Књижевне новине
ca koji sve može i Woji mišt; i rastu, ni prevelik 'ni DrebiajHt Take, NOOJOKE čoveka ali sa franeaskinm osobinama: snalažljivog pa čak možda i malo previše,. Mrzeći iznad vec ga ugujetavanje i njegoYo oruđe — policiji. „Gun đajući avek nešto protiv Sevržama i stražara“, To je dakle veomxun francuski a, ipak wniverzalam hip: on se obraća Pantagruelm mam, svim „ezicima pre nego Kto će preći ma sitvar: „Mnogo mi je poireban obrok, zubi su mi oštri, trial prazan, goša
NUY4A, petit neutoljiv . . „* U drago, knjizi, Panurgije mema još svoj jasmo odteđem Marakter ili lip, On je pretstavljem
kao lufalićM, putnik Moji se vraća iz dalekih ze* malja, dakle avanturista, sm volikim zmajem ali \ap svakog zakona, On je lopov koji izvodi ale #m NOPDonarima, policijom, sadom i šuviše ponosnim damama, to je vYasWkrsali Prandsow Vijom, Zatim se on pretvara u vainoga draga koji sledi Panta
ruela n ekspediciji protiv žedđdara, Četiri hrabra
drugara. Panurgije Mmsten, Znajša, Rarpalin sa svo jim femdalnim šefom Pantagraečlom odnose pobedu nad #žedarima, Ponurgije herojški podiže mora} svojim prijateljima Kada očajavaju, a Pantagruel u borbi sa strašnim Vukodlakom pozlva a nw pomoć.
TUT trećoj Kmjizi Panurgije se naglo menja, On posšiaje alo ne sam MRHable, a Omo bar njegov za menik, njegov pretstavnik, Zaista, na kraja druge knjige autor lićno interveniše, Om posmatra, čadmoval spehtal: Pantagruel, pokrivajnći svojim „jezikom čitavu vojsku kako Di je zaštitio od Miže. SA, da Koji vam pričam te istinske pviće od istime, Sam se Makrio pod. jedan čičkov. list...“ Autor kao i RBolumbo otkriva jednn Amerikw, jedan mov fvet, i io mw grlu Pantagrnaela koje je odjednom postalo kosmično,. Pošto ja preško preko 95% Kkvaljevini, on sc vraća ma našu gremlju, prelazeći preko Pantagraeclove brade koji #A primećnje:' „OdaNle dolaziš Alhoiribase ?., JMis, ha, ti si Bilam War Dajem ti zamak i vlastelinstvo Đuvećkriju.. Međutim, baš od toga Mđuvečarijskog zamlk#% Panurzgije mu početku treće knjige Yasipa prihode. To je dokarv da se MRiubloe — delimično, trćnufno — 3identifikovao sa Pamargijem, tc
Panursije postoje ne samo centralno lice MRnjiRe već određeno lice, On više mne oscilira između avanturiste *i viteza. On mubi svoje: srednjevćkov-
. me crte, On postaje čovek nove epohe, Ne kondotjer, mi mahkijaveličar, ili famafik, ili Juumanita, Yeć najopštiji čovek, mnajljudskiji u iom periodu: izolovan čovek, koji meri probleme svoga života, On je istovremeno posebam (pošto ne Dpripada nikakvoj zajednici, porodici, zamain gradu) i zajednička mera među ljudims svoga vremena, dakle tipičan, Pannrgije će imati pravo i obavezu da prolazi hroz svoje vreme da bi svakome čoveku i svakoj instituciji. postavio svoi problem: šta li ja {rebu da radim?, Kako li treba da žiyim?“ Mi podvlačimo: gvajednička mera zx liude svoga vremena jer se svi pitaju, jer se čitava epoha — kyraia Renesanse — pifa o sebi, v Mvojoj „sudbini“, o sudbini čoveka koju mije pročitala m wvezdđamn i ne može da pročita nw svojo, sopsivenoj istoriji, Panurgije, oslobođen običaja prvi proizvođ fe epohe, to je able sakupljajnći naukn i mudrost iz zemlje m remlju. To „je Rable i io mije on, pošto se slivaFalac. Pamurgija mniie mogao legalno da, oženi. On je viđeo produžetak sreće hod dragih, ow je shvatio i gavoleo njihovu glad i čeđi ea zadovolistvima.
Ta individua — Pamurgije — je već građanin " iom smislu što je u suštini izolovan i Što njegov problem ima vrednosfii prividno samo zm mje#a, Oko njega njegovi dragovi i prijatelji sm veoma dobri, vrlo dženilmeni, Oni ga pomažu, podržavaju #%, prate. ali ne mogu ništa za njegh da ućine, Oni mu se stalno ismedjavaju. Panurgije hoće da se oženi du bi našao sreću, „Bićeš „prevarćn, izigram, pokradđen, meskretam“, ponavljaiu mu omi drugi najmvljajući mu da će laka srca pomoći njegovoj budućoj žemi da izvrši predviđanja, pretskazivanja, proricamja. Izolovan, ali „oš uvek ne numljen, bez osvelničkih želja protiv neslanili šala. Pamurgije pokaznje izvanrednu vitalnost. On ima poverenja nasuprot i protiv svega. On poćimje svoju odiseju ne u pottazi #5 nepoznatim, ili granicama svemira, ili magičnim predmetom Koji daje sve darove, već da, bi mašao odwovor na 5yvO" ju sopstvenu gzagonetku, PP:
Autor — taj Alkojribas Moji je istovremeno Tamurgije i Rable — je od samog početka imao genijalnu ideja, On stavlja svog novog heroja individuu usred Mkoniradikcija. Ne n Rkontradđikciiv sa, Samim 60bom, Y\eć u Osnovnu kontradikciin koja, je ipak van njega. Pamnurgije jede sve što ima i vasipa za iri nedelje svoje frogodišnje prihode. On hoće {renetično da wživa n životu, a trebalo bi da RTEDI, „Svi viča štedi, htedđi, ali o štednji sovore oni koji ne znajn šfa je to“, Panurgije ne štedi ni svoj novac ni svoje smage. On odbija akumuJaciju RWapilala, On se ne oseća ma 0 obavezan, On iroši bez mere, on Dozajmljuje, Zaglušujući pn hvali, dakle, odnose izmeđe dužnika i zajmodavca, ie Kapitalistićke odmose koje je Mtable mogao da posmatra kako nw Lionu, tako wu MMirenci ili n Rimu, · " ia
Rementatori saio hiljado puta rekli i ponovili m frećoj hwiizi Pawnnrgije dolazi n prvi plan i postaje centar priče. Recimo romana, Romansijerski Maralter dela biva određeniji, Prve dve knjige pri čaju o „podvizima“ na način epskih srednjevekovnih poemn. Naročito „Pantapgrnel“ (knj, ID, U 'Prećo, knjizi delo (živo kao i njegov amtor) doživljuje mefamorfozu, Jedna inđividaa postaje „jumak, Indiviđua sa svojim problemima, Nndividna
m strogom smislu reči:.jedam čovek, jedna nede-
ljiva celina, jedam. karal:ter i tip, li, ivolovan, Tanurgije lutaliea, uključen m „kuću“ Pantagruela postaje njegov prijatelj. Dok, međutim, on nema porodice, nemh organske društvene veze, nema wi ognjišta ni rodnoga mesta, On traži svoje meslo u društvu, on pita jedne i druge, On 9DOstiviju već pilanja: „Ro sam ja? ta sam „ja? ia treba da radim?“ Kako ve povćrati im individuw sa položajem Rablea. Panurgije me idemtifikuje delimično sa svojim Bivaraocem.,. WBao što će i Didro biti delimično „Ramoov sinovac" -— indiyidna v\eć u pofpunoj suprotnosti sa samim s50bom. Rable kao' i Pawurgije vođi svoj život u mutno doba, o jednoj sredini koja ma čas hrabri, čas mu preti, Panurgije kao i BMBable je prošao svetom
će umire uspravno« dođirmuo jeđ-.
1 wključio se m svitu jedme visoke ličnosti. Odđ-
. nos između Panurgija i Pantagruela liči ma od-
stvori štimung neke vedre
nos Hablea sa mjegovim ewinentmim zaštifnikom, No li služi drugome, ko li se šluži drugim? PaMargije ima svoje sopstvene probleme. To je individva vw punom ristu i žarm, čovek Renesanše, p?ro> bleni sam za sebe, sposoban za pub oko sveta da bi sebe makao otkrivnjući fajnu sveta, Om sebe tra, Ži ali me kao musumljennm individnm Roja ima svoja
Tajnu gvaključanu u sebe: već tražeći sebe i n me-
bi znanje i radost. „Privođa ga je sfvorila boga-| tog i plemenitog roda. ali avanture sm ga svele mi {akve neđostatke i bedu“, On je wnaiiželjan ali ne i zabrinut « JOŠ munje puti od teskobe. Tako možemo dnu vidimo Mcublea u {o doba već potpuno svednog svoje uloge: on, suveMf i ponos W\Oga, vremena, Sltrivajnći se pod maskom lude, prinuđen da čini infimne uslgge wećlikanima „O%O-
ga sveta ua, bi mogao da živi, 8 međutim, slobodan, duboko slobođan. istovrememo sam i vladajući sitmacijom, prinnđujući svoga #ospoda-
ra du mu složi m mjegovom {raganju #Ža ibtimom-, Ml-đeći Panurgijna od druze do treće Knjige mi Ćao da ga MD"ed nama vidimo kako malari svoje mesto, kahko swe pretvara m „individun“, koja iraži svoj put i yo, ŽZivol. Isto kao i Rable. I fako, problem Panurgija /da li da se ženi ili me) meizmerno prevazilazi polemike koje su tada bile u modi, wa ili profiv žema, Mi već znamo da se rađilo o jednoj stvarmo zamnovanoj diskusiji, o objektivnoj transformaciji drušivenih odmnoMa, A me o apsirnktnoj temi za retoričare ili pravnike, Rable zahvata tu već konkretnu iemn sledeći napouw svoga genija. On se njome služi da bi pošfuvio individualno probleme ko,ji se njegovi, problemi individue.
Treća knjiga, teži, dakle, ka romansijerskom pripovedanju sa nekoliko centralmwih ličnosti, dednu ko, swe Vidi, koja se sluša, koja govoyYi, kojw pita. Panurgije. Draga, koja se ne viđi i koja e traži zajedmvo sa Panurgijem: žema, Treća, koja se mnaslaćnje, koja o sebi govori kroz Pamnurgi,ja, kroz Pamnfugraela, kroz one koji se pitanju o 5VOJoj smudbini: Mransom MRable,
} zbog foga čini nam se mepotrebnim dua pod vlačimo ofsutnost napada protiv Sorbone n trećoj NKnjizi, Prava hrabrost je tan drugde. Delo, autor, život — wmapreduju. MNtuble se MDwvata mw Kkoštac sa problen:om čoveku Moji sam sebe traži. j .
Panurgije Je, dakle, građanska inđividana, ali koja prevazilazi građanske (kapitalističke) odnose SYORPa, Vrememna, On te odmose poznaje i u njih we me upušfa. Niti čeva blago, niti ga zajmi, niti je fimangijer, mifi imun mamufaktwmre, i om fako doseže do osnovne detevminacije koja mu daje opšti smisao: izolaciju s jedme sfraune, a 8 druge, traganje vw ljubavliu. srećom i konačnom fuinom života. NJegov „ličan“ problem prividno individualarČı je, dakle, w stvarnosti problem opšteliudski,
Zdrav, n punoj zrelosti Panunrgije ispituje. Pr sYeRu SVO gospodara ji dobročinitelia. Pantagruela; zatim slučaj i snove zatim vešlicu i čarobmjaka; i nujzad, one Ro,ji prolaze da bi upoznuli život: pesnikn: {eologa, lekara. filozofa. I naizad, ma, Nhraju, ludaka, To su sve auftoriteti u toj oblasti i on ide do Kkvaja spiska, Međufim, niko mu me odgovara ma zadovoljavajući načim. Jer mmn miko ne može udđdgpovoriti. Predviđanja se fumače, % maliciozni fumači (prvi Pantagruel) majayvljuim Panurgiju majgore neđaće, Njegov prirodan optimizam revol{iza se proliv pesimističkih odgovora, a optimistički odgovori (uostalom »etki) stva-
raju kod wjega mesigurnost, sumnju i Hkrupule. Otuda i homičnost sitwacije. u Tiako bi autoriteti i „khompefentnj“ odgovori
li oa jedno mn isto vreme majindividualnijoe i ma,iopšlije pitanje: „Hoću li biti sretan? MHoća li naći čemu kojm mi odgovara?" Jedino' teolog MHipofade wsmđdđuje se dwm odgovori i njegovi saveli e mi mala ne sviđaju mašem čovekn: „Vi, kao da, hoćete da se ožemnim žZenom wvrsnom Mo,ju „je opisao Solomun, Ta je umrla, vam svake sumnje! Ipak, veliku vam hvala, oče moj, Evo vam Kriška DbadeMUOVOS BSOrauma'. ·
Rfo se {iče filozofa Šupeljka WRupokama, on se izvlači, QOžeynifi se? Ili se ne oženiti? Ni jedno ni drugo ili oboje zajedmo, Smađite se i bićete sretui ako vam je {akva sudbina: kada buđe{ie sretni ili nesretni — vi ćete lo i sami primetiti!
Prema ironičnoj primedbi Mngelsovoj, od svog sMvetsko istoriskos poraza bpobeđenme žeme se, ahliv= no Duyvyve hranisanjem glavu pobednika, Dua se i ne pominju druge prednosti ženidbe: svađe, zađevice, pa čak i uđarci i kvađe. Panurgije fo vrlo dobro zna. „Ali ako me žena napravi rogonjom — a vi zmuate da Je sada mnmastahM. takva rogala godina fo bi me zbilja izvelo iz strpljenja i maljutilo, Volim rogonje, mislim da su fo dobri ljudi. rado se sw mjuna čak i družim, ali više volim ecrći memno
da sam rogonja, Mislim da to ne bi mogao izdržali, — Onda se ne ženite odgovori Pantagruel: jer Kemekinma izreka važi iw bez izuzetka: io si
dragome učinio, znaj, i drusi će tebi... Ali ako se, božjom voljom, ožemim časmom ženom, a ona me sfane tući... Jer rekli sma mi da sve ie dobre i predobre žene imzju rđavm i Iadu, glavu, pa u brak nvek magspn podosta sirćefa,
Eto. dakle, drame i in drama postaie komična, Ili je žena lepa, sveža, prijatna fina i vatrema: onda ou Isže, vara, Rrađe i od muževljevog života sivara pakao na zemlji. Ili je pak matrona, ozbilinoga lica, opuke naravi, dobra maika i verna Žemu, pa će poraračili dane i noći yoga munžo, SYO-, jom vrlinom kao što će droga svojom iskvarenoBeću, KERešemjy mema. Čovek, mnajslobodniji čovek, onaj koji pred sebe postavlja probleme života za koga život poslaje problem — ne može da ih.. reši,
Table ne interviniše, on Rkomstatujs. On se sme de, OĐOrama jndividđue se pretvara. m komičnosi: toj komediji MRinble — koji je Rhao i Panurgije oslo Dođen svih veza, ali je wnalac i mudrac, — prisustvuje bez gorčine, Neka slobodni Panurgije plaća cenu slobode i pobede muške: pseudoslobode
pobednika, Cena momwućne sreće je Za „Sslobođnu“ individum moguć, mesreća, Cema izbora je okle~
vanje, slobodna inđividun može da bira ali za nju izbor pyretstavlia odriecamje od slobode i: svođi se mu „Angažovanje“. Puanurgiie može da izabere Byoje zenm. Ali kakvm Ženu? Ženu MWakve ome jesm, kakve su ili ljudi maprayvili, Sloboda se malazi ne-
li
osrćdno npređ ograničenjima stvarnosti, Žemz to e realnost bez Kkoje „sldbodni“ Panurgije ne može i Koja ga „angažuje ćitavog. Pamnargije, slobodna individua počinje da puli: od svoje želje, od svoje pofrebe. od svoje made, od svog uživanja u sreći; & uslovi za sreću me poštoje; .ili još gore: oni postoje ali se me zma- ma mjih, Na taj mačin slobodan izbor žene je ravan Rhocćkonmju wu Bvoju sudbinu, Naš „slobodan“ jumak Panurgiie mati, a njegova patnja je Nkomična. On pretstavlja situacijn m Kkojej se malazi „slobodna individua“ wu draštvn gde njegova uzalodma sloboda ima, kao nrolivtežna „urnjetavanje, priflisak, ponizavanie, echumanizarijn ugn,jetenih, pre svega, Ženu, Pofrebna mu je odmah žena. FI on polazi ua pul olio svećtu ne mogavši da se odluči, Rable umnožavn mu, vwiegovom putu savetovanja, smešne situarije, ironijm i sarkazam, Sudbina „slobodne“ individae kod Miablea mije još tragična, Pamnurgije raspolaže :sa dovolino optimizma, poverenja i hrabrosti dm obavi syoj put oko sveta i da, izabere ženu. Ljođdi se zajedno sum mjim smeju njegovoj odiseji. .
1 tako va „slobodnu individunm“ slobođa še preivara m mnžnost vam njeza, Potvrđivanmje sebe prefvarma We mw beskrajna pitamja, Domimnacija se Drefvara m svoju suprotnost: robovanje; i pošto „je ismejao, umanjio i u roba pretvorio to biće njemu slično i koja mn je suštinski poikrebno i sa, Kojim se O malazi mw ljadskim i draštvenim odnosima — ženu — „slobodna indiyidua* postaje astvari zaroblienik svoje žvtve, pobeđem svojom pobedom, MTtable je me samo osetio fu opštu dijalehtiku građanskć slobode, već ju je i pretstavio nw „jednom. suštinskom odnosu, odnosšm čoveka prema Ženmi.
_ _Panurpije „građanska individua“, jndividmali-
sličia, individua, biće rogouja nu svefskim razmerama... . Mi ovde vidimo Kako se manifestmje duboka suprotnost između čovekovog ćilja — mnjcegovog vniunja, i moći koje mišta ne zaustavlja, koja probija fajne pritode — i individue: izmeđn univerzalnog i pojedinačnog. Oplimistički zaključak dela (dowezanje Pantagrmela i Panuvsija ·do Mkonačne tajne) rešava fo samo delimično, Ta snprotmost će Kkarakterisati građansku misao vekovima. Veliki filozofi će uzalad pokušati da spoje opšte i pojedinačno, amo će marksistička društvena teorija i praksa m tome uspeti. buđući da je jedin sivo kopkretnog opštez i pojedinačnog jedna od Slavnih tema marksističke misli, „ _U vreme Rablea rađaja se zajedno individun, individualnost i inđividualizam, Četiri vekn će mjihov razvitak na mnogo načina biti kontiradiktoram. Spoljne ili unutrašnje suprotnosti će onemogućavnfi, razdvajati, vazlagafi — ili pak maguprot iome u IVeBRO DI smislu oplođavati — indiviđualmu svest,
Suproinost (osnovna m baržoasko. doba) između saznanja, i nioći ljudskog roda s jedne strane, a 5 druze, inđivualne sudbine pojavliuje se dakle, i kod Rableav Ona se manifestuje n dualitetu centralnil ličnosti. Panitagruel pretstavlia heroja i fitama: univerzalnoz čoveka, a čovek n individualnom smi sla nosi ime Panvrgije, Dwalnost me ide još do deobe i suproiuošfi Jer bi inače rableovski optimizum postao memomvgnć., Ni velelepnn evoMWaeiju '"elemske opafije ni Rkhraj — Koji najavliuie pomi-
„renje i jedinstvo — mne bi imali smisla, Telemska
opatija bi bila samo sklonište, a me procvat Živofa. Krajnja veza indiviđae &a, svetom kođ MRableu mije moral. Ta veza dje društvena w Telemskoj opatiji, gde se inđividualne Wlobode usklađuju. Onn se nalazi n spoznaji i direktnom odnosu sa, „prirodom va onoga koji je „prešao put sazna nja“, , ? . „Đvojnost kao mpotemcijaln» suprotnost pojavljuje se takođe i unmufar samog rableov&kog mo rala. Individnalizira čovek, odvojem od zajedniee ogeća potvebu za moralom. Potrebno mu ie, pre svega, pravile vladanja, a zatim i primer. "'o pravilo i faj prime» će poslužiti kao veza između njegove savesii i društvenog i univerzalnog. Moralna veza će biti jedna od mogućih veza izmedu wjegovog: „ja“ i ostatka sveta. Panftagrnelizam pruža fa dva elementa „odmogp živog morala: pravilo i primer. Mable. poviya čitaoca da živi kao i Panfagruel i da u njemu prizna tako najviše dostignuće čovekn, Šio se fiče pravila, mi već znamo definiciju: pantugrnelizam je izvesno veselje duha numprkos sporednim i prolaznim stvarima, Norme NWojie se predlažu indivildmama su istovremeno i ljudske i više mego ljadske: m smislu herojstva: meudrosti i znanja P.amurgije prati i sledi Panfagruela, oni se međusobno pomažu u velikoj aviuantvri ofkriću, i Pozdravimo,
dakle, Lod tog MWiablea /Woga" su neki smarali i smaliraće još komičnim pa čak i pornografskim) velikog moralistu. Još wiše: pozdravimo u njemm movatora u oblasti morala, novafora modernog morala, .
Na tom stupnju njegovo delo obeležava prelaz. od srednjevekovnih običaju mna moral u pravom smislu fe reči. Taj morali je morao nužno biti individualan, Među{fim, suprotnosti individne sm tek potencijalne, Odvajanje individualnog od društve-
mnog lek započinjb, Inđividua wčestvuje još uveMh .
direkino u aktivnosti i uspomm svoje klase mlade buržoazije. Ona učestvuje u životu naroda i nacije, Pamftagruelski moral odbacuje, dakle, sve ono šfo će Kasnije biti moralno: borbu protiv samom sebe, apstinencija, askefizam, tugu. Kasnije neće
_ postojati mičeg fako sumornog i nanfiprirodnog Mao
što je građanski moral, Ali n Riableovo vreme mla da buržoazija „još nije bila priznala wvoj „prvi greh“, oma. ga feh čimi; oma fek pristupa periodu iskušenja i ofwda mjen mwtoicizam. Ali u sušfini, pnanniagruelisia i dalje imun polpuno poverenje u prirodu i u mnjon sponiani razvitak. Om se bori protiv svih koji bi hteli da radost i slavlje zamene poslom i adpstineneijom, RStoicizam - nema još onaj mizanitropski oblik koga će dobiti pri kraju veka, On je još uvek duboko vešeo. ·
ANRI LEFEBR
{Svi navodi Rablea u prevodu st. Vinavera „Proaveta“ 1950)
>
u vremenu pulsira i otkuca~
mu, u osnovi, brehtovšku iđde- ske tuge Dponošitog uspravljanja ju: da je laž i obmana često predđ nesrećom., Oua je. insistinajvažniji pređuslov' naše sreće ala podjednako i na svoljnoj
i dobrote. Nažalost pri Myaju komađa on se udaljio ođ takvog ahvatanja i pokušao je đa DpDotvrđi nadmoćnost istine iluvzijama, u frenutku kađ bprevarewa starica pronađe muazu da brikrije svoje sa»namje đa, bi tako pružila malo sreće onima koji su je varali u najboljoj namevi, Takav obrt omogućio je A, Kasoni da ispolji svoje ušspa• vane jezičke i dramatičarske vre dnosšti koje su u direktnoj vezi sa njegovim nasleđem ali je sprečio đa u ovom svetu ap= surdnih tlačemja potpuno OS» timo snagu iluzije. Umesto toga prisustvovali emo jednoj pomalo sentimentalnoj, pomalo romaniičnmoj a najviše banalnoj priči o lažnom povratku bludnof: sina, priči o jednoj sređini do te mere socijalno lakiranoj i mmirenoj da ni za moment nismo mogli osetiti da u njoj teče Život... U dđramaturškom tkivu komada „Drveće umire uspravno“ nć#pojivo se mešaju i međušobno opovrgavaju dve suprotne struje: u mjemu postoje skoro svi elementi oprobane dramaturgije Pulevarsakih komađa ali se istovremeno osećaju na mahove i odjeci nekog patetično-romantičarskog Dproseđea, Po ugleđu naš bulevarske Rkomađe pariskih isaca u drami se tretira jedna pseuđo-mođerna situacija Mojom dominita, zaplet đohk se druga autorova težnja Ošeća u poenti komada kao i u piščevoj želil da maslika patetični gest | đa izreknoe sud o Životu kroz sentimentalno-filozofsku lamentaci-
. Međutim ti postupći su > prečni: banalizovana fabula ne trpi meditaciju dok filosofija žiVOte Wu damahu jednog konvencionalnog MWrelanja deluje isforsirano | neuverljivo, Kasonin komađ ima |! druge neđostatke: Obrti su mu stereotipni (osim DO "lednjeP), karakteri su crnmo->beli. nisu ocrtani u razvoju a akcija je skoro j&ključivo sbpoline prirođe, Pređ nama su stara do-
bra gospoda, nesrećne ljupke devojke, beskrupulozni „nitkovi, jeđan lakiram sSsvet'iz koga ie
proguano svako suštinško Uuzžnemirenje. To nije namerno sVvOMenje kao Ono u bajci da bi 80 šaopštiln neka uWopštena pesni čka istina jer ti junaci imaju ueverovatnu e#bOsobnost da uvek ažu nežto šBŠto je nesumnjivo ali što je neprestanim ponaviljanjem poslalo oveštalo. MKasona nije imao snage za onaj karakterističan podvis u umetnosti %d pe pod ovim osvetlienjem rehabilituju dotrajale misli i DPojmovi
Načiniti od takvož materijala Yamu Života pretsfavlialo bi
napetosti koja Dbroizllazi iz Ssamog zapleta đa se ne otkrije zabluđa ali je takođe nanormo igala da otkrije trag nekog bSi· hološkog konflikta u odnošu Maur!pio-Tžabelu. U drugom delu komada ređitelj se poveo ža Io gučnošću da jezgro psihološkom sukoba pronađe u suprotnom šhvatanju Života Maurisia i Joabele i na čas je ispustio osnov“ nu nit koMada: povest nesrećne starice, Zbog toga je delovao dramski „nepripremljeno DreOkret na kraju komađa kad.se Čutljivo umiranje ove žene Dptetvara u ponošan gest čoveka uspravlienog Između sunca i »Vezđa. O ovom monotonom oma du pitanje witms i temDš bilo je presudno važno 1 reditelj je sa, uspehom pokušao 'da OšNOVmi ritam komada ostvati šsmenjivanjem različitih tretmana: u prvom činu dinamičnim elkspresijama, u drugim postupkoni komedije 4 u trećem insistiranlečm na tragičnom, Sa manje uspeha pokušao je đa ritam komada .učini prihvatljivijim insistiranjem ma plećciznim razlikama ličnih ritmova Masoninib junaka jer je to neminovmo zahtevalo naglašavanje padova i uspona U njihovom raspoloženju a svaki naglašen đuševni pokret delovao je Marživano (radilo se o herojlma čija psihologija mi,je đata u kretanju), Gleđalac 8e zato morao nepreštano truditi đa dopuni autora a to je bio posao mučan i pre svega Jednoličan,
U sređini. koja nema izrazit osećaj za Rkontinuitete, peđeset 'Bodina koje je Teodora Aršenonović provela na ceni pretštavlja same #a sebe podvig ali bi bilo nepraveđno ne naglasiti đa je ArBenovićka ulogu bake u šenije ostvarila sa krepkošću i šćenskom plastikom svojštvenoni samo malom broju glumaca. 1 završnoj sceni plemenitim cstom i oseđajem za meru Uupečatijivo nam je evoćinala đuh i suštinu jedne sredine i niene muke, tamne kao isparenje stra sti u čisto nebo Granade.
S. Petrović „kao g. MBalboa spolinu plastiku lika ogt.varivao je sa svega nekoliko gostova i to mu je omogućilo da minimalne psihološke nljanse OVOgK karaktera učini izrazitijini,
naglašavaln je patetično-tragični deo ulože i najmanje je njena krivica aho mm. mahove nljč bilh UVU Ej Sigurno je M Puzić ulogu Maurisia ali je njegov način osetno” ođuđdirao Odi sila osta, izvođača i u
njegovom poskupku Često smo ot+ |
krivali parodjju na osobine. ličnosti, koju je Igrao. Pilo bi ve-
N. RBkrinjar hako Majta-1zabela
pouzdano ostvario |
' „IL MUZIKA
Ida Hendl
Jedna mlađa i lepa žena ko zna da li takva što upraš njava neke sporuove ili zato što raspolaže paklenom VOljom i radnom energijom ko ja je u stanju da mnogo što
| šta podvrgne slilizatorski ak fivnoj svesti — izvela je, u drugoj polovini prošlog me| sćca Ta našem koncertnom podiumu tri ili četiri značajne vjoliske kompozicije, Londonska violinjgtkimia poljskog porekla, Ida Hemd1l, o kojoj je ovo ovde reč, svirala, je tada sonatu Veračinja, Frančeska, sinovca Am“ fonjevog, onop o kojem je 'Porki, polovinom prošlog ve-
ka, pisao, kao o . »Betovenu XVIII-og voeka«. Oficijelma
touzička istorija, opredeljena za obu jednu jednom za sva– „sda fiksiranu rang-listu stva ralačkih- vrednosti u umetnosti prošlosti, stavlja ovog
virtuoza i kompozitora izme.
đin Kovelia i Tartinina, famo gde Vevačini i vremenski spađa, na Ida Hendl, sviraž „na violini od svoje četvrtim 6odime. dobro je umela oceniti šta znoči i šta danas može da wre{stavlia tipična tom ska fah ura bareknog stila i Ta»doblje, sve ako se i ne ređi o »vodđećim« reprezem-
| izražainom stila. Kada se fako, na Vertačiniu, prefstavi1a ro %alac i veštoeok ıı nŽivliavanju onih, vrednota \hoie ie mu»ika umeln ostva– vivali tek dvesta godina DOsle švega onog šfn je u ba» | krorezačktoj veštini · umeo Tičnvemuto Čelini (Veračini je i po godini rođenia i po eadini smrti vršniak 'Bahov), | Tda MHendl je pristupila Ba-
| fantima jedne epobe ijednog
pošto je i tu ostala u sjaju svoje nepomučene izvođačke samouverenosti, dala se na evokaciju Betovenove sedme, C-mo]l violipske sonmate, Dur+ ne | plamene, napojene duhom epohe ljutih, ranih pohoda, dinmamikom sveta iz čije je. auditivne slike iscrpla praobrasce i prototipove svog apsoluino muzičkog i neprogramskog ustrojstva. U drugom delu svog večera londonska #violinistkinmja je zahvatila, pokraj otužno hipetrofinanih »Ciganških me lodija« Sarasateovih, rane Bartokove »Rumunske igre« i jednu razonodmo-nomšalant nu oazu Stravinskog, violinsku preradu nekolikih tema iz baleta »Vilin · „poliubac«, prađemog ma temama Čajkov slog i, razume se, ša &Vag–
„dašnjom unutarnjom distan–
ciranožću Sfravimskog prema uzorima kojima je toliko puta zaželeo da oda svoju poštu, elož na svoj sopstveni način. Nekoliko Yustičkih scena, u švajcarskom pejzaŽu, &a muzikaliziranom Sljkom negAošnjih turista, ođevenih po propisima Tada savrenienog modnog šika, ol-
rio je, odjednom, da ova”
i?pvremn violimistkinia me ume gaziti đublie, sve do naše epohe. Ona je fu izostavila fini humoz, nehainu ironiju i testvalnu emzibiciju mikada naivnom Sivavinskog. Da smo f=ko i rhi seznnli dn wwemen– sli doseg Tde Hend]} ne nrebacuie vek i svet muzičkeg vomantizma. WU
.
U orkestru
va život ovih Novina) — samo jedna pusta registracija muzičkih zbitija u gradu Beo gradu, propusti bi bili nedopustivi. No, pošto je polje
ove rubrike rezervisano za kvalitativnu izuzetnost, za Kkvalitativni otskok iznad
prosečnog i fakoreći konven .cionalno “.obligatnog, pretplatni koncert Beogradske filharmonije „zaslužuje da bude recenzentski upisan i podvučem iz iri razloga: prvo, što ga je poleto i krepko bripremio stihijno muzikalni slovenački (ljubljanski) dirigemf. Samo Hubad, muzičar nasledno obtierečćem čilom, bodrom i uskipelom muzikalnošću; drugo, što je na tom koncertu prvoklasnog beogradskog zbora instrumentalista otkrivena i
pokazama intimna misaonošib
i ošsećajna femzija jedmog istimskog slovenačkog muluzičkog stvaraoca, Primoža Ramovša; i treće, što .je tog istog komcertnog večera tonski dešifrirana najskriyenija i majzapretanija mutrina Dimitrija Šostakoviča, jednog od onih savrememih i znamenitih kompozitora koji, kao što je na primer slučaj i sa Stravinskim, umeju davati faktički celishodme izjave, ı rečima, a pri fom poverava-– fi se na osobeni načim — u tonovima.
Po prvoi tački, Samo Hubad je zablistao »prevođenjem« motnih znakova Šostakovičeve partiture Šeste simfonije u zvučnu sliku do te mere, da je repriza posled njeg (trećeg) stava ove ru'BSke simfonije morala biti. na zahtev' hiljade prisutnih lica,
ponovljena. Po predmetu druge tačke, o „»Posmrinoj muzici« Primoža Ramovša,
prijatna nam je đužnost istaći da pomenuta kompoziciia iedmog ioš mladog šlovennčkog pemmika fomova. pesnikn bez reči. bruji i zuji u pot-
peti"
LIKOVNA UMETNOST. “~
SAVREM
ITALIJANSKA. UMETNOST
Sa 87 slika i 9 skulptura pretstavljena je savremena italijanska umeinost; na izložbi koja je pre Beograđa bila u Zagrebu, Ljubljani i Skoplju. Ovako kondenzovamo izlaganje plodova jednog umetničkog ambijenta, razgranatog i raznovrsnog kao što je to italijanski, te za umetnost zemlje koja je u mo dernom izrazu našla sopstve ne akcente i dala svoje„originalne pokrete, koja je, dakle, jednom rečju, preživela i u ovom veku svoju istoriju od šireg značaja nego što su državne granice, postavilo je pred organizatore i svoje posebne probleme. Oni se ne mogu mimoići ni u cvakvom kratkom prikazu, jer ih Sama izložba ponovo nameće gledaocu.. Potrebno je dati odgovor na pitanje u Kojoj se meri može zamisliti moderma italijanska umefnosi bez vračemija na futurizam iz doba pre Prvog svetskog rafa, na metafizičko slikarstvo Cara i De Shirica, na Modigliania, na prolaznu kometu kao što je bio Scipione oko
· god. 1930 i čak, na dramati-
črio šlikarstvo jedmog Sironia, Ti skulpturi se slično pitanja postavlja za Marina Marinia čiji ie uticaj veoma jak, kako u sopstvenoj zemlji, tako i vam nje. Ali s obzirom da je vajarstvo toliko reducirano i zbog samih tehničkih feškoĆa oko izlaganja i transporta, ostavimo fo pitanje ovde na stranu i zadržimo se samo na slikarstvu.
Jasan i plauzibilan odgovor na postavljeno pitanje je da izložba nema istoriski karakter. To nije manifesta cija sa nekom „ocdređenom koncepcijom, izuzev te što želi da prikaže izvestan broj različitih savremenih Kkreacija. Na iaj način, izbegavajući istorisku retrospektivu ji uzevši uglavnom samo sadđaa dela živih umetnika, desilo se da su se pod imenom današnjeg trenufka našla u društvu dela pripadnika najstarije generacije kao što su
Carra i Severini, sa onim koja: đanns fek stiču švoju
punu alttuelnost. Usled ofsustva jstoriske niti u izboru samih radova, bilo bi možda ieoraverdno mnmametufti je u jedmom moronvsafnom komen= faru. Ograničimo se. znto sa mo na ukazivanie nekoliko veoma svefilih tačaka ove sažete zbirke.
Maja mriva prircda Moran .
dijeva je jedan od onih pri mera sublimiranog i poetičnog izraza Đo kome ovaj maj Btor zauzima botpuno uša?-
Slovenije pretrpeo, podneo, savladao i u muzičku fakturu sifoniskoz ciklusa od šest stavova umeo i znao preobraziti, doživevši i podnevši snmirt svoje majke. Svaki onaj koji nija osetio i shvatio da mu je kratkotrajna avantura postojana, avamtura života otpočela rođenjem iz utrobe jedne žene ostaće tup i gluv za burobni, bolni. sumračni i vapajni jauk simfonijske mu zike Ramovša; svako ljuđsko biće koje je pretrpelo udar i munjeviti otkos tuge, udar i olkog živofnog osiromašenja u časovima gubitka volie nog bića, shvatiće nheposredno, direkfmo, imeđijalmo, da
je Ramovš, u ovoj svojoj kompoziciji „jadni i smnrfni, propadljivi ljudski stvor,
stravično oprhvan bolom, pri fismut sećanjima, pridavljen vizijama bolovanja i fihog, dugotrajnog umiramja nekog kog je on želeo čuvati, paziti, zaštićivati i još za Koji dan ili mesec u toj avanturi postoianja i života zadržati. T na kraju, po pitanju treće fačke ovog verbalnog prika-
za mečeg što je bez reči, o.
samoj Šestoj simfoniji Šostakovičevoj, da kažemo. jedno stavno i krafko, da oma, da fo parmo delo, u psihički i emotivno organskoj zajednici sa petom simfonijom ovog sovjelškog simfonijskog maj-
[jeno mesto u italijanskoj umetnosti. Pri tome može zvu ćafi i parađoksalno da je em pored Modigliania, koji je svoja dela stvarao u Parizu, „možda najipičniji i majdublje jtalijanmski slikar, Uzdržljivi linearni ritam i jedmostavni zvučni akordi vezuju tu umeinost za mnogo dalje trađicije nego što ih obično ima slikarstvo njegovog doba. Tosi i De Pisis su pored njega jedini koji donekle zastupaju istoriju italijanskog slikarstva između dva rata. Njihove su \8glikce colično izabrane.
Rosai je slikar koji je za toskanski pejzaž i toskamske ljude našao izraz oštar i bez lmskanja. Njegovi sivi zidovi sa hladnim svetlosštima, ispod onih fipičnih #ioremtinskih nasfrešnicn. zatim sitni ljuđi, njegovi »omini« u krčmama, na “Olici, sa osećanjem pustoši oko njih, ali i sa humanim, „maivnim /„sažaljenjem, pretstavljaju nešto veoma svojstveno za ambijent iz koga su Dotekli. Danas je njegovo slikarsbvo kao očišćemo od psihološke problematike kojom je nekada bilo prožeto. Osta– la je čista vizuelna ·skema bez nekađašnje tuge il humora, ali zato sa više monumentalmosti i naglašenog ritna. Campigli je verovatno najkonsekveninjji slikar, oBlajući potpumo veram SsVOme stilu. Ipak, jedna žica radošti i humora sve je eviđem Tnija i jača ukoliko su njegovi radovi recenbniji, Dobro su preistavlieni Casorati 'i Gujdi. »Prostoma morska obala« ovog drugog je u pogledu sažetosti svojih vizuelnih i intelektuthlnih momena ta delo od ogrommopr značaja, Paulucci i Cassinari evoluisani su ka postkubističkim formama kojima ne fali ni dubina osećanja, ni punoća nlikarskog temperamenfa. U ftome im po bogatstvu jezika i izražajnih makova predniači možda Bruno Saetti, ka Ji ostaje, međufim, „veoma cbazriv prema inovacijama vremena. Njegov renlizam ie na prvom mesfu bitno karške prirođe. Nasnprož., nje mu treba istaći da su maisftor stvo i dar Renata Gittusa wTe Svepa u crtačkim kvalitetima. Zbog toga je izlože-
sli-
gazi Do utrobi,
u misli i u želje!
Nokturno
Strepim od ove daljine:,dna me svojim stopalima
strepim od snova koji me čvrsto drže u zubima, štrepim od trnja iznenađenja koja me ubadaju
na »Italijanska plaža«, sli« kana prozimo u sivom tonu i monoktomo, mogla u punoj meri da posvedoči ovu tezu, što nije uvek slučaj tamo gde na utisak konkuriše i uticaj boje, ala OMA Najinteresantniji đeo izlužbe preistavljaju slikari poluapsitrakinog metoda u {iretiranju svoga predmeta. U tu grupu ubrajamo imena kao što su: Afro, Birolli, Moreni, Santomaso i Vedova. Pore: znaitnih razlika među njima i naglašenih ličnih odlika, rnoglo bi se istaći kao zajedničko da su oni ipak u osnovi slikari. vizuelnog ufiska koji rezimiraju, amalgamišu i prevode na magistralne ten ričke efekte, umesto da kao mnogi drugi slikari današnjice sa tendencijom ka apstrakmom protumače svoje probleme intelektualno i idđeogramski. Naročito Afro u W&vojoj prozirnosfti i deko-
rotivnoj finoći, Birolli u čvrstini kompozicije i vari-
ranosti rima, te Santomaso u podeli površina na iradicio nalne slikarske »fleke« kojima se suprostavljaju elemen ti grafizma, mogu sačinjavati posebnu podgrupu u smislu jedne mediteranske lirike. Dok Moreni, u oštrini svoga izraza, a naročito Vedova, u eksplozivnosti kompozicije, tumače osećanja ka ja su bliže vezana za današnju ljudsku dramu. Dva kla sičara moderne umetnosti, sa krupnim istoriskim zaslugama, Gino Severini i Alberto Magnelli, koji obojic5 žive u Parizu, takođe su dobro zastupljeni na izložbi.
Skulofura je, kao što smo već rekli, malobroina. ali raspolaže ipak sa nekoliko veomia značajnih eksponata. Ma' li »Kardinal« od Manzua spa da bez sumnje ı njegova naj bolja ostvarenja. Ne zaostaju u okvirima alktuelnih ostyarenja ni prilozi. Mirka, Consaore i Viania. .
Ovim ie Izložba savremene italijamske umetnosti ispumila jednu prazninu koja se odavmo osećala u našem umeti niškom životu, naročitn s obzirom da su se „posledmiih podinn i koTl npših umetnika sve češće zapsŽale.rediacije iz susedme zemlje, |
Aleksa Čelebonović
Tako sam sam da mi i zavičaj pruža prazne ruke, | tako sam sam da su mi se oči u nepožnato oselile, |
sšfora, niie ni prepjrodno, ni ,
cptimisfičko, ni živoino-radošsmo delo, kako su ga prag matfistički uslovljeni sovjetski muzikolozi ftumačili, . a
oši muzički kritičari prepisivačid, papagaiski nama Pre nosili, nego da ie omo, to delo. fa Šesfn simfeniia Šosta-
'koviča, jedam · plamen: zvu•
čni zaborav i samozaborav, jedna luda stihija u zrikavu radost pretvorenog bola i jaulca, jedna orgijastička poema samoće i utapanja samot nog ljudskog bića u žagor i palamu zbora i kulektiva, u zajednicu mravinjaka, u Skup
*
pogrešno naš iskusni simfo-
Ličim na lađu uskih leđa koju je noć stavila u duboki ranac nespokoja.
Sete se razmnožavaju kao mravi žufe boje, One mile kroz mene kao sve nevesele jeseni,
kao sve spuštene zastave u podnožju tihog sna.
Meni ne treba ovaj put u meka i zrela žita,
meni ne trebaju poznanstva jer onda moram skidat:
ljudima i ulici koju ću već danas zaboraviti!'
Ja sam ta olupina koju je rat iresao o stene svoga
Meni ne {ireba ništa: pod jezikom mi se mreste kletve,
meni ne treba ništa: u očima mi rastu alge. alge gorkih uspomena, korali mračnih trenutaka
izbačenih iz cevi pogleda na način đa se zapamti rat,
da se zapamti njegovo odelo od baruta!'
Tamne misli podižu u meni kupole uzaludnih dozivanja
Nikoga nema na domaku!
Samo jedna ogromna prazmina u prazničnom ruhu
hoće da me pojede. j Njenom sam kosom obrastao, i njenim sam ulicama omotan
zauvek. : Š
FP ječnosi trajanja
Roniću zvijezdu duginih boja Roniću
Tako znam da neću izroniti Više od svojih prstiju Algama ostaće biseri
Za ukras pijeska zvijezde Pa ipak roniću
Iako znam da neću izronilti Više od svojih očiju.
jednu
Žarko Đurović
Ivan Ceković
čašu lude gorčine na
Ko podvig ali OP Ut Ne: oma zanimljivo. videti hako bi ščtorilet 1 ; + pa dl štinu usamljenik ajed iska] š jeđan pehar zvuHa Cpa Voja hasiojanja USMiĆ- (Glodalo ovo delo u obljko pa-, Bu, sa dva majstorski repro- MOO aj“ oli elaBovima "i. zvucifna Šttau usami{enika,: u. zajed”:. niyskovwonesrbii sjušalac, | 4, jSRapı JOB p ei Želela da na sceni oživi veran rođije e& podvučenim Wrotesknim | ducirana stava iz miepove Ako je pišanje o muzičkim #edme mwfentičme, dwmbolvm do- nicu tonski preobraženoms sU- „Sdereo i ba ti kovlja na dušak. i Mwečah Živofa, ni odviše tužan. ni dčlementima. .,) senafe C-mol za samu (ne- događajma —ı pisanje u dvo *ivl*enme, liudgke ožalošćeno- mora i jađa ljudskor Tu i zato što ju je tačno a | Pavle Stefanović. | Ddveć veseo, mi snsvim bebđu- Vladimir Stamenković praćenu) violinu. A onda, nedeljnim skokovima (ako sti, koju je taj tonski pesnik Takvu »radosi« osetio je ne= prepoznao, zahtevao je još CNN ŠUVIG dO IN, |
šan, ni potpuno optimistički, da
jž: 2: . j “< Y č d vot . Š '
KNJIŽBVN