Књижевне новине

O' HENRI:

»KUPUS I KRALJEVI«

(5Minerva«, Subotica, 1956) jeee u

oO' Henrijev život protekao je u stilu »tipičnog.. američkog pis=cas. Pun nesklađa, snažnih kon=trasta i protivufečnosti, omogu–

ćlo je autoru »Kupusa | kraljeva« da sagleda mnoge, naižgled paradoksalne pojave. društva, čiji je sve snažniji, industriski raz vitak neverovatnom brzinom uni štavao i menjao. dotadanjie pojmove etičko-moralnih konvencija. O' Henrija je privukao i zainteresovao taj protivurečni odnos između brzine života i sporosti shvatanja njegovih manlfestacija. U takvom ambijentu, gde se prepliću najrazličitiji interesi kolonijalnih sila, industrijalaca, malograđanina i gangstera, stVOrio je O! Henri specifičan humor ljudskih trivijalnosti i gluposti.

Roman »Kupus i kraljevi«, najobimnije delo O Henrija, vrlo je karakterističan za njegov stil i literame koncepcije. Nasuprot mnogim majstorima humoristične proze, O! Henri iznosl, kao najbeznačajnije i najsmešnije događaje, baš ona zbivanja koja inače ıl ob'čnom životu imaju ofromne razmere... Pre svega, oštrjca njegove *atire uperena je protiv sklopa društvenih odnosa. i apstraktnih sila vlasti, koje ubijaju čovekovu ličnost, svodđeći je na običnu marionetu u rukama sebičnih, interesa bru-

talne eksploatacije čoveka čovekom. ON" .

Tako Je veliki majstor uzbudđljivog pričanja, O' Henri samim događajima ne poklanja mnogo pažnje. Njemu je važna »atmosfera« ljudske patnje, koja je obavijena, teškim oklopom cinizma i bezobzirmosti. Na prvi pogled događaji O' Henrijevih pripovesti odvijaju se hladno, kao u vešto komponovanim dokumentarnim filmovima.” Ali to je samo prvi utisak, koji biva otklonjen, čim se alpoznaju likovi, ovoga humotiste.

O Henri je imao veliku sbpOsobnost da se uživi u lične tragedije svojih junaka, Tzgleda čudno, ali karakteri:O' Henrijevih ličnosti nisu groteskni. Kod njega samo društveni odnosi do- , bijaju harikaturalni vid. Na taj način, stvorio je O! Henri jednu zanimljivu i humanu ·prožu, O kojoj se, nekiput, pogrešno go vori da je sentimentalna.

»Kupus i kraljevi« ne otriva– Žu nove oblasti psiholoških sukoba nit! razvijaju velike i komplikovane slike ljudskih karaktera. Autora interesuje samo trenutni osećaj patnje u uslovima, kako sam kaže, jedne životne lakrdije. Zato je O' Henri najjači u kratkim i zgusnutim epizodama, koje su natopljene gogoljevskim humorom melanholičnog saosećanja sa ljudima. Treba se samo setiti konzula Gedija, čija scena.sa flašom đoatiže vrhunac virtuoznog humo>ristiškog pripoveđanja,

Na Plitvicima je· bilo tiho, Iđeja crganizatora da ć,„ festival biti bogat susretima i razgOvoOrima, da će izddvači, "najzad početi đa mnuđe pesnicima ugovoOre, ostvarila se samo delimično. Susreti su se odđvijali spontano. Tiazgovori za :stolom nisu bili dovoljne pripremljeni, · Pesnici tako se bar pokazalo, ne diskufuju rađo. Pesnici ne vole đa saopštavaju drugima .svoje ideje. Oni ih. iskazuju. kroz svoje sti- · hove. Izđavača kao da i nije bi10. Došle su samo Saajlije. Ali nilhovo- prisustvwo,: nije bilo nealttivno. „Možda. bi. se. za, pri~. merom „lLikosa“, „Narodne pro. svijete“ i',.Svijet)osti" mogle da poveđu.i đruge izdavačke kuće,

I one najveće. Zašto ne i naj veće? Dakle, nijć bio sajam. Ni prodaje, ni kupoprođaje.,

·Ništa. od. toga, U trpezariji malog hotela nekoliko sastavlje-· nih stolova, Mikrofon Radio Beo građa. Napolju zastave i jeze!o. Drumom. probije 1 _ letnjk, Retki izletnik, Oni za-. lutaju i u trpezarijsku salu gđe se odvijaju razgovori. A tamo ih dočeka tišmma. IL novinari, Meji misu imali bogznašta, da zapi-

Buju. OP JV LOV Pa ipak, bio je to pravi festival poezije. Ne" po odlukama,

deklaraciji.. ne ·Bo nekim značajnim nastupima vojedinih pesnika, Nastupalo se da bi se na” stupilo, da 'se ne'bi.ćutalo.” Pesnici su-· čitali · pesme malobrojmoj publici 1! pesnicima, svojim Toolegama. Neko* je čitao. uspešnije, neko je čita slabije. Nisu pesnivi: glumci. (A. poznato je, da glumoi: pajslabije čitaju De» seme pesnikć!) Bio je to. .početak, s svim nedostacima, mespremnošću, 8a izvesnom nela~

~ —, te.da

_.poneći dize.

Pored. ovog romana, koli je, ustvari, zbir vešto komponova-– nih· pržča, u knjizi je štampano i,nekoliko O' Hemrijevih pripovedaka, koje su takođe vrlo ka'rakteristične za njegove litetarne preokupacije. Svaka od njih govori o' ironičnom i parađok~

„ salnom odnosu »sudbinew prema

"ljudima. Sopi iz pripovetke »Polcajac i orgulje« traži sve moBuće načine da bude uhapšen, ali mu ne polazi za rukom. U trenutku kad želi đa se popravi, ođe drugim životnim putem, policija ga trpa u zatvor. O! Henri je želeo da piše be

' ikakve predrasuđe o najrazliči-

'tijim ljudima, stvarima i događajima. Nije hteo da pravi razliku između »kupusac i »kraljeva«, ukazujući time na besmislenu sebičnost taštine u uslovima kapitalističke eksploatacije,

- Predrag S. Perović

A — ee

PJER LAGERKVIST:

»KGRVNIK«

(»Kultura« Zagreb, 1956)

Svedski pisac Pjer Lagerkvist veoma je malo poznat našoj široj čitalačkoj publici. Sve do hiljadudevetstopeđeset i prve g0dine: kada mu je dodijeljena Nobelova, magradđa za Književnost, jedva da se za njega u prvom smislu i čulo. Jer i pored toga što naša prevodna Književnost uspijeva uglavnom da nam pretstavi muačajnija djela savremene svjetske literature, Pponekada treba dosta dugo čekati dok se ne pojavi na našem jeziku djelo koje je već davno postalo svojina mnogih- kulturnih narođa. Ova NLagerkvistova knjiga dolazi ao nužna posljedica opravdanog interesovanja za prozno stvaralaštvo jednog od najvećih živih skandinavskih pisaca.

»Krvnik+ je knjiga vješto izabranog proznog stvaralaštva OVO ga pisca, koja istovremeno bretstavlja i razvojnu liniju kojom je Lagerkvist išao od »Vječnog smiješka, lirsko-filozofske transpozicije života, dO »Kepecac, patetične i teške simbolike kojom je zašao u najdublje i maje manje ispitane virove svakodnevne egzistencije. Period od četvrt vijeka piščeva stvaralaštva koji je iz raznih uglova oSsvijetlio psihološka vrenja savremena života, u potpunosti je zaokruglio sliku piščevih preokupacija koje nemaju uobičajenu spolinu dramatiku ali zato sadrže rijetko suptilnu analizu svega onoga što se u svijesti univerzalnog čovjeka, ođ Prvog svjetskog rata do damas, formiYalo u vidu neukrotive napasti, savremenog pakla.

Tiagerkvist, za koga se može slobodno kazati da je, svakom svojom rečenicom pristalica progresa i osmišljenosti života, nije želio da mimoiđe osnovne probleme kole je imperativno postavio naš vijek, probleme krize savjesti 1 povjerenja, krize vjere u plodotvornost opšte mehanizacije sve do današnjeg dana, do. »atomske „ere«. „Još -u »Vječitom smiješku« on je pokazao suptilnost svoga đuha, ana

lizirajuči sadržinu . ljduskog .života iz aspekta mrtvaca koji, da bi »utukli vječnost«, pričaju jeđd-

ni drugima svoje »običnme isto-

rije, hvaleći svi određa život na zemlji pa makar bio ispunjen i najtežim iskušenjima i nestabilnošću. »Okrutne priče« razvijaju osnovnu ideju naglašenu u »Vječitom smlješku«, ideju Pp«hvatanja života ali ne onakvog kakav nam se pruža; ove zaista okvutne :prtiče, pored obilja jeze koje ı sebi motivski mose, navođe na pomisao da se život TO že izmijeniti, preobraziti i đovesti do one mjere koja.će ga učiniti snošljivim. ~

· Dva večđa prozna djela u ovoj W\njizi, »Krvnika i »Kepec«, jako mu nastala u različitim trenucima (»Krvnikte — 19933, a »Kepecć 1945), u trenucima dolaska na vlast i sloma fašizma, obrađuju skoro isti problem, problem tranije. »RKepec« vuče fabulu iz dalje prošlosti no to mu nimalo ne smeta da njegova aktuelna društveno filozofsiza poenta dobije svoj pravi značaj kao đosljedna analiza varvarstva i tiranije, kao nastavak »Krvnika«. Dosljedan sebi, Lagerkvist se i ovdje zalaže za Život, za promjenu života koja po njemu mo že doći samo iz dubine srca. Ništa čovjeka neće promijeniti ni poboljšati njegov život ako za to me dođe shaga iznutra — da ga oplemeni. Spoljni uslovi Koji mu se pružaju samo su jedan dio njegovog oslobođenja, njegove potpune stabilnosti. Ova Lagerkvistova poruka čini razumljivim njegov vdiitalni optimizam koji bi inače (poslije toliko grozota savremena života koje opisuje a koje · ostavljaju neizgladiv, trag: na psihu čovjeRa) bio sasvim iskonstruisan. Ovako: »Krvnik«, satkan od svoOjevrsne poezije i filozofije, nadojen plemenitom borbom za oslobođenje čovjeka od pakla moderne «tiranije, pretstavlja knjigu koja ostaje trajni umjetnički svjedok jednog burnog vremena. s. P.

KRSTO ŠPOLJAR:

»PORODICA HARLEKINA«

(Izd. »Lykos«, Zagreb, 1956)

Skroman, nekako uvek po strami od vrtloga književnih zbivanja, a ipak prisutan, Nhyvvatski pesnik Krsto Špoljar javljao se pesmama,. kritičisxim osvrtima i esejima, Sađa, u pregršti zbirki mladih pesnika, u izđanju »Ly-

Rkosa«, pojavila se i Špoljarova zbirka · »Porodica harlekina„,

knjiga istinite savremene lirike, sveđočanstvo jednog talenta, koji je tiho, neometan bukom, do sjaja istinske plastičnosti metafore i minucioznog izraza brus:b svoju poetsku reč, da bi postala izraz njegovog stava, stava pesnika Koji pesnik mora biti po imperativu svojih intelektualnih određenja i osećanja sveta. Videći. život harlekina kao iedan uopšteniji simbol života modermog čoveka građa, otkrivajući, peshički, tame našeg Živlienja, dokazujući, istina još ne potpuno, svoj stalni, književni rast i jedno fino osećanje mere, — Špoljar je pevao o svelu oko sebe, o velegrađu i javi svoga lucidnog pogleđa u ono što boli i ječi u nama samima. Ali, že-

Sonet iz samoće

Tražim da se setiš u obnovljenom času Dok još nijedan lahor grčem vodu ne dira.

| Tražim da se seliš dok fi još nikad ne svira Ni cvet vreo za uhom ni ženskost frule u glasu

Tražim da se setiš đok i dalje u tvom stasu Prelomljeni mesec svoju rjtsku otmicu bira "Tražim da se setiš đok samo otuđujuće spira, Leto svaki žig s tvog bleđog čila urođem ukrasu

Seti se svoje prve smrti, prve pobune, slike Čudno jasne izvan iskri svakog smeha, nad vođom Još nepomućenom, kroz kristale, korenje, viđike

Da si crn od zemlje i nakljiukan sopstvenim plodom Već zrevši kao i on ali uz parajuće krike Sam takođe ofkupljen od drugog pod istim svođom.

gođnošću samih učesnika i iz vanrednim naporom , mlađih or„pganizatora, koji su se iz ve snnaec trudili da sve teče kako freba đa se jugoslovenska poezija afirmiše, populariše, približi publici koja je bila malobrojna. ali zahvalna.

Tražila se forma, :ceremonijal. T njje bilo siaja, A sjaj, u takvom ambijentu, bio bi zaista izlišan. Ništa nije smetala bleh muzika. nekog vatrogasnog đruštva, I prangije kao traženje a ne postizanje jeđnog uzvišenijeg čina. Pompezan početak, đizanje nevidljive zavese, nastupanje trkača, svečanost trenutka . koji nije mogao da se nametne sveččanošću, sve je to kasnije zamenila prjrodnost uzajamnih. Upoznavanja i zbližavanja pesni"ka, Obična reč i želja učesnika da se festival prođuži u buđuć. nosti, đa opstane i postoji, kao mesto na kome će se jednom po đišnje voditi slobodni, necbavezmi, srdačni razgovori o poeziji i koje će posećivati istaknuti posnici đvugih zemalja. |

Nije mogla ni da se traži neka bučhost, silovitost, meki sigurniji pogotci u srce :poetskih problema. Problema ima. Ali niko nije imao nameru đa nišani ji ispaljuje prave metke. I metci su valjda bili prisutni u nekim ređenicima razmiš anja. Međutim, šta će metci kađa nema ratovanja. Bio je to tih i Skup

„miroljubivih' pesmika.: Možđa je

neko čekao svoj. trenutak. Ali trenutak nij naišao. Možđa je neko želeo da se sve to odgođi za meku. đrugu priliku, koja će se- pojaviti. Ima vremena. ~. Počele je skromno, Venac DOložen na spomenik Vladimiru Nazoru. Pesnička nođ ns Jeze-

KNJIŽEVNE MOVINE.

"dna eksplozija prangija,

Borislav Radović

ru. Mokra noć. Nekoliko plivača. Čamci sa bakljama, Mali DOŽžari kaputa, džepnih maramica, I strah neplivača. Tražen je sa-

-držaj. A sve je bilo pri ruci.

Sve je bilo tako đobro smešteno u magacinima invencije. Ali bio

'jas potreban pevod. Neko rašRravljivanje, Početak na talasima lepog „jezera. Recitovanje

pođ zvezdama, Ljuškanje u čam cima koji su ·plamteli bakljamn. Još đa je malo prirodno'sti u toj poetičkoj . prircđi. Možda je prava reč, Možda oterani strah. Možda zađavVljena nelagodnost. Pesnici nisu. nnučili. da budu u.centru .pažnje. Zbog njih noć na JezeYu. Bilo je 'sramežljivosti. Zbog njih, najzad, ·' gore: baklje a na obalj udaraju činele i iz petnih žila đuvaju u trube vatragasci. Pesnici nisu hrvači, ni cirkuzapi. Odjednom toliko svetlosti. Naučili su da buđu sami, Da malo izlaze pred publiku. Naučili su da”ih štampaju na gramove (dran-·stihova!). I,.naj-

gad, u svoj toj skromncsti i te-

žnji đa se obogati svečani trenutak, da siromaštvo mogućnosti dobije lažne đinđuve, još je: Ništa se nije Fasipalo, ni novac ni reči, ni vino poezije nije baš tako izdašno lile preko posne zemlje TLigkon{yaaot5X j i Nije važna' ceremonjjalnn ne dorečenost i nesigurnost. Moglo je da prođe i bez toga. Svečani početak ne mora. đa buđe, svečan ako samo đuvaju trube. 'Svečani. početak. je svečan zbog OnoSn. što nailazi A (mo što je nailaz{lo, što 'je trebalo da da sadrčaj skupu. odloženo je ža iduću podint. Jer pesnici, ovom prili-

kom, nišu bili raspoloženi đa g#0O Be međusobno upoznali,

nom opnsu

-/ lja za preciznom . deskrtpcijon osećanja i misli bitno boetskih, odvela je Špoljara i na put stva-–

ranja i naivnih stihova koji liče.

na razglednice neoblikovanih či-

njenica (»Vrata gostionice«, »Ubo jica+«). U pesmama u kojima na uopšteniji, đakle dublji, i više imaginaran načim kazuje svoj doživljaj sveta — SŠpoljar je više pesnik, što naročito dokazuje pesmama »Prolaženje dnom šume i obalom pjeska«; »Trava pre ko svega« i »Nedovršeno djetinjstvo harlekinovog šina«.

f d ŽB..P.

SERGEJ JESBNJIN:

»PUGAĆČOV I DRI GE PESMUC«

(»Omialdina•, Beograd, 1956) ||) o njemu, počinje i završa~

va se, danas, jednim pitanjem: pitanjem prevođenja. Lič nemirnog, đavolski talentovanog mladog seljaka ko ji u ruškoj prestonici bere lovo rike i završava samoubistvom malo se šta ima dodati. Ostaju

razgovori o Jednom manje poznatom liričaru, kojega otkriva

ISKUSIJA o Jesenjinu, posle toliko knjiga i studija

Jesenjin

/ : | u frenucima čiste inspiracije, u

tvenucima oslobođenim jesenjin

ske poze, znala da ispeva stiho-

ve trajne, neprolazne vrednosti.

——=Z—-a

VLADO GOTOVAC:

»PJESME OD UVJEK « a (Liikosv, Zagreb, 1956)

Gotovčev stih, ono što je bitmo u njegovom pevanju, ne daje

se lako otlcriti. Ne providi se do .

' dna, Zgusnut, koncizan, taj stil

ova kmjiga; ostaju razmišljanja”

i razgovori o našim prevođima. Dobili smo, eto, tog nepozna-

tog Pugačova; dobili smo i tfi-

desetak manje-više nepoznatih njegovih pesama: lirskih, rodoljubivih, „boemskih, 1“ubavnih, Naš pesnik Slobođan Marković, koji Jesenjina nesumnjivo mhnogo razume i voii, hteo je da od njega izvuče najviše što se može. T uspeo je, u najlepšim slučajevima. Čitaoci su već ovikli na Pešićev nivo pretakanja Jese njinovog stiha, koji, moramo prj znati, nije mizak. Oni se teško prebacuju na nove koloseke, po Botovo ako su nesigurniji, a tre ra reći da je Marković vrlo neuspelo i neritmično prepevao mekoliko Jesenjinovih pesama koje je M. M. Pešić svojevrem6 no sa puno pažnje, korektnosti i tačnosti u muzičkom. smislu ostvario. U tom slučaju uložen trud Slobodana Markovića nije srazmeran njegovom tako očiglednom afinitetu prema plavokosom rjazanjskom mladiću koji je desetak godina, nešto harmonikom a nešto imažinizmom, Osvajao poetku i kafansku Moskvu.

Pored lirskih medđaljona krcafih bojama, kratkih lirskih pes-

· mica:iz prvog penoda:Jesenjino

vog stvaralaštva, sažetin od Yuš kog pejsaža i ljubavi prema dra goj, širokoj domovini, imamo, ovde i nekoliko pesama sa fematikom Oktobra i proleterskog preporođa. Plane, i u njima, po koja iskra (u pesmi O Ljenjinu, naprimer), zablista poneka metafora, poneka sočna slika, ali, očigledno je: Jesenjin se sa tom tematikom tešico sprijateljavao, a to što je napisao nije uvek iskreno, ima tu dosta šege, dosta poze, neprirodnosti. Izdyaja se »Balađa o dvadesetšestoricie KO ju je Marković neobično lepo, skoro vispreno prepevao. Drugu polovinu knjige zauzima tragedija »Pugačov« U njoj pesnik jarkim, živahnim bojama slika čuvenu bunu Jemeljana Pugačova podignutu protiv spahiskih ugnjetača. Bogata mašta, proku šane slikarske moći, poznavanje istoričnosti same građe — Sve to još jednom uspešno pretstavlja ovu rusku lirsku dušu koja je,

EZIJA NA JEZERU

O a Posle prvog plitvičkog festivala

vore .o. poeziji. Razgovarala se malo, netemperamentno, . nepripremljeno. A za to je bilo razloga. Improvizacija je improvizacija i niko nije bi spreman da krene u tako nesigurn, izlete, Sastancima, nisu prisustvo> vali kritičari poezije. Nerazrađeme i slučajno bačene teze. Zbog toga, je skup odlučio da se iduće godine na vreme izvrše ODsežnije pripreme, da 8eć, prilikom pozivanja i izbora, ličesnika, pooštri kriterijum, đa referati buđu napisani i na vreme dostavljeni diskutantima. Učesnici su “se složili đa je zamisao „Likosa“ izvanredna ali da je tek treba ostvarivati. Narav

mo, postavlja se pitanje da li

će jedno mlado izđavačko preduzeće biti u mogućnosti da bez ičije pomoći načini takav podu-

'hvat. Jedno malo iasdavačko pre-

duzeće iz Zagreba, koje izdaje samo poeziju, pokušalo je da svojim materijalnim sredstvima organizuje festival JUugosi“ven~

gke poezije: Ako mu ne. pomoš#-

nu „druge organizacije „Likos" će morati svojim službenicima da isplaćuje mesečno osamdeset pošto plate.

U svakom slučaju đirljiy napor.

U "isto vreme i meprijatnost za jugoslovensku poeziju. Zar zbog nje treba da bankrotira jedinstveno pređuzeće koje izdaje po-

'eziju? Ili će se naći još neka

pređužeća. još neki izdavači. Savez i udruženja književnika, koji će pomoći začetku OVE zalsta zaažajne manifestacije? Ako bi se. stalo na ovoms šfo:je početo. iduće gođine bi bile uki-

nute i prangije! A. pesnici bi pe

1'šice odlazili na lođočašče.

. Početak je bio tih.. Pesnici su Ako je

'Je 'odraz pravih, mneiskrivljenih i dražesno nevin:h poetskih stanja čije korenske dlačice frepere u srži, u dubini, Nema kod njega ekspresionističikih izliva, nema razbarušenosti niti romaničarskog ponošenja bolom. Njegov stih je opor, intonacija gorka, njegov bol satkan od iskremosti, od reči koje su sa mukom tražile, put đo svetlosti dana, od pesama koje to i nisu, koje su, više, čovekova samoispitivanja na drugoj strani puta, njegov dah, njegova pesma od uvek. Zbog toga se, čini nam se, ta poezija, taj ekonomični i neposredni monolog na bučnoji pozornici života prikriva i začau-

rava sama u sebe: tek dužim čj-'

tanjem uspevamo da oocgenimo njenu pravu vrednost. A ona nije mala. U mlađoj brvatskoj poeziji Gotovčeva knjiga je redak primerak poezije građene sreem i, umom, ne ođurno raćio= nalne i ne romantičarski raspojasane, u traganju za poetskom esencijom sintetičke, izrazom oslonjene na Nastasljevića i A. B. Šimića, no ubedljivo, i uprkos svemu, svoje. Ta knjiga kratkih i škrtih pesama je pravo osveženje u mulađoj hrvatskoj poeziji i sjajan start ovog dosada malo poznatog pesnika.

Milorad Danojlić

— —~~—

ČEDO PRICA:

„ZAVIČAJ KRVI“

(I/ikos«, Zagreb, 1956)

Pricu i nadalje muči zavičai, to čudno i čarobno mesto sa koga smo ugledali svet, i odakle su nas, nas i pesnika, silom zakona i nužnošću odlazaka, odneli vetrovi godina i drugih želja. Međutim, dok je u »Anđelu vatre«, knjizi uglavnom početničkoj i nedorađenoj, zavičaj bio samo jedna od tema, u »Zavičaju krvi« on je sve alfa i omega: i greh, i ljubav, i neprolaznost lepog u svetu. Prvi utisak, nepogrešan: vrlo homogena zbi!ka pesama. U olklusu »Pismo sijedog defeta« jedan gradski mladđić, bivši 'gorštak, obremenjen iskustvom težim i zlobnijim,

mučnijim, oseća svoj veliki greh.

prema onome Što je najlepše, prema uspomenama, prema zavičaju o čiju se oporuku oglušio. U »Erotici krvyi« Prica doznaje: da mu je, makad i magde, zavičaj uvek i samo ljubav, ukotvlje ma luka u kojoj jeđino njegova krv može raspoznati zamagljene strane sveta i ljudski voleti to što još nije izgubio. »Balada vre menu „je ponovno vraćanje, ponovno razgrtanje gođina i tra va da bi se đošlo do tog čarobmog mesta, odnosno do mevinog sebe. Ima kod Price istinske tuge 1 neumišljenog bola, istinskog patosa i neumišljene iskrenosti, ima stihova i pesama koje nas obavežu na pohovno čitanje, pa ipak: iako je ova knjiga relativno uspela, kudikamo-: homogenija i izrazom „čistija od Pprethodne, ostajemo svedoci manjeviše plodnih napora, izričitih eklatantnosti i težnje da se do pesme dođe. Mnogo više je uspela cela knjiga, nego li svaka pesma ponaosob. U traganju za zavičajem pesnik je još daleko od svoje formule, odi Vrhovnog. Ali sama činjenica da Prica toliko strpljivo (u sve tri svoje

knjige) kopa po zavičaju, nada

je, ako ne i garancija, đa će do tog vrhovnog doći. a:

M. D.

ee ~

BRANKO ĆOPIĆ:

»DJEČAK PRATI · ZMAJA«

(»Prosveta«, Beograd, 1956)

Ćopić u punom blesku i visini. Jedan Ćopić koga umalo da nismo smetnuli s uma. Najveći deo priča iz ovog »Prosvetinoge izbora pisan je u gođinama pred rat, a to, te priče i jesu baš ono što, poređ ratnih pesama i »Nikoletine« 1 čine ovog pisca značajnim. Fabula? Tema? Ničega tu, skoro, nema ođ intrige, ničega od zapleta i raspleta. Malo anegdote preobučene u toO-

S leva na desno: Izet

bilo zanimljivih. razgovora, oni su se odvijali uzgren, prilikom šetnii obalama. jezera: u čamcu, ili autobusu. A i to je bio cili festivala. , Međusobno upoznavanje ljudi koji rađe ijšti po#a0, ustvari, kcji rađe i druge DODB 8 vremena ma vreme. oeziju. TI .ti susreti, koo i cm" wm stolovima, bil' su. miroljubivi, Ako je neko posetio Plitvice da bi čuo žučna pesni-

Sarajlić, Dobriša Cesarić i Branko . Radičević JB id :

Branko Čopić

plo ruho, malo kostura više na-/

značeno, malo povoda. Sve dru-2 O mnogobrojniji, ostaju nezaposle-

ni. Dobija se utisak da univer~

go je beskrajna i beskrajno poetska slika rodnog kraja, njego-

vih ljudi sklupčanih u trajanje-( U x Dzovane, koji iz raznih, manje ili

bez smisla, u vreme u kome se

ništa ne događa, u trajanje bez/ dimenzija i izlaza, utamničenih /

u fugu, u tihi i pojednostavljeni očaj u očaj lišen bučne dešperacije i bučnog protesta. ono što nadvisuje ovu temu jer tema je tema, ima, ih i sudbonosnijih, svakako — je brižmo, sanjalačko, duboko i zamagljeno oko dečaka koji gleda, Ya-

zume, izmišlja svetove prostore,(

čuda, puteve koji vođe iz mračnih ralja bosanskih brda u Ssvet-

lost sveta, u život pun sunca, u/

prostor gde se živi »onako kao što žive drveće, vetrovi ptice. Koliko samo Ćopić voli i shvata svoj kraj i svoje ljude! Sa kakvom suptilnošću Kkrstari po neiskazanom u njima, prilježnošću prati svaku njihovu zatrpanu emociju, svaki treptaj.

(Citalac, ponekad, prosto zaželi& da zaboravi mnogu stranicu iz, »Proloma«, — no to je već druga

tema). Nikako netćemo pogrešiti,

sako posle ovih pripovedaka, ka- 4

žemo za Ćopiča da je rođeni i pravi pesnik. I to pesnik: koji

ima svoju viziju, prebogat naj-\G

čistijim lirizmom, . koji ume da nas razneži, da nam vra~

ti sunčane predele detinjstva 1) sve one proste ljuđe čiju smo

reč, davno, jednom, čuli i ona ostala u nama trajna kao Dproleće. Pesnik human, prisan, nesvakodnevan. Posmatrane formalno, ove priče poseduju sve najlepše osobine Ćopićevog pripovedanja:

jemčivost. Zbog svega topa, kao i zbog onoga što na ovolikom prostoru nismo mogli reći, njih vređi preporučiti koji uživaju u lepoj umetničkoj reči.

Gligorićev predgovoT, iako pre pričavalački, pokazao je, uglavnom, razumevanje Ćop:ća — pripoveđača. ;:

M. D.

MARINO ZURL

»TOK ŽIVOTA«

(Izd. »Lykosa, Zagreb, 1956)

Ime mladog hrvafškog pesnika Marina Zurla, gotovo sasvim nepoznato, ono koje „dosšMcora nije ništa kazivalo, pojavilo se na koricama „njegove prve knjige pesama sa pretencioznim naslovom »Tok života« (!),

Ali, verujte, veoma prijatno iznenađenje je prva knjiga Ma-

rina Zurla, mladog pesnika koji, elegantnim, ,

je vičan tome da svežim i neposrednim metafora-

ma, na savremen poetski način,

odgovori na pitanja koja implicira njegovo gledanje u Život. Tz Zurlovih stihova osetićemo jednu, na mediteranski način raspevanu poetsku neposrednost (»Devojke čekaju jesen“, »Mrtva ljubav«, »Govor umora« i još neke), smisao za oblikovanje sasvim jednostavne teme (»Breskva«), osećanje dramatičnosti smisla svih nestanaka što život i nastanak obeležavaju (»Nema nema nema«), prodiranje u prisutnu jezu i opasnost Naredba s obale«) i, prisnost. pesn PkovogE nagoveštaja teskoba što nam ih tok vremena nameće (»Tjedan«). Da je Zurl izbegao nekoliko već šematizmom obrubljenih oblikovanja u pesmi »Vrijeme ljubavi« — mogli bi reći da je svojom prvom knjigom potpuno ubedljivo dokazao svoj istiniti pesničhi stav prema životu i još nešto više: svoje znatne i zaista originalne poetske mogućnosti koje, svojim inventivnim izrazom jesu evidentne vrednostima afirmacije Marina Zurla, neopozivo pesnika, kome atributi mladosti jesu dodatak onoj hvali koju ova knjiga zaslužuje, ona je zaista daleko od osrednjosti i od nagoveštaja prosečnog. 5 Og

ika aspravljanja, vratio bi se |

i sam pomirljiv. )OaheOea Mnogi istaknuti jugoslovenski pesnici nisu prisustvovali fešti-

\valu.. Neki su' bili pozvani, ali

nisu mogli da dođu, :Teke orga- |

nizator nije pozvac, ali se ka-

snije izvinio, jer je bio neoba- |

vešten. Verujemo đa će iduće

godine izbor biti pravedniji a} *.

i sam Testival bogatiji

sadržajem, T

B. M.

»MMVa radukalno i

sa kolikom/

jezik,Oga i dobije diplomu. Dovde, i-

spontanost, rasnu naraciju, pri-}ž

Kuda će diplomirani istoričari umetnosti?

zira, ništa određeno što se tiče

Ne treba zaobići istinu: ne

istorija umetnosti sa svojih 300

studenata nego 50.000 stuđenata na Beogradskoni univerzitetu pretstavljaju problem koji zahte brzo rešenje. Iz godine u godinu sa mnogobroj-

nih fakulteta u Beogradu i dru-

pih univenzitetskih centara Uu

zemlji sve veći broj mladih ljudi podiže diplome, Neki nađu za.

poslenje, dobar broj se snalazi kako zna i ume, a ostali, naj-

ziteti »liferuju« fakultetski obra

više objektivnih razloga nalaze

» zaposlenje, upravo, izgleda da u G datim momentima »imatj diplo(mu« ne pretstavlja kvalifikaciju

koja omogućava da se znanje ste čeno u toku studija,na neki način manifestuje i isMWcoristi,

O svemu ovome se ne govori tako često, Ukoliko se to čini prelazi se preko mnogih činjenica olako, ne udđubljujući se u problem svestrano. Zajednica ima razumevanja i nastoji da mladom čoveku sa fakultetskoni spremom ,omogućči zaposlenje, pruži eventualne mogućnosti pro duženje studija, specijalizaciju. Ko je onda, uzimajući u obzir sve što država i zajednica čine, kriv što većina diplomiranih pro vodi mesece, pa i godine, po za-

h vršetku studija bez Nhonkretnog

i odgovarajućeg zaposlenja? Pristupimo li analizi doći ćemo do rezultata, koji će začuditi i zbuniti čak i one (mislinio studente) koji su o ovome pnilič no obavešteni. Zađdržimo se na

ovom mestu samo na jednoj gru

pi beogradskog Filozofskog fTa-

toliizo Rulteta. Radi se naime o proble-

mu svršenih studenata istor.je umetnosti (ukoliko se uopšte takav problem može izdvojeno po smatrati).

Obično. posle pet godina (stu-

)dije traju po nastavnom progra-

mu osam semestara, odnosno če

htiri godine) najveći broj studđe-

mata konačno položi sve ispite, podnese diplomski rad, odbrani

ako je sve bilo vezano sa velikim nezgođdama (nemanje udžbe nika i priručnika, predavanja

evi, Onima o se održavaju u tri zgrade, itđ)

nekako se proguralo, provuklo ili snalazilo, đovdđe, do diplome, nije bilo bar traženja zaposlenja. Ali diploma je povukla za sobom upravo taj problem. Sa diplomom u rukama mnogi mladi ljudi koji su završili istoriju umetnosti šetaju od, muzeja do muzeja, obilaze biblioteke i na kraju opet se ne zaposle. Zašto?

Diplomirani studđenti istonje umetnosti mogu da se zaposle samo u ograničenom broju ustanova — u muzejima, zavodima i institutima za čuvanje i održavanje kulturnih spomenika. 'Tih institucija, dođajmo i bibliote&e gde dobar istoričar umetnosti može da nađe materijal za svoj naučni rad, ima relativno malo na teritoriji NR Srbije. Uz to, muzeji su na ovom terenu nicaJi stihijski i bez plana, rneogranizovano:; najčešće su to: zbirke etnološkog i arheološkog karaktera, zatim materijala iz NOB-a, a samo ponekad imaju i manju slikarsku Mkolekciiu. Tzuzimajući muzeje u Beogradu 1 Novom sa du, svi muzeji na teritoriji. NR Srbije kompleksnog su tipa, dakle, obuhvataju sve materijale sa dotičnog područja. Materijalna sredstva ograničavaju muzeje đa se zađovolje onim što ima iu ili iskopaju, i onemogućavaju Im stvaranje galerija slika i skulptura. Muzeji su, i zbog sve ga ovoga, orljentisali ne na struč ni kadar koji dolazi sa istorije umet{inosti, nego na diplomirane studente arheologije i etnologije. Problem se ovim zaoštrava, ali i pored svega bi postojale mogućnosti zapošljavanja manjeg broja istoričara umetnosti, alco se otkloni surevnjivost 1 ne razumevanje nekih upravnika muzeja, najčešće nestručnjaka amatera (učitelji i profesori). U 53 muzeja (2) otpađa na Beograd) na teritoriji NR Srbije, za posleno je 283 muzejska radniika, a samo 17. imaju fakultetsko obrazovanje. Postoji otpor prema mlađim ljudima koji dolaze sa fakulteta, ali taj otpor je neosnovan i ne da se ničim opravdati. Upravnik-amater Lpgskovačkog muzeja dugo se O irao da primi stručnjake; između upravnika jednog muzeja u Nišu i mladih istoričara umetnosti izbio je sukob koji se završio na štetu ovih drugih. Ovak ve nemile. poiave ne, koriste i nemaju “opravdanja, ali, maža-

lost, njih.ima i nisu usamljene. Moguće je da će Komisija za mu zeje koja se.formira pri savetu za nauku i kulturu NRS izvesnim merama, stavljenim sebi u zadatak, uspeti da učini nešto. Wažemo. moguće, jer, između ostalog. Komisija namerava »da predlaže mere za usavršavanje stručnih kadrova u zemlji i inostranstvu«, kao i đa izvrši »pregled stručnog kadra pojedinačno za svaki. muzeja ali ne preci-

onih koji diplomiraju, ili onih koji su 2: 5 učinili prošlih godina, a broj tih ljudi nije tako mali.

Muzejske organizacije ovakva kakve su nemaju potrebe za isto ričarima umetnosti, već ža arhielozima i etnolozima. Na izvesna mesta gde bi istoričari umetno= sti mogli đa đođu, upravo na me stimax koja njima pripadaju, se~

e ljudi i aa dužom praksom. 'U mlađog čoveka nema še, često, poverenja, Da li je to. opravđano?

Katedra ] | la je odgoVOoT, precizan i jasam, odgovor Koji ni u kom slučaju ne znači izlaz ni najmanju nadu.

studije istorije umetnosti zahtevaju opštu, široku kulturu ističu na katedri za istoriju u, metnosti — kao i znanje živih i mrtvih jezika (u drugim zemljama ovo se uopšte i ne postavlja, nego podrazumeva kao normalno). Na ovu grupu dolaze omi koji su ma neki način zainteresovani za umetnost, bilo iz limih: simpatija ili zbog profesije kojom se već bave (novIarl, pozorošni i filmski radnici i dr.). Znanje koje steknu ne može da zađovolji ambicije ljudi zaljubljenih u umetnost a to u izvesnom smislu tupi oštricu postavljenog: problema.

Izvesno predzanje iz OVE oblast, istraživačke sposobnosti i isto vremeno uverenje đa na ovom poslu neće ostvariti prihode kao, možda, na nekom drugom — sU preduslovi za stvaranje dobrog istoričara umetnosti. sa ovim bi mlađi ljudi trebalo da računaju kad dođu na studije, 4 to kod većine, nažalost, nije slučaj. Na stavni plan ne sme da pretrpi nikakve izmene, jer se na islori ji umetnosti ne osposobljavaju. Đuđući profesori, nego stručni.

muzejski radnici — podvulcao je .

u jednom razgovoru šef katedre profesor DT. Svetozar Radojčić. Na kraju, iznećemo i činjenično stanje. Tako ciframa nije me sto u ovom napisu, jeđino se kroz njih može pružiti tačna + precizna slika perspektive studenata koji diplomiraju na istoriji umetnosti. Od školske 1945 |46 godine, kada je na grupi istorije umetnosti i arheologije (danas su to dve posebne grupe) bilo samo 90 studenata, broj je iz godine u godinu rastao đo veoma krupne cifre „(194647 139 stuđenata na SvE četiri godine, 1947/48 — 181, 1948/40 — ne> m# podataka, 1949/50 -— 306. 1950/ 51 — 4370, 1951/52 — 311, 1952/53 — 355, 1953/54 — 362, 1954155 284 i 1955/56 — 301 -— pođaci iz Statističkog ureda NR srbije).

Nešto je bolje stanje na arheo loškoj grupi (od školske 1950 /51 samostalna), na kojoi broj up!sa nih studenata nije prešao cifru od 150, i etnološkoj koja varira, oko broja 200. Daleko značaniji je broj studenata prve gođine. U školskoj 1955/5, na grupi isto rije umetnosti upisano je 113 stuđenata (arhlologija 58, etnologija 41), dok na četvrtoj ima

samo 58, odnosno na arheologlji .

18 i etnologiji 15 stuđenata. Ove tporedne brojke ukazuju na nesrazmerno veće interesovanje za

istoriju umetnosti. nego za ar-.

heologiju i etnologiju, iako SVIšeni stuđenti ovih grupa imaju bolje perspektive (muzejima u NRS potrebno je 55, arheologa podatak iz Saveta za nauku

kulturu NRS). Dok je tokom km lendarske 1955 godine na arheološkoj grupi diplomiralo samo 20 studenata (na etnologiji 17), na istoriji umetnosti izđano je 40 diploma. Od 192 do završetka icalendarske 1955 godine na istorijl umetnosti završio je studđije 91 stuđent, na arheologiji 46,

a etnologiji 60. Ne raspolažemo”

tačnim podacima za dva ispitna roka u 196 godini, ali približna cifra iznosi oko 35 novo diplomiranih ma istoriji umetnosti. Ve ćina, neki hom, još nisu našli zaposlenje,

Istoričara umetnosti ima previše. Ranije smo izneli razloge ko ji se s punim pravom moraju usvojiti. Ali, činjenice ostaju. Najveći univerzitetski centar u svetu Beograd nalazi se poslednjih godina pređ problemom ko ji zahteva brzo i efikasno rešenje., Da li će kvalifikacioni ispiti koji se ove godđine peonoOVoO UuvOđe na Univerzitetu smanjiti broj

studenata na pojedinim grupa

ma, pa i na istoriji umetnosti? Nađajmo se da hoće. Ali, đa li se time pomaže 1 onima koji imaju sposobnosti i diplome u ru kama? O tome bi trebalo razmisliti. Jer, možda je mali broj

studirao samo da bi mogao da.

kaže »svršio sam i fakulteta. No, dobar deo je učio zato što je osećao ljubav prema jednoj nauci, u ovom slučaju prema istoriji umetnosti. | Treba li te mlade ljuđe ostavi ti gođinama bez zaposlenja za

koje su se aosposobili? Il im,

Tkoji su priučeni amate-

istorije umetnosti da.

i sa odličnim uspe=·

možda, na neki način treba. por _

moći...

Marija Marinčić ·

Franci Moje su misli besni vranci i propinju se i njište

y dok ne otvorim sve kapije da polete u visoke duboke daleke

· modrine · sumnje

ništa ne vidim TI slušam topot ništa ne čujem

0 Svaku grivu pratim u neđogled |

I ne verujem nađam se

i ne nađam se verujem dojezđdiće vranci okupani i lepi

doneće bisage mirisa

| sa nekošenjih livađa. O |

Juiro je zaparalo zavese –

i raspolufilo mi oči”.

i zatravilo srce ~

· Vramci su potonuli | u močvarama, nedo

u ponorima zore – Ostali mi samo ·

-iskiđani nevidljivi dizgini · i čekići u slepoočnicama

urnice

Mile Stanković

a L