Књижевне новине

KRI

_ rečima obično se odnosi na ženu.

neba i zemlje, ali on više ovima ne vlad stari meprijateli Sunce još uvek hoda opasto? koju mu je Maui zapoveđio da sledi; niečgov Dpredak i ubica mesec još uvek se razmeće besmrtnošću iz jednog vaskrsunća m drugo. Ovo su vidljive Sile, božanstva kojima se čovek moli ili ih slavi. Zašto njihov sin, onuk, pobednik ili sadru heroj kulture, nije večni hog, stavljen kao-kVezdd na nei Mi zamišljen kao krali mora? Zato Što se u njega »ne veruje 1. ; kao u bogove i duhove. Mao i jap ao, Ozblino kultire je nosilac ljudskih želja, Niegovi dobiiyoi ji su fantazije. Ali, dok je junak bajke ihdividue koja savladava lične protivnike oca, gospod RR braću il suparnike HEROJ RULTURH JE GOV, KOJI SAVLADUJE VIŠE SYLE KOJE GA OPER, ŽAVAJU.,. Pjeme, ne pojedini izumitelj, je potsVesno identifikovano sa njim. Okvir njekove drame je kosmički: oluja i noć su njegovi neprijatelji, olop TLA niygova iskušenja. Ovo su realnosti koje BOV Sam spasenja, Ni \ tak je kontrolisanje prirode o Šeno USEOV, ov i godišnjeg doba — i pobeda nad smrću. Or | Upravo baš kao što se bajka služila, da bi objašnila sredinu i ljudske odnose, drugosiepenim ličnostima, svojim Nralievima, vešticam: Bi mai az (Koji su često bili iđentifikovani sa realnim bićima i tako apstrahovani iz same priče) tako istorija o heroju kulture daje simbole manje THERE već OMG OI realnosti. a raoci su se pretvarali da, veruju u herojeva dela; ali šu se sile koje su ga BdziVRe Ožihiale ozbiljno: One pripadaju realnom svetu i njihovi simboli znače nešto više od fantasmagorije u kojoj sm se formulisale. Maui je nadčovek. poželjna vervija ljudske snage, veštine i ugleda; ali njegovo mesto među silama prirode je samo mesto Čoveka, Odakle ie on došao? Iz prirode, sa neba. zemlje ili mora. Kosmičkim terminima, došao je

| _»iz Noći«. Liudskim terminima došao je iz, Žene.

U svom mitu, stoga, on je proizišao iz Hine-nui._--_ po, Velike Žene noći. X ZIRE: nulte

| , Polinežanska reč »Hine« (varijante »Hina«, was) ima interesantnu etimologiju. Sama, izgleda da je uvek bila ili osobena imenica ili pridev

koja sugerira bilo svetlost (naprimer beo, bled,

svetlucav), bilo propast, opadanje; u kompozitnim

i Kao ime ožnačava ženu takvog karaktera slično grčkom Kore.

Mešavina profanog i osobenog značenja daje reči

funkciju GENERALISANJA; stoga se pripisuje sa specijalnim podešavanjima natprirodnim bićima

%\oja Su, kao što smo videli, uopštene ličnosti. Ali .

kađa više ličnosti nose isto ime zato što imaju 'esencijelno istu simboličnu vrednost, prirodno one

___teže da, se Ssliju. Pošto svaka »Velika Žena«, »Pla-

ninka Devojka«, »Majka« ili »Ona« je Žena, nala-

ih. zimo veliku konfuziju oko imena Hin,

| U polinežanskim mitovima · pHqazni karakteri Hina razvijaju se u sekundarne ličnosti u priča-

| ma o Mauiu, One se pojavljuju kao njegova maj-

ka, sestra, baba ili najstariji pređak. Rako je malo engleskih čitalaca upoznato sa legenđom, skiciraću ukratko najznačajnije priče o ovom snažnom,

slom i briljaninom heroju,

. sa svojim

Uopšte, čak i stva=

TRAŽENJE VATRE

Maui je bio najmlađi između četvoro ili peto.

- s e

o 146; svi po imenu Maui sa raznim BURA

SVYi Maui su bili stupidni sem ovog najmlađeg

BM koji je bio čudan još od Svoga detinjstva,

Ko? je prevremeno rođen, i njegova majka Hina,

91 nije interesovao takav slabić, baci ga u more.

1 Ka TRI ai: sdđe je, oče, Bio je snažan i n Ž

sukobu sa Draćom i starijima. crala na LiHVeE Maujeva majka spavala je w Rkolibi # )

kao i svaka polinežanska mati, Ali OM M: UBa

javio prvi trak zore otišla bi i ostajala preko ce-

Maui, odlučivši da je razotkrije, zapuši sve pulo-

_tine i prozorske otvore ny kolibi, tako da je nijeĐe probudi dok ne osvoji dan;.

pobegla, on ju ije je stazu kojom je odlazila u PodRde je uobičajavala da provodi dan i ı UmrTlim precima, Mauwi se n obliku ptice pridružio ovom društvu podzemnih bogova Koji Dad du ROVI Put: Drača kuvanu hranu, Ovde d Ju pretkini 0. ji

bila dragocena tina VOtEEA OHR 16 ORO M “u Postoji mnogo verzija o njegovom prometei) om delu. Po jednoj od ovih pretkinja mu daje edan svoj prst m kome še nalazi princip vatre; ponekad je on otima od nje, a ponekad uči tajnu pravljenja vatre od Alae »Hinine plice«, kokoške od blata posvećene toj pradedovskoj Ženi-vatri. Ali u svakom slučaju, neka drevna Hina, koja Živi u vulkanu, u pećini ili iednostavno n zemlji, poseduje blago i Maui ga zadobija lukavstvom, podvalom ili silom.

zemni svet,

ČAROBNA UDICA ZA MIBE

U ovoj priči sa Novog Zeanda, govori se o tome kako je Maui bio poslat da uzme hranu za iednog od svojih ostarelih predaka: »ali kad je došao do Svoje pretkinje našao ju je vrlo bolesnu, jedna polovina njenog tela bila je već mrtva, te zato on istrgne njenu doniu vilicm. „napravi od nje udicu za ribe, koju sakrije oko sebe i vrati se kući, Sa ovom udicom otišao je na pecanje i izvukno ogromnu ribu za koju se ispoštavilo da Je bila, suva zemlia, Da nisu njegova budalasta brnća, koja su bila u čamcu sa njim isekla ribu, bio bi kontinent, ali pošto se OVO desilo, zemlja 86 podelila, na nekoliko ostrva.

HINA IZ HILA I KAKO JE MAUIL UHVATIO SUNCE

»Reka Vailuku, koja teče kroz grad Hilo, ima Svoju naročitu i sablasnu lepotu. Miljama ona je niz vodopađa i brzaka... Rraj ove reke MHinin Sim Maui ima svoju zemlju. U samom kKoritu reke nm pečini pod jednim od najvećih vodopada, Hina je napravila svoj đom... Krai ove reke, kažu legende, ona je HIupala tapa i pripremala hranu... Dani su bili vrlo kratki i niie bilo vremena za odmor dok je pravila tapa-tkaninu... Mađa je Hina bila bogimja i imala porođicu koja je poseđovala čudđotvornu snagu, mikađa nije palo na pamet havajskim pripoveđačima legendi da joj olakšiju da uradi posao...

Hina iz Mila bila je ožalošćena što'· se muči,

sa ić medđuza othranila a prirodni elementi · ražumljivo, primljen”

misteriozsnom sklonišiu. Mladi

pošto bi lupanjem istanjila tollico tkaninu đa je bila gotova za sušenje, uvidela bi da je &otovo nemoguće da osigura potrebnu pomoć sunmća 74 proces sušenja... Sumce 56 uvek ko Drzo zurio da tkanina nijč mogla da se Ošuši... Hina uvide! da njeno vračanje ne utiče na sumce. Nije mogla da ga primora da ide sporije đa bi joj dalo više vremena za dovršenje/ njenog zađatka., Onda ona pozove u pomoć svog silnog sina Maui-Ki-i-ki-i.

| On uze konopce napravljene od viakna dr-.

"Veča ) loze (po drugoj verziji kosu Svoje sesl#

Ina-IKa)i8 i uhvati Iasom Sunce dok se pelo uz planinu, uđe u veliki krater koji je zjmpio na” vrhu. Sunce dođe MNroz veliki nftvor nn istočnoj strani Krmtera, žureći što je brže moglo. „Onda Maui baci lasa jeđan za drueim oko swnčevih mou (zrakova sunčevih) držeći sa Čvrsto i slomivši neke od njih. Čnrobnom toiagom uđaraa je neprestano suwnmee po licm. Naizad, ranieno i 7Z7amoreno i ramajući ma prebiienim nogama, swnce je obećalo Maui da će od tađa zauvek ići sporije.ć

MAUIEVA SMRT

_ Ova priča pripada Novom Zelandu i ima tragičan, etički prizvuk koji stvarno sugerira epskijn fazu mitologiie nego ona Okeanije. Jer ovđe se zli'i lukavi heroj pojavljuje u ozbiljnom raspoloženju, on razmišlja o nesrećnoj sudbini čovečanstva, zašto svaki čovek pre ili kasnije mora da prođe kroz vrata smrti da se nikad više me vrati. Maui, ponosit na svoju magičnu snagu, po< Kkušava da nadvlada.ovakvu sudbinu, đa pronađe Živof, s one strane smrti i đa ga donese ljudima na zemliu. . i \

Maui, posle izvršenih mnogih uspešnih, smelih dela, vraća se veseo kući svojim roditeljima, Nijegov otac, mada se Koliko treba divi herojevim podvizima, opominje ga da postoji neko ko če ga ipak pobediti.

Kada je Maui skeptično upitao ko bi ga moSao pobediti, »Njegov otac mu je odgovorio, »Tvoja, velika pretkinja Mine-nui-te-po, koju, ako pogledaš, možeš da vidiš kako seva, kao da se tamo nešto otvara i zatvara, tamo, gde se horizont susreće sa nebom... Ono što vidiš da tako blistavo svetli sa njene oči, a njeni zubi su oštri i čvrsti kao vulkanska lava; njeno telo je kao čovečije, a što se liče očnih jabučica oOme su. Jaspis: kosa joj je kao zapletene duge alge a usta su joj kao u ribe,«

Maui, uprkos svim opomenama pođe đa Dpronađe strašnu pre{kinju Hinu, „da bi se uvukao kroz njena otvorena usta u stomak, gde je bio sakriven Večni Život, Poveo je sa sobom svoje prijatelje male ptice — verovatno ZDOg moralne podrške, jer svakako one nisu mogle da mu pruže nikakvu drugu pomoć; on ih zamoli da ne galame da ne bi probudile čudovište pre nego što on bude wu sigurnosti izvan mnjenih usta. Onda se uvuče, prođe pored njenih zuba sličnih vulkanskoj lavi a koji su bili vrata smrti. On nađe riznicu Večnog Života i poče da beži. Ali kad je Još jednom bio između Ššiljatih vratnica, jedna

.0d0 glupavih malih ptica, nije mogla da se uzdrži

videvši njegov mnedostojanstven izlazak i prsnu u glasan, cvrkutav smeh. Hine-nui-te-po se probudi i Maui je bio presečen na dvoje, Tako ga je njegova moćna preikinja pobedila, kao Što pobeđuje sve ljuđe — jer, na kraju, svi moraju proći Kroz njene čeljusti. : (Odlomak prevela BR. P.)

Kađ se pre nekoliko godina pojavio sa svojim ko. madom »Vrati se mala Šibo« Viliem Indž je bio samo jedan od mnogih Koji. pokušavaju da preko noći osvoje i zasene Brodvej. Do tada mali kritičar u Sent Luisu — od revije, muzičkog prikaza, pozorišne rubrike pa do beleške o skraćenim kla= sicima — sreo je jedne nju_ jorške večeri T. Viliamsa i odlučio da postane pisac. Po povratku u Sent Luis zatvorio se u sobu i posle tri meseca pojavila se njegova prva drama »Pather off from Heaven«a. »Šibae je imala velikog uspeha 1 kritika je u njoj videla pred| zhak pojave izuzetnog dramatičara. Daleko važnije je - bilo što se Indž već ovim ko | madom pretstavio kao izrazit pesnik scene, pesnik neke bolne zaoštrenosti i izlišne, drage ljudske tuge. Njegovi komadi dodavali su šve žu krv poetskoj struji ameTičkog pozorišta, koja nije naročito jaka i često izgleda da će presušiti ali se Uvek iz početka obnavlja počevši od O'Nila, Šervud Andersona i Torton Vajidera do današnjih dana i koja je | bezmeran čovekov san o pre i 'ašllaženju efemernog, DpriTisnut mrežom oblakodera i Surove, svemoćne „proseč0 Nešto docnije »Piknik« je Viliemu Indžu doneo čast koju su do tađa doživela samo tri dramska pisca: u. iStoj godini dobio je PulićeTovu nagradu i nagrađu nju jorških dramskih kritičara. Za osamnaest godina pre njega ovo su doživeli samo: VV. Sarojan (»Vreme vašeš · Života«), T. Viliams (»Tratm Vai vani čežnja«) i A. Miler (Smrt trgovačkog putnika). U »Pikniku« ponovo dolaži do izražaja Indžova opčinjenost temama o dđeformaciji oblika u kojima se iscrplju0 život, mada u žznafno m3aMio) meri mego u komadu Vrati se mala Šibo« Ili je možda postupak bio samo · manje pravoliniski nego Uu tom komadu? „Centralna itorija »Piknika« —o jer on ima i sporedne skoro DpodJednako značajne — VIIO je Uprošćena i gotovo banalna: · neobično lep, mlad čovek iznenadnim obrtom života Osvaja mladu dđevoiku ra” Pinjanu seksualnim slutnja ma a na koju, kao skitnića i probisvet ustvari ne bi Smeo ni da pomisli. T'a isto” Tija i još više način na koji # naslikan Hol „izgledaju hotimični. Bilo je neizbežno da se u krivom ogleđalu Inove umetnosti u kom 5ć “Mvot u »Sibi« stravično be-

OLPOZORIŠ

{NO

Viljem Indž: »Piknik«

lasao, jednom odrazi i nekj vitalan, organski jak deo životnog gibanja da bi postala jasnija izopačenost osta

lih ličnosti: obeju starih, go-.

spođa, ' Rozmari i Hauarda I dok se odvija ljubavna i. gra jedno malo društvo sastavljeno od sasvim, proseč nih ljudi sprema se na pik nik. Okviri su svakodnevn! i njima bismo se mogli radđovati: lepi ljudi, nove ha ljine, dobra ljuđska hrana

simpatična veselost u išče kivanju nečeg prijatnog. A! malo po malo razdraganosY, postaje egzaltirana a Ho} postaje mamac oko koga bo činju da se roje skrivene želje. I dok se aveti proma šenosti šunjaju po uglovima gleđaocu se otkriva da je tiha sreća ustvari zgrčenč grimasa i da je veselost a vetinjski ozarena dubljom. unu{irašnjom mnesrećom. U tom trenutku postaje nam jasno da verističke pojedinosti nagomilavane tokom iomađa nisu imale samo za cilj da naslikaju način žiVOta jedne sredine već da su nagomilane i u želji da se preko njih potsmehnemo nečemu nad čim bismo moždn rađije plakali, Pri pažljivoj analizi »Piknika« | može 56 koliko je jak uticaj

uočiti || izvršio Torton Vajldđer na Indža u pogleđu „dramskog

upka. I VajIđer u velidea bro{i svojih komađa gomila niz običnih detalja O ljudskom životu, često 10kalno obojenih. sa namerom da nam njihovim smeniiva– niem i ponavlianiem dočanra od'gravanje najstrašnije ČOvekove suđbine: neumitnog prolaženja. T da stvori jedno svoje, naročito vreme. neumoliivi faktor, slepu. svirepu silu, kojom “e biti određen naš svaki doživliai u niegovom pozorištu. To nije bio jedini a nj osmovni načim Indžovog postupka u »Pikmiku«, ali i a_i tar stojao da sakupljanjem . 908 niza životnih detalja pri premi krajnji ishod, da TJE krije do trenutka erupc a sva tamna taloženja ljudske psihe, žalosne dđeformisanosti i presečene zamahe. Sve što je on mogao da {ragično (i praktično) suprotstavi izvitoberenim doživliajima Je“ te malo obično života bež komplikacija. Time što je ipak prirođu jednog praznika, jednog običnog liudskog praznika sveo na dimenzije iednog poraza Indž ije još iednom potvrdio koliko je niegov doživljai sveta u mavisnosti od jadne igre slučaja: od kvivihe nosa, od toga kakvi su bili rođitelji. ođ neobične lemofe. Viliem Tndđž ie svoj komađ nazvao k Omeđijom — alisa ko-

liko prava? Vitalnost pomoću koje bi se uzdigao iznad takve vrste nesreća očigledno nedostaje Indžu. Način na koji on shvata ljude emofivne je prirode i pomalo tužan i usled toga su elementi komičnog u »Pikniku« više u spoljnim pokretima i pojedinostima nego u izdizanju nad sudbinom i oblicima u kojima se ona manifestuje. »Piknik«• nije prema tome ni prava komedija, ni prava drama. i da bi bilo ioš parađolkesnlniie on pruža mogućnost i da se ipra tragično. i da bude oživljen na komičan način. U samoj stvari on je i tragičan i smešan kao i sam Žživot. Nešto grčevito. podvođno i sbolja tek lako nagovešteno. postoji u ličnostima ovog komada u njihovim ukrštaniima i postupeimn, Mo žda je usleđ toga i dolnmzilo povremeno do ufiskan da ić u pitanju nešto tragično, da bi malo zatim sve ličilo na burlesku. Ali iz te neopredeljenosti pisca nastaje jedan kvalitet od prvorazrednog značaja i »Piknik« je postao skoro satira na celo jedno društvo, malograđansko i sumorno, Dođuše tek nagoveštena satira- Ona bi izbledela sa svakim pomeranjem ravnoteže u pravcu komičnog i komad bi postao svirep. Naprotiv, zaoštravanjem elemenata ttragike sve bi dobilo neprijatno sentimentalnu boju.

Pri postavljanju · »Piknika« na sceni održavanje ravnoteže između tragičnog i komičnog bio je osnovni zadatak režije. Kao i svako ufneftničko delo koje zavisi od izvođača i pozorišni komad se može igrati na bezbroj načina i bilo bi sasvim neumesno klavirskom virtuozu dozvoljavati interpretivranje a pozorišnom reditelju osporavati ga. Uostalom i kritika je samo pleditanje za jednu moguću interpretaciju. Ako ostavimo po strani to pitanje (Vilar smafra da su „najvažniji dramski pisci našeg đoba — reditelji) moramo konstatovati da se rediteli Maričić opređelio u skoro dve trećine komada za čistu, konđenzovanu dra> mu· On je stvarao atmosferu deformisanog na ubeđljiv način, s iz teksta je pažlji. vo izvlačio sve što je tome moglo doprineti. U toku celog komađa. izuzev donekle trećeg čina, lebđela jie u vazž duhu katasteofa i profaponisti su bili pritisnuti njenem senkom. Tome je naiviše đoprinosila koncepcija Tiolovog lika (koji je opravdano bostavljm u centar pbivemia). Od početka komada Hol je bio unezveren 1

uništen čovek i sve vedre i vitalne osobine njegovog karaktera delovale su neuverljivo. ·. Njegovo postojanje i postupci nisu ofkrivali krize već su ih samo zaoštravali zato što su ove bile uočljive ođ početka. Usled toga drama nije postepeno rasla već se samo održavala na jednom nivou «a centralna scena igranja u dvorištu' (u kojoj se, po Indžu. otkriva u drastičnom viđu „poremećenost većine ličnosti) delovala je pre kao pad nego kao vrhunac. I ceo treći čin pretstavliao je splašnjavanje zato što je u niemu podvlačena komika koja jie u prva dva čina bila zanemarena. Nervoza i uznemirenost koje su vlađale u prvoji polovini komanda ičše»le ai a sudbine jiunaka pačele su da izmleđaju daleke kao dam ih gledamo sa neke zvezđe. T sam Hol se preabrazio i postao uravnofežen,i vedn» na obešenjažPki mnmnčin. Neka vrsfa filosnfske distance prema l'č nostimn i sikmaciji bila je ostvarena ali je otvoreno pitanje u kolikoi bismo meti to mogli shvatiti kao auforovu nameru.

Pošto se našao u talvim prilikama Ljuba Tadić je kao Hol izvrsno podvukao fešku prošlost ovog mladić» i socijalne uslove pod kojima je rastao ali je sve to bilo isuviše u prvom planu, dok je ona druga strana njegove prirođe delovala skoro defektno. U svakom slučaju Holova nesreća u tako koncipiranom liku našla je odgovarajući izraz u plemenitom i patetičnom gestu Tadićevom. Tatjana Lukijanova, naprotiv, izgradila je svoju ulogu na samoj ivici smešnog ali je njena Rozmari bila duboko unesrećeno stvorenje. Na sšsugestivan način ona nam je govorila o potrebi za osloncem, skrivenoj i~

za prividne samostalnosti, o proždirućoj samoći šsamačkih

PREMIJERA U BEOGRA4DSKOM DRA4MSKOM POZORIŠTU

li BImnllijii, i 07104 - VE 7

soba i zaludnih zabava, o bespuću slobode u trenutku kad se o porodičnim okovima sanja kao najvećoj sreči. Skoro je neshvatljivo ka= o je ona uspela da stvori celovit karakter od protivrečnih stanja Rosmari i da njegov ritmički i psihološki razvoj učini opravđanim. U širokoj skali izražajnih sredstava kojima se služila dominirala je neusiljena opuštenost gesta i pokreta (pa skoro i glasa) kojom je dirljivo evocirala tužnu presahlost stare devojke.

Marija Danira, novi član Ovo pozorišta, kao Medž bila je nekako po strani razvoja iako se nalazila u samom srcu osnovnog zapleta. Sva njena protivigra svodila se na složeno reagovanje na postupke drugih ličnosti a u amatno manioj meri ona je bila faktor koji aktivno đeluje na jih. Na taj način ona je izrazila onu tipičnu žensku prilagodljivost, osnov nu criu ove ličnosti.

Mića Tomić je srećno uklapao svog smešnof# i tužnog Hauarda u tragičnu atmosferu prve polovine komada i tako doprinosio ravnoteži, uprkos osnovnoj. kon-

cepciji režije. Ako je u nje-

govoj igri i bilo nešto ođ manira rezultat se ipak poklapao sa željama autora.

Dobrila Kostić. je dala Mili kao muškobanjastu devojčicu ispod koje bproviruje ženska nagota „njemog karaktera i to je činila sa mnoštvom Životno autentičnih detalja ali nije n dovoljnoj meri objasnila da su koveni takvog ponašanja i u infelekfualističkim fežnjama te dečje usijane glave.

G-đa Ovćns Ksenije Jovanović i g-đa Pots Danice Mokranjac delovale su više dostojanstvenom scenskom kulturom ovih glumica dok su se u znatno manjoj meri u ovim ličnostima mogli nazreti krvavi i sveži tragovi života.

Vladimir Stamenković

Dva

0nC

ora

Do izboru

Ili, radi otklanjanja nmepre ciznosti u datom „đWwnaslovu: prikaz dveju muzičkih priredbi koje je recenzent, po izvesnom "ličnom estetskom alinitetu, dakle prema ličncm umetničkom ukusu, oda brao između nekoliko takvih kulturnih manifestacija, da bi o njima (o tim dvema bDpri redbama), i povodom hjih, dao opet jednu novu muzži-

čko-estetsku varijantu svoje

vazda jedine teme o, ljudskom mačaju i smislu jedne umefnosti koja, svojim sopstvenim specifičnim izražajnim sredstvima, izaziva emo cionalna reagovanja u sluhu i duhu svojih „»potrošača konsumenata (ne znaš Koji je od ova dva tfermina nepoetičniji!), prepuštajući njihovom posebno slušalačkom i opštem životnom (saznajnom i osećajnom) iskustvu mogućnost da kroz te svoje emocionalne doživljaje dopru do emofivne podloge kompo zitorovih fonskih formula. a fime 1 do potencijalno prisutnog u samoj muzici latentno sadržanog idejnog smisla njenog.

PEVAČ VILJEM VARFILD

Nedavno, našu koncerinu publiku zaprepastila je fanana muzikalnost jednog mla dog Kineza (klaviriste), uskoro zatim plemenita lepota ps vanja jedne Crnkinje. Ove sezone, crnački bariton Varfild produžio je listu primera jedne pojave koja postepeno ali sigurno „ummožava podatke za jedno docnije mo guće generalizovanje formu lacijom da frezor vrhunskih muzičkih ostvarenja u krugu familije narođa evropske civilizacije ne samo sa najdubljiim razumevanjem no i sa dirljivim pijetetom, — O doživljainoj svežini i da ne govorimo, — čuvaju i drže u _„ivotu, sve više i više, upravo rekreativni wajstori nec“ropskih, dalekih naroda

Združena sa tekstom, bazirana na njemu, umetnost solo-pesme, koncertinih arija, kantata, oratoriuma, sakralnih volkalnih oblika i opere očekivalo bi se — treba da bude poezija, potpomognu

ta specifično-tonskim izražajnim sredstvima. No šta

biva? — Ako je muzičko-jezička specifikacija izraza jed nog određenog emolivnog i misaonog napona teksta tako ostvarena da je upravo onaj unutamji ljudski (idejni i emocionalni) smisao iog tek sta ( a ne semantička odveGđenost značenja reči u njemu) očuvan, pa možđa i uvećan u procesu te transforma-– cije, tohska struktura govori sama sobom toliko jasno da prisustvo onog prvobitnog, pogonskog oblika i idioma poštaje nepotrebno, izlišno. »Reči teksta kao da su sagorele: oko granitne formacije fomskog monumenfia ostaje, jedva u auditivnom odblesku mielodijških, ritmičkih i har= monskih formacija, suha šljaka upotrebljenih, u konture zvuka preobraženog tek stualnog siže-a, fabuliraiu~+ ćeg sadržaja, verbalno eksponiranog događaja ili zapleta. Prekrašsna Geteova (u pitanju je, dakle, ne makar koji pesnik, ne jedan cd tolikih malokrvnih libretista re

nesansnih, venecijanskih, na.

politanskih baroknih opera!) »Svadbena pešsma« pretopila se u razgranatoj, faustovski inkantiranoj, potsmešljivo: in toniranoj Leve-ovoj baladi u jedan od onih vidova bespojmovnih, specifično muzičkih »malih drama, u jednu

od onih potsmešljivo-sažalji-

vih i groteskno-humorističnih tonskih meditacija kojima je samo još duhovno budni i lucidni, vokalno-tehnički perfektni muajstor-izvođač potreban, pa da čitav “unularnji napon pesme, da

čitava. njena potlemcijalna misaona tenzija, da čitav njen emotivni tonus pređu u Svest slušaoca. I ova i sve druge pesme, arije i t. d. sa programa ovog koncerta našle su u Uilijemu Varfildu, treperavo senmzibilnom umetniku i majstorskom upravlja ču jednim kadifenim barifonalnim glasom, tako tra-

ženog i fako pofrebnog posrednika između stvaralačke svesti kompozitorove i sve~

strano gladmog duha slušaočevog. Bas..ošlovno · ponosna „heroika jubilirajućih šara 1 prepleta arije iz Hendlovog slavnog oratoriuma »Juda Makabejski«, tanana lirika Lilieve arije iz opere »Amadis iz Ga lije« i, rekao bih u apsolutnoj meri savršenstva, Monteverdi-ev »110 psalam«, jedan zadivljujući snop melizmatičkih gravura, jedan neuporedđivi monumenat.. večne

"sudbine čovekove, večne gor~

dosti i večne smrtnosti nje-

„gove, snop od prolaznih zvu-

kova i neprolazne uzbudljivosti njihova smisla — sve je to, u interpretaciji crnačkog pevača Varfilda, blistalo i ozaravalo duh, jednog oktobarskog večera u Beogradu. MINHENSKI KAMERNI ORKESTAR

To je jedan gudački an= sambl od nekih četrnaest svirača u instrumente iz dva dela: jednog monjeg ili većeg u radnoj vlasti levice i jednog na principu paralele pruta i dugih zategnutiih dlaka u desnici. Sve su io mlađi ljudi, ima među njima i šest ženskih. Rade u studiju i posle, pokazujući se, na koncertima — sa dirigentom po imenu Hans Štadimajer. Dobro su školovani, znaju svoje izvođačke zanate, pošteno ih obavljaju, prave već i turneje po inostransštvu. Tako su i do nas u Beogradu. stigli. Prvog dana u poslednjem jesenjem mesecu priredili su svoj koncert, izuzetno vredan po izboru muzičkih opusa koje su uneli u svoj program. Kada bismo, i kako, mi ovdašnii čuli Bahov »Muzički žrtvenik«, zapravo samo šestoglasni Ričerkar, drugi odeljak one šestostavne, strahovito kompleksne i savršemo strogo logično konsfruisane kom binatorike tonova u »dobro temiperiranom« sistemu. delo koje poniče iz Bahove du boke, kućevne povučenosti, iz Bahova mudrog slućenja zakonito bliske smrti, koja njegovoj konačnoj, ljudskoj samosvesti više ničim nije mogla nahuditi?! Prim”cma~– jući se da se sabere, da sav svoj kiklopski duh zgusne, da se u kontrapunktskom tkivu linearnih imitacionih procesa iskaže, da u granicama i konvencijama mogućih podviga i majstorija svog stručnog ceha smiri sva svo ja ljudska iskustva (sav onaj nepreg'edni unutrrnji svet koji se u zanatski isključivu i samodovoljnu teh

'njku »slaganja i razlagamjn«

tonova samo kod ovakvih genija može bez ostatka preobraziti i. pretopiti), Bah je,

maja 47-e, preiprošloe sto-.,

leća, nekako pristao da se pretstavi Pridrihu, u Potsda mu, da ovom prosvećenom

i muzikalnom vladaru. onn~-

ko još prašnjav od putova-

KNJIŽEVNE NOVINE

nja u glomaznim poštanškim kočijama, izimprovizuje fugu na zadafu temu (Ce — Es — Ge — As — H — G itd) i da posle, u toploj porodičnoj svojoj košnici, po povratku u Lajpcig, iskleše ovu vrhovnu jgru lične svesti, sredstvima, koja je ova još u detinjstvu bila izabrala za svoj »fah« — jer, kom pozitor, muzičar, to je kao i biti stolar, obućar, mehaničar, krojač odeće, kuvar, samo sa mnogo više kombinatorskih prava i mogućnosti u izboru oblika i izrađi naručene robe. Tri dana bih, bez pređaha, o tom neuporedivom monumentu, o tom tonskom »Žrtvenom prilogu« mogao pisati, ali, eto, neću — za muzičkog kritičara po novinama su me naimenova li — pa se vraćam Minhenskom ansamblu, koji je i nesuđeni završni stav B-dur K~-arteta (iz grupe tzv. »poslednjih«), osamostalienu Fugu (opus"133) ovog večera izveo. I to je retka odbrana „umefničkih „vidova ljudske mudrosti u zabavnim, razonodnim. kulturmopropagadnim šetnjama orke stara (razume se, reč je samo o onima »na najvišem nivou«) a i bolje je što se takva dela ređe prikazuju, jer bi se još moglo naći ljudi koji bi bili skloni tolikom zastranjivanju da poveruju da je fa muzikantska igrarija lepša od krvi u Budimpešti i krvi u Sinajskoj Pustinji. Onda. ovi južni Nem ci izveli su i Hendlov Končerto grosso (opus broj taj i faj), Da su izveli i četvrtu, zaključnu partiju Hindem:tovog »Školskog trebnika za grupnu svirku instrumem talista« »Pet komada u prvoj poziciji za uvežbanije instrumenfaliste — gudače«. jedno bistro. fino, duhom savremeno delce iz 1927 godine, kada jie Hindemit-pedagog ubeđemo ftežio isDOstavlianju duhovne prisn2sti između dđamašnjeg slišaoca i savremenih muzičkih ostvarenia putem animiranja novijih „generaciji za aktivnu. izvođačku up-jfrebu savremenih. dela iehnički lakše i savladljive fak ture. Najzad, Minhenski ka merni orkerstar prikazao je ovog jedinog kamerkoncertnog večera svog u Beogradu i »Običnu simfoniju«• Bendžamina Britna. prvi znak »starenja« ovog majstora distancirane skepse i ironično-podozrive rezervisanosti prema labilnosti i trošnosti ovog naše” »monolitno organizovanog« doba, znak dat u gestu milostivosažaljivog osvrta u sopstveno nevino detinistvo a iz aspekta osamnaestogodišnjaka iz 1931 god.. kada je ovaj kompozitor upotrebio za simfonisko-cikličnu prerađu i razrađu ponešto od onog što je, po sopstvenim rečima, »bazirano u celini na maferijalu iz opusa koie je pisao ođ svoje devete do dvanneste godine«. (Ništa ne grešim: pomenuvši make starenja u delu mladića od 18 godina, samo iransponu-– jem onu, mislim „Rilkeovu meditaciju, geteovski inkanfiranu, đa duhovna ličnost docnije razrađuje samo ono što je stekla do svojih dvadesetih godina starosti).

Kako su Nemci svirali, zapitaćete druga lritičara. Odgovaram, po službenoj obavezi: vrlo, vrlo dobro. gamo su nešto premnogo gudj!'. Pa šta drugo mogu, kad su gudači, reći ćete. eb, u tome i jeste stvar. Umetnik mora fežiti za ostvarenjem nemogućeg., kako je Fokmer jednom rekao. Duvač — instrumentalist muke ulaže da postigne kantabilni, legato ton; v:slinist ili čelist samo uz napore realizuje spiccato i ono istinsko staccato, kojc kao da pokrivaju klapne. Savlađati, prevazići prirodne granice instrumenta, to je ono šta hoće stvaralački in mzitet. A ovi svirači, sa dirigentom kao popustljivim oportunistom, pomirili su se sa nivoom čiste korektnosti. Zato su i Bah i Hindemit i Briten kroz njihov marljivi rađ izgledali kud i kamo običniji no što jesu. Jer, i iz »Obične simfonije« mogla bi proviriti amticipacija prijatelja Odna, Stifen Spendera, »grupe pesnika tridesetih gođina« Ovog veka. Toliko, dosta će biti.

Pavle Stefanović