Књижевне новине

Detektivski roman i priča, koji još uvek i često trpe od literarnog snobizma i dđrugostepenog građanstva, imaju duboke koremove u svetskoj književnosti. Istoričari ove vrste liteyature — i književnosti uopšte — utvrdili su davno da se Volterev Zadig smatra pionirom plemenite veštine čitanja tragova. No, nmogo je manje poznato da jedan drugi Francuz, Piere Augustin Caron. de Bea'"+ar chais, ima pravo đa se nazove drugim detektiivom sveta.

. Bomaršeov jedini izlet u svet dedukcije dogodio se 28 gođina posle. Zadiga, ali 65 gođina pre Dipena E. A. Poa, 86 godina pre Žana Valžana i punih 111 godina pre Konan Dojlovog Šerlok Holmsa.

Istina, Pomarše ne traži priznanje za svoj podvig, neBo zaslugu pripisuje svom u> čitelju Zadigu. No, dok je Zadig delovao na tada priliČčrio nepoznatom Srednjem Istoku, Bomarše je sav i potpuno u svame dobu i u svome svetu. U jedinom postoje ćem tekstu on je svoje sposobnosti iskušao u vrlo komp!ikovanom problemu da iden titet jednog lica utvrđi na osnovu predmeta kojeg je obično lice izgubilo u jednom velikom gradu.

Naš izvor? ovog događaja je Bomaršeov članak »Gaite Taite a Londres«, upućen u-– redniku „londonskog lista »Morning Chronicle«, n kome saopštava da je našao izgubljeni predmet i pomoću njega utvrdio identitet vlasnika. Datum — 6 maj 1776 —: pružio je Bomaršeu priliTu da ubaci jednu duhovifu i oštru primedbu o Američkoj Revolnciji, u kojoj će uskoro zafim

'istaknutu ulogu. Ovaj Bomaršeov članak nalazi se

među »Melan :es« u mievovim sabranim delima. Pošto je ovaj tekst skoro mepoznat, donosimo prevod tnmoz> dela koji se odmosi na detektiv&lu veštinu.

Bomarše, koji je članak potpisao »L? Amateur francais«, prvo pominje da je dva dana ranije, na jednom koncert-balu, našao ženski ogrtač od crne svile. Zatim prođužuje:

— Da ne bi bilo pometnje u. ovome, moram Vas obavestiti, da je osoba koja ga je nosila toga dana imala takođe crveno perje na ukrasu svoje frizure i, mislim, dugačke naušnice od dijamanta. Ali, u to je pisac isto toliko siguran koliko i u pogledu ostaloga, naime, da ie visoka 1 da ima lep stas. Njena kosa je srebrnasto plava, njens put blistavo bela, a vrat vitak i divno građen, isto kao i njen struk. Što se tiče njenih nogu, one su nmajlepše ma svetu. Primećujem fa-

kođe da je vrlo mlađa. vrlo

živahna i pomalo bezbrižna, da ima lak korak i vrlo voli da pleše. ,

Bomarše ponavlja da je ne poznaje, ali, »..ne tražeći zasluge za jedan talent, koji to već davno više nije otkako ie pokojni Zađig srećne uspomene otkrio njegove metode, molio bih Vas, Gospodine, da shvatite da sam, pregledajući ovaj ogrtač, našao ma Kkapuljači nekoliko vlasi lepe plave boje, kao i nekoliko ostataka crvenog Derja, koji su očigledno poticali od jednog ukrasa frizure. Lako čete uvideti da nije bio potreban veliki umni napor da zakliučim da koša i irizura ove plavuše moraju da buđu isti kao i primerci koji su se odvojii od njih...

»A pošto ovakva koša nikada ne raste nad crnim očima ili na tamnoj koži, analogija vam govori, kao Što je i meni govorila, da ova lepotica srebrnasto plave kose mora da ima blistavu prut... Slično tome, nekoliko ipvučenih niti s obe umutrašnje strane kapuljače (do čega je moglo doći jeđino stalnim frenjem dva mala čvr-

sta fela u pokretu) govorilo mi je ne samo da je ona fe dugačke naušnice nosila toga. dama, nego đa ih uvek no» sl. Nemojte me poštedđeti, Gosoodine, ako ie moie zak| 1iučivamie pogrešno. Sbrogost ndje neoravda. ; |

»Ostalo je bilo lako. Sva~

· kome je jasno da je bilo potrebno jedino đa ispitam traku kojom ke ogrtač vezuje oko vrata i đa vežem čvor famo gde ukazuje izgužvano mesto na traci, da bih video da je tako dobijeni prostor nematam. Prema tome, vrat koji je svakodnevno bio zatvoren u ogrtaču, mora đa je vitak i nežan — tu nije bi1o pofeškoća. : ?

»Pošto sam zatim izmerio udaljenost između vrha ogrtača 1 horizontalnog prevojJa il! nabora proizveđenog nešto niže pritezanjem, po fran euskoj modi, da bi se istakao cituTc i skupio gornji de0 O” ertača iznad kukova, „dok donji. đeo u isprepletenirn msborima blago pada „preko cble 1 dobro ocrtane zadnji-

odigrati tako.

·nošću crkve

\

ce, zaključio sam — kao što bi učinio svaki poznavalac da sa ovako tankim sftrukom i bogatim grudima, sopstve-

nica mora da buđe višoka i,

dobro građena. »Pretpostavite dalje, Gošpodine, da ste, pregledajući sredinu ogrtača, na crnoj svili našli otisak jedme vrlo lepe cipele koji se ocrtavao u Sivoj prašini. Zar ne biste zakliučili da'bi me neka druga žena, da je stala na ogrtač pošto je pao na pod, lišila zadovoljstva da ga Dpodignem? Posle toga ne biste više mogli sumnjati u to da je to otisak noge somstvemice ogrtača. A zatim biste pomislili: kad je njema cipela toliko mala. hjena noga more da je jož manja... . '»Ali, ovaj otišak. učimiem usput i čak neprimećeno. poVazuje (moređ vrlo živo» hoda) i velizu prezauzetost misli. koioi su retko podvrg#mita lica odmerema. stara ili blpdnn Wrrvna. Iz ovogn snm zaključio da je moja ljupka

600 ij)

plavuša

vanredno menno tome, bezbrižna... Naji= zad, selivši se da mesto gde sam našao njen ogrtač vodi do tačke' gae je plesanje bi-

u cvetu mladosti,

živahna i, sraz~

lo najživlje, zaključio sam da ona vrlo voli ovu zabavu, jer je jedino privlačnost plesa mogla učiniti da zaboravi na ogrtač i stane na mjega... »A kada sam se sledećeg đana setio da sam na jednom mestu gde je toliko ljudi dolozilo bio onaj koji je imao priliku da podigne faji ogrtač (što dokazuje da je ispuštem toga trenutka), a nisami bio u stanju da nađem niegovog vlasnika (što pokazule da se ona već prilično udaljila), rekan sam ebi: Ova mladđn dama ie svakako nniživahniia lepntica n Tfnmeskoj, Škotskoi i Irskoj. Nisam dodao Am»riku jedino zlboz toga što su liuđi d toj zemlii neđavmo postali . đavovski živahmi...«

Bomarše nije mogao đa se

uzdrži. Mozao je, usred Lotndona, da pusti svoju oštru strelu protiv onih koji su popušavali da zaustave tok dogođaja u Americi.

*

Pravila plemenite veštine čitanja li agova, kao šio dobro znamo, radikalno su se izmenila u toku sledećih sto pedeset i više godina. Poov Dipen is nadmen, Šeriok Hols nestrpljiv, Puaro Agate Kristi uobražem, a junaci Dešijela Hemeta i, naročito, Rejmonda Čendilera pomalo tužni i usamljeni i pomalo prubi,

Ali, osmove su ip9k ostale iste: Iz neznatnih, skoro neprimefnih fragova otkriti krivca i spasti nevinog.

A pretežče — Volter i Bomiarše — imali su nešto što ih odlikuje od skoro svih nasledbenika: bili sn ljudi učeni 1ı duhoviti, umeli su da Dišu. i uvek su branili napredak čovečanstva.

Jovan Mesarović

POZNANS

Razgovor 50 Fransoaz bagan

dva ili tri meseca, radeći po

dva sata dnevno. Što se tiče »Izvesnog osmeha«, bilo je lo

Fransoaz Sagan dala je dvojici američkih novinara, EB. Faleru i R. B. Silversu, iedan interviu koji je zanimeljiv po tome što je francuska Kmjiževnica odgovopila na neka pitanja koja Joj „dosad nisu. postavljali novinari.

Taj intervju glasi:

— Kad vam je bilo osam naest godina, kako ste počeli da pišete roman »Dobar dam, tugo«? Da li ste se nadali da ćete ga i objaviti?

T'. Sagan: — Počela sam da pišem, i fo je sve. Veoma mi se bilo prohtelo, da pišem, a iraala sam vremena. Rekla sum samoj sebi: Nema mno= go devojčica mojih godina koje se prihvataiu te vrste posla; samo — da li ću biti u stenju da izguram do kraja. Mislila sam veoma malo na literaturu i ma literarme probleme, mislila sam na se-

Wu ua unu n i IHN wa ući)

O

TRGOVINA I MILOSRDJE

Rim, đecembra 1956 »Idi u Rim. Tamo ćeš istovremeno naći i raj i grubnicu, pravi grad i pustinju...« Tako je nekada veliki pesnik Šeli pisao o Rimu, sunčanom građu u dolini 'ibra, po povratku u svoju tmurnu i sivu Englesku. Bio je oduševljen velelepnošću i ogrom svetog Petra, koja je građena više od siotinu godina. Takav, ponesen njenom lepotom, možda ništa drugo nije ni mogao primefiti u njoj, sem onih slika koje zasenjuju i silne snage zanosa koja izbija iz Milkelanđelovog »Milosrđa«. No, od Šelijeve posete najvećoj crkvi na svetu, prošlo je skoro sioleće i po. Dodđuše, minule decenije,nišu izmenile spoljni izgled hrama, s kupolom koja zadivljuje i najsmelije savremene arhitekte. Ali, zato su unutra i ispred zprade izvršene izvesne »dopune« koje ni buina mašta arhitekte Braman{ies, projektanta crkve i miljenika Pape Julija II, u svoje vreme nije bila u stanju da predvidi. Dopune nisu izlišne, i samo potvrđuju prakfičnost svetih otaca i čimienicu đa oni ni đanas ne potcenjuin značaj “vozemaljskog blaga.

Svete stvari za sto lira,

Još na trgu, ispred visokom obeliska i dva vodoskoka iz kojih večito izbija vođa, uohkruženih sa oko 250 džinovskih stubova na kojima si smeštene mermermne figure raznih svetaca, iznenađenog turistu wsalete mnogobrojni prodavci sitnih stvari. Oni glasno nude, nekad i histeričnim „tonom, raznovrsne uspomene iz Rima: prstenje, marame, tabakere, knjižice, đerđane...

— To su Svete, stvari, sinjore, — ubeđuje prodavac. — Izrađene su u radionicama Vatikana.

Drusi ga dopunjuje:

— Non e 'Raro, sinjore. Ćenito lira...

TI odmah, kao švaki uslužan trgovac, naštoji da poštopofo prođa kniigu sa svetim krstom na koricama. x:

Ostane li turista neosetlji nn značaj i korisnost svetih stvari. prođavac se snalazi:

— Va bene, — kaže — Daj fe .onda ćikvanta, peđeset, lira.

Merkantilni duh, dakle, koji Santa seđe, uzgred budi rečemo, nikađ. nije prezirala, u XX veku našao jie odraz na odgovarajući način. T nehofice iskrsne vizija. Za trenmutak se prebacujemo četiri veka. iumazađd. u vatikansku pzlabi. Papa Lav X, u nedoumici šta đa učini da bi prikupio sredstva za dovršenie crkve svetog Petra, dolazi na originalnu. iđeju.

— Prodđavaćemo indulzenciie za oproštai prelova. 'rekno je biskuoima. — Piće marm ma pretek, jer grešnika ima đošta.

*

TI nije se prevario. Sredstva su ubrzo nađena...

Danas se, istina, ne prikubljaju pare na trgu za dovršenje hramova, ali zato postoje 'Jruge »svete« potrebe koje guftaju milione. Stoga svaka lira, ubrana i na ova– ko prozaičan način, dobro dođe i može biti korisno” u-

. potrebljena.

Novac — glavna stvar

Do senke visokog ulaza u hram, glavnog portala, na čijoj se prednjoj strani, na samoj ivici krova, nalazi 12 figura koje simbolizuju 123 apostola, ne dopiru s trga šum vodoskoka i glasne ponude trgovaca. Ali i tai kutak ima svoiu trgovačku boju.

Čim se mpribliži vratima, iuristi prilazi čovek u gra-

đonskom odelu. Upire DĐTIstom u foto aparat, kožnu torbu ili koferčić. Kaže:

·. — Zabranjeno je ma .šta unositi. Stvari ostavite u garderobi... A kad se turista, pošle dvatri sata razgledanja mnogo= brojnih oltara, umoran, Vrati po foto aparat, garderober ga dočeka ljubaznije nego prvi put.

— Bilo je dobro, šinjore? — kaže umiljato. — Vi tako veliku crkvu sigurno nemate u vašoj zemlji?...

— Aparat, molim, — kaže turista mrzovoljino, želeći da se što pre vrati u hotel.

— O, đa, — kao priseća še garderober. — Vaš broj, Sšinjore. ae

TParista mu hitro daje okruglu oznaku, li čovek za drvenom ogradđom okleva da preda aparat.

— Garđeroba je besplatna, simjore, — kaže najzad. Ali, vi ibak možete da ispoliite vašu dobrotu.

. Primedba ie neočekivana i bizama. Zbunjeni turišta

— Daje se đobrovolini prilog, sinjore. -— nastavlja garderober dobro naučemu lekciju. — Sekondo la volomta, prema želji.

T on — kao po nekakvom opštem receptu -— smesta uzama pregršt svetih knjižica

i pokušava da bar jednu u-– novči. i ,/

Turisti ne preostaie ništa drugo, već da da prilo» koji ne sme biti manji od 50—100 lira. Čak i knjigu kupuje, sećajući se u·isti mah strovih veči omrznutog Pape Julija

IT, začetnika ove svete gra-

đevine, koje je on ubpulio Mikelanđe]u: — Ja nisam pisac, Neću

knjigu, već mač.

Danas su se sveti oci, istina, oglušili o ovu poruku svog negdašnjeg poglavar, al: ne iz miroljubivih i prosvemnih razloga, već Ššlo to odricanje donosi novac.

»Poklon dajte vrataru«

U polutami ogromne dvorane crkve, na čijim stranama ima nekoliko manjih ol!tara, naslućuje se takođe Urgovačkih duh koji, čini se,

odasvu1 izbija, Ovde se, kao ne trgu, glasno razgovara, a u taj žamor utapa se i reski bat nogu radomalih turista. Tilevanine Amerikanke, zaiapurene Nemiče,

TniasmeJjJane

Trancuskinje, ozbiljne Holan danke i mnoge druge strankinje, koje se za sve i svašta interesuju, s vremena na vreme prekidaju tumača i mole ga da im nešto ponovo objasni. Tada se neočekivano u razgovor umeša i poneki sveštenik, kojih ne sijaset ima u crkvi, le se stiče utisak kao da izviru iz zidova, iavanice, poda... Sva ta sveštenx lica odlično govore engleski, francuski i nemački. 1I nema fe Stvari koju oni ne bi umeli da objasne.

— Veri najs, — kaže zadovolino Amerikanka. Ju ar veri kajnd.

Htela bi da mu da nešto zna uspomenu. .

— Ne, — odgovara sveštenik skrušeno. — Mi činimo sumo svoju dužnosti. ·

Tu se smerno pokloni i biago nasmeši, pa potom,

(Nastavak sa prve sirane)

neutralisali, zabašurivali, apstrahovali, izopštavali je i otuđivali iz slera svako-, dnevne realnosti, pa je zbog toga, mušta i nesposobna da deluje. Pisci manjeg falenta i bez falenta iskoristili su to previranje da bi dokazali kako su »savremenik; „ne našnvši svoju islinu.i ne ostva– rivši nikakvu novu zamisao, sivaraju samo besmislene boolje reči i — zabunu među čitaocima..I sve .to, avaj, Uime moderne umetnosšti!...

Pravi sfvaraoci moraju · i ovog puta da se suprotstave mistifikatorima. Dosta je bi10 obesnog i bezglavog 'eksperimenfisanja, = vreme Je da se oštro, ezveno i sabrano pogleđa nravo u lica i naličja života! Neki naši pisšci predviđaju kakav će pozi-

· {ivni. junak biti. recimo, za”

pedeset ili osamdeset godina: uveličavaijiu. idealizuju. vole da: buđu proroci, to je bezo-

' psmije i komotnije; „a mi još ne znamo kakav jc ovaj,

/{

TH bata) Pi

JURI} ar ili O EL Id

uglavnom, ostajala ne-,

praveći kratku slanku, dodaje: — Poklon koji biste meni dali, 'dajte vrataru.

Sve je to izvedeno rutinirono, kao kakva besprekor= no uvežbana pojedinošt na sceni. Efekat je postignut. Amerikanka je pridobijena.

Dućčandžiske tezge pod sveCtim svodom

Kakva čudna slučajnost, Nekako baž istogs trenutka vatikanski službenik itrgao je turistu iz sanjarenja.

— Dezidera vedere il trezoro dela kjeza, želite li da pogledate trezor crkve? pila ga učtivo.

— Da, — odgovara ošamu-– ćeni furista.

— Dobro, platićete pretho-

—

|

~

dno pedeset lira, — kaže služ benik poslovno.

'Parista otvara mnovčanik, jer nema kud — takav je OVde običaj — i bojažljivo ulazi u »zabranjenu „Zzonu« crkve, na čijem ulazu stoje cva civila i dva policajca!

— Biljeto, prego, — obraća se civil. i

— A ko nema pedeset lira? — pitamo u šali,

— Tome ovde nema mcsta, — kaže čovek strogo.

Logjike ima i u tome odgovoru: šla bi, doista, mogao tražiti nekakav nikogović me du statuetama i posuđem od zlata? Mogu mu se samo rodili grešne misli, pa jednog dana doći ovamo i isprazniti skupocene vitrine, čak odTneti i sam relikvijum svetog Sebastijana, koji vatikanski policajci ljubomorno čuvaju.

mlada”

be i pitala se đa li ću imati dovoljno volje.

— Da li ste odavno da pišete?

P.. Sagan: — Da. Čitala šam mrinogo priča. Nisam mogla da poverujem da onome lroji it čita neće pasti na pamet da i sam jednu napiše. Umesto da čovek otputuje u Čile, da bi tamo živeo s kakvom gamgsterskom bandom, on ostaje u Parizu i piše roman,

— Koliko vam je fo pisanje oduzelo vremena? Jeste li već unabred razmišljali o sižeu? j

F. Sagan: — Za »Dobar dan, fugo« imala sam isDoOčetka u glavi jedino zamisao c iedmoj ličnosii. devojci, a ništa drugo zaista nisam imala u glavi pre nn šta sam uzela pero u ruku. Ja moram de počmem da pišem da bi mi se jnvjile misli. Napisala som Dobar dan, tugo« . za

želeli

drugačije; „napravila sam ninogo zabeležaka i zatim

izzmišljala o knjizi dve godine. Kada sam počela da je pišem, svakoga dana po dva sola, išlo je veoma lako. Kad danesete odluku da radite po ur.:apred utvrđenom planu, i kada se tog plana ı ridržavate, možete pisati zaisla veoma brzo. Takav je bar moj slučaj. i

— Ustvari, na dva romana niste utrošili više od pet do šest meseci radnog vremena?

PF. Sagan: — To je tačno (osmeh), đobar je io način “da čovek zarađuje sebi za Živol. — Da ii izmišljate svoje ličnosti prema osobama koje poznajete?

PF. Sagan: — Pokušala sam i nikad mi nije pošlo za rukom da nađem ma i najmanju sličnost između ljudi ko-

„je poznajem i ličnosti iz mo-

jih romana. Pokušavam , da

dam ličnostima koje. izmj-

Ovako je bolje: što dalje od zlata, to dalje od greha.

Poslednja prostorija trezora sva je u znaku sklarla protivurečnosti. U levom uglu, obasjana otsjajima elekrične svetlosti, koja zapljuskuje zlalme predmete, kao napušteno i zapostavljeno siroče, stoji kopija Mikelanđelovog »Milosrđa«. A da bi ironija bila veća, tu, odmah. pod okriljem ovog remek-dela majstora Renešanse, postavljena je tezga, prava pravcata dučamdžiska tezga sa svim onim što ioi doliči: muštiklama, narukvicama, minđušama. značkama s likom svetog Potra i drugih svetaca i. obavezno, mnoštvom ”Momijižica 8 krstom na koricama. — Jevtino, vrlo jevtino, hvali prodavac robu i baca pogled na Hrista koga Madona mrtvog drži na rukama.— Par minđuša 250 lira.

Ima fu, razume se, i skupljih stvani — per lji Amerikanji, za Amerikamce. Njima se obavezno nude katalozi 8 fotografijama Rima, Vatika-

%. //

na i crkve, koji staju najmanje 9.000 lira.

TPromućčurni sveti oci dosetili su se kako da doskoče i onima koji kod prvog Drodavca ne kupe ništa. Postupili su, kao u svim stvarima, vrlo jednostavno: postavili su još jednu tezgu, ali u desnom uglu odaje, u senci statue svetog Petra.

ĐProdđavci Se ponašaju Kao đa nisu pod svetim krovom, gdđe bi svaka pomisao na novac moralna biti tuđa. Oni se, kno i njihove kolege na trgu, utrkuin ko će više i skuplje prođafti. samo s više takta i bontona.

U frci za parama, omi su, kao i oni koji su ih tu postavili. sasvim z9boravili..da še Hristos u svoje vreme jete rivao trgovce iz hrama. Ali, fempora mufanftur...

A Mišić

šljam neku vrstu verodcstojnosti. Bilo bi mi ha smrt dosadno da stavljam u svoje romane ljuđe koje poznajem. Čini mi se da postoje „dve vrste podvala: maske koje stavljaju ljudi sebi na lice jedni prema drugima, i Zatim maske« koje . jedam romansijer stavlja pređ stvarnošću., — Dakle vi smatrate da je kopiranje stvarnosti jedng. vrsta podvale?

F. Sagan: — Svakako: umetnost treba da hvata stvar nost na iznenađenje. Umetnost hvata one momemte koji su za nas samo jedam trem, zatim još jedan, pa još Jedan, i preobražava ih u niz momenata koji se međusobno povezuju jedmom ~/„suštastvenom emociiom. Čini mi se da umetnosti me bi frebalo đa se bavi stvamuošću, Ništa nijoe nestvarmije od izvesnih nazovi »realističkih« romana — to sva izmišljotine. · Može čoveku da pođe za rukom da ostvari u jednom | „romanu neku vrsiu istine — đa da istinifa osećanja jednog lica — i to je sve. TIlhuziia umetnosti razume se, sastoji se u tome da se > reru,e kako ie velika literatura sasvim bli„vu života — međutim, nešio ie sasvim šubrommn sušta isHma: život je neoblikovan, a literafura je oblikovama.

— Postoje izvesne aktivnosti u životu koje ne izgledaju neoblikovane, već, na=protiv, veoma izgrađene, kao naprimer, konjske trke. Da li vam zbog toga džokeji izgsledaju manje stvarni?

FP. Sagan' — Ljudi koji su strasno zaljubljeni u ono što rađe, kao naprimer džokeji, ne ostavljaju na mene nikad ufisak da su potpuno stvar– ni. Oni mi izgledaju kao ličmosti iz romana, ali bez romana, kao »Holanđamnin lutalica«. — Šta mislite sađa o šVO-

me romanu »Dobar dan, tugo«? F. Sagan: — Više volim

»Izvestan osmeh«, jer mi je zadao više muka. Ali smantram da je »Dobar dan, tugo zanimljiv, pošto me pofseća na jedmo razdoblje moga života. Ne bih u toj knjizi izmenila nijednu reč, ono Što je učinjeno — učinjeno je.

L — Koji su framcuski kmijževnici koje majviše volite i koji od njih imaju za vas značaja?

FP. Sagan: — Oh, ne znam! Stendal i Prust svakako. Volim njihovo majstorstvo u izlaganju. I ja osećam da su

Prilazenje istini

naš čovek đanas! Još uvek se uljujkujemo nečim, čedni smo, disciplinovani, ispravri, lojalni; često dvosmisle-

ni, dakle polovično iskreni.

Velika literatura pak teži za bezobzirnom i totalnom ištinom. Njeni silvaraoci ne računaju uvek sa udđobnošću i sigurmim položajem u drušivu, umeju da budu srčani i da se žrtvuju za svoje ideje, i zato njihova literatura nije sitničava, sračunata, samozadovolina i zastrašena. Savremema poljska proza, uza sve neminovne slabosti, u Ovom frenitku smelije, boeskompromjsnije, borbenije rešava problem intelektualno konformizma } stava. prema životu, Pogledajte prozu Kazimira Brandđisa »Odbrana Granade«: ili priču »Divna devojka« mladog pripovedn=ča Mareka MHlaska, nedavno preveđenu u jednom nhašem listu. Tu je život. I tu

je pogled na svet: otvoren, prodoram, kritički! Neki naši pisci ne znaju šta je to kritički odnos prema stvamosti; ili ga izražavaju u rebusima, zazonetkama, alegorijama, aluzijama:; taktiziraju, ustručavaju se i previše predomišljaju. Ne znaju ili ne spieju da se suipro}tslave izvesmim negativnim pojavama u našem životu, ni da u tom smislu zastupaju svoja mišljenja, izuzev u op-

·štim stvarima i samoljubivim

i trivijalnim svađama oko književne politike. Nekadašnja parolačka grlatost pretvorila se danas u zaobilaženje ili bojažliivo šabutanje istine. Mi u našoj savremenoj prozi još nismo osetili tugu, foplinu i itragiku neposrednog života; nešto što će da nas do srži uzbu“li, pokrene, potstakne na razmišljanie, da nas gane, da nas ogorči; ono što sad čitamo

hladno je, daleko, lukočeno na svoj način mistično, bezošećajno: kao da je upućeno automatima i mašinama za mišljenje i slušanje, a ne ljudima. Svi se hvatamo i pozivamo na čoveka i govori njegovo ime, ali KODORJE OI pita i daje glasa o tome kako je stvarno njemu. Odlutevši u spekulativnost i ap strakciju, ili tavoreći u Oklopu konzervativnih šablona naša proza. pa i naša savremena književnost uopšte„niii PRM samomiklo i saTmoO JaVri.o mnenje: ona' pa s1VHO 1 Sporo hasiupa iza vremena i živofa. Lao Svemu tome, i n Tnepreidnom, napormom prilaženn i 1 osvajanju istime smažčeabi ODO mogli posebno da raz isle” mlađi pisci: niih se + Wwajviše i tiče, Ovo je uostal tek uvo? u slične neizbe 250 TP”SOvVOre, Sfo ečeibi 9 a toga heće biti suno Dolsetiti mn ooučne, : BOminjuće i svakako Veoiia

mi oni, na izveslan načim,

potrebni. Naprime, posle \orusta ima nekih stvari ko·je se ne mogu otpoćinjati

iznova. On vam obeležava

granice vašeg talenta.

— Šta vam naročito pada qa oči kod Pruslovih ličnosti? .P. Sagan: — Ono Što ćovek ne zna o jednoj Prustovoj ličnosti isto je toliko vaŽno koliko u ono što On O jednoj ličnosti zna. Po mome mišljenju, to je ono najznačajnije u književnosti: posle lagane i dugottajne analize, čitalac je jos daleko od topa da zma sve misli, sve događaje i SVĆ vidove, nabplrimer, Svanovog života — 1 tsko treba da bude. Da čitalac ne oseli nikakvu želiu da sa zapita: »Ko je bio Svan?« Znati ko je bio Prust — dovoljno je. Ne znam da li je to jasno: hoću da kažem da Svan boipuno pripada Prustu i da bi veoma teško bilo zamisliti jednog balzakovskog Svana, dok je Ssašvim mogućčno zamisliti jednog prusiovskog Ma>»seja.

— Je ! mogućno mabpisati roman kad romanopisac vidi samog sebe u ulozi romansijera koji piše roman?

P. Sagan: — Ne, ako čovek: uzme na sebe da isra ulogu junaka, on onda mora da potraži »romamopisca« koji će tu povest da napiše.

— TI uvek nađe istog romanopisca? PF. Sagan: — Da. U IzVe= snom smislu mislim da čovek piše ı uvek izmova piše jedmu istu knjigu. Ja vodim. jednu ličmost iz knjige , u Kimjigu. nastavljam uvek iste misli. Jedino še ugao posma-– tranja, metođa, osvetljenje, menjaju. Čini mi se da u krainjoj liniji postoje dve veste romana — pa birajte. Oni u kojimn se jednostavno iznosi iedmo zbivanje, kan što su knjige Benžamena MKongtama. na koje Do konivukciii liče •»Dobar dam, tugo“, i »Izvestan osmeh«. T vatim oni koji oorrušavaiu da dislviuji i u kotman se rasmarvlja o vosfinineima ličmosti i o Zbivaniima· -— rompmi »u kojima · se distuftuie+. Nezgode 9Osfoje i kod iedme i kod drume vršte. U prostoi povesfi česta izgleda da mnisac olatvo wrelazi oreko važnih pitam=ia, TT drueoi vrsti romama tida= linavamin om pređmefa mogu da šine oefiraenosfj.

— Da 1i biste voleli da na=> pišete »jedan voman u kome se diskutuje?

PF. Sagan: — Da, volela bih da napišem — i već imam. nacrt — jeđam roman s mnopo većim brojem ličnosti biće u njemu tri junakinje karakterima mazglovitijim i elastičnijim mo što su Dominika i Seila. OU romanu koji bih htela da napišem, junak ne bi bio rob zapleta, ni romana, pa cak ni pisca,

— U kojoj ste meri odredi-” li sebi granice? Dokle doše= žu vaše ambicije?

P. Sagan: — A, to je neko neprijatno pitanje, jel' ie? Ja som sebi odredila granice u tom smislu što sam čitala T'olstoja, Dostojevskog i Šekspira. To je, smatram, najbo= lili odgovor. Izvan toga, ja ne mislim da se ograničavam. „.

s

— Za veoma kratko vremš vi ste zaradili ogromno mno> go para. Da li je to izmenilo vaš život? Da li pravite raz liku između pisanja radi novca i bisanja radi pišanja, kao što to čine izvesni francuski i američki pisci?

F. Sagan: — Naravno, us peh mojih knjiga izmenio je moj život utoliko što imam mnogo para da potrošim 80 želim; ali što se liče mog položaja u društvu, mnogo šta se nije izmenilo zbog toga. Suđa imam smutomobil, ali sita sam uvek bila. Imati mnogo para u Svom džepu prijama je stvar, ali to je, u samoj stvari, sve. Perspektiva da zaradim mnogo pa?a ne može ni u čemu da izmeni način na koji pišem — ja pišem. a vkeliko mndne nova utoliko bolje. ;

R. B.

O ara KESSROJ

ahftuelne reči Viljema Poknera koje je izrekao Pprilikom dobijanja Nobelove nagrade 1950 godine: »Naša da” našnja bragedija je zajednički i sveopšti fizički sira toliko dosad podržavan da #8 čak možemo i podmositi. Ne“ ma više problema duha. Sa” mo pitanje: kada će bili raš” xromadan? Zbog toga je mladić — ili žena — Koji današ piše, zaboravio probleme ljudskog srca u sukobu 534 samim sobom, probleme koj! Sami čine delo dobrim, jer SU jedino oni i vredni opjsiva“ nja, vredni napora i znoja A to smo upravo i hteli: po” trebna nam je opora. olpO!na, krepka, živofna literati” Ta Woja će ljudskoj baini dafi krvavo, vbilisko oblišič pafnje, a rađosfi „mneusilidn i okrepijujući smisao tedi ne: koja će ljudskoj čežnji } žeđi za istinom i Slobodom prkoso i nebogobojažljiVO otvoriti sve.prostore i sve V“ dike u beskrainim alasimš Svetlosti i zvukova...”

Miloš I. Ban