Књижевне новине

Dr. Miroslav Đorđević: ~ »Politička istorija Srbije XIX i XX veka, 1

(„Prosveta“, Beograd, 1956)

; Ovo je' prvi deo iz sorije pri'premljenih i planiranih knjiga o političkom razvoju Brbije od 1804 do ujedinjenja 1918 našeg poznatog. istoričara dr, Mirošlava Đorđevića. Ova Knjiga obrađuje period nacionalnog dizanja u Osvitu XIM veka, naime, stanje Beogradskog pašaluka pred ustanak, kao i samu ošlobodilačku. borbu od 1804 do 1813 godine, zaključno sa propašću uHtanka. Dr, Đorđević je propratio ustanak u svim njegovim fazama, naročito rasvetljavajući One momente kada je taktična i obazriva pobuna dahija i snamovlašća prerastala u revoluciju, u otvorenu pobunu protiv Porte, Uzimajući u obzir mnogobrojne komponente, kako one na unutrašnjem tako i one na spoljnopolitičkom planu, dr. Đorđević je sma, pravom naučnom sštraBću, uz obilje „dokumentacija, prokomentarisao svaki detalj Pr vog Srpskog ustanka. On je dao jasam, svestram pregled tih devet burnih. i značajnih godina Wrpskog vojevanja. „Pored već poznatih, dr. Đorđević se služio manje pristupačnim i sasvim necpoznatim dokumentima, naročito u pogledu spoljnopolitičkih težnji velesila. U delu je istaknuta ı borba srpske šeljačke buržoavije zža političko, dakle društveno-ekonomsko osamostaljenje Sr bije, dok su interna razmimoilaPkenja samo napomenuta, pošto ona još nisu bila razvijena u onom obimu kako su se kasnije razvila, Dođuše, u presudnom momentu, 1813 godine, nesloga među vođama ustankn, decemtralizacija i borba za vlast, bili su za dalji tok borbe pogibeljni.

· Međutim, dr. Đorđević nalazi još čitav niz objašnjenja uslovnosti koje su ustanak dovele do Tijaska: spolinopolitička situaciia (završetak rusko-turskog i početak rancusko-ruskog rata), odnosi između velikih sila, zaključei Bukureškog ugovora, BVe je to, slabije ili jače, uticalo na privremeni predah Srbije i njenih ustanika.

Delo dr. Đorđevića je studiozno, dokumentovano, savremeno. Obimnošću i ozbilinošću poduhvata ono pretstavlja značajan prilog savremenoj istoriskoj nauci, i, posebno, retko stuđiozan prilog proučavanju Prvog Brpskog ustanka.

A Đorđe Radenković: »Portreti našeg wwwemena« 1956)

4„Sedma sila", 'Đeograd,

Otvoreni su novi putevi nsmšoj publicistici — takav nas utisak obuzima kađa na širokom pro-

jekcionom platnu našeg vremena vidimo poslednji Juratkometražui

film Đorđa Radenkovića ćiji su junaci vođeći državnici današnjice. Anmaliziramo li đetaljnije

taj utisak..shvatićemo tada i raz loge zbog čega Radđenkovićeva Nknjiga ima kod nas izvestan pionirski značaj: publicistika kao retko kad pronalazi svoj odgovarajući estetski izraz a u mo! vrelih činjenica, koje još nisu prepuštene mirmmom i hladnom toku išstoriie, sačuvana je autorova, individualnost, Opasnost je bila đa ogromna dokumentarna masna podataka osujetbi svojim mehaničkim balastom

autora, da

me pronađe svoj lični kritički

i umetnički izraz. : : TRtadđenković je uspešno prola-

mio i kroz brisani prostor drugih

ne manje bezazlenih, zaseda. Jedna ođ njih je bila — značaj individue u bujicama istorije, io najveće iskušenje u karijeri jednog istoričara i političkog publiciste. S jedne strane reke života i društva, čovečanstvo kao celina, koji tek traže dno BVOR budućeg korita a s druge — ljudi velikih proporcija koji plove na čelu tih reka, Primamljive i opasne su obe solucije: i biti opčinjen samo snagom reka i Oduševljavati se viđovitošću i umetnošću ljuđi koji še nalaze na udarom talasu istorije. Staro pitanje: vode li heroji društvo ili je njihov mnačaj samo u tor: Što prvi- viđe smerove i snapu bujica? Radenković je odoleo slatkoj muziči ovih ne tako, bezazlenih sirena. Pogledajmo samo događaje ličnosti kako ih on projicira, „Nemiri, bune, revolucije, raspadanja tru.• lih carstava i rađanja mladih republika, gašenje starih jluzija i poplava, novih verovanja — to je pozornica na kojoj se pojavljuju Rađenkovićevi junaci. Društveni zakoni deluju, istorija ima, svoje ciljeve, pa ipak nije to onaj mehanizam koji uslovljava, harmoniju svemira. Istorija je ljudska kategorija a čovek je njen Osnov ni faktor. Postoje trenuci kađa je sudbina čovečanstva prepuštena odluci samo pojedinih individua, ali ni tada istorija, nije đelo njihovo. Pojeđinci ubrzavaju ili usporavaju manifeštacije istoriskih nužnosti, ali su nemoćni da njima vladaju. Kakvim se Radenković izlagao opasnostima kada se obreo na nemirnom flu Kine i Indije, prepuštenih penušavim vođama Savremene istorije. Stihijni pokreti masa koje traže izlaz iz svog vekovnog mraka i svesne akcije Nehtua, Mao Ce Tuthga i Ču En Laja koji treba da pronađu iedino rešenje — idealno pod neblje za procvat romantičarskih vizija o božamskoi misiji

-heroja. Rađenković je ostao ne-

gde ma sređini mogućih Kkrajnosti. On iđe ođ objektivnih činjenica — pokreta masa đo.subjektivnih akata — ođluka velikih pojeđinaca. Nehmia, tumači nezadrživim pokretom jmdiskog mnaroda, ne i obratno. Ali u tom davanju primata fizičkoj emergiji anonimnih ljudskih masa Radđenković nije lišavao svoje ju nake mnjihovih ličnih, psihičkih vrlina: veliki poloureci Tevolucije bez svojih vođa za njega su isto toliko neshvatljive i mističke kao i veliki ljuđi koji potpuno sami podižu revolucije i pobeđuju u njima. On je dobro shvatio. rađeći svoje vortrete, i onu ištinu: da šu velike nužhosti satkane od niti malih slučajnosti. Pišući vić se

ove &#tranice Radenkotrudio da sa čvrstim Osloneem ma flu progresivne misli, pruži Što objektivniji sud, čak i onda kada je pred sobom imao ličnosti koje bi se htele prepustiti oseci istorije. Ali, temperatura te objektivnosti ni-

je svuda ista. Kadkaa še približuje tAčci smrzavanja a kat-

kad granici ključanja, U prvom slučaju glas njegove presude iman ofsečen i odmerem ton jednog mepristrasnog ali duhovitog

istoričara: w dmigom, pun, metafora, diskretnu toplotu pDesnika. U ovoj knjizi Đorđe Rađenković nije trebalo da se bori sz sa džinovskim materijalom ologije, istorije i savremene po litike. On ne govori o ličnostims koje su se zauvek našle pod okriljem istovije: u tom shkučaju od Radenkovića bi se zahtevalo da bude samo Sociolog i istoričar, Heroji, pozitivni i negativni, „ove knjige nalaze 6 još uvek j

na najisturenijim

smatračnicama, našeg ~ đoba, spremni da še svakog trenutka, u svojoj ljudskoj slobodi, okrenu i protiv samog sebe. Stoga je

potrebna izvesna političko-socio- ·

loška vidovitost. Radenković je i njom raspolagao, Karlo Ostojić

Nenad Tomić: »Pesme« ·

(„Narodna knjiga“, Cetinje, 1956)

Ovo je prva Knjiga stihova mladog crnogorskog pesnika Nenađa, Tomića, koji svoje pesme objavljuje po raznim listovima i časopisima već nekoliko godina. Memđa plod izvesnih mladićBkih uzbuđenja i traganja, ta poezija, je, izrazom i poetskim ukrasima, oslonjena na oficijelna mođema dostignuća, Ppoglavito na Davičovu metaforu i Davičovo jezičko iskustvo. Međutim, nama se čini da Tomićeva poezija, ne stoji u onom preko potrebnom stvaralačkom odnosu prema uzorima, koji je hrane i stimuliraju. Jer, ovaj mladi pesnik od asvega što nova Dpoezija, đonosi prihvata samo jedno: mutnu muetaforu, Peva se tu o ljubavi, strepnjama i rodoljublju, no autentičnost doživljaja jako je problematična. Kod Tomića je sve nekako škrto, inertno, nategnuto i prigušeno. Jašno Be vidi rađionica, Pokoji lep gtih, ugušen banalnostima, i zvec kajući metaforama, prestaje to da buđe. Možđa bj baš tu mogao da se zapodene razgovor O inflaciji nerazumljivih i šsummjivih „mođemiatičkih“ stihova, građenjih po onom principu .,zamuti, da bi izgledalo dublje“, Razume se, đa Tomić nije jedini primer „i najbolje izabran vinovnik. , |

Jer. i pored tih mistifikarija pomoću „čudne“ metafore, u Tomićevoj knjizi se mogu naći četiri-pet pesama kole su izVesna nada za uspešnost „nje„ovog dalje poetskom Tađa. Pre svega,. to je peta pesma „Bolničkih „zapisa“, „Svet“, „Neka, poteče govor“ i „Strah rasipa vetar puštinje“. U ovoj poslednjoj, opet u prisustvu Daviča

Zašto đikaju sumnje sa, grožđem popalog inja

pesnik je uspeo đa ostvari jednu sadržajnost, mitsku i poetsku, jedan lep zvuk koji štoji VisORkO iznad ostalog uvežbavanja. Tomićeva Knjiga, prilično meukusno opremliena, štampana, je u Biblioteci Udruženja književnika Cme.Gore, kao osma SVeC~“ ska, edicije „Poezija mladih.“

A Dragan Marković: »Zabvranjeni ŽIVOLGĆ

(„Nolit“, Beograd, 1956)

Beogradski novinar Dragan Marković je mapisao Knjigu o Flobodarskom Beograđu od 1941 do 1944 godine. O onom Beogradu u kome ije prestajala, u kome &e buktavo razgorevala, ile galna borba protiv »kupnatora i njegovih (domaćih pom: ača, Uu kome su donošene značajne odluke po oslobodilačku borbu svih naših naroda. To je obiman materijal, no Markovićeva pretenzija nije bila sistematizacija igtoriskih fakata, niti njegova knjiga iserpljuje sveukupno: onoga, što se događalo. On je pošao drugim putem. Odalbrao je dvadesetak najlepših, najžamimljivijih, što ne mora da »nači i najvažnijih događaja, Vre-

menski ih poređao i obradio, „W&trogo ali i! zanimljivo. Ilegalna borba komunista u gradu koji je bio preplavljen agentima Specijalne policije i Gestapoa, mučenja pred policijom, racije, provale, streljanja. — taj materijal je sam po sebi neobično interesantan, i u njegovoj snazi da uvek i na svakom mestu nađe zainteresova mo~ čitaoca, leži tajna uspeha Markovićeve knjige. Zato se „Zabranjeni život“ čita na dušak, bez pređaha. Dođamo li tome da su svi podaci verodostojni, onda je potpuno jasno wa se radi o knjizi koja, je zaista u-

TOvežao,

spela, potrebna, i sšavešno ra. đena, Naročito su majstorski opisi organizovanog „izbavljenja

Aleksandra Rankovića, iz bolnice u Viđinskoji wulici, linčovanja Đorđa KMKosmajca, opisi policiskih metoda, za iznuđivanje Dpizmanja, kao i slučaj „agenta“ Specijalne policije Crnjaka, koji je rađio za NOP.

Knjiga, Dragana, Makyrkovića nije hronika. „Ona nije pisana po istoriskom redosledu stvari, ona, se ne upušta u ocenjivanja, Naprotiv: to je jeđna odlično sklopljena, panorama, wozaik pun boja, situacija, obrta. Marković je iz jednog kompleksnog

gradiva uzeo ono što jie za no-.

vinarsku obrađu najcelishodnije,

i, 5 druge strame, ono što će ipak dočarati herojsku borbu beogradskih komunista, napred-

ne omladine i svih drugih TOodoljuba. Način na koji je on to Bugerirao čit4ocu odlikuje se jasnoćom i reporterskom veštinom. Sam taj rad na izučavanju događaja nije bio nimalo lak, no isplatio se: dobili smo još jednu uspelu a nepretencioznu knjigu, knjigu koja se uvek sa pažnjom može čitati.

Mvan Bratko:

»Telesko p«

OONOLIT«, Beograd, 1956)

Italijanski logor u Gonaršu, 1941 i 194% godine, Jedna desetina rodđoljuba, Stanovnika tridesettreće barake, dolazi do Ti-

zične, ali i hrabre zamisli: kopati tunel ispod, barake, izvan logorskog kruga, do prvih ku-

kuruzišta iza kojih su partizani, sloboda i borba za nju. Primitivnim sredstvima, drvenim klinovima, lopatama i ćebadima oni osvajaju metar bo metar podzemnog prostora, tog tuncla koga, su nazvali teleskopom. Tako su ga nazvali iz konspiracije, a i simbolično: kroz „teleskop“ Oni vide budućnost, domovinu, sebe u partizanskim nedovima. Opisujući te nadljurske napore i lišavanja, Bratko je, bez kreatorskih pretenzij naslikao desetak ličnosti, pregalačkih, samopregornih i disciplinovanih u ostvarivanju svojih namera. Brat 'ova knjiga, je, dakle, dokumnenat rata i PTevolucije, hronika, koja sa umetnošću malo čega ima zajedničkog. Međutim, time

joi se ipak ne mogu Oospobiti lepi kvaliteti u svome žanru, Žanru dokumentarne litcrature, koja je u ovoi Sgodini dož »la lep procvat. (M. Miloiković, V. Šegrt. peta

knjiga „Čolakovićevih „Zapisa“, Đ. Marković i drugi). Ipak, kod Bratka snaga Takata nije jedine motorna snaga. Na topno i razumljiv način on je opisao ljude jedne sredine, napregnut i sadržajan život podzemnih zavevenika. Knjiga u svakom pogledu odgovara' »Nolitovoj«x ZANIMLJIVOJ BIBLIOTECI, u kojoj je obiavljena.

Sa, slovenačkog ovu prvu Brat kovu Knjigu preveo je dr Milan Rakočević,

{O utniei { posntcr

(izložba u ljubljanskonm Timografskom muzeju)

Kanu od brezove kore

Nije verovatno da su razum ili koji profani cilj u-, činili da su misionari, brodski kapetani, istraživači, ili jednostavno laički putnici po nepoznatim predelima i malo poznatim zemljama skupljali najraznolikije predme=te svakodnevne upotrebe, pri merke umetnosti, religije... rada, što sve zajedno čini sliku jednog načina života. Bi-

_1c je to, verovatno, buđenje pesnika Moji leži skriven u svakom čoveku — pri sušretu s nečim što bi vrlo teško moglo bili definisano čak i rečima: izvorni dah prirode. Hodajući prašumama Centralne “Afrike, sred indijan= skih plemena Severne Amerike, predelima ostrva Pidži, kroz Indiju Kinu, Tibet i zemlje Srednje Azije, oni su prestajali da budu ono što stvarno ješu, ili bar ono za šta ih ie njihova okolina sma trale, i postajali gorljivi iatraživači svega onoga što

je pred njihovim očima, a takođe i u njihovoj mašti, izazivalo iskrsavanje jednog sveta čija slika, po njihovoj svesti, nije nikako smela ostati zatrvena. Povodi stvar– ne pustolovine u koju šu se

upuštali i duhom”'i telom ni- .

su. važni; ono što je OSnOVno, to su njeni plodovi.

· Desilo se tako, voljom šlučaja, a ponegde i dalekovide pronicljivosti, da je od. p9dataka o životu dalekih civilizacija i primitivnih hnaroda, u početku najčešće shvaćenih kao kuriozitet, sačinjena kulturna slika jednog sveta, čitava jedna kulturna istorija. Zbirka od preko

1200 primeraka oružja, Oru-

da, ukrasa, 'kao i mnogih predmeta svakodnevne upotrebe, čiji je pretežan deo izložen u Ljubljanskom Etnografskom muzeju u OVC lepe jesenje danć (u Ljubljani je. izjutra magla, ali oko jedanaesi časova osvanc di-

KNJIŽEVNE NOVINE

'živeći naizmehično u

van sunčani dan), to je čitav jedan život neizmerno bogat. privlačan zbog egzotičnog, lep zbog uzbudljivog, prijatan zbog misli koje izaziva, očaravajući zbog moći da u magnovenje prenese u jedan drugi svet i jedno drugo doba.

s. * *

Predmeti izloženi na žaiedničkom mestu dopuštaju posetiocu ugodno jednočasovno putovanje kRkroz.prostor i vreme. Potrebno mu je, međutim, da se najpre vrati čitavih stotinu godina unazad, u sredinu. uzbux«d]jivog prošlog veka. Iza tankih stakala ' jedne vitrine nalazi se čamac od brezove kore, isti onakav kakav su Tndijanci biemena Odžibve], nastanjeni oko jezera Hjuron, Mičigen i Velikog jezera upotrebljavali daleko pre do laska belog čoveka. Živeli su u vigvamima i veoma voleli izrazite boje kažu izveštaji o njima; postoji ma izložbi i glava jednog božanstva, sa snažnim ·crmim obrvama, brkovima i bradom, i punim crvenim ustima. Lovili su ribe u jezerima i životinje po šumama, ratu ili miru. Takve ih je zatekao ljubljanski „misionar Priderik Baraga, koji je među njih došao da bi im pričao o apstraktnom hrišćan=skom milosrđu (s njim su dolazili lovci i probisveti, zatim Rkolonizatori). O njegovoj misiji među njima danas ne znamo, ali imamo podatke o jednoj igri slučaja: umesto da Indijance upozna sa Živo>

” fom ostalog sveta, on je O-

stali svet upoznao 5a ŽiVO-

iom Indijanaca. Gođine 18937 izišla je u Ljubljani njegova knjiga »Običaji i pona=šanje Indijanaca«. vrlo interesanino i dragoceno „delo. Tom prilikom doneo, je u do movinu i majveći deo predmeta koje današnji posetilac gleda s radoznalošću i pažnjom: lukovi, strele, mokasina, piroge, statuete... Ovaj se čovek ponovo vrafio plemenima, kod kojih je želeo da nastavi svoje propovedi, podređen potpuno zakonima svoga vremena.

* * *

U ovim fihim hodnicima Muzeja, kraj izloženih predmeta iza okana vitrina, ili jednostavne -okačenih po zidovima, kroz vreme i prosto prolazi se fantastičnom brzinom. Običaji, vera, predrasude, kao da odjednom pre= staju biti mrtvi i apstraktni pojmovi, i postaju živa emanacija duha jednog sveta. Osušena ljudska glava iz Jivaro plemena, negde iz Ekva dora, malo je neobičan primierak strasti za ukrašava=njem. No, da ]i samo to? Nosi se, preparirana, oko Vrate ili pasa, i dokaz je hrabrosti svoga vlasnika. Veruie se da mu donosi sreću i

bogatstvo. Ali, ralnik je hrabar, a sreće i bogatstva

nikad mu nije dosta. On ho-

će više lobanja na sebi, a da bi sve mogle stati, on ih preparira. Šta čini on? Olsečenoj glavi olstrani kosti, a za'tim je skuva da ne bi počela

' truliti. Puni je zatim vrućim

peskom' i šljunkom da joj osuši unutrašnjost. Na kraju, s' posebnom pažnjom modelira nos, ušta·i dugu kosu.

dokumentarno,

| vačetnik

SRETEN AŠANOVIĆ: »Dugi irenuci« „Narodna Rnjiga“, Cetinje 1956

Sreten. Asanović, Svojom Kknji-

·gom pripovedake rešava dva OB~

movna recipročna problema: kako u svesti jednog đečaka pronaći smisao i opravdanje za mukotrpni život olujnih dana i na koji način reducirati snove i Uusklađiti ih sa svakođnevnim brigama, siromašne seoske pohodice. Put kojim. je išao ka rešenju neminovno sa je odveo u jedan vid kamijevškog apsurda. Shvativši bezizlaznost svoje situacije, ličnosti njegove proze ne samo da se hladno | ironično odnose prema naštavku života, nego še čak i osećaju zadovoljnim situacijom kada je već sve tako moralo da bude, Samo par priča, odstupaju od oveč osnovne piščeve koncepcije, i one ustvari pretstavljaju piščeve lirske ispovesti „nadojene iskremim i produbljenim pesimizmom. Asanović slika atmosferu zabačenog seoceta u zetskoji kotlini, atmosferu Straha i gladi, ne-

mog otpora i uzaludnih: pokušaja, seoceta bogatog prašinom 1 siromaštvom, užarenog skoro muediteranskim juŽnim „suncem. To sunće ima Rkobnu „ulogu u Životu junaka ove rpoze: ono je isto

onoliko fatalno kao u Kaemljeva „Stranca“, možda i Tfatalnije jer pod njim malo.što cveta osim gloga i kupine. Pod tog sunćn, čovekova, svest doživljava, čuđne mefamorloze, Dnaročito u pričama, „Omorina“ i „Du. gi trenuci“, halucinira, omekšava, topi se. Ali, „uticaj psineblia“ nije” aopstraktan, filozofEki hikonstruisan; on je organski rastao s tematikom i psihološRšim procesima ličnosti, IzgubivŠš Wsontrolu svesti, dečak u »Osiorini" na pojilu vidi ovce kao ribe i tuče ih drenovim štapom riok ne ubije najbolju ed mjih. Pisac ovđe okreće žaoku prema sebi i sugerira zaključak: mi uvek sami dotučemo svoje želje.

Ratni momenti koji,su prcdmet interesovanja, Asanovićeve proze, prožeti su neokrnjenom istinitošću, realističnom slikom. piščevom ie“krenošću,, koia na momente, zbog svoje ambivalentrwosti, deluju Tragikomično; Pisane inpregniranim poetskim jezikom, ove priče čine smeliji prodor u crtanje okupaciske 1 pozadinske atmosfere, bez spoljnih pokreta zaraćenih strana: pokreti se dešavaju u dubini ljudskoga bića i njima še nihako ne može mumaći. U tom smislu karakteristične su priče: „Gitara“ i „Sa dvije obale“, obe pune unutrašnjih sukoba, poten cijalne sumnje i krajnjeg neverovanja u lični povratak mirnom životu. Ali atmosfera, neizvesnosti, uvlači se i u ljubavnopoetske Asanovićeve, vizije. „Bura“ i „Suhi plač“, dye su priče koje najbolje potkrepljuju mišljenje da je u pitanju ličnost pisca koja je nemilosrdna, prema sebi, prema tome, i prema, drugima. Onde gdu njegovoj prozi nedostaje tog apsurdnoOg Drivođenja kraju, blaga & pomekad i britka ironija seče u oba pravca, Sreten „Asanović je svojom prvom Mmjigom, pripovedaka i pored izvesnih stilskib i jezičkih neveština, uspelo pretstavio svoju poetšku ličnost, sklonu f{ilozofiji pomirenja sa onim Što je neminovno, što je u danom trenutku „nužno“.

knjige

Tlustracija iz Baragove izdate u Mjubljami 1837 godine

Tako pripremljena, glava je za trećinu manja, a onaj ko ih poveže i po deset na jednu vrpcu, nema značaj ma-. nji od značaja antičkih heroja. a

* *% *

Bez trošenja vremena, šamo jedan korak, i čovek se nađe na drugom kraju sveta. Nalazimo se u gornjem toku Belog Nila, u istočnom Suđanu, u zemlji plemena Bari. Bave se lovom i stočarstvom. Ali ono: šfo bele Tiude koji ovđe navraćaju izhenađuje i zadivljava, to je

uticajem

ı da preskočiti:

Meri) . jo RAleksis Kivi:

»Sedmoro braće«

„Noliif“, Beograd, 1956).

Aleksis Kivi (1834—1875) ie novije finske literature. Njegoyo književno delo. še ne može odvojiti ođ rađanja nacionalne svesti kod Tinaca, koji

Bu, u vreme kad je Kivi stvarao, bili okupljeni tuđi: :

om „vlašću. ITakvu funkciju je odigrao i ovaj roman, ne toliko kroz meka eksplicitnn načela koja bi Kroz njega govorila i đirektno enga'Žovala, koliko svojom 'Staslošću za nacionalno tlo. Kivievo đelo obrađuje Život Žiokih narodđwih šlojeva, primitivnih ho visoko moralnih i poštenih seljaka, či će svest o Sebi biti u štanju “i prekinć Byako robovanje, „Sed-. moro: braće“ gledu divna Driča. Realista Kivi je krož opis života sedmorice Vitalnih, šeretski prostođušnih i instinktom svežih ljudi, naslikno život cele ondašnje seljačke 'Pin ske, Njegova knjiga, i dama Uspeva da nam približi i dočava tu daleku severnu zemlju. #a nmjemim jezerima, močvarama, :Sumama, proqdanjima, „Kao u kakvoj bajci, koja ne bi bila naivna, prisustvulemo pretfstavi ču desnog, lepog, jednostavnog, boetskog — bb ipak određenog u vremenu i proslonu, dakle renalističkog. Prvi izdamak probuđene narodne svesti, , Kdvi je sjajan glorifikator života, On se Žživotom ushičuje, oseća, prirodu, nepomućeno, sveže, rustikalno, Napoređo sa lirizmom teče humoistička nota, ša bajkom duuštvćna realnost. · A '

Nafanijal ROTORN ž «Kuća sa sedam „zabata« Nole, — Orfeb Beograđ,

Natanijel MHotom (1504—1864), smerički romansijer i pripovedač, direktni potomak,pryih doseljenika Nove Engleske, obogaćenih i moćnih da, ostave meobuhvatna, blaga svom potomstvu, slika, „u. Ovom. delu, raspadanje jedne takve porodične loze koja je' svoje stare. puritanskc, zavđale i propasti sklone kore. ne puštila u mnogo vetrovitiji

XIX vek, . Hotorn je rasporedio čvorove zbivanja, tako vešto, sa tolikim smislom za, deskriptivnu napetošt, da se roman, ili kako ga je on nažvao — romansa —o čita, poput naj jezivijih avanturističkih ili KYriminalnih romana, Mlemenata te literature u Hotormovoi romansi dosta i doista ima, DO DpogreŠno bi bilo ako bismo DTener bregnuli ono što seu njoj ne široko sagledam, genijalno objašnjen proces Tagpađanja krvlju i prevarom sštečenog blaga. proces brisanja e zemljinog lika jednog sloja zakasnele i neprilagodljive kvaziaristokratije, mesposobne đa Opstane poteq želemica i telegrafa. cličene u liku sirote, tužne Tifsive i njenog: brata Kliforda. Ovo (delo; poput tolikih druwilh iz tog razdoblja, američke literature (Po, Ktivemnson) ponovo ispostavlja alhtućelmu antinomi,ju dobro-zlo, gde dobro, ipak, bObeđuje, A poslednji mračni TĐinčonovac. pretvomi sudija Pinčen, napušta šyćt na ovakav način kako ga zlo dosada nigde

napustilo nije.

Đom ili slobodan vazduh? zapomaže Jotom, i odgovara, kroz mnoge eksklamativne e plike Kliforda i MHolgreva: slo bođan vazduh, slobodno kretn-

nje, bekstvo iz crnih salona, svih kućerin& u kojima še stari BTŠhovi, poput infektivnih bole prendse na dolazeća pokoljenja. PĐPlebs ili atistokratija njoj ie i sam pisac pripadao? — dru so je pitanje. Plebsš, slobodni i široki tokovi mođemog života, zbraćenje sa ljudima, glasi odgovor, Ima JOŠ nekoliko ?Dpitanja sudbonosnih za ono Vreme, na koja je MHotom, u granićama svojih filozofskih sposobnosti „dao isceliteljne odgovore.

eee era rnenaznuu ae runner " : a Mi O

propovednik, i u knjizi koju je izdao, ne skriva svoje divljenje: priča o životu Bari crnaca. Žive u okruglim kolibama. U predelima gde nijie dospela civilizacija, ili bar hrišćanstvo udarilo svoj pečat, odeća ove dece prirode vrlo je skromna. Muškarci se ukrašavaju lepim belim perima. Svako selo ima svoga po glavicu, čija je vlasi, masledna, ali o vrlo važnim pitanjima odlučuje Savet, uglednih ljudi.

Pred očima. posetilaca izložbe, slika: se ponovo nenja. Filipini, pleme Igarota se ostrva Luzona. Lovci na ljudske glave, kućiće na ko'1Ju, pirinač, veštačko navodnjavaje, monogamija — fragmenti jednog mozaika kojeg nije teško povezati u celinu. Zatim, Fidži: novi kuriozitet. Rađi sć o muškoj cdećivkoja se sastoji od sedam metara dugačkog kožnog remena, koji obmataju oko sebe. Izveštaji govore ža njih da su kanibali, a objašnjenja da su to još i danas, i to i nehotice povećava interesovanje s kojim sc gleda taj dugi kožni remćn.

„Pulnici kroz Nepal, Tibet, Kinu, nisu se vraćali pražnih vuku. Lule za opijum, crne, potamnele od dima ili vrčDRI A

* * #*

njihovo poznavanje kovač- ~

kog zanata. To je interesanina i nesvakidašnja mogućnost — misle dalekosežno pu stolovi i preobučeni agenti, koji pokušavaju da za sVOju zemlju budu isto ono što su za Englesku bili njeni gusarj. Počinje borba za. prevlast uticaja, a tu, su sva sredstva dovoljno dobra. Pre stotinu godina: 'Purci i bodanici austrougarskog cara ponovo se sukobljavaju, i na drugom kontinenfu: i jedni i drugi upućuju se uz Nil, prema jugu. U to doba od bečkog dvora jedan misionar, 'Knoblehar, dobija svesrdnu podršku i upućuje se, kao večiti vesnik osvajača, put hrišćanskog: brosvečivamja. Ali on je i čovek, ne samo

Izložba čiji se obim ne da uporediti sa značajem, pa Čak ni zanimljivošću, Nepotpuna je, zaista, ali io nije činjenica koja cdlučuje. Poslužimo li se apstraktnim · terminom, mogli bismo še složiti da je njen duh ono što u svemu odnosi prevagu. Njeno telo, to su sami izloženi predmeti: emanacija fih sivari, to je njezin duh: Duh istorije, života, primitivne civilizacije, ljubke egzoftike,.

duh, najzad, prošlih dana čo- .

večanstva. Jedna pesma, Uustvari, pevana tokom stotina · godina, na raznim mestima

· ove naše zemaljske kugle: pe |

· sma. Živog čoveka. Žika Bogdanović

je u svakom Dpo- |

· Povodom dveju slika -—

„Utopljene dase“

Dvadeset godina je zaboravljan sve dok ponovo nisu došla vremena kad smo se selili njegovih pesama, njegovog života i celokupnog njegovog lika ČOVeka i pesnika, A ta su vremena dolazila već dvaputi: oko godine 1938, kad je Srpska književna zadruga povodom dvadesete godišnjice njegove smrti malo zakasnelo objavila njegove pesme, i sad, pređ četrdesetu godišnjicu, koja će doći meseca maja 1957, kad se sve više budi zanimanje za ovog originalnog pesnika koji je sa svoje lire izmamio nove i čudne zvuke, dotada nečuvene u pesmama, na našem jeziku,

To stalno ir=eresovanje za Disa potstiču ogledi o njemu koji se u poslednje vreme javljaju s više sira-

ma i s raznih gledišta, a pojačava ga i sve življe is-

traživanje, pronalaženje njegovih stihova i drugih de-:·

la, zaboravljenih među slranicama starih listova ili

u požutelim i razdrtim rukopisima. Oni možda, neće

promeniti već fiksiranu sliku njegovog pesničkog lika niri konačni sud o njemu, koje je vreme donelo popravljajući trenutne oštre i nepravedne osude, pa ipak ovi za nas novi i nepoznati spisi proširiće naše saznanje o njemu, pomoći će nam da šlo bolje oselimo njegovu poeziju,

Kroz njegove spise, ako ih posmatramo u SVČU” kupnoi, uzimajući u obzir, i ove stihove, pa čak i prozu, koji nisu dosad našli mesta u njegovim zbirkama čak ni posle smrii, ukazuju nam sec dva Disa. doduše ne procivna, ali različna: jedan je Dis čisti poet, gotovo van vremena i prosiorai u" kome se našao i morao živeti, Dis pesnik novih. uzdrhtaja i novih naglasaka, a, drugi je daroviti stihotvorac koji traži vezu sa društvom svoga, vremena i mero pod suncem oladžbine. Prvoga Disa zastupaju »Utopljene duše«, drugoga, malo kasnija zbirka »Mi ćekamo cara«. -

Štampane u razmaku samo dveju godina —, prva 1911, druga, 1913 — između ovih zbirki stoje dva rata. TI vremena, ona vremena, o kojima govori JOŠ Elklevijast: vreme kad osećanje i misao i viđenje sveta dugo počivaju i polagano zru u pesniku, i vreme kad sve nagio, pre roka klija. »U«opijene duše« pripadaju onom prvom vremenu, »Mi čekamo cara« drugom.

I među ovim zbirkama razlika je fako zmnaina da se nekiput gotovo čini da su ih dva pesnika pisala:

tamo, u prvoj, sve insimno, individuajno i zalio sve-

vekovno, vasionsko, meduzvezdano; ovamo, u drugoj, sve palriotski, kolekiivno, pa možda baš zato više suženo i manje univerzalno. Ali, ipak, u firenucima pojavi se i u drugoj zbirci pesnik iz prve.

Došao je, zalim, raspad ofadžbine u kojem sc i opšte i lično spustilo u đotad neslućene limbove pala i tamo izmešalo. Dis je tada stvorio nekoliko pesama u kojima se oba njegova pesnička stanja stapaju u jedan izraz, i da ga more nije uspavalo »snooi Što se nć menja«, taj njegov integralni trenuiak svakako bi

se produžio kroz sav njegov životi i svu' buduću po-”

eziju.

Disovo stvaranje je prekinuto njegovom ranom smrću. Ako je tačna reč »da pesnici «reba svi da

umru mladi«. Dis ie preminuo na vreme, jer je DOo--

činuo iznenada, na izmaku mladosti, u trideset i sedmoj. godini. Ali sumnjamo da je ta smrti bila za njega sreća, makoliko nenadna i pesnička, jer mjcgov pesnički put nije bjo završen: u njemu su Se, još, osećala i borila, ona dva Disa, još se mije konačno izrazio jedini i jedinstveni Dis,

e Ovo dvojstvo, koje sć osećalo u zbirkama. njegovih slihova, kao da se vidi i na slikama, priloženim uz ovaj članak. y

Jednu od fih slika prikazuje nam Disa iz godine 1907, očiju razrogačenih, uperenih du neki unuarnji doživijaj, zastrašenih neizmernošću makrokozma i sloŽženošću mikrokozma. To je Dis iz »Utopljenih duša«. Druga nam pokazuje pesnika u godini 1913 kako sć trudi da u sebi pomiri đobrosa gsrađanina.s velikim pesnikom. To je Dis iz knjige »Mi čekamo cara«. .

Božidar Kovačević

„Mi čekamo cara“