Књижевне новине

Pesnici „tridesetih godin

Malo je koja grupa besnika, od same svoje pojave pa do danas, izazvala toliko polemika i toliko različitih stavova kao grupa koja se pojavila oko 1980 godine. Pe&nici ove grupe obično se na– zivaju »pesnici tridesetih go dina«. Kad se govori o »pesnicima tridesetih „godina misli se uglavnom na Sesil Dei Luisa (Cecil Day LeWis, 1904—), Viston Hju Odma (Wystan Hugh Auden, 1907 —. Luisa Meknisa (Louis Mecneice, 1907—"), i Stivna Spendera (Stephen Spender, 1907—). Sva četvorica su Se školovala u Oksfordu i zato ih često mazivaju »oksfordska grupa« (nasuprot »kembridžskoj grupi »čiji je glavmi pretstavnik Empsom, a kojoj pripadaju i Botrel, Madž, Rein i dr.), a stranci ih, naročito Francuzi, zovu »L,ecole d'Auden«!), Odnova škola. Odn je svakako nosiJac onoga najtipičnijeg što se pojavilo u toj poeziji. Ova grupa pesnika nije se, inače, zasnivala ni na kakvom manifestu, ni estetskom. ni političkom, ustva-i nikad nije Wretstavljala neku »pesničku školu« (grupacije talk ve vrste su skoro mpofpuno nepoznate u životu oemgleske: poezije otkako postoji) i dalje — Frejzer?) nam daje podatak da su se Spender, S. D. Luis i Meknis prvi put mašli zajedno na konferenciji Pen kluba u Veneciji 1949 g. Ovi pesnici nisu imali čak ni isti politički stav, mada ih je čitalačka publika čečlo vezivala za političku levicu. Odn je &ebe nazivao »ružičastim liberaelom«, Mek mis je, još u gvojim predratmim pesmama, pokazivao da ne prihvata socijalističke ideje i da je pre individualist m staromodnom smislu. Dej Luis je bio veoma blizak čistim levičarskim pozicijama, a S. Spender je svega neko=liko dana bio član Komunističke partije Engleske. Njihove pesničke individđualnosti su se i tada veoma razlikovale, a damas, kad se ne bi imale na umu izvesne dru ge čimjenice o kojima će još biti reči, he bismo ih gotovo mogli · dovesti uvezu. Odn, koji je 1938 prešao u Sjedinjene Države (i docnije Dpi-

mio ameničko državljansivo) postao je američki ebpiskopalist i religiozni elementi, koji su se i pre rata ponegde u njegovoj poeziji mogli maslutiti, zauzimaju u sadašnjoj” sve više mosta. Spender se na političkom planu odrekao svojih levičarskih: 8hva-' tanja, a na pesničkom okrenuo unufrašnjem životu. Dej Luis je postao pesnik sa izrazitim smislom za narativno.i protagonist fing.»civili+ zovane jronije«. Jedino ije Maknis ostao veram političkim i društvenim temama, iako u skorašnjim nesmama, kao Kraljevstvo (The Kingdom) i Piuralitet (Plurality) leži da svoj humanizam &tavi pre na moralnu, nego na političku osnovu. Pa ipak je bilo izvesnog razlosša Što.,.su ih i kritičari i publika grupisali zajedno. Oni su zajedno vadili — Odn i Išervudđ (inače romans:jer) pisali su pozorišne komade u w&tihovima i putovali zajedmo — Odn je išao sa Meknisom na Island, a sa Išervudom u Kinu; pošvećivali su bpoesme ili knjige jeđan drugom, pojavljivali: se zajedno u istim književnim časopisima i anftologijama i uticali jedan. na drugog. U najnovijoj studiji o D. Luisuš*) K. Dajmemi, kaže: »Damas postoji potpuna reakcija brotiv dekađe od 1930, njene greške se ističu, vrline zaboravijaju, dela zanemaruju.» Potrebno je samo setiti se da je to period Hitlerovog dolaska na vlast, Abisinskog rata, Španskog, građamskogs rata, velike krize, Ruzveltovog Nju-Dila i određemos osećanja da pretstoji velika katastrofa, koja Je i usledila Drigim svetskim ratom, pofiebno je samo setiti se svega toga pa da se onda lako shvati angažovamosi pisaca u životu društva koje je ugroženo. Bio je to period u kome se moralo grupisati, opredeljivati, u kome su sa morali „zauzimati SftavOoVi, »slušati jezik i srce svog vre mena« i »ulaziti u život, i trpeti svađajući se«. {Pesnici iz tog periođa su tako i bpostupali. I fo ne samo pesmama nego i člancima, ne sato člancima nego i ešsejima i čitavim + studijama., Stivn Spender' piše kojigu eseja u

a ”

! ,

odbranu poezije, među kojima i o Odnu, Destruktivni elementi „(The Desttuciive Blemen{is, 1985); Dej Luis —

· Ima nade za poeziju (A Hope

for Poetry) u odbranu polemičke poezije; Meknis piše — Predmet obrađe u moder-

noj poeziji (Subject in Mo-'

dern Poetry, 1936). Osvrćući se ma taj period, S. Spender je u svojoj knjizi Stvaralački element (The CQreative Element, 1959), napisao esej Tema, političke orfodpkSsnosti iz 30-ih godina, a u studiji Poezija od 1939 dao osvrt na poeziju koja se začela oko 1950 godine. Spender o toj grupi kaže: »Oni su imali izvesne zajedničke ideje. Sve sno &u nastojali da budu moderhi, birajući za svoje pe sme slike iz oblasti tehničke

' civilizacije, najamnjih kuće-

rina i socijalnih uslova Kkoji su ih okružavali, Pokazivali su tendemciju da im senzibilitet bude prožet osećanjem svefa u kome su Se mašli. Njihova poezija je isficala gzajednicu, i, obuzeta osećanjem opšte, zajedničke bolesti, tražila lek u psihologiji. i levičarskoj politici. Za njihova lična osećamja, mada au ona bila tu, nije postojala mogućnost punoće u modernom svetu. u kome su predviđali mnoga drušive na zla, koja su docnije svet i zahvatila. Uprikos skoro eg zibicionističkog stava prems seksu, ovim pesnicima je sSotovo nedostajala semzualnost, i njihovo prilaženje tim pro

· blemima bilo je pretežno,in~

telektuanlno. Istovremeno, mo gu se kritikovati i zafo što nisu sasvim uronili u društvene probleme i u kontem pliranje nesreće. Njihova poezija daje utisak da su sta

jali na ivici svojih ličnosti

i problema koji su ih opsedali. Njihova poezija, mada u velikoj meri levičarska, izražava problem liberala koji su se našli u sukobu između svog ličnog razvitka i svoje savesti«.“) Spender ovde daje igkrem osvri na pesničku delatnost čitave grube kojoj je i sam pbripadso. Polemičnost, međutim, hkoju je ova grupa izazivala, možda je najviše naškodila baš njoj samoj, samim pesni cima, jer”..se mjihovim- be> smama majčešće pristupalo

\ \

iz predgovora »AntolopijB aWglpske saVpeMhenp pDOBTijeć koja uskom izlazi u izdanju »NMolitać, Sastavili Svptozap Brkić i Migdmag Pavlović

e.

sa platforme više ideološke nego estetske, i najčešće su sva »Zza« i »protiv« proizilazila iz stava publike i kriticara prema njima kao društvenim bićima, ili prema izdvojenim, iz konteksta izvučenim idejama, koje su bile u njihovim delima. Bila je to veoma često ocema pesnika-čoveka i mjegove mi sli, a ne dela u njegovoj ukupbnosti, ocena, znači, jedno sfavna, vršena meodgovarajućčim sredstvima i privede" na drugim svrhama.

Neposeroma ostvarenja Ouenova koja su briznulla. iz sažaljenja prema čovekovoj tragediji u vatu, kad ubija, iako mu se me ubija, data para-rimom, pomoću koje su dočarani »udaljenost, mrak, praznina i šok« bića u ODpštoj katastrofi, Jejtsove zrele pesme, mealističke lo jeziku i interesovanjimx, kao i ogslobođenost i elastičnosk Hopkinzovog stiha i sve inovacije KMKliotove poezije ne samo da su se našli pred nji. ma »pesnicima iz tridesetih godina«, nego su oni sa svim ftim rasli, sve je io bio sa stavni- deo njihove psihe, i fek kad su počeli da stvara~– ju, počeli su i da se oslobađaju i odupiru ovim uticajima. Eliotova struktura pesme,

ubotreba isečenih »kadrova«ć, u Prufroku ili Pustoj zemlji naprimer, bila im je bliža od Ouemovog kazivanja, ali Iidiotov stav udaljenosti ironije i ekskluzivnmosti, bio im je dalji od Ouemovog ditekftnog sšaošećanja, itd. Ako se ovome još dodadđdu Marks i FProjd, slika uticaja i interesovanja biće još potpunija. Otpor Eliotovom stavu prema društvu i kritika tog stava najjasnije je formmulisanma u predgovoru antologije New Signatures, ı kojoj &u svi pesnici zajedmički štampali svoje stvari. 'Fu se kače o REliotu da je: »prezriv prema društvu koje ga okružuje... postao je dalek običnim siva rima i proizvodio ezotlerična dela koja su frivolno. dekgraftivna ili vešto eruditivna,

TF'renk Martin: Rupačice

Njegova izolovanošt je uloliko uočljivija što je niegova najopštija emocija uživanje koje prati intelektualno oltlkriće, shvatljivo samo obrazovanoj manjinmi.«

Ali se Eliotovoj. modernizovanoj pesničkoj tehnici misu mogli odupreti jer je ona bila istinita u odnosu na moderni život, samo su je manje ili više savladanu upotrebljavali za afirmaciju života u svom smislu; bOonekad naivno, ponekad s uspehom. Njihov pogleda je u nanijem periodu upravljen u &poljni svet. Ako uzmemo Odna, najorginalnijeg pesnjka posle Eliota, zapazićemo uticaje Eliota, Hopkinza, Jejtsa, anglosaksonske Dboezije, islandskih saga, Frojda, Manikcsa, filma, mjuzikhola, novina, detektivskih roma-– na, putopisa i avamfutra, šela iz uskog kruga, školskih časopisa itd. Samo što on ima sposobnost da sve to apsorbuje i pretvori u besmu, nekad dobru, nekad lošu. »Novi lav se pojavio«, kazao je Vindem Luis, kad su objavljene Odnove prve pesme. Docnije je opet neko izjavio da ga možemo uporediti samo sa jednom ličnošću koja je vam književnog sveta. sa Pikasom. Drugi su ga ,opet upoređivali sa Majakovskim. Ono što.„Odna čini izuzebnim pesnikom, jeste »njegova

Ovaj pregled iretiranja smrii kroz špan-

Valdes Leal: Finie. gloriae mundi blje razmotrili, ps čak i onda kada su gledali i fizički i osećali to inienzivono plavo nebo

Španije, bili probuđeni iz svojih iluzija i dolazili do saznanja da su sve životne stvari, kao i samo nebo, daleko od potpune realnosti. Zato tražeći istinu i određenost, zaključuju: .

Slepče! zar je zemlja centar duša?

7 Lope de Vega, iako je u zrelim godinama obukao svešteničko odelo, bio je oličenje sirasnog čoveka, ne Don Žuana pozorišta i scene, već Don Žuana za scenu i pozorište. Izlažući kroz svoje izvanredno uspele letrilje svoj stav prema sukobima, u svetu, prema, životu na Madridskom dvoru i zavisti, zlobi, izđajama i mržnji koje su tamo vladale, om je w ova tri stiha kratko rezimirao značaj životnih vrednosti:

Ali život je kratak: \ dok se Živi, sve, nedostaje, kada se umire, svega je suviše,

Period baroka personificira Luis de Gongora, (1561 — 16927), pesnik koji je skupivši pred kraj života punog borbe, sukoba i fizičkih i moralnih okršaja, čitavu pesničku produkciju svog lirskog izraza, izdao to pod naslovom »Usamljenosti«. U »Usamljenostima« je smrti jedan od najčešće obrađivanih motiva.

Citay život Franciska de Keveda (1518 — 1645) prošao je u znaku sarkastičnog ruganja i ironisanja stvari. A najbolje delo koje je napisao o životu bilo je ono do koBa jJe došao istražujući realnosti snova. U njegovoj duboko iragičnoj, visoko suptilnoj i prezrivoj u isto vreme lirici, ovaj sonel dolazi kao prirodna posledica „šSspecificnog osećanja smrti in{enzivno izraženog u španskoj Kknjiževnosti. ;

Već se pojavljuie ogroman i strašan u srCu poslednji dam,

i zadnji ćas, laman i hladan približava se pun strave i senki, 'Talko prijatan spokoj, lihi mir

smrt u omofu bola šalje,

znaci njenog preziranja uljuduosti donose više milovanja, nego patnji.

Raldčron dc la Batka (1600 — 1681). taj“ veliki vilez španske časti i dostojanstva, Koji u čitavom svom delu vibrira sa iransformacijom stvarnosti prema umeiničkom idealu, borio se kao vojnik u Plandriji i Italiji i sam upoznao smrt i slavu. Svoje sopstveno iskustvo o životu i smrii transponuje umeinički kroz ovaj sonet:

Oni koji su bili sjaj i rarlost budeći se sa belinom zore uveče će hiti prazno sažaljenje | zaspalo u naručju sveže noći. "Ta, nijansa, koju na nebu izaziva, . duga protkana zlatom, snegom i skeriletom

biće pouka ljudskom životu: toliko se preduzima u granicama

jednog dana! Ba bi se rascvale, ruže hbitaju sa M svitanjen i cvetaju da bi uvenule: kolevka i grob n jednom. pupoljku. Tako ljudi shvafaju svoj udes: u jednom danu se rađaju i izdišu; vekovi prošli bili su sati.

Jedna od najizrazitijih figura Romantizma je grof de Rivas (1791 — 1865}, autor čuvenog »Don Alvara« čije prikazivomje je za midridsku pozornicu zmačio ono šio je za parisku bio Igoov »Ernani«. On takođe opeva smrt kao fatalmost sa kojim će se jednog dana sresti i koja za njega pretstavlja rezultat borbe da, se život proživi, život koji samo onda ima punu vrednost ako smrt nije jedini rezultat čovekove egzistencije. i

U živoj pesničkoj imaginaciji Espronsede (1808 — 184?), najvišeg pesnika španskog misticizma, život i smrti se smenjuju kao karte u igri. Na kraju svoje pesme »Besmrinost« on 'kiže:

Kakvu još važnost ima, jedan leš ma svetu?

što je rezultat skeplicizma romanfičarskog karaktera. .

Gustavo Alfonso Beker (1836 — 1870) je romantičarski pesnik najvećeg lirskog dometa, koji je, mističar po svome temperamentu, morao da se bori sa životom susrećući se sa smrću. Ona ga f{ascinira, usamljenošću koju izaziva. i

Bože moj, kako sami ostaju mrtvi. :

Ovim stihovima se služi da opiše smri, voljenog bića i sceme dok leš mije spuštien u grob:

Zaklopili su mu oči

koje su još uvek libe otvorene; Dprekrili mu lice

belim platnom |,

i jedni jecajući,

a, drugi ćuteći

iz žalosne sobe

izašli su svi,

sku liriku završićemo sa nekoliko stihova na, tu temu iz lirskog opusa Garsije ”.orke. Čitavo delo ovog velikog pesnika iz Grainade je evokacija smrii. FI u »Ciganskom, oman-

geru«, i u »Rante Hondo«, i u »Smrii Sančes

' Mehije«, a i ii svojim pozorišnim delima Kao

»Rrvave svadbe«, »Jerma« i »Kuća Bernarde Albe« i naročito u svojoj lirici, on dramaizuje smrt i prikazuiec je kao saputnicu, kao fatalnu sudbinu wijegovog soptisvenog života. Simbol smrti kod Lorke je bodež — {aj instrumeni, obračunvanja i smrfi Španaca, na-– ročito Andalužama. U poemi »Kante hondo« kaže: • Mrtivac je ostao na. ulici

sa bodežom u grudima. Ovaj mrtvac je mrtvac svih Lorkinih tragedija. Malo dalje srećemo stihove: Bodeži iz Albasete** lepi od protivnikove krvi sijaju kao dve ribc., A u drugoj romansi o Anfoniju Ikamboriju peva . i Anđeli velikih Krila, od bodeža iz Albasete. U »Krvavim svadbama« nesrećna majka kaže: Susetke, žednim nožem, jednim nožićeni : određenog dana između dva i tri sata ubile su se zbog ljubavi dva, čovcka.,

Još mnogo bi moglo da se kaže o smrii

. kao o važnoj komponenti MLorkine lirike, ali

je najvažnije naglasiti đa je smrt, ta velika pobednica života u španskoj poeziji, kripmfovala u samom pesniku i njegovom tragičnom kraju. Pišući stihove u »Plaču za Ignasijem Sančes Mehijome Lorka kao da je naslikao sopstveni autoportire:

Proći će mnogo vremena dok se rodi, . . ako se rodi,

Andalužanin iako sjajan, tako bogat pustolovinama.

Smrt je bila uwuajveća i poslednja pusio-

' lovina ovog pesnika,

Ovom crvenom nili smrii koja Se provlači, kroz celu- špansku liriku sistemaftizovan je tragični život španskog narodm za koji smri izgleda kao pobednica, samog živola. U centru Španije, u samoj Kasltilji, diže se manasftir EI Eskorijal koji, iako hram, u isio vreme je i stalna, grobnica španskih monar– ha. On u sfrogosti Kastilje stoji kao kameni simbol smrti koji se slično pogrebnoj muzici proteže kroz celu Španiju, od crkve do crkve, od groblja, do groblja, kao da je naslov velikog IKbanjezovog romana »Mrivi pitaju«ć slivarnosi. Ali smrt je mnajuzvišeniji izraz Života; ona je kraj koji svi Španci vide i ošećaju u ioku celog svog živoinog pu{a.

*) Provincija Andaluzija dobila je svoje ime po Vandalima koji su pokorili španiju posle propasti rimske iniperije,

. %) Albasšete je pokrajina u +španiji poznala po izrađi noževa, ,

·

sposobnost da primi svaku vrstu iskustva, kao 1 sposob= nost da to imaginativno orgamizuje u najneočekivanijoj formi:.. Njegova mašta je prvenstveno groteskna... i on mnogo PDPozajmljuje, DOnekad i dirnekino, iz knjiga o psihoamalizi.«?) Odn ima i moralnog osećanja, i -duhovitosti i humora. Za čitavu njegovu situaciju kao pesnika ne bi možda bilo pogrešno reći da je slična Bajro“ novoj (koji je, kao 1 on, bio pum divljenja prema urrba= mom Popu). I njegova popu larmost umnogome dolazi olud — izuzmimo pesme u zbirci None, — šfo je, kao i Bajnon, umeo da uhvati široke ideje fTipične za svoje vreme, koje su, makar i najneznatnijim svojim „delom, okrznule psihu najvećeg broja ljudi u savremenom diruštvu, O tome govore i nazivi njegovih pesama, Španija ili zbirki Vek zabrinutosti (The Age of Anxiety) itd. U pesmi Španija, on Španski gradđamski rat diže do simboJa, pravi od njese mil, ali događaj iretira više psihološki nego- politički. Španiju

možemo spasti iznutra, ako

izmenimo sebe, Ona je naša savest, ona smo Mi.

Svetozar Brkić

G, A. Astre — Anthologie de la povsia anglaise contempotruime, Str, 21,

G. S. Fraser — The Mođern Writer and His World, str. 232.

Cliiiord Dyment — C. Day Lewis, 1955, str. 9,

Stephen Spender — Poetry Sinee 1999, str. 23,

E. Muir — The Present Age, str. 120.

Bta je vaš pređiog? Pođići Pravedni Grad? Hoću. Slažem se. Ali to je pakt samoubistva, romantična Smrt? Dobro, primam,

Jer Ja sam vaš izbor, vaša odluka: da, ja sam španija,. (Prepev M. Pavlovića)

Nije onda nikakvo čudo što mnogi umiru od bola (i Što su mnogi tako usamljeni dok umiru;) Niko još nije voleo ili verovao u laž;) U drugo vreme drugi životi će hteti da žive.

Romantična, laž u mozgu (3enzualnog čoveka sa ulice) i laž Vlasti (čije se zgrade dižu „do nebesa) ne postoji nešto kao Država (i niko ne postoji sam;) glad ne ostavlja nikakav izbor mi građanima ni policiji; (mora– mo se voleti ili umreti).

Ne mogu a da ne naglasim da, su u ovoj Antologiji dve pesme iz zbirke prenesene na srpski jezik sa retkim osećanjem za oba jezika od strane I. Sekulić.

Sigurno, ovo je kraj puta (prilično je kasno i nema povratka),

Francis Scarfe — Auden and After, str. 4. Iziđi na sunce, jer danas se

rođio čovek. u Ali rođen u pravom mraku u veku u kome se moraš &đdržati konvencija i ne smeš da pređeš preko oznake. Skini kaput: mršaj, trpi poniženje, idi sam klan.. cima; i jeđi svoje rezervno sledovanje. Inače maši repom kao što i drugi ljudi mašu, Hoćemo

li ovđe steći ponovo osećanje drugarstva? Topovi bljuju krajnju svrhu

novca slovima / Olova po pađini Proleća., \

Jedno „ja“ ne može biti veliki čovek. i

O mladi ljudi o mlađi drugovi / kasno je sad ostati u tim kućama, ||

Nemirne ruke stavljam na novine / duša mi je kao novine po kojima se sipaju reči i prašina / ubeđujem sebe da je to pucanje samo vežba, / ali ja sam kukavica nad kukavicama,.. ;

Ovđe sam nateran na kolena ke / stvarnom i a&opstvenom i je« dinom biću / kao u kulu moje konačne slabosti.

Kuiza je odgođena | stvari iz= gleđajiu bolje / T osećamo da. pregovori nisu uzaludni — } Spasavaj svoju kožu i dođavola savesti,. .

Pusti da sve ove tako efemcrne stvari / buđu mekako stalne kao laka lagtavičja krila / Zbogom vam želim svinpa. danas je, pamtite, Božić ovog se juta / kažu, a fumačite svako na svoj način rođio Hristos,

Kad je naš brat Požar kao pse.

to iz vežnja u Topli đan / Ska«.

kao lonđonshkim uligama i miliom limenih Kkonzervi koje su mu klepetale o repu, čuli smo tako noka, senka kaže „Dajte setu kost“ — i Gđali smo mu svoju i iz noći u noć posmatrali smo ga kako bali i krcka gređe ljudskog života, vrhove bezvršnih Kula,

a

JULIAN PSIBOŠS

knjiga »Mesto na zemljie

Poljski pesnik Julia Pši- · ž (1945) „sadrži mjegove maje

Doš rođen 1901 u Gwožnici. U međurafnem periodu uzeo važnije pesme, Posledm,ja, učešća u pokretu _pesničke mu Je Khnjiga »Najmanie

je okhup- reči“ (1955) u kojoj se mala,

Avangarde koja D ljala pesnike i nevatore iz ve pesme i estetičke studi-

Bio ee ainoRui NI SOJ je. Takođe je Przyboš au- 1: ivao je wu asopisima | ; Mika, < (»Zwrofnicae (Prekreiniea) tor knjige »CČilajući Micli ·

jeviča«e čije je drzo izdanje izašlo 1956 godine,

i

i »Liniac, Objavio je deset rbirki pesama, od kojih

Daleka. svaku noć bliža

Daleka, svaku noć bliža, svakog dana dalja! Danas moj san lkao hrom izazvao e iz noči. Pod punim. mesecom uspomena

koji ispumja ceo safir

počinula si lako kao Kisik

na mome dahu

i nestajući

— U Odvit

kukavice su između sebe dodavale odjeke, odjek odjeku pnriklanjao okolinu

i vazduh je bio sjajno priviđemje

ivoje prisutnosti ovde —

i, nestajući, az sto tvojim telom neispunjenih noči izronila si zračna }

na fotografiji

naga kao dan u dve moći,

TI narcisi su procvetali svuda oko kuće, od uspomena na tvoje stope do sunca.

Slavuj

Sakvniven glasno je iz žbunja tmjina i malina požurivao noć — i prolazila je, i šlifovao svoj glas i cvrkut

i razvlačio svoj pev

u tanku nit. I uvijao nežnije i tanje

tvoj zlabni uvojak kraj uha.

Slušaj

slušaj dalje:

prenesi, mila, slavuja

iz slušanja — u viđenje

javlja se ševa, to je osvit.

Evo vidim tvoju svetlucavu olbrvu.

T dodirnula' si trepavicama moje kapie.

Izdabhmuo sam reč odgovori, Pogledaj: slavuj

na svakoj ćubi drveta

nestaje,

podlećući u srazmermnost

i najzvučnije i najbezimenije u Ttišinu.

»Volim« — čujem.

Hoćeš li poverovati? Te iste zvezde išaptale su veče kao ispovesi,

Tenjeri su izašli iz tamnih kapija na ulicu i u vazduhu zastali tiho,

Mrak lagano menja prostramstva,

Vrtovi su napustili svoja drveta sive kućice oko reke — otplovile.

U niskim obalama sred joha plovi luga.

Samo horizont otkidđa meba mesecom, i put dugo vođi u uspomenu.

T tvoje ruke seju među nama daljinu.

Veče

Bljesak lovora — celim drvetom nad glavom i sjajan kao požar bo danu... .

Da li ja to pokrećem·svoju ljubičastu senku

duž zlatastih brojanica sunca: duž limunova,

da bih pojmio kako da pojmim. beskraj Gori OSa modri:

stupanje mora u nebo?

•.. OKkma ti procvetala, klen ispred kuće u \ledenim pupoljcima?

Tu gramčice badema cvetaju fako rumemo

da je stablo nestalo pod nabujalim vazduhom, na stablu pomorandže dozrevaju sunca! , +

Ah, samo očima verujem. (Preveo: Petar Vujičić)

–

KNJIŽEVNU WOW LOaok OBU