Књижевне новине

INTERVJI AMERIČKO? PISDA PJER LA NIRA

GG IHIaP tia NHairHHH1! i m WIHIAI| - RA NNHI n i it i ri HI (ihit iii ni ii iii OHIII UN HARI PR Ia II III I10231(1161111 441113 (414111

„Ia NEBU

„KWJIŽEVNIM NOV

II VIII II GI III III IJ HiGHHIH HI JIIIJ1 1} 1

IAN“

MO.

LITERARNI SNOBOVI“

Susret s Pjer La Mirom, piscem »Mulem ruža«, DpOznatog romana koji je kod nas, u prevodu Ljerke Radović, izdalo preduzeće »KoS5mos«, i prema kome smo . Sledali film o slavnom umet niku nesrećnih bića TuluzLotrekw, za trenutak nas je preneo u drugu polovinu prošlog veka. Iskrsava bučni Pariz i njegov raskalašni Pigal s čuvenom katfanom »Mulen ruže. Orkestar je u transu. Svira se tempe-

vamenti kan-kan koji na podijumu izvode neobuzda-

ne i vitke mlade žene, razdrljenih grudi i Širokih sukanja. Za okruglim stolom, u sen ci njihovih nogu, sam, urastao u bradu, s bpolucilindrom na glavi, seđi veliki i razočarani slikar — savršeni pretstavnik nesrećnih bića. On pije, ispija ko zna po koji put čašu apsinta.

— »Minjam, Mirjam...« šapće ime devojke u koju se, bogalji i odbačen u polusvet, neočekivano i nesrećno zalju bio. I ne može ni da zamisli, opčinjen alkoholom i slepom ljubomorom, da će njegova dragana kasnije postati metresa Edvarda Sedmog.

Lotrek — nesrećni umetnik

Oči mu se zacakliše. Iz njih, kao grudve snega, skotrljaše se niz lice krupne suze. Tuluz gleda nekuda, nez-

nano, kroz suze koje mu kao providna koprena prikrivaju od neprospavanih noći podnadule oči. Cuti, prikovan bolom. Odjednom, njegova se mašta razbukta. U njenoj vafri sagoreše suze. On grozničavo vadi iz džepa hartiju i olovku. Po stolu, po kome se razlila rakija, pijan, mahnito vuče olovkom po notesu.

.. .Rođene su vitke, savršemo jednostavne i produhovljene figure bezimenih žena, u lakom zanosu igre, ponesene stravičnom mađijom muzike, Lepršave su i nestvar-– ne, kao i radost ubogaljenog slikara koji ih je stvarao, i koja će nestati s prvim jačim ' tušem ouvkestras

— To je Lofrek, — kaže Pjer La Mir, mereći svaku reč, kao da ih postavlja u temelje kakvog budućeg eseja o svom omiljenom junaku. — Njega sam zavoleo više neso mnoge druge ličnosti o kojima sam dosad pisao.

Ta Mir steže svoju lulu od koje se nikad ne rastaje. Njome lupka o dlan, kao da bi htieo da se pribere i iskaže nešto što smatra za neobično važno. |

— Verujem da Lotfrek nikad ne bi bio veliki slikar, da ga nije zadesila nesreća u detinistvu.

— Da nije postao bogalj još kao defe, mislite?

— Upravo tako, — upada u reč američki pisac. Istrnžujući njegovu prošlost i čČitav život od najranijeg detinj stva do smrti našao sam O fome mnogo dokumenata, pa i lične ispovesti.

La Mir citira poznatu Lotvrekovu misao, kad je ovaj objašnjavao ofkud potiču razlozi njegovog rada na Pplatnu: »Slikam. jer ne mogu ni-

šta drugo da rađim...«

Film o »Mulen ružu« drugi deo posla Knjiga o »Mulen ružu« bila je ustvari prvi deo posla koji je pisac obavio pre nego što se odlučio da se po njoj napravi scenario za film.

— Roman je stvorio publiku, prijate!ie Tuluz T,otreka u čitavom svetu, jer su mnogi čuli za njega, ali nisu ništa znali o njegovom Žživo'tu, — đodaje Pjer La Mir. A takve knjige ljudi vole, mošto su one zahvalni izvo novih saznanja. ;

Pisac biografija velikih lju di odmereno, fihim glasom, sa odličnim poznavanjem ma

——'

lerije o kojoj govori, skromno i nenametljivo, izložio je i svoje gledište o romansira– nim biografijama.

— Ta vrsta književnog ıoda veoma je zahvalna za pisca koji želi da nešto doprinese boljem razumevanju i poznavanju ljudi, tvorac »Mulen ruža« — U njoj se obrađuje večna i univerzalna tema — čovek sa svim svojim dobrim i lošim stranama,

Uzmimo, naprimer, vel ikog slikara Dega. Čitav svet zna ko je on, Poznata su i njegova remek-dela. Ali, retko će se naći čovek koji je upoznat 5 izvesnim ljudskim osobinama Ovog genija, a koje u izvesnoj meri svaki od nas poseduje. To su njegova napra-– sitost i plahovitost, izvanred– na upornost i istrajnost, jedan život ispunjen borbom i radom. Priča se, tako, da je Desa. kad je saznao da: je njegov model — lepa žena koja mu je pozirala — protestantske vere, usred slikanja prestao da radi. uzeo stvari đevojke, naterao je da se na brzinu obuče i gotovo je isterao iz ateljea.

— To su pojedinosti, dodao je La Mir, — ali koje privlače pažnju. aj veliki genije, što je doista bio Dega, ustvari je bio običan smrfnik, s vrlinama i mana– ma svakog ljudskog bića.

Film i knjiga se dopunjuju

Romansirane biografije, dakle, omiljena su lektira miliona čitalaca i s te strane što im — ako su one istovremeno i vredna umetnička dela — obezbeđuju izlet u nevine visine mašte, u snove o onome što je neko drugi doživeo. — Knjiga je samo jedno sredstvo koje omogućuje piscu da to zadovoljstvo pruži ljudima s kojima živi, — isti če La Mir. — Film je diugo, možda još moćnije sredstvo.

Još interesantniie misli iznosi La Mir o važnosti filmskog scenarija.

— Scenario je osnova na kojoj se gradi film, — istakao je La Mir. — On u sve-

mu potseća na projekt arhifekte, prema kome se podiže zerada.

I najveći režiseri feško uspevaju da stvore doba film, ako im je storija slaba, bez vešto napravljenog zapleta i

dramske radnje, ako su di-.

jalozi bez života, nejasni, ako su im opisi suvišni, rađeni bez efekta i praktičnog oprav danja.

Po mišljenju Pjer La Mira scenarista se ne rađa. On se stvara. Razume se, nužan je talenat. on je potka ma kojoj se dalje dorađuje pisac čija buduća profesija treba da bude pišanje za pofrebe filma. Tačnije rečeno, filmski scenario je ustvari nov, poseban literarni rod, koji ima svoje posebne uzuse i zahteve i koji se isto toliko razlikuje od pozorišnog komada. kao, recimo, epski sbev od lipske poeme. Stoga se on i izučava kao poseban predmet koji đaje određeno znanje za određen, u ovom slučaju poseban umetnički zanat.

a Izučavanje filmskih seenarija na univerzitetu

To je i uticalo na odluku da se pri univerzitetima u Americi uveđu posebne klase i seminari o načinu pisanja filmskih scenarija. Ta vrsta „umetnosti se naučno izučava, prati se njen razvoj, uočavaju njene finese i Osobenosti. Predavači su obično naipoznatiji scenaristi Koji redovno drže predavanja. čak i praktično pokazuju kako se obavlja ova vrsta posla. Da bi se studemtima olakšalo učenje napisane su mnoge knjige o problemima pisanja filmskih scenarija. Pri velikim filmskim „preduzećima postoje posebna odeljenja u kojima se proučava tehnika stvaranja scenarija i podižu posebni saradnici scenaristi. "a odeljenja liče na novinske redakcije u kojima se stvaraju, razne vrste članaka i

Neimarima

U ovom podrivanju tišine i obale oduzimanja u ovom do korenja isečenom ozdravljenju

u ovom brostoru koji je žedna kap verovanja u ovom duboko urezanom sečivu sna javom smo očvrsli u sopstvenim dubinama

mesa”

u ove kupole zvuka ugradio sam te ugradila si me i svako jutro nastavlja prekinuta noć ı \; u ovim senkama koje nas brane dok otvaramo kapije

odjekivanja česticama sebe

ala ' J | Husein Tahmiščić

} \

KNJIŽEVNE NOVINE

kaže .

reporiaža, i u kojima izrastaju novinari. Mnogi. scenariji i ne iziđu iz fih odeljenja, ostaju zehkonanni u stolovima žirija, ali zato ovakva organizacija rada obezbeđuje dobijanje dobrih, liteerarno vrednih scenarija za film.

— Upravo biografije velikih ljudi, — ponovo je La Mir dotakao svoju voljenu temu, -— pružaju izvanredne mogućnosti za to. Gledaoci u pojedinim scenama često nalaze sebe ili iz njih crpu životne nade ili ohrabrenja..

'Na,ovu konstataciju navela ·

ga je činjenica da on još i danas prima pisma od mnogobrojnih čitalaca njegovog romana ili gledalaca filma koji je rađen prema njemu. Ta pisma su ponekad toliko dirljiva da izazivaju i najsetnija raspoloženja.

Nedavno je dobio pismo od jedne đevojike koja je iznenada obolela od dečje paralize. — Bila šam nekada očajna, — pisala je ona. — Stoga sam se odlučila da sebi oduzmem život.

Jednog dana, međutim, majka joj je donela roman o Tuluz Lotreku, tom genijubogalju, koji je u slikaniu nalazio oduške svojim patnjama. — Knjiga me je povratila u život. — kazala je devoika na kraju pisma. — TI ja sam počela da crtam i slikam, kao i vaš Tuluz Lotrek. U tome sam našla smisao SVOg Dposfojnja, iako sam izgubila zdravlje... Hvala vam na povraćenoj veri u život.

Filmsko delo zamenilo je

skulpturu

Slična pisma dobijao je i od raznih drugih lica koje je rat ili rad u fabrici unakazio.

— Na njih redovno odgovaram, — dodao je. — Poneke od tih neznanih prijatelja pozivam t u goste. Prija mi njihovo društvo, jer se radujem što sam pisanom reči uspeo da im koliko-toliko ublažim bol.

Ljubav prema čoveku izbija iz svake rečenice koju La Mir vaja tečnim i sočmim jezikom istinskog humaniste. On kaže:

— Što je nekada bila skulp tura u odnosu na velikane čovečanstva. to je danas film

Sko umetničko delo. Ranije su im stvarali spomenike,

koje je mali broj ljudi mogao

da vidi. Danas se o njima stvaraju filmovi koje može da posmatra čitav svet...

Stvar je u tome da ne budemo literarni snobovi koji pišu za snobove. već odgovorni pisci koji stvaraju za široku

(Nastavak sa prve strane)

Konfucije nije hteo da osnuje ni neku novu religiju ni neki Jfilosofski sistem, nego da bude posrednik između učenja starih mudraca i svoga naroda. Tipičan Kitajac, on izjavljuje: »Ja sam onaj koji predaje, nisam stvaralac, verujem u starinu i volim je« i smatra da je mišljenje bez učenja opasno. Dok je Sokraf, autodidakf, znao stajati na jednon mestu od zore do zore, puna dvadeset i četiri časa „, heprestano razmišlja-

jući, pba da opet govori: »znmam da ništa ne znam, Konfucije izjavljuje: »Često

ceo dan nisam ništa jeo i celu noć nisam spavao da bih razmišljao, pa ipak mi to nije koristilo, mnogo: je bolje učiti« (Lun-uii VII 1, XV 30). Najpouzdaniji i najbogatiji izvor za upoznavanje Kon fucijeva učenja jeste Lun-uii, zbornik njegovih razgovora u dvadeset knjiga, zvan i Ana= lekte. On i počinje lepom

rečenicom: »Zar to nije ra-

dost učiti se i neprestano se vežbati« On nije mario za filosofiju prirođe i Matematiku, a od Metafizike jedva ima u njega koji trag. Njegovo učenje ograničavalo se go

bubliku, koja želi i hoće da vidi dobre filmove, isto kao što neće da joj se potura loša literatuyva.

Upravo tim motivima rukovođio se Pjer La Mi» kad je stvarao svoj novi veljkj roman »Iznad želje«, koji će. u prevođu Ljerke Radovi“ »Bratstvo i jedinstvo«. U toj knjizi obrađen je veoma zanimljiv događaj iz života čuvenhog kompozitora Muendelsona, a koji se istovremeno odnosi i na besmrtno muzič-

ko delo Jana Sebastijana

Baha.

Bah i Mendelson

Živa i uzbudljiva reč Pjer

La Mira prenela nas je u Ba-"

hovu skromnu, siromašnu sobu, gde se on „pišući muzičke opuse koje onda niko nije izvodio, odmarao od nnapornog rađa dirigenta školskog hora. Gorostasna figura nemačkog muzičara, skrhana glađu i bedom, najzad je podlegla udarcima sudbine: oslepeo i iscrpljen radom Bah umire. Njegova žena, nezaštićena i bez novca, odlazi na ulicu, u prosjake. Opuse, koje je grozničavo stvarao i u koje je uneo snagu genija, ra?”nose poznanici.

Vreme prolazi. Sto godina kasnije, u jednoj mesarnici u Lajpcigu, prijatelj velikog Mendelsona slučajno nalazi Bahove note. Kad je čuveni kompozitor dobio kompoziciju, kojom će se oduševljavati čitav svet, uzbuđeno je rekao: i

— To je remek-delo. Takvu muziku još niko nije kom ponovao.

'Pako, je za čovečanstvo bio spasen monumentalni muzički epos koji mnogi smatraju za veće delo čak i od Betovenove Devete simfohije: Bahov Oratorijum koji je Mendelson priredio za izvođenje.

Mendelson je za života stalno isticao veličinu, večnost i univerzalnost Bahove muzike. Čak i kad je umirao mislio je na nju.

— Kad bi sve note koje sam napisao iščezle, buduće generacije morale bi me se sećati, jer sam ja, Muendelson, Jevrejin, dao hrišćanima najbolju muziku koju jedan ljudski um može stvoriti, bile . su mu poslednie reči kojima je aludirao na Bahov Oratorijum. .

Taj fragment iz života ova dva besmrtna nemačka ume{f nika inspirisao Je La Mira da napiše roman. Knjiga je doživela veliki uspeh. Na traženje nekih filmskih kompna-– nija u Engleskoj, Nemačkoj i Italiji, koje će o tome, u kooperaciji , uskoro snimati i

_nedosfafaka,

Pjer La M'r

film, pisac »Mulen uža« napisao je i scenario.

Utisci o filmu »Veliki i mali«

Razgovor je, zatim, prešao i na jugoslovensku kinematografiju. La Mir je posetio studio »Avala-filma«. Gledao je i film »Veliki i mali«.

— 'To je dobar film, — kaže. — Naročito su me impresionirali kamera i glumci. Među njima ima i takvih. koji, po talentu. ne zaostaju ni za poznatim filmskim zvezdama. Pisac zatim sabira utiske, priseća se izvesnih pojedinosti. — Problem je, mislim, više u scenariju, — dodaje. — Ne obrađuje, da se stručno izra– zim, večnu i univerzalnu temu, bez čega jedan film ne može imati pun umetnički uspeh. .

Ističući da on to čini kao prijatelj i čovek koji jugoslovenskoj filmskoj industriji želi najbolju budućnost, La Mir je otvoreno i iskreno, ukazao i na to da, po njegovom mišljenju, scenario filma koji je gledao ima i izvesnih više tehničke, zanatske prirode. To su nedorađemost, neptecizmost, Traz– vučenosi pojedinih „scena, sponosft, osustvo stalne dinamike, itd.

Što se tiče tehničke opreme studija »Avala-filma«, Pjer La Mir je oduševljen.

— To Je savremena Ooprema na kojoj bi mogli pozavideti mnoga italijanska i francuska preduzeća, a da o drugima i ne govorimo.

Pjer La Mir ističe:

— Samo, oprema preduzeća je jedna strana filmskog umetfničkog stvaranja, njegova

tehnička osnova, Glavne sna ge su ipak ljudi: režiseri, glumci i drugi, čiji rad, opet, bazira na dobrom i zanatski vešto izrađenom scenariju.

Razmena stručnjaka bila bi korisna

Američki pisac, koji je takođe poznat i kao poznavalac muzike i slikarstva, mišljenja je da bi se u tom pogledu mogla ostvariti korisna saradnja između jugoslovenskih i izvesnih američkih filmskih preduzeća koja raspolažu bogatim iskustvom kad je reč o tehnici i metodu stvaranja filmskih scenarija. Možda bi, naprimer, u Jugoslaviju mogao doći Rkakav iskusni scenarista, predavač na univerzitetu, koji bi ovde održao kraće kurseve ili seminare o ovoj vrsti literame delatnosti. Verovatno je da bi ta pšzmena stručnia-– ka doprinela rasvetljavanju i olakšavanju rešenja jednog važnog problema jugoslovenske filmske industrije, što je u svoje vreme bio slučaj i s drugim zemljama, naprimer, Italijom.

Pjer La Mir je takođe istakao i zadovoljstvo što mu se pružila prilika da dođe u Jugoslaviju o kojoj je ranije malo znao.

— Botavak u vašoj zemlji priredio mi je retko zadovoljstvo, — istakao je pisac. Nosim utiske koje neću nilada zaboraviti. Neke ću, verujem, izneti i u američkoj štampi.

Na kraju je La Mir izrazio želju da preko »Injiževnih novina« pozdravi jugoslovensku publiku kojia je pokazala veliko interesovanje za njegovu knjigu i za film koji je po njoj rađen.

A. Mišić

Kitajska filozofija i Konfucije

tovo sasbim na Btiku: on je najviše tražio odgovor na pifanje kako čovek može najbolje da udesi svoj Život? Šta čovek freba da radi da ispuni svoj zađatak u svetu, u državi i u porodici, da bude dobar građanin i postane srećan? U svom spisu Jstoriski razvitak etike u Kitaju, pekinški profesor univerziteta, objašnjava fo “Uuticajem klime Konfucijeva zavičaja, gde se teško živelo i gde zato nije bilo inicijative da se čo-. vek bavi metafizičkim pitanjima. Suprotno kitajskom jugu, zavičaju Laoceovu, gde je klima povoljna i zemljište plodno, mislioci u severnom Kitaju ostajali su na praktič kom zemljištu i koliko je god bilo moguće prilagođavali se svakodnevnom životu,

Kao osnovno načelo prema komć čovek treba da se upravlja u izvršavanju vrline Witajski filosof postavio je uzajamnost: »Ono što ne želiš sebi ne čini to ni drugome«. »Lun-uii XV 28). To je već učio Pitak iz Mililene, jedan 'od sedmorice helenskih mudraca: »Ne čini sam ono zbog čega koriš bližnjega« (sent. 4), kao i Tales iz Mileta, koji je na pitanje ka-

'ko se može najbolje i najpra-

vednije živeti: »Kad sami nc

činimo ono što u drugih korimo (Diog. L. I 36), To je, u isti mah, i kitajska anticipacija Hristova učenja: »Sve što hoćete da čine vama 'ljudi činite i vi njima« (Po Mateju 7, 12; po Luci 6, 31), kao i prve fomnulacije Kantova Rkategoričkog imperativa. Kao Aristotel, i Konfucije smatra da je najpotpunija ona vrlina koja se drži prave mere, ali nju praktikuje samo veoma malen broj ljudi.

Vrline koje Konfucije najviše ceni jesu vrline dobro vaspitana čoveka: prijatni oblici opštenja pražljivo, srdačno i učtivo susretanje, prostota, skromnost, iskrenost i vernost, Ovim vrlinama dodaje on ratničku vrlinu — hrabrost. Ličnost koja aoši u sebi navedene vrline jeste plemenit čovek i on je, centralan lik u Konfucijevu učenju. To učenje ima svetsko-istoiski značaj: sastoji se u tome što plemenit čovek, po Konfuciju, nije pojam kla se nego pojam moralnog kva liteta., Temenitost ne stiče se više rođenjem nego radom, učenjem i samovaspitanjem, ukratko etičkim Rkultivisanjem svoje ličnosti. Tako je Konfucije aristokratiju po rodđu zamenio aristikoratijom

po duhu, i ovoj može pripasvako, ma kojoj klaši

dati

Dbripadao, samo ako je svoju ličnost svojim samousavršavanjem oblagorodio. Stožerna misao Konfucijeva sistema jeste misao da je

Otišle su bele lađe.

Igra pajaca |

U osloncu jedinom izgubili smo jedan drugog | U stisku ruku misli su ostarile

| Inje po prozoru šara pesme

Ali bez jednog toplog glasa i promuklog,

Dani će doći opet, ali ne bez traga. Ispleleni sati ništavni su u vremenu

1 kada stisak se opet nekad javi,

Biće to stari poziv za jednog novog maga.

Očajni i gladni dotle, postačemo hrabri Čudiće se,grane zavejane. Ut, Ponovljeni bez oslonca i bez prošlih sebe Gledaćemo kako igraju pelele nasmejane.

'Ostrva

Između ovih ostrva tonu sumnje i sećamja Zvona su zaplakala na pučinama. : Ko me je nosio po kamenu na rukama Dok se jedna riba izvila prema dnu mora.

Kriče galebovi na Supetaru

Sunce se još smeši u jednom naru Grožđe u vinu daleko je od kopna. Zaustavite sećanja senke

Između ovih ostrva zastanite.

Moje su se oči okupale ? Samo ovako mogu da iščezavam.

DETEKTIVSKI

U svetu se svake godine objavi oko četiri stotine novih detektivskih romana. Ovako ogromna produkcija, i

to od strane autora čije su

zarade relativno male a hjihova potreba za ocemom kritičara skoro ravna nuli, ne bi

'bila mogućna kada bi za taj

posao bio potrebam neki nmarcečito književni talenat. Zbog toga je 1 razumljivo izvesno nipodaštavanje kritičkih umuova, Prosečni detektivski roman verovatno nije nimalo 80T1 cri prosečnog romana. Ali, prosečni roman obično na čitamo, dok se prosečni deicktivski oman kupuje, ulnzi u pozajmne biblioteke i čita. Mnogo čita,

Jer, takozvani klasični deftektivski roman čita se u Ogromnoj većini ne Zbog Tijegovih, većinom nepostojećih, književnih kvaliteta, nego zbog toga što u sebi nosi Jedan određeni phoblem, jednu određenu fajmu.

Ustvari, dobar detektivski romam jeste — odnosno trebalo bi da bude — dcbar ro man u kome je naglasak ma jedmoj tajni, na jednom ziočinu i otkrivanju toga zločina. Izabrana tajna je običmo ubistvo, pošto je to najteži zločin i ima najjače emotivno dejstvo.

Glavni problem klasičnog ili tradicionalnog ili logičnodeduktivno detektivskog romana leži, izgleda, u tome što — ako želi da se pnribliži savršenstvu zahteva kombinaciju kvaliteta, koji se obično ne nalaze u jednome čoveku. Hladni, Ssisteaatski um koji planira šemu jednog komplikovanog zločina i njegovog olkiivanja, ne može da dočara žive, trodimenzionalne likove. Njegov dijalog nije oštar i krepak, on nema osećanje ritma, niti primećuje toliko važne pojedinosti oko sebe. Autor koji zna sve o hemiji ili egipaiskim mumijams ne zna sko“ ro ništa o tome kako izgleda današnja korba protiv kKkriminala, kako dejstvuje jedna moderna Dpolicija.

Taj, klasični, „detektivski roman nije naučio ništa, niti zaboravio. To su te lepo ilustrovane priče u kojima sc odaje dužno poštovanje devičanskoj ljubavi i odredenim vrstama Iaksuznih do bara. Možda je tempo .Dposi&Oo nešto brži, a dijalog mn lo uglačaniji. Možda ima i nešto više grubosšti i tobožnje seksualnosti. Damas imn više hladnih koktela (a manje šampanjea) i više ulkusı — ali nema više istine. Više vremena provođi se u avioOnima i automobilima, a manje u engleskim dvorcima ili u vilama na Rivijeri. “Ali, u osnovi. to je još uvek cna ista brižljivo izabrana grupna osumm,jičemih. isti polpvno ne razumljivi frik kako je ne-

u životu jednog: narođa moralnost osnovna stvar, i da politika mora biti samo ostva rivanje moralnog zakona.

Miloš N. Đurić

Vera Srbinović.

ka ubio gospođu H, sa bodežom od bplatine, dok Je ona pevala, ariju iz Toske pre: desetak pogrešno odabranih goštiju.,.. · -.

O svima tim pričama može « da se kaže jedna vrlo jedno stavna istina: one se, uštva-– ~ intelektualno ne pojavljuju kao problemi, niti umel-

ički kao književno delo. One su suviše izmišljene, nam:eštene, na premalo svesne onoga što še dešava u dvetu. One pokušavaju da budu poštene ali poštenje nije umet nost. Pisac izmišlja jedno komplikovano ubistvo, koje zbunjuje lenjog čitaoca koga muzi da ulazi u pojedinosti, ali želi da zbumi i policiju, čiji je posao da se bavi baš tim pojedinostima, Svalki ki minalista zna vrlo dobro da je najlakše rešiti ono ubistvo kad je krivac pokušao da bu de naročito vešt i lukav, a najteži su onj slučajevi kada se ubica odlučio na svoje delo dva minuta pre nego što ga je izvršio. Ali, kad bi autori ovakvih romana hteli da opišu ubistva kakva se zaista dešavaju, oni bi morali da pišu o pravom životu kakvim živimo. A pbošto to nisu u stanju, oni tvrde da je ispra vno samo ono što oni čine.

Ali, poslednjih decenija po javljuje se sve snažnije šstremljenje ka nečemu: što bi se, možda, moglo nazvati umetničkim i fealističkim pravcem u ovoj vrsti literature. Prvi od tih autora i «dosada nenadmašžarı je Dešijel Hemet (Dasheiell Hammett), „američki novina» i pisac, koji je početkom dvadesetih godina našeg veka počeo da objavljuje svoje priče, novele i rD mame sa Kkriminalno-detektiv skcm potkom. Dotadašnji autori, naročito egleski, pisali su skoro isključivo o plem stvu, bogatašima i vazama iz venecije. A znali su u toms isto toliko koliko i neki noVi bogataš o Pikasou koji visi u njegovom salonu. Hemet je ubistvo izvukao iz mletačke vaze i bacio ga u mračne ulice predgrađa. Naravno, crio nije ostalo tamo zauvek, Ali, bilo je vanredno korisno što se· vratilo u stvarni život — ili bar u jedam njegov deo. On je pisao za ljude koji imaju oštar, ali zdravi stav prema životu. Za ljude koji se nisu plašili rđavih strana Života, jer su Živeli tu, na zemlji. Nasilje ih nije zbunjivalo, jer su ga videli i doživeli. Hemet je ubistvo i zločin vratio onoj vrsti ljudi koja ih vrši iz izvesnih razloga (a ne samo da bi se u romanu pojavio jedan leš) i to oružjem koje im je pristupačno, a ne specijalmim aparatima, nepozna=tim južnoameričkim otrovima ili tropskim ribama. On je te ljude stavio na hartiju onakve kakvi jesu i pustio ih da govore i misle jezikom kojim se služe svakoga dana. Hemet tom sočnom jeziku možda nije uvek umeo da di podtekst, možda nije mogao da deluje dublje. Kažu da nije imao srca. Bio je škrf, lakonski, oštar, ali uspelo mu je više puta ono što uspeva samo najvećim piscima: napisao je scene Koje kao da nikada ranije nisu bile napisene, A ipak nije povredio fiormu detektivskog romana i priče. Naprotiv, dokazao je da i ova vrsta može da pret stavlja ozbiljnu književnost. Njegov »Malteški soko« (» he Maltese Falcon«) možda jeste a možda i nije genijalno delo. Ali, vrsta umetnosti koja je u stanju da dB ovakvo de-

lo. u principu je sposobna' do da sve, : Francuz Žorž Simenon (George Simenon) i Amerikanac aeijmond Čendler

(Raumond Chandler) produžili su Hemetovim putem. Njihova dela, kao i pojedinačni romani nekih drugih autora (Percival Wilde, Ra3jnmiond Postgate, Kenneth Pena Ting, Donald Henderson, Richard Sale i druei), pokazuju da ti pisci žele da ovu vrstu literature uzdignu na jedam viši, odgovarajući nivo. Oni su sasvim različiti od Hemeta po stilu, tretmanu, sredini 1 vremenu. Ali, istovremeno 1 vrlo srodni po ozbiljnosti kojom prilaze svome poslu, Po poštenju kojim prilaze čitaocu, po težini zadatka koji su sebi postavili,

Ti moderni pisci detel:tivskih romana (a o njima, naročito o Simenonu i Čendleru, biće govora drugom prilikom) najbolje su jemstvo «la »Malteški soko« znači 5a– mo početak jedne nove etape, dmn še »enfant terrible« urazumilo i da je, zadržavši sve SšvoJe pozitivne osobine, kreniulo na ošvajianje svog praVog mesta u književnosti.

Jovan Mesarović