Књижевне новине

Goding VIHL Nova seri, br. 35

_______— — –——c19gqgm—

Li S"

W.OIN. O T-Ž BMI IN O S T,

BEOGRAD 17 FEBRUAR 1957

U ME T NOS T

D-Ik U ŠT VE-N.A

PITANUJ-

Cena 30 din.

Z4 REFORMU

Kađ se govori i piše o našoj kulturi, o našem kulturnom izrazu, obično se jezik stavlja na prvo mesto kao najmoćnije, najsavršenije sredstvo kojim se izražavaju sve duhovne, ošećajne, etičke, socijalne pottebe pojedinaca i čitavog društva koje se služi tim uglavnom ustaljenim načinom opštenja. I dok je u svim programima i planovima isticano od kolikog je značaja jezik, pridavalo se reči gotovo čudotvor no značenje, reči koja. u odvređenim situacijama dobija i magisku moć sugestije, opsene, obmane i sl., sistematski se izgrađivao izraz goOVOrom, davalo mu se prvo mesto u nastavi, — ipak je ostalo da se neprekidno govori O tome da se stalno izgrađuje, uči, usavršava ta veština kojom je iznad svih bića najobdareniji čovek, To najmoć nije oruđe i najubojnije oružie koie menja svet i mentalitet, duh i dušu pojedinaca i etničkih skupina postajući izrazom u svakom slučaju i svake individue koja se njime služi, ali i svake skupine, etničke ili jezičke Jedinice kojac pvrima,-uavaja laj-_rclativno slandardni oblik~- kon=. vencionalnog izraza, — taj jezik je u neprekidnom kretanju, treperenju bež prestanTa, nežnim drhtajima koji se ne đaju mikad i ničim uhvatiti u svim pojedinostima osobito pratilačkih činilaca celog organizma, silovitim po ftresima tajanstvene snage koja izbija iz slabačkih Organizama koji se pokreću na velika dela...

Sa svega je toga jasno, da ne ulazimo u dalje supftilnosti. što se duh čovekov dovija đa nađe i tonove i aparate, različne majstorije . do kojih je um ljudski stigao — da bi izrazio sve što Oseća, što misli, želi, voli. Isto je tako tai nemirni i nikad ne zađovoljeni i uvek nezadovoljni duh čovekov fražio i u pismu pomoćna sredstva da što adekvatnije u jednoj prilici izgovori misao. pojam, sadržaj, u drugoj — da zabeleži, fiksira svoj izgovor. Otud i nastojanje ne samo kulturnog čoveka nego i svakog živog stvora koji ima razvijene. organe da svoja osećanja izvija glasom, a samo čoveka — da pisanu reč tako okiti drugim sredstvima koja će čitaocu dočarati prima ni sadržaj svesti, ošećanja, misli i neizgovorene reči i one izgovorene...

U oba se viđa izražavanja mastoji, dakle, da se da. što je moguće vetrniji odraz one psihičke ili fizičke potrebe koja uslovljava iznalaženje različnih sredstava govornog jezika kao savršenijeg izraza prema govoru gestom i, mimikom, saopštavanja misli rrimitivnim sredstvima me-

Ću plemenima koja se i ne šu ·

sreću nego na raskršćima ostavliaju svoja saopštenja različnim kombinacijama u vezivanju čvorova na granama drveća pomoću pantljika od like i drugog materijala. Otud je jasmo Što se i poklanja toliko pažnje baš kulturi, tih. izražajnih sredstava — govora i pisma, govome i pisane reči čovekove, Ako i ne možemo vršiti izbor i doslednu kontrolu mad svim što izgovorimo, spontanost izra– za izbija često kao erupcija i neć da se obuzđati ni ukalupiti „ipak u pisanom govoru imsmo više mogućnosfi da dirigujemD, ispravljamo, menjamo, pomeramo. podeša vamo Tražeći, birajtući izraz koji će što skladnije stojati u svom društvu a što potpunije, adekvatnije ' izražavati određene sadržaje. i

AJi je potrebno poklanjati punu važnju govornom. izrazu isto koliko pisanom. „Ne može biti govora o tome da Je dovo!ino paziti samo ma Jedmi stranu izraza. T usme-

___hi i bisani wovor, svaki na

GOVORA

svoj način, izoštravaju misao, prečišćaju duh, prožima ~ 1 sadržaj opštim tonom koji se daje smislom čitavog sadržaja. Uzajamno se razvijaju duhovne sposobnosti sabesednika kao u dvoboju boraca golim mačevima. Kod nas pak nije prožela ta' misao sve pismene ljude, čak ni sve ljuđe koji žive. od pera, koji svoje ime vezuju za pero, čije se ime čuva za Dpo-. fomstvo baš perom. Ma «to bio brojni ili procentualni od nos vrlo mali, ma to bio mali postotak, kad nas je ipak premnogo onih koji i govor=ni i pisani jezik | smatraju kao običnu :robu kojom se vrši razmena na trgovima: dinar ima samo jednu vrednost, krompir ima samo jednu vrednost... Ali će bistar duh i tu reći da ni dva dinara nisu islo, da i dva Krompira mi po sastavu nisu ista... Ođista, — nema njčesa što je isto s drugim. Već i to što.je to drugo, ono je i drukčije.

Kod nas se mnogo pažtiije poklanja različnim ·oblicima kulturnog života, Tu je, ra= zume &9%, i jezik. Ali ćemo

· priznati“ dase” kulturi jeziva ai

ka, govortjog i pisanog, ibak me poklanja onoliko pažnje

koliko on to zaslužuje, Ne-.

davno 'je. vođena diskusija u Vozi sa slabim uspehom u našim školama na kraju prvog polugodišta. Naš. je jezik, rekao bih, najređe spo minjan, naimanje zapažan u celom ftom kompleksnom Dpiianmju, Nismo se mnogo pitali o izrazu, o izmažavanju naših učenika; nismo mmogo (ni dovoljno!) čuli o smet njama, uslovima, mogućno= stima, planovima, ciljevima, sredstvima kojim bi se unapredio, usavnršio izraz, čime bi se svakako podigla i Opšta kultura učemika, omladine uopšte, a isto takg pružile veće mogućnosti i Uušpehu iz različnih nauka i umetnosti. Mi mnogo teorišemo, mnogo raspravljamo, diskutujemo dosta empstraktno. Kod nes se smenjuju Drogremi u školi ne dočekavši ni da se išta dobro prouči u praksi u onome što je već potrebno menjati. Dobija se utisak, da se rešavanju mnogih pitanja pri-

I smo «danas, posle Rigla, Velflina i Fosijona, potpuno spremni da se

MALI ESEJ ~.

stupa brže nego. što. bi tre=.

balo, najčešće ad hok, Uvrtimo nešto u glavu i dalje ne pitamo. Slažem se·s tim da su nam 'deca u nekim disciplinama ·preoptcerećema. Ali se ne može:'stvar 'fako postavljati uopšteno: samo rasteretiti učenike, resteretiti omladinu. 'Ne ' pozivam se na staru školu nego samo

U Galeriji grafičkog kolektiva slici:

ukazujeni na ono što je na= ma starijima-dobro poznato: na učenje maternjeg jezika, usmenog i pisanom, Koliko napora, .koliko' truda! Ali i uspeha! Učili smo napamet 'i Sve Vrste, sve obrasce. sve razđele glagolske., 'Učili

M.”S.: kalević

(Nastavak na, devetoi strani)

otvorena je ičćložba mgWkulptura i

Osoamdeset godina

Počast Isidori Sekulić. za= tiče je Jucidnu i .tvorački snažnu u osamdesetoj godini života, u šezdesetoj godini stvaralačkog i samopregortog rađa. Odolela' je vrememu i pafnjama, prebrocdila bolove i radosti, videla ljude i podneblja, razmofrila zem-

erteža Dušana Đžamomnmje, Na

TĐušan MDžamonja, Portret %, — 1955

PUTEVI

Isidora

SEKULIC

lie : gradove, iščitala knjige i ideje. Pregršt njenih knjiga koje je nadahnuto ispisala gorde su stilske i misleme tvorevine, a toliki razgovori — koji su bili poznanstva sa ljudima -— ostali su mnogima u sećanju kao najsuptilnije retorsko tkivo u kome se, kao i u njenim pisanim delima, sazdavao intelektualni duh Isidore Sekulić. To je ono bogatstvo sveta koje je coma primila vidom, sluhom 1 tićem svojim, koic je u 5VOjoj umnoj moždenoj laboratoriji sažimala u ideje, asocijativno dograđivala u novo iskustvo, ili ponovo ispitala da otkrije nove smislove, nova značenja,

Isidora Sekulić najveći je živi znalac jezika našeg. Njena ponorna saznanja i dalekosežni obuhvati jezičke knji ge anstva i mašte koja je ispisana u narodu, obelodanjena su u njenoj umctnič koj prozi i esejima.' Isku: vwnalac tolikih stranih ika i Wultura, Isidora Sekulic

pisca i pravi smjsao „tekstova krije se u vazdašnjem žapravo neiscrpnom posmatra-

kako hoćete, koje še ZOVC govor čovečji „jezik nm: oda,

jezici raznih naroda«,

Ovim saznanjem prodirala ie u svom istraživačkom putu otkrivanja života i ideja, opominjala nas Na stare i nove kutitume riznice, drevna i savremena dela ljulskog duha, čas je bila mediium koji prima zračenja nebrojenih Rkulturnih tolova, čas je i sama fosforescirala dragocenom svetlošću svojih asocijacija. Njeno delo zrači uvek istom snagom ebposrednosti, ubedljivosti, istim smislom za granicu ljudskih moći, istom merom za sklad misli, silimu sa znavalačkog prodora.

Izuzetha je čar Isidore Sekulić- njenih prefinjenih čula, njenog osećajnog i mislemog bića, što je u svakom

) dobu i u svakoj prilici iska~

zivala afimitete i prisno razumevanje za svaku novu

'sala je o Virdžiniji Vuif mu

sažnala 'je da »pravi in{cPG8 ,

nju onoga čuda, onoga blaga,.

prilikom estetske analize zadržimo isključivo ma formi, da u mjoj potražimo sadržaj i vrednost dela i da rodoslov mjenoga porekla shvatimo opet samo kroz ranije datirane oblike. Jedinu dopunu ovakve analize čine povremeni izleti u susedne duhovne oblasti: u arhitekluru, u literatunu, u muziku i, samo retko, u filozofiju. Posmalranije takvih, bitno umetničkih činjenica dovelo je do ogromnog napretka u estetskoj valorizaciji dela iz prošlosti, otvorilo je mogućnosti za primanje plodova različitih kultura, oborilo je predrasude o dpsolutnim vrednostima i, konačno, pružilo' je· teoretsku podršku za proces oslobađanja likovnih umetnosti od svih ranijih narafivnih opterećenja. Još jedna od značajnih posledica, ili čak i uslova za sam metod, sastoji se u otkrivanju 'specifičnosti izražajnih sredstava, odnosno jezika, za svaku oblast umetničke aktivnosti. '

Ipak, pored avih ovih vrednosti. ne 010-

žemo biti sasvim zadovoljni, Jedna . rujna

zamerka „opšte prirode nameće se čitayo} takvoj literaturi. Ona ne daje sintetične ,pojmove o stilu,' ili stilovima našeg vremsgena, oma ne objašnjava zašfo„. od, kuda, i zbog

koga živi i razvija se jedna. vrsta umetnosfi,-,

za koju se mnogi interesuju, a. samo maji

broj može da je prati i voli. Cela. ta,misaona .

tvrđava, sagrađena. na umetničkom . tlu, u kojoj je centralnu kulu još odavno projek-

tovao Benedeto Kroče, opasana .je, od osta-..,

loga sveta dubokim prokopom, preko kojeg se samo retko spuste,malenmi, krhki mostovi.

Bilo da se umetnička analiza i istoriska Rkolokacija izvrši po sistemu čiste. vizuelnosti, što u krajnoj kohsekvemci.doVodi umetnika lu položaj anonimnog izvršioca stilskih zadataka

iedne epohe, ili da se u likovhoj umetnošli

brimene Kročeovi pogledi o isključivoj vred-

' mapora i rezultatau ' primani» umetnosti:

nosti umefničke ličnosti, kao što je to u izvesnom smislu učinio Venturi, mi smo primorani da umetnost shvatimo kao neki odvojeni fenomen, koji se slobodno i sam za sebe razvija tokom istorije čovečanstva. Lanac apstrahiranih činjenica fommalne prirode, ili heroistvo bogomdanih ljudi, čine unutrašnju konstrukciju oko koje se pletu dogadaji. Ra

zumljivo je da istorija, moderne umetnosti"

koja se zasniva na takvim principima ne mo· že ljudima objasniti ulogu Te aktivnosti u

njihovom životu. Dokle god je u „pitanju'

umetnost mganijih ·epoha, fa metodološka isključivost je uvek znatno manja, jer” je „nekako sjlom prilika ušlo u običaj da se umetnički događaji povežu bar donekle sa opštom istorijom, , sa religijom, pa i ša ne-

kim proizvodnim činiocima, — fo su niesti-"

mično. učinili i' sami protagonisti ovih Tnctoda — ali kada je reč o, modernim delima

. . odustaje se,čak i odpokušaja: ovaltvog pove~

zivamja, 'Lakva situacija ne menja se bitno ; ni onda kada se, sledujući Herber{tu, nBidu/ na umetnost gleda “kao na, vaspitno moralnu

„snagu koja ima ulomu da ideluje' preko pute -

„„Vva, potgvesti. 'Kruphna misaona građevina sa'zidama radi. osvet)javanja umetničkog Tleno-

mena postaje, umetnost svoje' vrste, sa svima ,

„svojim, vanredno, intereseninim, depanđa!isama, kulama i labirintima, u kojima svoj pred

met, više skriva od života nego što ga obja=

šnjaya. i

| Na sredini dvadesetog veka, u trenutku

najvećeg bujanja avangardnih rešenja u mo demnoj umetlnosti, u trenutku vrlo ozbuljnih

„“tehnicl, i movih tehničkih, metoda «u: umefnosti;u trenutku. famtastičnog šitemja ljudske znaftiželje i u domenu ove čudne nadgra

dnje,

oseća se potreba za boljim povezivanjem teo> mile umetnosti sa svakodnevnim životom. "Traži se odgovor na pilanje zbog čega i 5 kakvim pravom jedna naizgled hermetična duhovna oblast zauzima Tako važan položaj, u dnuštvu. Usamljena {eorija umetnosti, sa svim svojim suplilnim opšervacijama i analizama,. oslanjajuć maći pravu vezu sna današnjim komplikovanin životom, a,etnografsko posmatranje ovde Više. nije đovolino. Mora: se proširiti krug či'njenica; koje će,se uzeti u "obzir. Ako teotija umetnosti ne treba da ostane neka vrsta ezoferične nauke, ona se mora povezati sa ne.čim što je Opipljivo, ' objektivno i realno. Urnetnost mije fenomen izolovan od duugih liuds: čitavim. stupnjem: matenijalne ualture jedavuštva, Tačno je da ie twme{most na Š zamisao, honmcepcija.! ali je isto SaO tačno da ti spekulativni njeni kaci ne lebde u motpuno praznom prostoru. Oni izvi izvesnih odveđenih" ulova i oni djh moraju zadovoljiti đa bj ih društvo, odnosno izVe"sn" saciinalnia gruma mogla prihvatiti i /UDOtrebili. Otuda dolazi" insnna potreba da sei:na modernu. umetftnost. sleda, iz složenijyih DeTspektiva. Isto |

sno: kritikay neće više moći dugo da ogzistira bdz solidnijih amaliza u paralelnim pojavama, kao, što, je proizvodnja drugih materijalnih · dobava, bez poznavanja idejnih i praktičnih uticaja nacaike na svakodnevni život. bez, uzimanja u ocenu socioloških i psiho-šocioloških ·pojava, bez koncepcije o savremenim

društvenim „kretanjima, a sve to bez dogmi ı

40 A MV

i bez iluzija. tt , Aleksa Čelebonović

v bita. | v ·

ći se sama na. sebe ne može,

ih alttyyanosti,, Ona. jie,fesno povezana sa.

im 17.

:ila moderne umetnosti. odno=

„dlanası, ispisuju, njena stalna

Žživola oblast ljudskog duha: ona je nesebično „uzdizala nove vredmosti, ona je nepoštedno kritičkom analizom razmatrala ono što je prepreka rastu i razvoju esletskog smisla, ona je slavila velike mislene tvorce, ona se divila lepotama svake vrste, ona je otkrivala lepotu i tamo gde retko doseže estetski smisao, O tome svedoče svi njeni eseji, pa divotni putopis iz Norveške, ili basnoslovna pohvala Njegošu, oštroumna analiza jezika u »Govor i jezik...« Isidora Sekulić pi-

drije i lepše no i jedan zemljak ove spisateljice, otkrila je njene vredmosti tolike go0dine pre drugih. Isidora Sekulič pisala je o Dostojevskom i dyugim ruskim duša- ; ma čijim smo se tvoračkim noćima mepreštano divili, pisala je sa zanosom i otvoremih očiju sledala budućnost, kao da je predosećala šta 'Će i šta” anože mimoiči zaborav. Ona- je sa istim pijetetom i istom imtelektualnom ž2žeđi · otkrivala velike darove u slikarstvu, muzich, arhitekturi...

X-

Zivofini put ovog rođemog Ppišca, ove strasne obožava-– teljke reči, sav je obeležen grčevifim „nemirima predosećanjem đa će nestati harmonije. Taj nemir „duhovne strasti, jer je:Isiđora Sekulić, pre svega pesnik duha, učinio je da Je ona umela u našu književnost čitavu simfoniju jarkih i smažnih rečeničkih boja.

Uvek žudnma: harmoničnih nemira mladosti, 1sidoa Sekulić je u Branku Radičeviću ı Kitsu otkrivala onaj večiti titraj lepote, čiju je harmoniju morala održavati smrt. Zato je sa toliko unufamjeg žara» odavala priznanje svima onima koji su bili mlađi i koji se nisu bojali smrfii. Takvo briznamje miože se prvo njoj odati. .

· Punih · šezdeset ·godina, 1 vjše, Isidora Sekulič.je modermj pisac u istinslom, pravom smislu'te reči. Une!a je u paša književnost izrazitu intelektualnu duhovitost, veliku MRulturu dugotrajnih i neprekidnih. sbudija i stilsku, izražajnu' lucidnost.

Teznju za moralnim usav?ršavanjem izrazila: je Isidora , Sekulič,. na divno” Vispren nnčin, u svojoj khmjizi o Nje, gošu, To je kliktai upućen celovitoj lepoti mladosti i smrti. WVečita, dvamatika te neodrživosti spokoilstva har- | monije' bila je večiti 'pokretač u njenom stvaralačkom! rađu. Njena dela koja se i

bliskost mladosti, njena pobedna moralma paranteza, njeno sktrasmo' oduševljenje | za sva umetnička blaga OVO ga &veta, uzdiže je u našim očima: i povetava 'je' buduĆim generacijama. Pe CA. Miodrag Maksimović

| nim

PRRADOKSALII SLUŠA, STUEPRNA ŠULEKA

Tek nedavno, početkom 1957. godine, izvedena je u Beogradu čefvrta simfonija prvorazrednog i značajnog hrvatskog savremenog kogi= pozitora, Stjepana Šuleka, iako je to deio komponovano i izveđeno prvi put, ne nežde preko sedam mora i sedam gora, nego u bratskom Zagrebu, još početkom 1954. godine. Kada li će, onda, prvi pul: u Zagrebu biti izvedena opštoe-evropski značajna Rkantata Ljubice Matić »Pesme prostora«?! No. naš je predmet pomenuta Šulekova simfonija, i ja ću odmah reći da je njeno prvo beogradsko izvođenje otvorilo, još jednom, pitanje originalnosti i pitanje savremenosti u muzičkom stvaralaštvu kod nas, u krajnjoj instanciji — i svugde u svetu.

Šulek odavno zauzima i usamljenički · brani, mimalo bojažljivo ili kolebljivo, na= protiv, odlučno, pa čak i prkosno, stav abpostate., stav apolegeta jednog osobenog, svojevrsnog muzičkog secesipnizma (u odnosu na vodeće tokove i izrazito oprečna strujanja u našem muzičkom stvaralaštvu poslednjih godina). Ne znam da li bi se moglo reći da se na drage mu uzore ugleda, ali da se apologela jednog .osobenog,

“ohih u kojima su ti njegovi

uzorj bili tofalno jedinstvemi i lični, pridržava. — to stoji, U pitanju je, dakle, jedno sasvim „određeno muzičkoestetsko opredeljenje, jedna određena. usmerenmost a ne neka suša nadahnuća, u pilanju je. dakle, jedan izgrađeni i fiksirani lični muzički ukus, jedan čvrsti afinitet za određeni tip muzičko-jezičkih izražajnih Tormula a nc neka nestašica invencija; u pitanju je. dakle, svesna privrženost određeizražajnim obrascima simfonijske muzike davne i nedavne prošlosii a ne neka jalovost individualne mašte. Ukratko, Šulek je pristao da u zastarele, već prevaziđene izražajne obrasce simfonjzma useli i smesti svu svoju sopstvenu simfoničarsku misaomost j osećajnost. Da li je on, pri takvom stanju stvari, neoriginalan ili ipak origimalan stvaralac, — na to pltanje ja ovde neću odgovoTriti, nego ću prepustiti, u kvazi-biblijskom stilu figurativnog izjašniavanja, da se na Šuleka prvi bace kamenom oni koji su bez »greha-«.

Obišavši u širokom luku povećeg prečnikae estetskojdeološki epicentar folkloromanije i takozvanog oslonca na »maternji muzički jezik«, ali i ostajući auditivno nezagolican čitavom izložbom takozvanih modennističkih izražajnih obrazaca muzike, u kojima se ovaplotila tolika duboka, jezgrovita, auten=-" tična i manifestno savreme= na „muzička. misaonost baš onih iz udarne. pionirske elite današnjeg muzičkog stvavalaštva (od Stravinskog «lo Prokofjeva, od Hindemita do Bartkoka, od Slavenskog do

„Šenberga, od Honegera do

Biilena), Šulek je, svesno i voljmo, ostao prikopčan Za jezičke formule najvećih među baroknim majstorima, naj većih među klasičarima, najvećih među tonskim pesnici on „romantizma, Da li je on zato, ·zbof tog ideološko-

"estetaki, usvojenog eklektici-

izma, zbog tog takvog &sVOgJ stava —— nesavremoenm, — Na ovo drugo pitanje odgovoriču da „nije, iako sa argumentacijom koja ne mora svakoga zadovoljiti: 1) da se i zastavelim obrascima muzike mogu iskazati aktuelna YYaspoloženja i misaona staenia, ako samo u tim prevaziđenim izražajnim muzičkim foc mulama nastupa funkecionalna uzajamna povezanost ele-

Imenata. tehničke faktu*e,mu~

zičkog stava u vidu jedne sin teze koja nije ni Sezar FranPavle Stefanović (Nasiavak na šestoj ON