Књижевне новине

| \ : |

)

_ ru materijala

. nije biografske podatke o

| Kultura i | | sajednica

| mahova,

Knjiga Miodraga B. Prožtića, izbor kritika i eseja, jeste pokušaj da se izađe iz {radicionaino-šematskog načina interpretiranja likovne umetnosti. Prevashodno moderan duh, Protić teži da ukaže na strujanja savremene umetnosti. Njemu je strano gvako simplicističko iskrivjjavanje istine, kao i prazno »omantičarsko« iživljavanje nad umetničkim · delima. I sam slikar, on je na sopstve~

| nom iskustvu mogao da o-

seti svu težinu borbe osvaja-– nja novih umetničkih, emocionalnih * intelektualnih oblasti ljudskog duha. Svoja jskustva, umetnika i kritičara, Protić je iskoristio da odredi umetiničku fizionomiju savremenih stvaralaca srpske likovne umetnosti. Posao — koliko zahvalan, toliko i fežak, naročito kada se uzme

u obzir da je knjiga sastav-

ljena od kritika i eseja koji su bili objavljivani po listo= vima i časopisima. Pa ipak, Protićeva knjiga pretstavlia čvrstu celinu, kako po izbotako isto i po tretmanu umetničkih dostignuća. Protić je odabrao najmarkantnije ličnosti srpske umetnosti, bez obzira na talenat i idejne preokupacije. Članke je sredio skoro po Pbronološkom redosledu, tako đa čitalac ima mogućnost, da na nenamefljiv način pra fi razvitak srpskog slikarstva i skulpture posle Prvog svetskog. rata. Autor se trudio da što sažetije iznese najosnov-

pomenutim umetnicima, mada njegova knjiga nema karakter udžbenički shvaćenog istoriskog pregleda.

Protića, pre svega, interesuje mesto i položaj umetnika u vremenu, njegova intfelektualna, emocionalna i moralna zavisnost od društveno-istoriskih zbivanja, ali nikako u smislu vulgarnih uopštavanja i kombparacija. Po njemu umefnost ima svo= ju autonomnu vrednost, koja

| sugestivno deluje na tok dru

štvenih zbivanja. On s pra-

| vom primećuje da se o čisto

umetničkim kvalitetima na-

. ših slikara i skulptora retko

i neđovoljno govorilo. Umetnost mora izdejstvovati puno dostojanstvo svoga dru štvenog postojanja, inače se njena pozitivna socijalna uloga neće ošetiti u pravoj meri.

Pišući umetničke kritike, Protić je insistirao na određivanju umetničke individu>

(Nastavak sa prve strane)

radi o interesima zajednice, koje su izdavači spremnl da podrže koliko im je to u moći, normalno je da i sama zajednica pomogne izvršava-– nje tog ogromnog posla. n3 čijoj, neodložnosti i značaju je insistirao ovaj Plenum. Bez velike materijalne pomoći zajednice nemoguće JE

_ Očekivati da će da se učini _ nešto naročito u bogaćenju | hašeg kulturnog fonda.

U vezi sa ovim pitanjem na Plenumu je, u nekoliko spontano bilo dodimuto i pitanje sistema-– tizacije preduzeća, i-

ako o tome nije podrobnije

govoreno, jer tome ovaj Plenum nije ni bio posvecen. Drugim rečima: javilo se kao aktuelno i pitanje delokruga rada pojedinih izdavačkih preduzeća, što bi se u najOoštrijoj formi javilo kao problem tek kada bi se pristupilo sistematskom i studio'znom ostvarivanju ovog Velikog zadatka. Verovatno Se čitav taj ogromni kulturni poduhvat ne bi ni smeo početi pre podrobnog sistematižovanja delatnosti izdavača, bar što se fiiče ove njihove buduće aktivnosti.

Koliko će se učiniti na poslavljanju. osnova za ovaj obimni posao — obiman. za nekoliko generacija — to je Stvar prema kojoj ne možemo i ne smemo biti ravn9dušni, Uostalom, to će nam i vreme pokazati. Zasad Je najvažnije to da su SVi iŽdavači Jugoslavije jednođuŠni da je to posao kome treba što pre pristupiti. O81 su Dostavili pred zajednicu jedlo od najvažnijih pitanja koja neposredno zadiru u hjenu egzistenciju i njenu budućnost, Sađa je red na zajednici da odgovori i da breuzmme inicijativu.

A. O.

\reme i palela

—_—_.> ——.rprorre M. B. Protić: »Savremen cić, »Nolit«, 1956

kk—— ııq RR *aR—

alnosti, boreći se protiv bezbojnog kolektivnog stvaralaštva, koje, ustvari, pretstavlja umetničku dekadenciju. Pozitivna je želja da se dokaže kako osobena umetnička izražajnost nije dekadencija, nego osnovni uslov svake darovite kreacije. Analizirajući slike i skulpture srpskih „stvaralaca, Protić ukazuje na njihov razvoj koji dovodi do sve originalniJeg zahvata u raznolike životne manifestacije. To mu je najbolje pošlo za rukom u eseJima o Lubardi i Milunoviću, koje izdvaja kao izuzetne ličnosti našeg savreme nog likovnog života. Uostalom, on svugde pokušava da nepristrasno, makar i na

„setog

neophodno objašnjenje za pPoJave o kojima će se kasnije govorit, a takođe se doprinelo da knjiga postane logična i pregledna celina. Bez oslonca na radove s istom tematikom, Protić je ovde oziačio puteve kojima se kretala srpska umetnost DvadeOg „veka. Izvanredno je cbjašnjen uticaj Minhena i Pariza na građansku kulturu Srbije, ali se ništa novo nije reklo o »akademskom realizmu« koji se provlači sve do naših dana. Počecima našeg »impresionizma«, kao i drugim pravcima, poklanja se velika pažnja, ali je impresionizam, kako naš, tako i francuski, shvaćen suviše šematski. U savremenoj lite-

Vujaklija:

osnovu najbeznačajnijih elemenafa, izvuče ono što je kod „umetnika originalno i osobeno, želeći time da pomogne ı samom ·«stvaraocu. Protić, prvi put u našoj likovnoj esejistici, ističe razlike koje postoje između Ruoa i Milana Konjovića, koji je često nepravedno proglašavan za Ruoovog epigona. Takođe ispravlja „pogreške učinjene u ocenjivanju skulp tora Riste Stijovića, naglašavajući njegovu originalnu vrednost i usamljeno mesto koje zauzima u našoj vajarskoj umetnosti.

Međutim, ovim Protić ne pada u drugu krajnosti, sen=timentalnog · glorifikovanja. Racionalan i frezven u osnovi, on čini napor da raskrsti sa mnogim izmišljotinama i »miftovima« koje je lansirala građanska publika i njeni Kritičari. Ne umanjujući zasluge Bore Stevanovića, Pro tić njegove kvalitete svodi na pravu meru, pokazujući uski i plitki umetnički dijapazon. Stvaralaštvo Tome Rosandića je ocenjeno bez straha pred ogromnom repu–

tacijom. Kritičar ne osporava:

arijegova dostignuća, ali konstatuje Rosandićevu izolovanost u odnosu na stremljenja savremene svetske umetnosti. Pored toga, treba istaći eseje o Predragu Milosavljeviću i Marku Čelebonoviću, gde je na lapidaran i precizan način opisana njihova veza sa umetnošću Zapada.

Posebno mesto zauzima esej: »Geneza srpske savreme ne umetnosfti«, koji je štampan kao uvod. Time je dato

Crtež

raturi fermin »imprešionlzam« dobija različite sadržaje, a broj njegovih glavnih nosilaca se, prema raznim au

torima često menja. Insistira jući na impresionizmu i drusim „pravcima, kao: takvim, Protić u priličnoj meri dolazi u proitvurečnost sa sopšlvenim ispravnim mnaglašavanjem individualnih osobenosti istaknutih stvaralaca. Knjiga Miodraga B. ProtiĆa ima i nesumnjivu feoretsku vrednost, mada je ona objavljena sa drugim ciljem. Skoro u svakom eseju Protić raspravlja o odnosu forme i sadržaja, o predmetu umetničkog dela, o realizmu itd. O tim problemima se kod nas dosta raspravljalo, ali često na apstraktan način, bez konkretnih stručnih analiza, što Protić marljivo čini, analizirajući dela srpskog slikarstva i skulpture. Protić na mnogim mestima Bovori o predmetu — sižeu umetničkog dela, koji u likovnoj umetnosti ima specifičan značaj. Za njega je predmet neka vrsta veze između forme i sadržaja, što naročito ističe u eseju o Lubardi. S tim je u vezi zanimljiv i Protićev stav prema re -[eu T11qOp 9ZOUI T[O3 'DUGZI|E raznovrsnije oblike i izraze,

Protić je protiv svakog vul-"

garnog tretiranja ovog: problema, jer realizam biva sve ono što istinito odražava duh i stremljenja epohe.

Ova knjiga ima značaj pionirskog rada, pošto nekonvencionalno postavlja niz problema u vezi sa našom likovnom umetnošću, o kojoj se dosad govorilo, uglavnom, bojažljivo i stereotipnim jezikom,. · Ona će, van svake sumnje, potstaći na razmišljanje i diskusiju. Građa ko ja je u knjizi skupljena i način na koji je izneta biće dra gocen materijal za buduću istoriju srpskog slikarstva i

· skulpture. Protićevo delo o-

mogućuje da se stvori jedan uopšteniji sud o našoj umetnosti, te da se, najzad, izađe iz zastarelih kalupa tretiranja likovne umetnosti, koje je oformio još XIX vek. Odličan stilist i izvanređan poznavalac likovne umetnosti, Protić je učinio to na pristupačan i zanimljiv način. Predrag S. Perović

SNAGA SATIRE

IŠIRINA ALEGORIJE

Krih Koš: »Veliki Mak«, Matica srpska, 1950

Veličanstven je život, i čudna sudbina satire. Njen nedostatak u jednoj literaturi može da bude, i jeste, znak da nešto nije u redu. Njen rascvat je umetnička, divna konstatacija »šta nije u redu«, preobučena u ruho lepog i pronađenog, koja

ima određenu društvenu funkciju, efikasniju od sko10 svih drugih književnih

rodova. Potpuna sloboda umetničkog stvaralaštva, klimia u kojoj živimo, odavno je cmogućavala puniji i radosniji rod njen. Bilans je, ipak, slab: Ćopić, Koš, Vasa Fopović. Koševa knjiga dolazi ıı pravo vreme: da izmami ovih nekoliko šturih, uopštenih pitanja, na koja će odgovoriti sami pisci, i aa nas uputi, svojim sadržajem i svojim literarnim osobenostima, na jedno kraće razmišljanje.

U građenju svoga dela Koš je pošao od jednog slvarmog događaja. Pre iri godine, u jednoj” beogradskoj ulici, bio je izložen ogroman kit. Još su nam u sećanju onih nekoliko Vinaverovih rečenica „zabeleženih u »Beogradskom ogledalu«, u kojima je taj večno mladi i šeretski duh lu-

cidno, mada Vvinaverovski uzgredno i »neodgovorot, dodirmnuo psihologiju rulje,

koja se divi, ushićuje, kliče, mrmlja i širi zenice pred likom morske grdosije. Taj kit, taj Veliki Mak, prerastao je kod Koša u viziju monstruoznih razmera, pri kraju knjige tragično akcentovanu. Koš nije 'koze koga je divota slušati, on je kritičar društva bez mnogo smeha i bezazlenog humora. Ništa nije tačnije od

Milo Milunović: Naslovna strana knjige Mriha Košam

toga ako kažemo: moliv, povod, temu pisac je izvrsno izabrao. I to, ta životinja koja je iz plavih dubina mora isplovila na cirkusku arenu, kostur je knjige. Sva ostala zbilija, kao i

| KNJIGA O ZABLUDAMA RGZISTENCIJALIZMA

Pisac ove knjige, koja je nastala iz predavanja na Kolarčevom univerzitetu, polazi od toga da za objektivnu i naučnu kritiku egzistencijalizma nije dovoljno prikazati ga samo kao reakcionamu buržoasku filozofiju. Jer „gegzistencijalizam nije efermerna idejna moda na Zapadu, već je, mada iracionalno intoniran, ipak kompletan sistem pogleda na svet, život i čoveka. S druge strane „potrebu jedne stvame analize egzistencijalističke filozofije pisac nalazi i u tome što se kođ jednog dela naše gradske omladine konstatuje živ inferes za ovu idejnu orijentaciju, Na pedesetak stranica, koliko ima ova knjiga, dr. Šešić je uspeo da ukratko izloži osnovne probleme egzistencijalističkog kruga ideja i da pokaže rešenja tih problema

Grigor Vitez:

Među Jezerima ı slapovima

Napokon sam izgubio sve riječi I počeo šumiti kao vodopad.

Oči mi krcate modrih virova U ušima teku hučni mlazovi.

Bio sam pun mokre trave i mahovine. I srce i usta mi obraslo. Bio sam nijem.

Naselilo se u meni.

Počeo sam se gubiti. Dio po dio.

— — — — — — —~—

Dugo sam hodao dugo hodao : Dok sam na samofnoj vlažnoj sazi!

Sreo opebt sebe I prepoznao nebo

pod kojim svakodnevno boravim,

Ali se još uvijek u meni lomi i šumi

Jedan

Još neodgonetnut vođopad.

| |

PP A fisuće zrcala i cvrčaka | ! |

Napisi Bogdana Šešića

v”

·kod glavnih filozofskih bro-

tagonista egzistencijalizma — _Kirkegarda, Jaspersa, Hajdegera i Sartra. Obim ove male studije, način na koji je predmet obrađen, kao i te žište interpretacije i kritike egzistencijalizma | pokazuju da je autor svoja izlaganJa namenio pre svega mladom čitaocu, koji će ovda naći ono što je glavno i osnovno za razumevanje ovog modemog filozofsko - literarnog idejnog stremljenja. Prateći krivulju razvoja egzistencijalističkog protesta od Kirkegarda preko Ničea i Kafke do savremenih egzistencijalista, pisac je redovno isticao funkcionalnu međuzavisnost između klasne i psihičke situacije prestrašenog malograđanina s jedne strane i jedne filozofije straha, užasa i apsurda s druge strane. Teško je u

SSS

Palavičini: Rastko Petrović 7

istoriji filozofije pronaći bilo kakvu analogiju sa ovom desperaterskom 7filozofijcim, koja je dosledno fenomenalištička, i koja problem života i smisao individualnog posto janja projektuje u jednoj afektivnoj dimenziji. Dr. Šešić nam ovde kratko ali snažno dočarava razliku između renesansnog i egzistencijalističkog čoveka. Dok je onaj radostan i smeo, okupan u bistroj vodi životnog oduševlenja, ovaj je uznemiren i bespomoćan. užasnut otkrićem besmisla života i sopstvenim ništavilom. Stoga se Taj čovek, inkarnacija alijeniranog malograđanina, staino zanima sam sobom, i pokušava da se integrira u vremenu, čije mu trajanje donosi propast.

Kod sva četiri egzistencija listička pisca Dr. Šešić otkriva iste preokupacije: subjek-

u izdanju Naučne knjige

tivizam 1 individualizam, besmisao postojanja i slobodu kao avanturu. Analizom nekih karakterističnih stavova Sartrove intrepretacije među odnosa ja — drugi, autor tvrdi da su humanističke izjave ovog francuskog pisca samo paravan iza koga stoji jedan antihumani pesimizam.

Egzistencijalizam je s pravom kritikovao staru meta– fiziku; on je tačno izrazio ipičnu psihičku strukturu i dezorijentaciju malograđanskog intelektualca u žrvnju kapitalizma, a takođe i pandemonijum običnog sitnog čoveka, obezličenog strahom od besposlice, rata, fašističkog nasilja i hidrogenske bombe. Egzistemncijalizam je sagledao čoveka u ogledalu smrti; egzistencijalizam znači očajničko traženje smisla postojanja i nalaženje toga smisla u rezigniranoj odlučmosti za smrt.

Osnovne zablude egzistencijalizma po autoru su sledeće: fenomenološka analiza sveta, života i čoveka, koja se završava jednom afektivnom metafizikom (u kojoj briga, strah i ništavilo figuriraju kao ontološke odredbe); gnoseološki idealizam kao suprotnost savremenom Tizikanom shvatanju sveta; fantastično poimanje slobode; egzistencijalistički čovek kao usamljeni, izopačeni pojedinac, a ponekad i kao zločinac ili ludak; apologija i apsolutizacija izvesnih nega– tivnih strana ljudskog života; nerealnost »slobodnog izbora«, itd. -

U ovoj knjizi se mnogo više govori o zabludama egzistencijaliznia, nego o izveSnim makar i naopako pgostavljenim pitanjima i reženjima stvarnih, životnih, »egzistencijalnih« uznemirenja čeveka. To Jje/sasvim opravdano u jednom ovako suma» nom izlaganju, a takođe i s obzirom na čitaoca kome je op) namenjeno Ali daljn analiza jednog po jednog pro-

lema egzistencijalističke fis lozoftije, analiza svestrana sa svim relevantnim determinant:ma pri ocenjivanjti. bokazala bi in concreto stva ni drprinos egzistencijni.zma u rešavanju izvesnih frilozcfskih problema. Izlaganje Dr. Šešića. u ovoj knjizi pretstav lja neophodan uvod u jednu takvu analizu.

Miodrag Cekić

moralne premise, „proizvod su Koševe mašte i njegovog stava prema životu i društvu. Od pojave kita ceo grad, ceo život, svi pokreti i sve manifestacije su u znaku Velikog Maka, koji je jedno od sedam svetskih čuda, mehanički povod za uigravanje i pokretanje ma šte malograđana, grom iz vedra neba u močvaru Življenja, poslednji krik mode,

. Qqugogodišnji putnik po VO-

malograđani ·u snu priželjkuju. stranac. Preduzeća, ustanove, »privatni sektor« — svi misle o kitu, svi ga obožayaju, organizuju se grupne posete, počinje borba za ulaznice, radi crna berza sa kartama, uprava izložbe zgrće milione, direktor kupuje kola, a ostatak profita biva, razume se, proneveren. Neugledni činovnik Rade Despić, pokušavši da se odupre toj glu poj i bolesnoj psihozi raspomamljene rulje, ostaje obeležen, izdvojen, pogodan za ozbiljnije diskusije na konTerencijama, zasut rečima i pogledima podozrenja, čak i sumnje u njegovu odanost društvu. U očima svojih kolega, i pored radne sposobnosti, gubi od ugleda, šanse za karijeru su još jednom izgubljene, njegov promišljeni gest pribranosti osudGduju čak i članovi Trezvenjačkog društva, smafrajući ga direkinmo meprijateljskim,«

dama koje

uperenim, maltene, protiv društvenog sistema. Zapazićete, već iz ovoga,

da je reč o piscu sigurne opservacije i smisla da pokaže prstom, da obeleži jednu vrstu ljudi, malograđane, osnovnu kočnicu razvoja sva-– kog društva u današnjem svetu; porazno prazne tipove koji, umesto kreativnog, aktivnog osvajanja gorkog i lepog života u kome se nalazi novo, radije prihvataju liniju manjeg ofipora, trku za novitetom, za modom kao zamenom, »Divkom« života. Rade Despić, kroz čija usta govori sam pisac, svim svojim silama se bori protiv mastalog haosa: cn jedini ne želi da vidi famoznog kita. Ima u njegovom stavu i kaprica, i patološkog protivljenja ıadi protivljenja, i psihološkog otpora neosvet-

.ljenog materijalnim razlozi-

ma, ali isto toliko i smislene, borbene opozicije, glasa svesti i savesti. Ipak, ne podleže želji da makar tajno, neopažen, uvijen u tuđu kabanicu, pogleda u oči tom nedužnom stvorenju koje je za malogađane (a zašto ne i velikograđane) tim interesantnije što ne živi u naŠšim vodama. Dakle, pojedinac, usprotivljen, hteo ne hteo, mora da položi oružje. Opštoj histeriji mora da se povinuje, iako ovde više ljudi manje vidi od jednog.

Kit se raspada, smrađ se širi po celome gradu, malograđani, za: frenutak, obaraju noseve. Svako čudo za tri dana. Ali, njihova Tazoružanost ie kratkotrajna. To je, upravo, predah za iznalaženje nove injekcije koja će veštački prodrmati njihove živote očajno nagsnute nad provalijom. Vreme koje gradi socijalizam, ili svejedno šta novo, lepo i ljudsko, nije njihovo vreme. Samo, citirajući svihove jednog

KNJIŽEVNE NOVINE

našeg „modernog pesnika, Koš zaboravlja: junaci njegove knjige su najzakletiji neprijatelji i »modernizma«. Po Košu, pomama ne preslaje: na redu je kolektivni plač u, bioskopskim salama predvođen sopranom Mame Huanite. Bivši sitan buržuj, razoružan od novih odnosa među ljudima, traži veštački vazduh, hoće iživljavanje, a ne život. On mu je i sam okrenuo leđa. i U razradi svojih satiričnih nrazmišljanja, u priljeŽžnoj obradi uzroka i posledica, pisac je sistematski i predano razmotrio sVe Okolnosti. Tako, u tom pogledu, povest o Velikom Maku nema nijedne ozbiljnije šupljine. Posle one noći, kad su tu tužnu životinju razneli đubretari, malograđani je potpuno zaboravljaju. Uloge se menjaju: oni sude Radetu Despiću, oni ga kritikuju, kao da je on bio glorifikator te prolazne pojave, a oni mirni i povučeni građani. Pokvareni i beskrupulozni, oni se akomodiraju novim uslovima; oni su sada glas zdravog razuma; oOštroumna savremena uzrečica »kako vetar duva« najbolje ih objašnjava. To je njihov najsuvlji živofni realizam, njihova celishodnost,. Ne staju oni lako na trulu dasku. Mali činovnik, kao u kakvom Kafkinom delu, preduhitrava pretfpostavljene u dobijanju otkaza. Građa Koševe satire, ovde initerpertirana i lumačena u jednom njenom «vidu, dozvoljava još dosta fumačenja. Ne foliko suštinski novih, koliko raznovrsnih i mnogostranih. Pisac je dao toliko. materijala, savrerhenim sadržajem toliko obogatio svaku stranicu ove knjige, da je radijus naših asocijacija, kako glavnih tako i sporednih, vrlo širok. Drugačije stvar stoji sa književnim kvalitetima »Velikog Maka«. Meni se čini da su svi dosadašnji recenzenfi to ' prevideli: možda ih Je odvukao sadržaj (koji ima snage da odvuče), a možda i činjenica da je to retko deln iz satirične, literature, pa da, zbog: toga, treba raširiti prste. Bilo kako bilo, piscu koji je vokazao toliko smisla da nađe ono što je esen-

cijalno u jednom vremenu, treba ukazati na vidnu nesrazmeru između visine onoga šta govori i visime

onoga kako govori. Koševa sa= tira nije dražesni, bodljikavi i individualni smeh i pot smeh, ona je smišljeni, o-

svetnički protest, tragičniji no komičniji. To je već

shvatanje satire, i tu imamo malo prava na prigovor. Zašto bismo se morali kikotati, kad možemo da se zamislimo nad pronađenim ncedostacima i manama? „Medutim, njegov tekst, iako iznad nivoa novinskih humoreski, još nema onu težinu i ozbljnosti velikih satiričara, još je na izvestan način reporterski, pedantan, umiven: jedna monotona, dugačka, pribrana, ničim neuznemirena rečenica, bez jezičkih nijansiranja, bez želje da osvoji opojnošću, bez snage da u njoj uživamo kao u jedncm cd primarnih proizvoda piščeva talenta. Plašim se da bi me drugo čitanje »Velikog: Maka« razočaralo. Jer, pri prvom čiianju se prati razvoj zanimljive fabule, razmišlja se o smislu alegorije, saživljava se sa tokom radnje. Drugim čitanjem bismo se kretali kroz.manje više poznat teTen, a suvoća i neprosanjanost rečenica bi isplivavala na površinu, poput neugodnih, oku nemilih patrljaka. A umetničko delo s takvom manom svakako da je u nemogućnosti da bude trajan odraz jednog vremena, da bude, naprimer, »Danga« Jednog vremenu.

Druga Koševa mana je neizgrađenosšt likova. Satira se, dođuše, može pisati i bez njih, i da je, kojim čudom, Spisak imena ove knjige oBraničen na Velikog Maka, Koševa knjiga bi bila mnoSo bolja. Ovako, o nekoj umetničkoj izgrađenosti 'Koševih likova teško da se može govoriti. Taj Rade De~

spić je mehaničko' ogledalo

piščeve zamisli.

Mislimo da je rezime nepotreban. Kao što je nepotrebno ponavljati tvrđenje da je »Veliki Mak« kao pisčev prvenac osuđen na efemernost, ali, ipak, dobar početak u obazrivom početku: početak Koševe satire u Dočetku rađanja tog književnog roda kod nas i u našem Vremenu. Zato je. sa svim hjenim manama «književne prirode, treba pozdraviti,

Milovan Danojli

JM.