Књижевне новине

(Nastavak sa prve stPAme)

sasvim razumljivo šlo·' nema, maprimer, ispovednce lirike, ni mnogo čega drugog Šlo samc isgrena, olvorena i mebogobojažlilva mlađost može da pokaže i ostvari. . „Nadam se da nas ova mala digresija ipak nije odvojila od glavne teme. Ostaje nam ioš da se suprotstavimo Lukićevom ftvrđenju i dokaže= mo da »asketska ograničavanja i disciplina soneta« nisu nipošto zlokobne i pogubne osobine. Poezija je jedna v?ršta asketizma; i ništa prirodnije i polbrebnije nego. da pravi pesnik, u savremenoj gunguli i magli kvazipoetskog verbalizma i besciljne šveslobode, nastoji da bpoeziji vrati njeno dostojanstvo i njen ugled, i da, ograničavajući i disciplinujući sebe, &voje strasti i svoju rečifost, u staloženom stvaranju, sam za sebe, i za one koji hoće da ga slede, otsriva tajne i neograničenosti poezije, i tako podigne ogradu prema uljezima i uzurpatorima koji po mjoj razmetljivo i razornmo vyišljaju smatrajući da su je osvojili, iako im ona heprestano izmiče i ostavlja ih u praznom prostom upravo u ćasu kad su se ponadali da su je konačno ščepali za grlo.

Porc'ska stvaralačka disciplina neodvojliva je od lalenta; a ona se najizrazitije

. ispoliava u vezanom Sslihu. Vezani' stih primorava na brižljiv i pažljiv rad, na azmišljanje, na odabiranje pesničke građe. "To nije samo puka veština i Rkaćiperna · majstorija. O prednostima mefra i rime poštoje mnoge verodostojne izjave. Bngleski pešnik i 'Kritičar Samjuel 'ejlor Kolridž pisao je: »Ukoliko metar dejstvuje sam ga sebe, on Teži da poveća živost i ose{ljivost kako opštih osećanja lako i pažnje; i zatim: »No za svaku po=elsku svrhu metar liči (ako umesnost, poređenja može da opravda mjegovu prostotiu) aa Kvasac bezvredan i neprijatan sam po sebi, ali koji daje živost i previranje tečnosti sa kojoni Je srazmerno pomešan«. Vladimir Nazor je čitav jedan svoj esej nazvao »Ave, o rima!« Lav “Tolstoj je govorio da se rima,i metar ne osećaju u Pušainovim stihovima — stvar se nije mogla drukčije reći nego baš iakvim načinom i takvim sfihom. Mislim da neće biti preterano ako kažem da su Milan. Dedinac i Oskar Davičo daleko izrazitiji i osobeniji pesnici u vezanom no u slobodnom. slihu. Jedam od mlađih pesnika, Branko Miljković, nalazi se na svome y»pravom pesničkom tragu od irenutbka ada se otarasio laRkomislene proizvoljnosti slobĐodnog sfiha i odlučio se za klasičnu pesničku formu.

U njoj je nemogućno simulirati: ili je neko zaista pesnik, ili je jalov versifika-, lor, šarlatan, mučitelj reči i niko ga ne uzima ozbiljno. Sonet pritom ostaje kao jeđan od najtežih pesnikovih ispita i iskušenja. On semo, kalco kaže njegovo ilalijansko ime, »mali zvuk“, nežna, raspevana kanfilena, već je, unekoliko, inteleklualniji i misaoniji od obične pesme, jer teži maksimalnom sažimanju i sinfezi DO> etskog doživljaja. cmocije, iskustva, Francuski pesnik Fransoa de Malerb (1555 —

1628) fvrdio je da svaki savršen sonet daje Desniku pravo na dve godine odmora! 'Uza sve to, izvesni vrhunski pesnici modeme poezije „~. MH. Odn, Dilen "Tomas, Stivn Spender, R. M. Rilke, Đol Valeri, Pol Klodel, Tin Ujević i neki drugi — SVedđoče da vezani stih, a s njim i sonet, žive i danas, uprkos vetrova, bure i nemilosrdnih {ialasa slobodnih stiTrova. toni, n 3 Koliko s#od ova odbrana pohvala klasičnih pesničkih oblika izgledala | uperena · protiv savremenih formi,

protiv slobodnog Stiha, Ona.

je ustvari, istovremeno oOd| brana i pohvala slobodnog stiha! Poznata je činjenica O

prvorođenosii slobodnog sfi-.

ha; o njegovim neograniče~

nim i raznovrsnini mogućn0= .

slima; 1 da, su veliki pe-

ANDBB.MOROA:

MIJE

snici sa podjednakim uspehom pisali i jednim i drugim načinom; i da o njemu i dan-danas vlađaju bpodeljeua i profivrečna mišljenja: | da su slobodni stihovi »išecana proza«; da su sramota poezije; da su njeno OSlobodđenje; da se njima služe samo nesposobni i netaleniova- | ni samozvani pesnici...! I doista, sve ono što je; prividno, u ovom članku rečee pro slobodnog Sha, | Juj -avodnoj belešci uzvikuje: ·tečeno je, zapravo, prokivl.,.Pomislte na to da je ona nhonih koji ga zloupotreblja- |SATODIA Misea i Ropena; da je vaju, protiv anarhije izazva– | noi kudi: dv je Bak ja. oo ne njegovim neodgovornim jšao „drugarici... Žorž Sandoyvo,“ iškorišćavanjenm: i nečasnimj o to He Sajraji temu za „jednu srozavanjem, Dobre slobodne | Bea{risn; da. Jo MPlober" naziva stihove nije nimalo lako pi-| svojom „dragom, učiteljicom" i sati, O olome V. H. Odn ka- je: Vila de e Dogtoicvaji a že sledeće: »Ja sam takođe |dao m njoj pišea „gotovo jedinzahvalan što moj prvi maj- | S(Venor po snazi svoga dnbu i stor nije pisao u slobodnom |. ar Ba in NO LOA stihu, jer, bi me io moglo do-

vesli u iskušenje da poveru-

jem da je lakše pisali slo-

bodnim stihom nego služiti

»Lelija ili život . Žorž Sandove« | „Prosveta, :1955

iPoznati. savremeni frapcuski Disac Anre .Moroa. „ima“, Muako Šum, Kaže, sreću ili slabost da voli Žorž Sandovu" {IHOd--6 1876), Sa tom ljubavlju mnapišno Je vrlo iscrpan i obimnu MDiosvaliju o toj ženi, i piscu, čiji Je živof ispunjen ljubavnicima, prijateljima i Nnjiževnim radom, Moroa su MarseL Prust i Alen zbližili sa Sandovom. Bez svake sumnje da Jo fo MWiicalo na m,jenog budućeg biografa koji wu gvo

donosi i druga mišljenja, Kao što Je to Bodlerovo: „Glupava Je. nespretna, brbljiva; u mjonintı Rhvatanjimn o moralu ima isto toliko misaone dnbine i fanamil ošećanjiu, koliko ih imaju vratari

oea3k CAC „ji izdržavane Dbludnice... Sandose strožijim formama, doklva je sa MDoga čestifih

lindi, za boga vratara i lIu| peške poslage.“ Pesnik „.GCyeća zla“ ne priznaie je ni kao ljuj bavnica: „A. dio se meko morao zacopati n faj prohod...“

„Orora Mipen, MNoja po VOMG ljnbavniku, s kojim je mapisala zajednički roman Žil Sandu, Woenije uzima ime Žorž Smnd, će jlog se Života malazibi »„između dveđu kako primećtu,e

danas znam da je to beskrajno teže«. I kao što vezani slih zahteva kontrolu i ekonomisanje rečima, tako isto slobodni stih, u muncštvu reči koje može da obuhvati, zahleva celovitu, lačnu, pravu reč kojoi je poemogućno tražiti srodnu ili | približnu zamemu. |. U našoj poeziji postoje dva | velika majstora slobodnog

Klasa“

koja se izrazito javila, Wad „Jo oum već bila majko, i baha, 1851. Još kao devojčica Orora aje me obična, štiti slabije, samjalWo „e pi Duniovnica, TI. njeno porehio je

stiha: A. B. Šimić i Dragutin BONO „Svi preci Žorž Samai pa Od *~ dove bili su neobično ličnosti, Padijanović. Oni še nišu,i''n Kraljevi živce s Nanonicamij,

velike vojskovođe s glnmicama, Sve Šeme se Zovu Orora.“. Ikopilad „padaju kao grad“ Rhaže Moro za njenu porodicu i poreklo. 1 citiram, Morasša, dum je Sando vu, nasledila“ „„surovosf, u živo{mu, | bestidnnu smeslost da se Živožš 0| Z1Vi, i nešlo pohlepno w mnsftupit

kao neki naši mlađi savremenici, odrekli svih pesničkih zakona, ako im već nisu robovali., Oni su izgradili

pisac, da nikad ne shvali ireću”

nije

svoju slruzkluru i ribmiku

slobodnog stiha, ostvarili vlastitu arhitektoniku i kompoziciju „pesme; — šVeE|

ono što se kod mas među mlađima sada, mahom smatta neobaveznim, slučajnim i proizvoljinim, što se olako, samozadovoljino, „nadmoćno prenebregava i zaboravlja u težnji za efektima, nategnutom originalnošću, neskladnim i nakaradnim mietalurama, verbalnim doskočicama, mutnoćom, -— pošto nema bitno šta da se kaže, hermehizmu, — pošto je ono što še kazuje uglavnom bplitko i banalno, pa freba ma način zavarati trag i baciti prašinu u oči.

Iz svega ovog mogućno je izvući izvesne zaključke, ako Je io uopšte od ikakve koristi: sadašnia konjunktura slobodnog stiha dostigla je vrhunac, i ona ništa me obecava leničemu ne vodi; izvcsne pesničke prekreilnice, -i orijentacija ka strogim, ža-

ivorenim' poetskim formama, |

nagon svih raspuštenosli i preterivanja, prefskazuju nasušnu pesničku obnovu, jedıu dostupniju, sftaloženiju, blažu poetsku klimu: prisniji dodir, srdačnije rukovanje, iskrenije razumevanje ljudi

pišu samo za pesnike, već za ljude, zabeležio je Viljem

Vordsvort u predgovoru sVD-

leo sam da sačuvam čifaoca

u društvu ljudske stvarno-|

sti, uveren da ću ga, radeči iako, zainteresovafi«. "Po vra= ćanje pisaca čoveku i stvar– nosti, bitnim problemima egzistencije, ne treba· tuma-– čili kao neki mov, povampireni uliltarizam, nego Kao neophodnost da se literalura i poezija ohrgnu od apstrakcija, iđeja i šema o čoveku i pokušaju da progovore stvarnije i neposrednije o pojedincu, o ljudima, o tome kako se. živi i kako mora da se Živi. Predosećanja i prvi znaci Jedne pesničre obnove, o Rojima je već bilo reči, donekle opravdavaju ovakve (nepotpune, ali ni izdaleka završene) razgovore, i pored svih sumornih i surovih opažanja, daju im vedriji perspektivnji smisša",

Miloš J. Bandić

nexi it MOipen de I'rankeJ, U Noanu, Mr;

jom", i pesnika. Jer, — »pesnici: nc |

žudnje.* „KU foj porodičnoj hyyo nići imu mečera što liči na, lju-

jidvnu MWoemediju, na epopeju i | Hiljadu i jednu noć,“

Sandoyva je još u svom delinj sivu rasfrrama između bake Koda,

jie obožavala WVollera i Miugom, w juanrzela Kkridijičinu MWliku, i majke

Roja se udala au. njenog oca MoTisn Kkobne lepote Mvienigsmarlovih, posla ljubavi u nekom Yu ničkom logom gde je on mašao kao mzložnicu svom pretposiavljeog. Majka je bila strasue i vatrene prirode, neobrazovana, i nije se slagalm sa, majkom svoga

| muža u smislu vaspitanja Orore,

Ali kako se Sofija brzo odala Pa riskom Živoim mapnštajući Neom posle pogibije svoga Morisa, iD Je baka preduzela vaspitanje de vojke.. Tako Orora stiže nw. ma> masftir, in- siraBno zavoli jednu kaluđerica i obeća joj da će pre stati dn bude vragolanka i da će učiti bolje. Potrebni su joi bili romantični zanosi,

Uskoro je mujka prekinula obrazovanje svoje kćeri i dovela, je k sebi u Pariz, Ali Joj, devo, “ica, smeia i šalje je Duki, z-di

bake se mastavlja vaspitanje Orore, Omnu ima mwućčitelje i stiče prve „devojaćke jjubavi, Zaljub ljuje se wu vanbračnog sinmm, Jed nog baroma, Mazimira, Malu Noamnska Rkaćiperka, koja već ide u lov i ·nosi muško odelo, ubija yrapce zbDbDxa Weojih mnjenm sobDbarica plaće, i ćita SŠatoprijana, vol muziku i prirodu, jahanje i druBtvVO mmuškuruca, ostaje MUB&OPO

jbez bake, ali dobija muža, Muž

pravi izmene nm juanjn Moje su nasledili od m-Gde Mipem, 5ečc

j drveće u parku, hrči prolazc, m=

bija slare pse i zavodi movo do

j mačinstvo, Reje mm Rioliko rđavo

vođeno ostaje im do smrbi. Orora pored sve želje dnu voli Kazimira, oseća polrebu za jcdDim drugim čovekom Moji bi „eu Više zadovoljio i telo i duh. Nailazi mu Jednom mladića, , dc Seču, i uz postepenmi pristamii Hazimjra uzima ga za duhovnu Ijubav, Mjeđutim, i lo je ne zaaovoljava, Gospođa Orora MDideYnama Sreta se su BVOJim drugom iz detinjstva Mtefanom s Ro,jini sE nehada u devojačko, sobi bavila „„eplimentalnom obiologiprestaje da spava u sobi NVOZa muža, „dušu joj se razvija s događajima” i van poslije jav mo lIyjubaznica mladog pisca Žil

} S5ando, upoznajo se sa romanfi-

čarima pa „Su s divljenjem zlo dali kako se tigar u veličanstvo nom skok svaljiu,je na jagnje”.

je knjige stihova; i ovo: »Že~ } Već je vanije pokušavala da piše

romnne „Jiuma“, „Voljena“, pa Bu svojim ljubavnikom Nandoomni piše ruiann, n odma zatim piše in sama i polpisuje Žorž Sand. Uskoro piše i svoju poznatu knji gu „lIndijanu“, pn i MLeliju, %:u Drojem romana povećava Se i broj njenih ljubavnika, Mako je živela u vreme kad su „najozDilj miji sensimonovci propovedali da de Ijubav zakon“, nije mogla da ostane Mdiadna, U spisku njenih ljubavnika ima mnogo i veliki imema fopa doba, Tu je Mise, Bopem, ali ima i vrlo beznaćčtn, nih, pa čak i vrlo neuglednih, pa i makaznih ljudi Woji su Je privlačiji, 'Aroz sve te ljuDavi Sandova prolazi nezadovoljna, i ono muhlo što „je doživela to nije Dilo su pesmicima i nežmim ljudima, već sa jednim nustra« nim, nakaznim ·Čovekom u duvenim nanulama, pastivskhim o> priačom, i vunenim čarapama. Ona nije imala putene moći da doživi muškarca, I njen roman „Juelija“ mije. ništa drusmo iakvo priznanje, Zato Moron i daje naslov svojoj MWnjizi o sam dovoj „Lelija". Lelija je Mladmna kao neki Kip. „Kako da izađem iz ovoy mramora „,kaže ona“., ko ji mi'dosiže do kolena, i spufavit me kao Što grobnica sputava mrt Vacn, „Ima i Bbumoru u Sandinim ljubavima, Posle promašene noći koju je imala sa. Prosper Merimeom Mima šaljivo primeću,c:“ da „je noćag Sandova imala Pro» abs i da kaže da nije bog, zna Btn“,

Dok Sandovn vodi ljubav i piše pomane „revolucija slalno zaseda Isto hao i skupština“, Qna, se Ha šla usred mefeža u Parizu 1851,

učestvuje i w 1848, pa prati do».

Bađeje i 1971. ali bez sposobnosti

a im priđe s prave strane. Ona

je bila za zakonska, sredsiva, a ne. za, nasilje te strašne godine Mad „je harao: Mak Mahon, I kaže „A mislite da „dje Nomunizam vaverna kojoj je svyha da se na prepad dokopa diktafure,.. onda mi uopšte nismo Nhomunisti*..-. Ona nije mogla da shvati metoda

'ji značaj novo klase koja se poja-

vila jasno na svet,

' Ona je ostala građanka iz Naona radšfrzana wu. detinisfvnm između g-đe Dipem i svoje malko m mladosti, između plemstva i baržoaskom milosrđa, sda sehfi• mentalnom slobodom romanliča»

ra, Talca je-i amrla olwnžena w

nukama i poljgkom imanju,

Sa. puno ljubavi Moroa prati svoja Ororm, svoja Sandovu, do noseći mnoga mjena pismn, i pismn mjenib prijatelja, pumo činjenica iz njenog života, ali bez namere da sve {o Oživi, Tek pomekad opisujući po meki detalj vasiruji dal veka u kome je živela ova junakimjian, HO LAN)

A i

P"LORIRA ŠTEMANI

prijateljima nm svome

»Fako sam se rodila« ()l'rogres«ć, Novi Šad, 1957)

Ona poezija, je, očigledno, dugo i strpljivo Rkerčila sebi putanju Kroz gustiše viceva, površnosli, bizarnosti i mnedorađenosti, Ali, kad je već jednom mašla svoje prostore, ona, je progovorila Čistom, bremenitom i dragocenoni lirskom rečju, Jedno poetsko poJjednostavljenie svih senzacija i emocija nn račun istinitosti i neposrednosti da se osetili u sva ćetiri ciklusa Knjige: u ljubavmim pesmama, u pesgmaYi posye-

"Genim majci i zemlji, u rodoljubivim stihovima, Lijubav.ove pesnikinje se očituje najmanje kroz denzžualnost i sirast, Nije pesnikinja slučajno nazvala ciklus SyOjih Jjubavnih pesama »Lepota«, Niena filozofija ljubavi je čČovečanski govor jednos od parineYa, u voljenju, govor lcoji ie nadraslao svc iluzije i zavaravanja zarad drugarskog, zrelog, neob« manjivačkog pozdravlianla i nazdravljanja. Tu je najveći kvaliiet ove poezije: ogromno iskustvo života, dosta jako osećanie smrii: jedna, nimalo ženska, i ženstvema, vrlo mnogo muška i nesentimentalna, životvor”na, lirika, smirena, u bolu i pnainji, sposobna da izdrži bez inđe pomoći, ali, ipztovremeno, spremna, da pronađe put. do čovekova srchn,

„U pogledu arhitektue stiha, Teilorika Štefan ne osvaja arlističkim | „mnovitetima. miti nejom iole smionijom inventivnošću. Nje ma je. pesma govora i prilično auditivna, Za nju su 'karakteristične psihološki obojene metafore, prirodnost i energičnost u traženju adekvatnih reči i sazvuči. O toj poeziji bi se dalo i Više govotiti, no zasada, neka bude dovolino i ovoliko: knjigom »Tako sam se rodila« J'elorikn, Ble-. fan je vrlo ozbiljno skremila Da žnju ma, sebe, M. D.

VERROHR:

= : | »Gulanje mora« (NOLIT, Beograd, 1956)

Verhkorovo pripovetke su simpfom jedme move prcorijentacije Noja se vrši wu savvemenoj Hrancusko, literaturi, Zajedno sa Migziperijem, Gaskarom, Gayijem i još nekima, on oličava oovu elapu, golovo prepood, bumianističko-konmsirnkiivni m prvom redu, dananšje irancuske literarne isli, Problem koji je posiavio Rami Je vrlo ak{uelan i duboli: roman i pripovetka su došli u bezizlaznu situaciju zahvaljujući mihilističkim i pesimisticčkim tendemn cijamn Koje su prožele književno sivavalašfyvo, Trebalo je ponovo

otkiti nove idejne i mozalne poslulate, nove elemenie afirmacije čoveka i njegovog: života, da, bi se Jonjižeynost mogla razvijali na kre alivnini osnovama hwmanizma., Verhkor se naglo pročuo, pa iako on mije neko otkrovenje, neki me ija koji pokazuje spasonosni izlaz iz mralcu megafivizma, on je mesiminjivo pisac MWoji wnosi sveža alicenie i dvnWkćčije eličlko i pgihološko iretiranje problema,

U Knjizi »Čatanje morae malaze 56 priče u Nojima pisac obrađuje mofive iz prošlog Yafa, Verkor je nmngačovam Kkmjiževnik w maj

plemenilijem i najpoštenijem vm.

čenju le reči, Njegova percepcija ima svežinu koju donosi samo budno čulo mmeinika okvenutiog ljudskoj zajednici. Zahtevi mekih Irancuskih kritičara da ireba m: više pažmje pollanjati zmačen,u leme, a me sfilu Koji je samo fmnkecija | sadržine, dobili su w Verkeru svoje otelotvorenje. Jer Verkor mije mriigia, stilski movator Jojiževmi me{odičar kome je majvažnija mismo kako će nešto da kaže — on gotovo škrto i suvo Dyičm svoOJ6 doživljaje. Verkorove Književne opsesijoe deluju i uzbuđuju polresnošću svog ljud'skog: pmmaćenmja, neposrednim de,siyom svoje hoamanističke poruke. U priči »Ćutanje moyraa reč je o nemačkom olicirw, muzgzičaru, velikom prijaiclim Trrancuske, Koji je međutini bio primoran da u ju umavrširms pod zaštitom {enNRova, Verkor slalno podvlači da je myvžnja koja je rat doneo sa mo izraz warvarske pustolovine hitlerizma Koji mije samo socijalni fenomen mego i duhovni, ili bolje, anfiduhovniz on je oborio voru u duhovne vrednosti, u harmonični poredak MNoaltore,. TI zaio wu priči »Nemoće franeuski inielektualac razočaram w svoje ideale Rkuliwvnog Whosmopolitizma, u mastupu besa uništava na, lomači MKmige francuskih MKlasikn, 'Po gubljenje poverenja w moć isane reči koja so našla wsred iopovske Rhanonade uw fragičnoj izolaciji, dobro pokazuje očajanjo Trancuske rat 5acio u slanje izgubljenosti i usamljenosii, Tionceniracioni 10gori su ume{nički vrlo živo obradeni w priči »Samc, Tanfasmagovičnoj poovskoj igpovesii. Verkor je prikazao i amfisemitizam kao ilnstracijm moralnog propadanja icdnog dela francuskog drušiva, NWoji je savađivaop sa Nemecimn (»Put ka zvezdić) Patriolizam, je stalno ' živo Verkorovo osećanje, ali patriotizam. shvaćen Mirokočovečangki, Tako isto njegovi idenlj mijra, i međemnrodnc sloge, Noji kod mjega izrastaju iz humamnisftičkog shvatanja ljudskog drouštva organizovanog na principwu brafisiva, miisnnti su u umeftmičko ihivo i me štrče kao gole

tendenci,jć. POZZ

HUSEIN TANJIMIŠČĆIĆ: »Ljude nisam vidio«

(»Džepua kujiga«, Sarajevo, 1956)

Svel: ove proze la, mada '"Pahmiš svoje umetničko svedoćanstvo u jednom wvremennm prilijući raino, literaturi u njenom atničlom, vidu, Mtaft je ovde samo okvir, bima, pozadina, jedna specifićnos5i ljodskih odnosa mw prosbovu i vrć> menu, 84 MJihovim velikim i mi

yivi YWı SCMCI ?R= 6 nije zeleo da

in{eliyencije koju je '

lim {ragičmostima, Glavnj alderi su decu i dečaci; cenizalna Jićnost među njimxu Jo pisac, sa bremenom svOJje sudbine, Sama te-

mafika ovih deset novela, gleda-.

mu na prvi pogled i spolja, nijo nuova, Rat, preano sazrevanje deće, mjihove etičke wdileme pred monstrumimz gladi, vešanja, smefi i hapšenja, mjihove ozbiljno zabranjene jgro između vidova koji ratuju, rečju: mjibova, {rngika w senci Jedme počasii MeadiRkamo većih razmera, Novi Je ta, zvuk prolesfa, optužbe i osade, rođem sa Borhertovim movelam:, mnastavljen, Nod mas, u Grbićevim, i, evo, sada, 'Fahmiščićevim pričama, Na ociglo osamdesetak siranica · 'KPahlišćić obelodanjuje BvOjo Nirvavo iskustvo, peva zamesenu i Dbolnm pesmu svom o{elom wdotinistvu Sa sapatnjom i razumevanjem, nli bea eldatanimosfi i programxfičnosti, koje 5U, u nekim movelama, čak i Borhertu smetale. Ovaj daroviti pesmik je pološao, i Wu lom poku-

Šš. m uspeo, da iz BvO,Jih novela,

iskljući sve šlo bi w vidu patelike, ili u kojem drugom obliku, bilo vazvodnjena poezija Pokušao je i uspeo da progovori čistim jevikom savremene kraike priče, Lepe dijaloške mogućnosti fina snaga podieksimog nagoveštavamja, negovana nimosfeynm — io su mnedvosmisleni kvaliteti ovih novela, Ima trenutaka, dosta retkih, kad se "T'ahmiščić mnđe ma rubu feljiona i reportaže, ali io su prolazne mane mjegovog proznog prvenea,

»Ljuđe nisam vidioc je intimna piščeva ispovest o raim i dećacima m njemu, o sebi — dečaku u mjemu,. Negde između tih godina smv{ii i straha, ma, jednoj od siramica ove Nmjige, moda u sceni beksiva, iz rodifeligske Kuće, po» čeo je piščev drugi i pravi, ljađski život, no m home su oslali iragovi jednog pakla prerano viđenog, Želimo time da podvučćemu da je ovn uzbudljiva i u svakom slučaju prijatna Knjiga mo”rala biti napisan M. DANOJNIG

YILA RATER: | »Moja Antonija« (Narodna, hjigace, Cetinje, 1950)

Pisac ovog romana je skoro nepoznat našoj čitalačkoj publići, iako se u Americi Vila, JXatev već ubraja među pisce Klasike, Zaslagu za to uglavnom ima ciklus njenih takozvanih »vesteyn& YOmana među kojima se mnnlazi i »>Moja Antonija#, Oni su joj, konačno, i doneli Pulicerovu agradu za lmjiževnost.,

»Moja Antonija« :je knjiga čuđme romantike, puna sentimenialnog pričanja o detinjstvu i ranoj mladosti u selima i građovima Srednjeg Zapada. Pabula, romana ije borba za Život i zemlju eVropskih dđošeljenika, iz Češke, NOT: veške, Švedske i još nekil zemalja, A, posebno, borba ženske dece koja. su se odvajanjem od svojih kuća, rađi zarađe, našla, u jeđnoj surovoj sređini, nemilosšrdđnoj i okrutnoj, Li ljudi čije sudbine pratimo u ovom romanu đati su na jedan nostalgičan načim, iz p ne uspomena, BetnoE sećanja i Više su na momeoenie idealni nego li realni.

Naizgled, roman je slika tog: leškog: života doseljenika u kolibama u goloj preriji, po vrelom suncu i oštroj zimi, O vrađamju i umiranju, a, UStvai, pisac U Čitavom svom Doslupku daje pot-

FRANCESKO JOYINMYG »Sinjora Aya« | (NOLUP, Beograd, 1956 ga}. 'Pranćesko Jovine je savremeni italijanski pisao koji se u Kmji-

ževnosti pojavio iridesšelih godi« na da bi u njoj aktivno delovao

< sve do svoje smyti 1550 godine. . On je nastavliač verističlch Tra-

dicija italijanske literature, #)0-

punu a{fimmaciju samo 'onog dda- vanija, Verge u prvom rodu, Ve-

brog u čoveku. U romanu skoro i nema ličnosti .koja bi đo kraja bila»zlobna, ı nečovečna iako ima niz okolnosti u kojima sć ons iako ponašaju, Pisac ipak nalazi za &Ve njih neko opravđanje ili ih do kraja, prikaže i u onom drugom: viđu u kome ipak preovimdava, čovečnost, ) Ta iako čitalac dočitavši roman stiče utisak đa su te ličnosti više ezultat- emocionalnop bpiščevog doživljaja nego li stvarna živdina, bića, ipak, njemu su fi liRkovi nekako bliski, njihove sudbine ga zaohkupljuju, a roman posta je dosta draga lektira, :B, Đ.

A STJEPAN JAUŠBVAC:

»Glasim se nespokojem«

(„Matića hrvatska“, Zagreb,1956).

Mlalo poznati hrvatski pesnik Stjepan Jakševac (rođem 1916), prikazuje se, ovim „presekom svoga skoro dvadesetogođišnjeg rada ma- poeziji, poetom. malih ltvani, malih, filigranskih emocija i manje-više konvenciona&}nih sadržaja. Jakševac peva, svakodđdnevno RKkoračanje pesnika, &vakodđnevno žiyljenje; i Čini to dosta spontano, bez zbiljijih zahteya prema samome sebi, poluobavezno, Svaka odđ ovih pešama kao da je pisana pored zamagljenog prozora, u mimskom, sutonu, ili u predvečerje kasnih jesenjih dana, Jeđan deo njegovih pesama, dođuše, potiče iz pređrabnih dana, ali su mu i one movijeg datuma wa sličnim

manama, osobinama i prečnikom ·

interesovanja, Uspomene ma 5e10, snovi wetinstva, ptice, zvezđe, svuda prisuths, prolaznost osnovni su motivi i rekviziti njegova, pevanja Moje, parcijalno, može da nas opčini ponekim lepim zvukom, (ciklus „Dječakova pisanka“, i još meke pesme), mali, u celini, ne odaje ništa što bi DES ozbiljnije uzdrmalo i bporeslo, „Ne zovi nikog. Sve je muk 'U meko runo roni zvul, To čas je, kada zvijezda, rana Krijesnicu prati đo tvog stana, da čilat možeš muđar dlan: tko sretan je, tom iapka san u ležaj što ga suton šalje +

a lo je sam i čemeran

tom šapće noć: o jecaj dalje!

„Ovi ma izvestan način prijem čivi stihovi ilustvuju

rigtička, esletika, bila je ustvari teoretski fundament realističke umetnosti, Njeni osnovni elementi bili su: istinsko slikanje ŽivOta, deskripcija stvarnosti, piščeva neuzbud]ljivost i impersonalnost., Verizam je bio dominantni umelnički kanon u italijanskoj Kulturi vrlo dugo (u pozorištu, nmaprimer: tek je Pirandelo prekinuo 5 njim). , Stvaralački postupak T'ranćeska Jovinea je tradicionalno realističćki U ovom romanu on Slika društvenu stvarnost italijansicog

Juga oko 1860 godine. Pisca naj-

više zanimaju socijalni aspekti života, dok intimni, subjektivni problemi individualnog posšlojanja, su za njega sporedniji. Iako je roman pisan pre nekiak pelnaestak godina, u njemu se me osećaju nikakvi uticaji modđerna proze koja ide sasvim drugim Duievima, Franćesko Jovine nosi u svojoj Krvi vrelinu južnog podneblja u kome vlađaju glad, nme« meština i pobunć. On sa dubokim poznavanjem i.strašću opisuje sve one nevidljive prostore tog na prvi pogleda jednostavmog i» tisanja „iznosi bogatstvo detalja koji određuju fizionomiju jednog nmepravednog i sumornop sveta, Iako se ne izjašnjava u deklarativnom smishu direktno tendenciozno, ipak je umetnički nagon

definisan u samoj književno; ma

teriji romana — piščeve simpatije su na strani seliaka koji majviše trpe'i pale. Glavna, ličnosi;

je don Mateo, siromašni svešte-

nik koga prezire viši kler, i koji se priklanjm narođu i suđeluje u njegovoj patnji, Prikazan je ni» pretstavnika, plemstva, 1jihov život koji se sastoji u intrigama, pseudoliberalnim zanosima, sujeverju, moralnoi i materijalnoi skučenosti, Na. đrugoj sitrani Je seljak, obamro, utučen, sputar critvenom propagandom, U prvom delna romana, ambjijemt je socijalno raznovršniji i i pogledu rilma, življenja, statičniji, U dyrugom delu, u kojemu auto” slika nemire koji su igzbili ın ItaJiji i đoba neposredno pred ujedinjenje, naslikan je rat, Utkane su i sentimentalne miti ljubavi između jedne plemićkinje i jednom seljalca,

Stil je uravnotežen i smiren, hroničarski jednostavan i precizan, „Ponekad izvesna poelsk% temperatura ustalasa, mille C-

dove M'ranćeskovog telstla, U

pređgovoru koji je mapišsao Jiros

najbolje Jakševčevu liriku, U mjima, de prosek. njegovog poetskog arsenala, kvalitet izraza, tematika. O toj lirici. bolećivog: nespokoja Dpesnik J. Kaštelan je napisao uz držljiv, informativan DOBOVOT,

Sekvi objašnjene su bprogresivne političke iđeje I'ranćeska, JOvimea, njegov realistički prošeđe i regionalizam,

PP. ,

nego,

Hose Bort Velq:

(Nastava sa prve slrane)

živoli su reke koje teku prema moru koje je umiranje. Ovuda, idu plemići spremni da, završe i nestanu; ovuda, velike rele, onuda, srednje i manje; : na kraju su jednaki - oni koji žive od svojih ruku i bogati. )

Naši

. Sledeći proces razvoja špamske lirike nailazimo na pesnika PPraj Luis de Leoma (15399 — 1591) pripadnika, škole iz. Salamanke koji se smafra za španskog Horacija, Njegova duša je u isto vreme koliko mistična, toliko i strasna. Posle patnji u famnici u koju je dospeo zbog Svojih spisa za koje je Tribunal Inkvizicije našao da su jcrefički i da se protive katoličkoj dogmi, iražeći spokojsivo i smirenost, kaže: | ı Sam hoću da živim. da uživam u dobri koje dugujem nebu bez svedoka, sa sobom samim, slobodan od ljubavi, ljubomore, od mržnje, od nade i od sirepnje,

i malo dalje:

Kakav život smiemi, .1aj od koga jc daleko sveiska buka, koji sledi skriveni , put kojim Kkoračahu

malobrojni mudri koji na svetu , postojahu!

Kao šio vidimo, mislična duša sfragmih bića, traži odricanje od života, smiremosi i spokojstvo, neku vrstu nirfvanc puclaza, ot života ka smrti.

Lirski pesnik u najpoipunijem značenju te reči, Huan dela Krus (1542 — 1591), koji se smatra, kao pcrsonifikacija španskog. mistika bio je duša puna blistavih plamenova radosti. Kroz svoje spiritualne tvorevine On ipak manifestuje udaljenost od života, _Služeći se simbolički dijalogom muža i ŽČMC: tela i duše, on tu temu irciira na mističnowenzualan način: . ; |

Uđimo, Ženo,

u prijatni, željeni vri

sa ukusom spokojstva

i masloni vraf

na nežne rukc Voljemog Pod jabukom,

lu si poslala mojom ženom,

tu sam {i dao ruku.

” ovom sonetu

| Taj dijalog između duše i lela pun secm-., zualnog misticizma je bekstvo od fizičkih

bolova življenja. iraženje novog života i njeSovo potpuno nalaženje u smunti, .

Uživajmu, Voljeni,

i hajde da gledamo iyoju Iepolu ma bregu i na strmini

gde izvire čista voda.

Uđimo dublje u česlu.

Ovo pokazuje još veće udaljavanje od živofa, a možđa i od smrti, pošlo je za španske misfičare smrt ta koja daje životi.

Nerazdvojni sadrug San Huan de la Mirusa u njegovim borbama na poljima Kastilje. koja su središte misticizma wu Španiji, bila, je Santa "Tereza de Hesus (1515 — 1582) — 'Pereza. de Sepeda iz Avile, viteške i mističnc varoši u punom smislu le reči, Sania "Tereza, osMivačiea: i veformatorka Karmela, čija je duša buktala „vatrom strasti, koju su opiuživali za sve mogućc poroke, ali čiji je život bio sav blistava vrlina liubavi prema Bogu i stvarima, daje sintezu ovom perioda španske mistike ovim Merafikim stihovima:

Živim ne živeći u sebi nadam Se iako uzvišenom živofu da' mrem da ne bib umrla.

Ali vrhunac misticizma. u španskoj iiri-

ci dosegnut jc sonetom koji je anoniman kac ·

i sve ono što je veliko u španskoj Kknjiževnosti počev od Pesme o Sidu, pa, do Selestinen, Lazarilja de Tormesa i Romahsera, U Hristova smrti nije frelirana kao iskupljenje; ljubav prema njemu ne uliva ni s{irab, niti očekivanje ikakve naknade, čak ni mistične; ona, je izazvana, isključivo slirasnom MMristovom patnjom. .

Ne nagoii me, moj Bože, da te volim nebo koje si mi obećao, niti. me užas pakla . sprečava da ic vređam.” Ti me nagoniš.* Gospode; nagoni : me {celo prikovano na krst i ismeiano, nagoni me tvoja izranjavliena put, ı uvrede koje si podneo i ivoja smr{. Nagoni me, najzad, tvoja ljubav i zato i kad ne bi bilo neba, voleo bih {ec.

ı kada ne bi bilo pakla, plašio bih '

ic me. zato što te volim,

jer i kada se nc bih nadao onome . čemu 5e nadam,

kao šio (e volim, voleo bih. (e.

Ništa ne ireba da mi daš

# Kroz ovaj sonet potbuno dolazi do izra> žaja superiorna, duša, španskog mističara, koji

voli da bi voleo zbog čistog i jednostavmog ·

zadovoljstva, da, se voli, bez, obzira, da li im, ljubav. donosi nelo uživanje ili prouzrokuje

patnju, To je swrfi duše Groz ljubav prema

stvarnome i prema uzvišenoj figuri olkvavljenog. Hrista. koji je prinet na žrtvn. smrti. , Među lirskim pesmama Mranciska de Riohe (1583 —' 1659) postoji jedna nazvana »Ruži« u kojoj pesnik kaže: a ve · "CČišta, blistava.ružo, | šuparnice, plamena, koja izlaziš sa danom, kako se rađaš iako vesela \ ako znaš da je vek Koji ti daje:nebo jedva jedan kratak i brz let? ; U ovoj pesmi pesnik ne ispoljava, višc , samo svoju mističnu, već i Kkontemplativnu

dušu inspirisanu izvornom lepotom prirode ·

koja baš svojim skladom i vitalnošću pobu- ·

đuje u mjemu, ialho u· punoj fizičkoj snazi, intenzivnu misao o kratkoći živofa. Pesma sc wavršava. ovako: + POO O

55 | Tako bliznik, tako sšjedinjen

Sa. smrču je tvoj živof, Vitas „da 5eC pitam da li „svojim sliizama, zo? slavi tvoje rođenje ili oplakuje smrti, Prateći hronološki razvoj Šš 5 irike

aa i š J Spanske lirike nailazimo na' »Moralnu ćpistolue čiji auilor je neki anonimni Sevilianin, za koga izvesni aa bez jačih dokaza, veruju da se zvao ·FPernađes de Andradayu. 'T. i zvat 1 • Ta e o inje stihovima: DONE BO

Pabio, dvorske ambicije su itamnica u kojoj vredan umire, Š rađaju se „najpodlije iudosti. Sia je naš Život nego kratak dan u kome {ek šio izade sunce već SG · • - Ž i u timini SVeZe moći? Po

S Je: No mego trava, ujutro sveža, O nu: u sufon? O, slepi zanose!

r tog sna irebya da, se sećam?

Ako je život samo san o životu (i sam

Kalderon je kazap »Ži j i za OTO misfičare e DEaVE aa :: Be oa kada” španski Zlatni vek dgA PRMOJUUA, Sulminaciju, žiye i stvaraju braća ip Oe ia da nisu bili mističari, već su Pi M iOačiHiti života i po svojoj socijal-

Dolitičkoj aktivnosti bili pozitivističke

ličnosti. Pa, ipak, i u nii . lie 1un i šu se 'ubrajaju među NRBola po sonalama, koji

Užasna, sliko smrti mrlii, SUroOvi snu, ne Dpotresaj više moje * : . grudi

Zašto to pla ~ nije ni nebo, Kakva žalost

Vo nebo koje svi i BiBIRMG: svi vidimo

što nije stvarna folika a lepota! da su i braća Arhensolas, ma

živali m njemu kre= ora, ple-

O \ crkveni | Vara, ipak u irenucima kada, u Ve ENE