dvanaestočasovnog rada na dan. Zamislio sam jednu grupu ljudi i stavio sam ih pod uđar običnih univerzalnih katastrofa prirode kao što su poplava i vatra s jednostavnim ciljem da bih dao pravac njihovoj evoluciji. Samo, kad tehnika ne interveniše, pisati je, u izvesnoj meri, takođe mnogo lakše. Jer, po meni, u jednoj knjizi dolazi uvek jedan tre nutak kada se ličnosti oslobađaju, uzimaju svoj život u svoje: ruke i završavaju knjigu — ponekad otprilike na strani 275. Razume se, ja ne znam šta bi se dogodilo da sam završio knjigu na strani 274. Nezamislivi kvalitet jednog umetnika je obJektivnosk u #„žjocemjivanju svog rada; a poštenje i kuraž da ne padne u zabludu sar on kad je u pitanju vrednost tog rada. Pošto ni u jednoj od svojih knjiga nisam postigao ono što sam želo, moram da ih ocenjujem premnmn sledećem kKriteriju: najmilje mi je ono koje mi je prouzrokovalo najviše

je Bramsove varijacije na temu infernalnog Paganinija Arau svirao sa ogromnim majstorstvom. „Ali, kađa je u toj čudđesnoj kavalkađi ka rakternih preobražaja pristi pla ona varijacija koju je Brams označio sa »divlje, energično« naš koncertni

Lorand

ROPBSOR izraelske Muzičke akademije i Muzičkog konzervatorijuma u Tel Avivu, član I: aelskog gudačkog kvarteta i višegodišnji koncertni majstor Izraelskog filharmo

nijskog „orkestra, violinista Lorand Penjveš održao je

svoj solistički resital, 1. juna, u studiju Radio-Beograda. Tehničko majstorstvo svoje profesionalne violinističke delatnosti stekao je o.aj odlični instrumentalist u slavnoj budimpeštanskoj radionici Jene Hubaja, iz koje su izašli toliki vrsni svirači, među kojima i veliki umeinik violine Jožef Sigeti. Ja ovde nazivam »ra=dionicom« klasu jedne visoke umetničke škole, poznate sa svojih vrednih tradicija, u ısocijaciji sa iskrslom pret stavom čuvenih majstorskih škola likovne veštine ocrtanja i bojenja površina, za Renesanse, u Italiji. Recimo, Ticijanova venecijanska ško la: kakva plejada odličnih učenika, ali, razume se, oni nisu svi Ticijani, jer stvaralačka snaga, moć iznošenja i prikazivanja opšteljud skog »večnog« posebnim izražajnim sredstvima jedmog teškog i kompleksnog zanata — to je ono što se ne može naučiti. Ono pak što se može izvežbati, naučiti. istrai nim rađom i fruđom savladati, violinista Fenjveš je postigao.

Pored Hendla, Sedme Be tovenove violinske sonate čuvene Bahove Čakone, Ra: velovog »Ciganina« svira je i tri pijese izraelskih kom pozitora (»Psalam« Boskovi. ca i pesmeno-plesni dvolis' Partoša: »Sefardsku ,pesmu' i »Jemensku igru«). Zemlj nastala iz doseljavanja i svih država Evrope i sveta na rubu poeščane pustinje jedan tanki vertikalni Dpoias tla, paljen sunčanom žepom, zalivan znojem đesetina hiljada artificijelnih po ljoprivrednika (kao Paustov

straha i zebnje, kao što maj ka više voli dete' koje je Dostalo lopov i ubica od onog koje je postalo sveštenik. N. — Koja je to knjiga? F. — »Buka i pomama«. Napisao sam je u pet sukcesivnih verzija pokušavajući da ispričam fabulu da bih se oslobodio GWna koji me je morio sve dok to nisam po„stigao. Dilsi je jedna od mojih najdražih ličnosti, jer je dobar, hrabar, plemenit, blag i lojalan. Ona je bolja, lojalnija i plemenitija nego ja. N. — Koja je bila polazna tačka »Buke« i pomam»«? F. — Jedna mentalna slika. Ja u prvi mah, nisam u tom video simbolični smisao. Siika je bila zadnji deo prljavih gaćica jedne male. devojčic koja je s kruške posmatrala kroz prozor. pogreb svo. babe i opisivala celu ceremoniju svojoj braći koi” „a ostala u podnožju drveta. Kad sam hteo da obja5 koje su sve ličnosti, šta j=- koja od njih radila i zašto su gaćice bile umazane blatom, učinilo mi se da bi bilo nemoguće da se sve to ugura u jednu novelu, i d- je zato trebalo, dakle, na pisati knjigu. Tada sam shvatio simbolizam prljavih gaćica i ova je slika bila zamenjema drugom; onom jedne devojčice bez oca i bea majke, koja se spušta niz vodovodnu vec da bi umakla iz jedinog doma za koji je ikađa znala i gde nije mogla da nađe ni ljubavi, ni saosećamja, čak ni razumevanja. Bio sam počeo da vidim priču očima umno zakržljalog đeteta, pošto sam se uverio đa će biti impresivnija ako bude ispričana pomoću nekoga sposobnog samo da razume ono što se dogodilo, a ne i zašto se tako dogodilo. Video sam da neću moći da ispričam istoriju tog puta. Pokušao sam onda da prikažem čimjen:ce kao da su viđene očima jednog od braće. Ni to nije bilo ono što se traži. Tada sam nastojao da postignem cilj posredništvom trećeg brata. U ha opet nije bilo. Pokušao sam da prikupim raz li te epizođe i da probijem rupe na taj način što bih sam uzimao reč. Rezultai

me još nije zadovoljavao.'

Tek posle petnaest godina od objavljivanja knjige napisa» sam dodatak jednom drugom delu, dodatak koji je brefstavljao poslednji na-

LAUDIO ARAU

klavir je doživeo svoj metalno-živčani (žičani) slom. Razdrndan, smožđen, drombk:ljast, sav jadno izlupan, dočekao je, za pauzom, ionako zjelo zastarelu Šumanovu Humoresku u tako žalosnom stanju, da je o tome bolje i ne govoriti.

Fenjveš

Homunkulus iz epruvefe!): kako ona zvuči i odzvučava u viziji svojih ponosnih sjnova? To nas je zanimalo i to smo očekivali da čujemo. Ali, saopšten nam je jeđan znatno odocneli ekspresionistički manir, recimo jedmog Emesta Toha i drugih iz perioda evropske velike Zabune i grozničave pometnje posle Prvog svetskog rata: i u harmonijama, i u ritmici, i u motivskoj građi. Naš veliki pokojnik Josip Slavemski utisnuo je još pre četvrt veka, u drugom stavu svoje »Simfonije Orijenta«, u svojevrsno modalnu starojevrej sku lestvicu (u ponečem bli skoj našoj istarskoj i turkestanskoj) prizvuk one stravične jeze i vapaja vekovima pogromašenog i gordđog

Dogan, Kulmer,

„~ ~-tojati

a &lići;

por koji sam ispunio da bih ispričao najzad ovu istoriju, da bih je se oslobodio i postigao đa me najzađ ostavi na miru. To je knjiga prema kojoj gajim najviše než nosti. Nisam mogao nikada da je napustim; nisam mogao nikada da je napišem kao što sam želeo; voleo bih da napravim još jedan pokušaj, ali ću verovatno pro basti još jedanput više.

N. — Kakvu emociju Ben dzi izaziva u vama?

F. — Jedina emocija koju' mogu imati za Bendzi jeste patnja i saosećanje koje mogu osećati za celo čovečanstvo. Ne može se ništa osećati prema MBendziju, pošto

ni on sam ništa ne oseća,ag Jedina stvar koja me inte-

resuie jeste da li postoji na način na koji sam. ga stvorio. On je bio prolog kao grobari u elizabetinskim dra mama. On je izvršio svoju dužnost i otišao. Benezi je nesposoban da čini dobro i zlo pošto ne zna ni za dobro ni za zlo.

N. — Da ]i Bendzi može da o»efti ljubav?

F. — Bendzi nije dovoljno racionalan čak ni da bi big egoist. On je životinja. R.s-.

po: aavao je nežnost i ljubav .

ali ih nije mogao da imenu-–je i bilo fo iskušenje nežnosti i ljubavi koje je učinilo da je počeo vikati čim

je osetio promenu kod Kadi.)

On nije više posedovao Ka-/ di. Pošto je bio idiot, on nije čak ni znao da Kadi više nije bila tu. On je samo znao da je nešto imao, što više nije išlo, što je ostavilo jednu veliku prazninu zbog koje je patio. Pokušavao je} da ispuni tu prazninu, Sve što je posedovao bila je jedna stara papuča koja je pri-/ padala Kadi. Ta papuča je bila njegova nežnost i nje-6 gova ljubav koju nije znao{

imenuje, ali o kojoj jet znao samo da mu nedost:ije.( Bio je prljav pošto nije bio? sposoban da upravlja svojim? gestovima i pošto prljavšti-b) na nije značila ništa za nje-2 ga. On nije znao za razliku između čistoće i prljavštine,

kao hi između dobra i zla.č Papuča ga je, međutim, te-#

šila, iako više nije mogao da“ se šeti kome je bpripadala,t

kao što nije mogao da seš

seti zbog čega je patio. Ako bi se Kadi opet pojavila, bez sumnje je da je ne bi pre-=) poznao.

narođa; maš Enriko Josip, zavirivši kratkotrajno u zemlju praotaca, doneo nam je. iz stvarnosti tog tvrdog, surovog fla, jeđan nezaboravni lelek bunta i sapatništva, u svom »Isečku«, koji komotno-kukavički dopuštamo sebi već pomalo i da zaboravimo. A deca onog državnog zbega na istočnom zidu Mediterana — eto, još uvek, sećaju se svojih evrop skih muzičkih fakulteta, umesto da osluškuju damar tla na kojem žive i rade, umesto da upijaju u sebe zvučnu poruku wtvarnmosti koi ih okružuje! Svakako da je to jedan među tolikim paradoksima umetničkog života, delanja i postojanja a njegova suština svođi se na Hamletovu dilemu: biti ili me biti, ali ne u smislu ili ne mpostojai, nego u specifičnom umetničkom smislu: biti ili ne biti ili ne biti talentovan (viziona?, intuitivni razumevalac čitavog prostranstva sveta okolo jedne date tačke u kojem bilo konkretnom fopografskom i sOcijalmom ambijentu, razume valac čitavog vremena sveta, čitave prošlosti i buduć nosti, posred ciglo jednog datog magnovemja postojanja sveta).

Pavle Stefanović

Ivo Kalina, Pejzaž, ulje,

Poslednja promijema u Narodnom pozoništu

„Obožavana Julija:

Urbanova i M. Lazarević u „Qbožavanoj Juliji“

UTOR komedije Obožavana Julija, M. Ž. Sovažon jedan je od trojice dramskih pisaca ko-

ji vladaju pariskim buleva0 rima. Njega i ostalu dvojicu (Devala i Rusena) Pari» žani nazivaju

»svetom Tro-

» jicom Bulevara Današnjice«,

ironišući njihov uspeh i uti-

9 Caj koji vrše na mase pro-

sečnih gledalaca a epitet ve

)rovatno potiče od zakletih P pristalica one druge, trojice O avangardističkih pisaca (O-

dikretia, Beketa i Joneska). Devala, Rusena i Sovažona spaja zajednički osećaj: oni

» strahuju da: im publika a sa

njom i sreća ne okrenu leđa i faj nemilosrdni strah nagoni ih ma niz ustupaka prosečnom ukusu. Parisku pozorišnu publiku često nazivaju rđavom ali bi bilo nepravedno tražiti uzrok So

0 važonovu uspehu samo u O-–

sobinama francuskog buržuja koji samozadovoljno kupuje pregršt pozorišnih iluzija., Sigurno je da sa margina njegovog dela ne vaskrsava naš bolesno uznemireni svet, da se u mjegovim zapletima ne otkriva savremeni vid životnog apsurda ali je takođe nesumnjivo da se iza Sovažonovih ličnosti krije jedan učtiv posmatrač naše epohe, gotovo SdMučosnik njenih sitnih zabluda i verovanja, Retuš shvatsnja koja ispovedamo nije dat na neki neopoziv način već je izražen u kratkoj replici, u nežnoj nijansi iza koje naslućujemo unesrećenog čo-

veka. Komadi M. Sovažona nemaju za cilj da skinu veo sa suštine drame i pretstavljaju letimične slike OoVOE doba, ovlaš ocrtanog u obliku ljupke, razbarušene igre koju katkad prekrije senka melanholije. „Oštar osećaj za smešno, karakterizuje njegov stil a konvencionalne salonska fraza u svojim reljenim naborima ne ostavlja ni malo mesta za poetske akcente.

Komeđija Obožavana Julija je adaptacija S. Moamova i Gi MmBoltonova dela ali sa bitnim otstupanjima od izvora i na njemu se ne bi trebalo zadržavati da ono što je zaostalo od Moam» nije izazvalo nešporazum između reditelja i ko međiografa. S. Moam stvara svoje fabule oko malih, obimih događaja i u njima se maročitim ironičnim obrtom života otkriva besmisao našeg uznemirenja u vidu sarkastične poente. U Sova-

žonovoj preradi Obožavana Julija takođe pret stavlja ironično „naslikan

problem (žene-glumice koja stari i neprestano pokušava da uveri sebe i druge da njena lepota i šarm nisu izgubili čar mladosti), no priroda ove ironije je drukčija po strukturi: ona provejava iz grubih, banalizovanih suđara izazvanih spoljnim „akcijama likova. Utančana literarna refleksija koja u delima S. Moama često preseca nit zbivanja zamenjena je kod Sovažona

ljz Izložbu crteža lopana Petrovića

KO su se romaniičarski

pesnici nekada revoltirali protiv ihdustrijalizacije i mašinizacije, koja životu oduzima poeziju a prirodu prevlači dimljivim ruhom, u našem veku su se našli mnogi da veličaju njenu ulogu. Između te dve idejne krajnosti stoji čovek, koji na stvari gleda subjektivno, ili, u najmanju Tuku, na istoriski uslovljen na čin. Taj isti čovek je katkada likovni umetnik, što će reći da njegova ideja i njegova osećanja polaze od for-

Kalina i Perić, članovi radionice K, Hegeđušić, otvorili 8u izložbu u Beograđu, N

me, u najužem smislu reči, Već je Leonardo u svojim crtežima uočio lepotu mašina, tih njegovih velikih alatki kojima se niko nije poslužio. Ona dolazi od logike, od unutarnjeg smisla koji se rađa tamo gde se ma terija, ma kakva ona b.la, celishodno raspoređuje rađi nekog fizičkog ili mehaničkog cilja. Isti prirodni zakon, koji određuje da stablo bude tanje pri vrhu, nala=že i oblike električnih stubo~+ va. Jedna obična klešta imaju svoju lepotu, kao što je ima ljudska ruka. kao što je ima kuka, svrdlo, drebank, dizalica i lokomotiva, Uslovi za slikarsku inspiraciju su, dakle, tu. Istoriski, takođe. · Jugoslavija je zemlja koja se naglo mašinizira. Zašto ne bi jedan slikar baš u gvo zdenim „napravama našao povod svojim mislima, dosetkama i humoru? Ta, one nus svuda okružuju. i Ono što je učimio Zoran Petrović (u kratkom roku) nije u smislu lepote Leonar dovih konstrukcija, niti glorifikacija novih sredstava proizvodnje, a još manje. naravno, pretstavlja zakasnelu romantičarsku tužbalicu. Njegovo je delo smbo lično: Kroz mašine govoe ljudi. Sadržaj je nadreali:lički: jer je ono što govo'e više u domenu potsvesti nego svesti, a forma. je nervozna, strasna, oštra i inven 'ivna. Katkađa i nešto nemirna „teško uočljva, Ovo poslednje je i jedina. vrlo agraničena, zamerka jednoj duhovitoj i originalnoj manifestaciji likovne umetnosti, Aleksa Čelebonović

uličnim vicem. Spoljne ošobine Moamovih ličnosti isko rišćene su za stvaranje ironične atmosfere ali nije ni dodirnut momenat kada se u tim ljudima koji žive pod bengalskom vatrom iluzija, u haotičnom preplitanju priviđa . stvarnosti, razgoreva neka uopštena patnja. Komični efekti preovlađuju u Sovažonovom komadu ali ispod njegovog prividno jedinog toka, kao posledica za držane fabule, postoji podvodma struja moamovske situacije, jednog ciničnog poštenja u gledanju na život, lišenog daha vere i made, To slojevito strujanje stvaralo je utisak da se Mark Sovažon nije odlučno opredelio za komediju.

Takve karakteristike đela izazvale su kolebanje u rediteljevoj koncepciji i ona je oscilirala između psihoJoškog tretmana i težnje da se ostvari niz komičnih situacija. Životna Kriza wWlavne glumice i klasični bračni trougao okupirali su podjed nako interes reditelja B. Bo rozana i on je upotrebio dva različita postupka pri čemu je odnose u trouglu podvrgavao pažljivoj analizi u očiglednoj nameri da ih objasni nekim deformacijama modernog braka, Sa druge strane Julijini kritični trenuci nisu dovoljno psihološki objašnjavani zato što je ređitelj u njenom ponašmnju obeleženom povređenom sujetom, u njenoj sarkastičnoj doseftikina račun prevarenog muža i mladog ljubavnika, u pozi ovog lika i njegovom naivnom, verbalnom · „grču želeo da pronađe sve komične obrte. To je donekle razumljivo jer se radilo o komeđiji ali je delovalo neopravdano što se linija razvoja Mišela Goslena i ŽanaPola kretala unutrašnjim putevima dok je složeni karakler Julije Lamber često bio „zamaskiran · „spoljnom scenskom radnjom.

Labilna koncepcija, neu-

jednačen ritam i primetno skretanje od komedije u me lodramu jeđine su ozbiljne zamerke reditelju kome se mora priznati da je u rad na pretstavi uložio savestan na por. Rezultat je bila uravnotbžena „prestava u kojoj je svaki elemenat imao odre đenu meru i mesto. Kao i uvek u ovom pozorištu najveća pažnja obraćana je glumcu i zanatskoj strani prestave bez koje nema dobrog izvođenja. Mizanscena je građena sa željom da se pažnja gledalaca usmeri u pravcu Julijine ličnosti i kretanje ostalih glumaca se stišavalo kađa je ma pozornici vlađao njem razmahan patos il: kada bi preko njenog lica prelazio unutrašnji nemir. Lični ritam ovog lika zavisio je od pravilnog akcenftovanja pojedinih mesta u razvojnoj liniji. Nagla zgušnjavanja, obrti i prelazi sa narativno mirnih na usplahirene delove uloge pretili su, usled njenog središnjeg položaja, da iskidaju ritam cele prestave i režija nije najuspešnije rešila ovaj zadatak. · Nevenka Urbanova nB visini svog izrazitog talemfta ostvarila je ulogu koja se dugo pamti. Iskidanog pokreta, kontroverzna (do krajnih granica naše izmućene psihe), pod „užasnim pritiskom momenta da sve prolazi, uverljivo je gradila Juliju Lamber na psihološkom paradoksu koji otrikva pravu glumčevu prirodu prvobitni posticaj za duševni pokret često je samo zanimljiv spoljni detalj, mehaničko uspl“hirenje ili preteran gest. Ona je težila da spoji smešno i tragično u celovit oblik i ako u tome nije u potpunosti uspela nije njena krivica.

Druga grupa uloga (D. Đoković-Zina, M. Lazarević Miše] i M. Puzić-Žan-Pol) bila je sputana raskorakom između +eksta i režije. D. Đoković je postigla najviše a njen rasni glumački temperament stalno je probijao ređiteljeve okvire. U ime discipline. mogli bismo je prekorefti ali je naginianjem komici ipak bila bliže Sovažonovoj nameri nego reditelj svojom zamišljn.

Pošebna draž večeri bile su četiri male (velike) uloge: Vratar R. Ćurčića, Baron M, Milisavlievića, Pjer R. Đurića i u nešto manjoj meri Kris Milene Dapčević. Ove role odmerene i prostu dirane, psilohoški jasne, sa lepo modđeliranom dikcijom izazvale su osećaje koji su sa lakoćom prelazili rampu i delovali prijatno i sveže.

Vladimir Stamenković