Књижевне новине

. interesovanjem i

KRITI

Stevan Jakovljević ;

·'

'Movo delo Stevana Jakovljevića ima sva obeležja jedme hronike: mirmo i precizno Tuipovedanje koje se oslenja na fakfa, jedan određeni ıed iznošenja pojava i događaja pun kontinuitela. Pisac mi„kad ne interveniše nekim svojim subjektivnim, Kkreativhim doživljavanjima i tiako sve ostaje u domenu istin skog zbivanja. Glavna bD va intencija je bila. da. opiše izvestan vremenski period, I ako sedelo Đosmatra sa gledišta deskriptivnosti, bokazuje se kao tvoževinma au fora koji teži da sačuva. neka zanimljiva i važna stanja iz života, onda je ono potpu)no iuspelo -- oseća se dah, strujanje i almosfera zarobljenič kih logora čije su bodljikhave žice 6talnl i namuetljiyi dekor. Stevan Jakovljević je duboko 'osetio fragiku zarobljeničke · patnje, uzbujane čežnje. poniženih ljudi, njihovu dinamičnost u svakodnevnom ~ bitisanju sUOgO kontrolisanoni i sRučenon, koja je dokaz Otpora. On je pažljivo i oštro posmathao i pamtio i zato.je ova bronika puna detalja, zapažanja, dosađaja weljefno mnaslikamih. To je autentično svedočans Vo o jednom mečovećno?m vremenu, FHIroničarska impersonalnosfi, je potpuna: Disac, svedok i saučesnik, Wigde se me bokazuje direktno, mađa se maslućuje i za da je &lika izvorna, On plrikazuje neprištrasno 6a sVOŽn čirinom mbotrebnom u. OVI slučajevima; ne' prekida rad nju, ne uskomesava Je SVO im komentarima i kontemplacijama. Stvari se odvijaju prirodno i pravilno, potpuno adekvatno stvarnom dešavanju. I zato ova knjiga ima kolorita i čvrstine —o faktogprafska istinitost je njena glavna vrlina. Ko ne. bi sa gotovo sa uzbuđenjem čitao ove sttanice posvećene slikanju najstrašnijih- patnji, mircvarećnjima ljudskih bića koja nisu htela da pokleknu? Autov je svedok agonije i bobede u okolnostima užasa, i zato mi rado prihvatamo i ša Daž njom čitamo ovaj Vredmi doisumenat. 2,

Od prve đo poslednje stitamice proteže ee dugačka DUutanja patnje. Kronika bočinie opisom logora u Albaniji. a Završava se Opisonl robovanja u Nemačkoj, Između njih se malazi bezbroj muka i strađanja bo različitim krajevima, u raznim pod nebljima. Kao u nekom, kaleidoskopu smenjuju se blaninske vrleti i sunčani fobpli horizonti, opustošena zemlja i bogata polja. Sreće se mnoštvo narodmosti, ukrštaju ee suprobii intereši. Sve se komeša, previže i kreće u bujicama, ali ipak sVe spaja soliđarnost u nesreći. Zarobljenički logori:su jedini ambijent. Glasovi stražara koji puškama i psima ostvaruju iednu ideologiju superiormoati, roptania i buntovni krici žrteva koje umiru od gladi, od bolesfi i umora, avioni na nebu.i tenkovi po zemlji kao simboli akcije za uništenjem svake humanitarnosti, to :je sadržina života koji opisuje Stevan Jakovljević. Usred opšte pometenosti,

gužve „i navale. koje nadivu 'sa svake strane i ustremljuju „se u svim pravcima, nalazi se. kao

u centru grupa jugoslovenskih oficira koje je okupator zarobio u početku vata. Njihov život je neodređen, mučan, ispretrzan; on je odjek opštih pomeranja i sve Dderipetije kroz koje oni prolaze izraz su istoriskih, Dotreša. Oni su niz ljudskih egzistencija, kojima je odricćana sVaRa ljudskost, građa za ma sakr koji izvodi pomahnitela histerija nacionalne i rašne »veličine«, Bacahni tamo-a1io, mučeni, uništavani i vređa ni, oni prolaze neumorno i prkosno čuvaju svoje dOogstiOjeanstvo. ~ aa Na straničama knjige živi intenzivno sukob .tiranije i ponosa, iz njih zrači pobeda nepokorne vitalnosti čoveka koji se nije dab uniziti, Kako je eamo' očajno to butovenje kroz patnju čija je mora pritisla sve viđike! I nikakvVOg Osećanja osim tuge i jada i nikakvog iačeg slaba Oaim urlike sltražara, Glad, zima * bolesti su verni pra-

, &

lioci na ovim jumaltanjima., Ti mučeni i isovpljeni pubnici idu iz jednog logora u drugi, kroz beskraj strađanja kojima je teror bosejao zemlj u u želji da osnuje SVOje etatističko carstvo. 1 ova knjiga mije samo svedočanstvo painje nego i borbe. Zavobljeni oficiri se nisu izšubili na bespućima. Oni su sačavali čvisfinu, | mnoYal čovečnosii, nesalomljivu Želiu za otporom koji izgleda prosto neverovatan među gu stim bodljikavim žicama ma silja. Gladno telo izloženo mrazevima i mitraljeskimi vzrmima,. naguprolb „oružju i moći: sukob toliko neravnomwravan da može dovesti do očajanja, ako se ne ispolji unutzašnji, suštinski moralni princip čoveka.

Koncentracioni Togoni kroz koje stalmo protiču ljudsie reke daleko su od zavičaja i od žarišta zbivanja. Besbpomoćnosf, je stalna pretnja i iskušemje. Ali ljudi su znali da- se o"ganizuju, da ne izgube pisebnost. ·'Uzbudljive 8U milhove nezasitme radomnalosti za &Ve Ono što se odisnava u zemlji i svetu. Svesni da se njihove sudbime rešavaju nn drugom moe stu, oni sa svom budnošću prate političke zaplete, Ne 'redeju se rezignaciji i sami se okupljaju da bi stavili do mnanja meprijate:jh da nisu pobeđeni.

Svi događaji u zemlji, koji 'prodivu hiljadama kanale u ograđene i udaljene PlrOostove, imaju svoje dejstvo na wieđusoebne odnose zarobljtnika. Od brvog dana podelili su se na bristalice monarhije i Narodnooslobodđilačkog bokreta. Većinu ljudi muči neisceljiva stamota desetodnev nop PoFaza i la ogorčenosi daje im još više snage za bor bu. Oni između stražarakih kupola stvayaju ilegalnu Orgomizaciju, diže predavamja, agituju, Witipremaju agsiva. Stevan Jakovljević iznosi mnoge detalje koji pokazuju organizovanje brkosa i Otpora, Snalažljivost, Mukavstvo i iznad svega bhrebyrosf najbolji &u Đomagači. Pod nemačkom torturom živi ĐOseban svet, muučem ali Me i ugUšen, živi drukčijim, sVOjm životom, suprotstavlja se, buni, učvršćuje. Piščev

· lajimotiv: je: ljudi su se sačuvali od moralne predaje.

Naročito su zanimljivo i vešto isbričani poslediji dani zatočenja. Opšte rasulo Nemačke i njih je obuhvatilo: potekli su preko ograda u nepoznatu zemlju, u huku Rkuršuma, u potpubu neizvesmost. Nailaze čas na lUske grube s kojima sarađuju kao oslobodiocima, čaš obel ns Nemce; sve je nesigurno, puno bretnje i rizično. u predvečerje slobode. Ali čežnja za slobodom aprečaVa svaku Jonulost; nečuveni dinamizam prožima ježiVu kolonu skeleta u stalmom Osaipanju» otegnutu, Uumornu. Ona neće da stane i klekne. Pojedinci pađaju samo

—~.

_ Wtefam Gjerovski; Rumpozicija (Poljska)

Oc,

Izdanje »Prosvete«, Beograd, 1956

usled iznurenmosti ili olova, ali nikad zbog duševne DO=smnulosti, očajanja ili Rkukavičluka. Milički i psihološki kapaciteti čoveka su daleko veći od' {fizičke izdvžljivosli. fi ako se neko. sruši„u prašmu, na zemlju, dželat zna da ima posla sa lešinom, ne sa strahom.

Najveća vrednost ove knji ge leži u emanaciji moralnog okrepljenija. Postoji mnogo lajiga mapisanih o vatu u kojima je dominanina bešisimistička Vizija Sveta, jeb ništa bolje i zgodnije he miože da posluži za ispovedanje načela negacije od „vafmih prizora. nevolie i jada. Ali postoje i takvi romani u kojima Je borba biotiv Zla Uuvek prisutna u ftim kućama smrfi: Lalićev »Raskide Obrađuje moralnu problema{iku sbputanosti, neslobode, OD stva. Međutim, . Lalic je sa isključivom umetničkom kon centracijom analizirao dubine i polsvesti čoveka, pre= obražavajući faktu doživljaj,

Stendal:

Meni Beyle-Stendha1l (1783 — 1842) čija su najglavnija dela »O ljubavi» »Parmsii Wartuzijanski manastire, »Cr veno i crno«, spada u one pi> sce kojima mjihovi Savemenici nisu dali zasluženu hvalu, ali su im gordo DOdržali ponos da me budu shvaćeni. Baš povodom ove imnjige o ljubavi, Stendhal imajući.četrmaest čitalaca od *ojih jedva da poznaje dvojicu, kaže da je zadovoljan “ia ·ima stotinu čitalaca.

Bio j& progonjen ne 8&1mD od Matildinih svirteposti, Žc= me koju nije nikad brestajao da voli, već i od društva. Da bi unekoliko bio pošteđen od brutalnosti prostaka i onih koji. čuvaju najuže granice svoga vremena, Stendal. misli »Ukoliko je meki čovek

veći umetnik, utoliko treba.

više da želi titule i ordenje Tao zaklom«, Trudio .se da stekne ·taj zaklom, ali ipas nije uspeo nikad da ga ima toliko da bi bio zaštićen od brutalnosti i vulganosti sredine u kojoj je živeo, Pored sve frke za. zaklonom, Stendhal uspeva da bu de usretsređen toliko da nam ostavlja svoje delo koje nam se i danas čini savremeno. Stalno u diližansu između Milana i Pariza, jezdeći kao ogledalo po drumovima života, stendhal uspeva da zabeleži čudne ljubavi,. žano-

se i mišljenja,

Stenđa]} je najviše YVOleo svoju knjigu »O ljub”w' njoj nastupa kao čovek koji drži neke ključeve od te tajne koja še zove ljubav. Kao Polonije u ludilu Hamlečtiovom on ovde vidi neki šistem: »Sve ljubavi koje se mogu videti ma OVOJ zemlii vađaju se, žive i umiru, ili se uzdižu do besmrinošti, po istim zakonima. ;

Još u prvoj glavi on obele-

Stevan Jakovljević

stvamosi;: u. .vičiju. Stevan Jakovljević ide drugim putem i postiže druge rezultafe, Život kao zbir podataka,

· kao weka mesumnjiva istini-

tost i postojanje koje iraži svoj direktni i detaljni Opis bez stvaralačkog eubjektliviziranja, To je njegov cilj. I tako smo dobili jednu hrOnilku Rkrceata pojedinosiima, veljeffino i vešto napisanu, 850ligno Romponovanu, životno upežaktljivu. Dokumentannost, ie njena osmova i njena sadr žinha. Jakovljević je opisao iedno vazdoblie po sećanju sa· smislom za Jokalno Vremeheko dimemzicniranje, Za kavaikterističan detalj i na

” ,

spored, cbilnog maleijala. TI šlo je maročito važno, dobili smo dokumenat ljudske veličine: patnja je Bamo okvir am bolnu dramu čČovečnosti, u njoj se prekaljuje mehanizam snage, budi se nada, polet. Ljudska jedinka nošena Vvihorima Do. mnogim geografskim | koordinatama, izložena neprekidnim muka=· ma, čuva svoj ljudski lik, sve što joj je ostalo i što je u stanju da je Spase. Duh bratstva u nesreći, ljudski ponos, mržnja Wrema izdaji: besmrtna fosforesciranja čOovečanske duše.

Pavle Zorić

Opartizms

| TO, je sistematski ptrikaš

kulturne delatnosti ha O81O= bođenoj teritoriji koji je Objavio poznali slovenačxi književni i javni radnik T'lip Kalan (Aliag' Kumbatović) u knjizi »Veseli vetar« koju je u lepoj opremi izdala Cankaneva založba u Ljubljani. To je, ustvari, zbizka vahijih-pišćevih članaka, po„vezanih i dopunjenih novim stvarima. i podeljenih · ma tri glavna dela: prilaz Wnjiževnog stvaralaštva za Vreme NOB u Sloveniji, prikaz

'pczorišne delatnosti i, najzad, .

slika, lizpvne partizanske uiumetnosti. Tilip Kalan, pripovedač, esejist; pozorišni stručnjak i večiti ·putnik na relaciji Pariz.-- Peking; bio je u paniizanima jedan od,one Velike kulturne ekipe koja je u SlIcveniji zadržavala i veliki broj naših istaknutih politi-

'čkih i ulturnih rukocvodila- .

ca, među kojima su bili bol. Kidrič, Kardelj, Ziherl, Josip Vidmar, France Bevk i drugi. Vrhovni štab Slovenije. zadužio ga je pitanjem puzorišta, što se pokazalo.vecmia uspešno, naročito kad su iz okupirane Ljubljame .olišlh u partiane mnogi ištak~

ljubavi

»Nolih, Beograd, 1957

žava. svoj sistemi · (Ljubav

strast, ljubav ukus, #jizička ljubav, ljubav iz sujete) koji će u prvoj knjizi vrlo utančano razraditi. U drugoj glavi govori o rađanju ljubavi (divljenje, nada, ljubav .se rodila, počinje prva krisfalizacija, rađa.se sumnja, druga Wristalizacija).

U više mahova pišac objašnjava Yeč, »kyristalizacijuy koju :je on uveo u ovom 5is slu u jezik, ali tez pri kraju lnjige,. u dodatku, ON nam priča. i istoriju! »Salecburška

„grana u Wojoj se ta reč TO.

dila, „Jedno. pyrilikqm . 5Dustilo 'se u rudnjk soli. u HaBlainu, sa gospođom Gerahndi, 'Pom: prilikom .se u. nju zžagledao, zaljubio; jedan mlad Nemac, On „objašnjava Jljup= koj.italijanjki. Gerarđi šta se dešava sa njom-u očima mladog Nemća. Ona. je kao suva grančica koju ruđari spušbaju u vudnihk da bi se na njoj uhvatili čarobni kristali, spuštena u srce mladićevo koje ie:takođe ukrašava Mkristalima ljubavi i čini je za nje“ ga čavobnom, *

T tako nam postaju azumljive piščeve reči koje nam upućuje u poglavlju o nadi: »Kod duše pofpumo TaVnodušne — mlada devojka koja živi u usamljenom dvoru ns kraju polja — najmanje čuđenje može da dovede do malog divljenja i, axo se pojavi i najslabija nada, ona Ya đa ljubav, „Rkristalizaciju«, Ovu migao, koju postavlja ma početku knjige, ilustruje u »Dođatku» novelom »Ertiestina ili rađanje ljubavi,

Ali i ako piše Krnestinu svim žarom Wvoje Vere, on zadržava.uvek mali podsmeh prema svemu da bi bio bliži istini života: »Ja priznajem kao dokaz velikih strasti samo one njihove posledice koje u smešne...«

Stendal se nigde ne odaje yiraznoj galanmteriji da bi bio na strani žena, jer po njegovom mišljenju one nisu nikakvi maloletnici i malbumimmici, već bića ravna čoveku i u mnogom pogledu sposobnija od muškarca. Žene, »one, zahvaljujući našim glupim običajima« dolaze do toga da im. um »mije nikad od Rkorišti,..« „Naprotiv, on je za njih uvek Škod1ljiV, jer se pojavljuje da bi ih korio što su juče uživale, ili da bi im naredio da sutra. to više ne čine.e »Dajte vašoj žewi da sređi vaše poslove...i ja se kladim da će knjige biti bolje vođene nego kad ste to vi radili... Čim žeme bočnu da se bave opštim stvavima, One noprimelno UNno> se u to ljubav.c , :

Na drugom mestu Stendal kaže: » Ao ral slobodnog čoveka vredi dva do tri puta više od ada, istog čoveka sve denog: ma ropslvo, zašlo ne bi bilo isto &a mislima tog čoveka?« Sigurmo da je ova misao na: strani slobodne ženo, TsaVriyar | i Neki. glupavko iz Pariza koji s nekada šetao versajskim vrtovima, zaključio je

po svemu što je video da dr-

veće viče okreszajno«. '"aav isli glupavko misli da se Že-

vie rađaju ugnjetane od muškaraca. On opravdava revol iyrane ženec »Ali lo malo vaspitanja koje, na nosre· Ću, negde ugrabe, one okreću protivu nas«. Jer, naoružajte jednog ćovoka, a zatim nasta vite da ga ugnjelavate, i Vi-

'dećete da Će on biti dovoljno

promućuran da svoje oružje, alo to mogne, okrene protivu vasa. I najzad: „Vernost žena u braku, kad ne postoji liubav, verovaino je protivprirodna stva?.« .

U glavi e krisializaciji gde iznosi primere, on . Oopišuje kako je jedna devojka zavoJela mehkoga začkoga je mi-

_slila.da je neki Eduard koji

ie trebalo da joi oštane „muž, Međutim, to nije bio 'Bduard, i onda kad je došao pravi Eduard.:devojka je bil: paralisana.. Ali po Stendalu »To siromašni duhom na> vivaju jednom od besmislica liubavi.« Te smešne, apsurdne. stvari, i čine veličinu i tajnu liubavi. Zar mije Romeo pošao rapjenog srca za . družom, pa našao Žilietu.

Oko zaljubljenog se Vaa, sli u tome je velika draž istine ljubavi. »Ružnoća ne sme da bude prepreka, Ljubavnik uskoro malazi da Je njegova liubavnica lepa o pnakva kakva je: ne misleći o pravoj lepoti, »A „ipak... »ljubav prema lepome i ljubav rađaju uzajamno jedna drugu.z »Neobično lepe žene manje zapanjuju dvugog dana... one u listu svojih ljubavnika svakako ubrajaju veći broj glupaka, prinčeva, milionara, itd.«

I ubprkos:te kristalizacije koja oblači voljeno biće u snove, Stendal opisuje i nevazumljivošt raskida: »Žena plemenitog karaktera hiljadu puta će žrftvovati život za svog ljubavnika, a iz gordosti će zamavek rasa&inufi sa njim zbog svađe povodom e kih otvorenih ili zatvorenih vrafa.« Ljubav Je zemlja Čuda. Zar je nije takvu i Lotreamon ugledao: »Ko će razumeti što se ljubavnici kcji su se obožavali samo zbog jedne reči rđavo šhvaćene, rostaju, jedno ka istoku, cu go ka zapadu... « |

A ipak nešto ranije: »ljubavnik se raznežio više nego ona, skoro su bali na kolena jedno pred drugim, i nikada nisam video više suza... Šuze su završni osmejalk.«

Na drugom moslu evo siva ri koje će docnije govoriti i Neva]: »Svaki bakrorez, sava ki komad nameštaja, koe me zbog sreće o kojoj sam šdujao kraj njih, a hoju sam zanavek izgubio,“ „.. »Padala je moć, a ja sam upirao Oči pune suza u brozore njeWe sobe.« Jer ljubavnik će biti »savišeno prirodan šamo u časovima kada bude voleo mahje ludo.

O ženskoj brabrosti Stendal najpohvalnije misli: >»Sećam'se da sam u jednoj istoriji naišao na sledeću rečenicu: Svi su ljudi gubili glavu: to je momenat ad žene postaju meošporno nadmoćnije .od Njih = šmafram da

je čvrstina žene koja odoleva svojoj ljubavi prosto nešto najdostojnije divljenja na svetu“. .

U glavi »Verter i Don Zuan“, pisac Je na strani Vežiora jer »pravi Don ZŽuani na hwaju gledaju žene čak kao na neprijateljsku stranu i uživaju u svim vrstama hji. hovih nesreća.c »Don Žuan švodi ljubav na običan posao i nikada me može da doživi onaj divan zanos koji daje ljubav: »8ada mi je sve mosuće.,«

A-za taj-uzvik, za taj doživljaj po Stendhalu vredi živeti, mada je video u ljubavi i tu »sklonost da se izvlače više nesreće iz nesvećnih O kolnosti, riego sreće iz Sreećnih«, A zar bi životi i imao tu privlačnosf, bez snage te patnje koju daje ljubav, pita se DPpišac.,

Pogovor ovoj Kujiži nabisao je Dušan Milačić, I zako u novoizašlim knjigama, mazar kad one bile mapišsane, uvek ima nečeg od aktuelno sti što se vezuje za njih, mi mcžemo da pozdravimo OVO izdanje kao takvo, kome bi to osećanje savremenosti vjiše nego u drugim slučajevima i bilo prikladno.

A. M.

nuti slovenački pozorišni nad njcj. Zato je centralni deo svoje, knjige posvetio požor ıišnoj delafnosti, ali kao Pri iičay i književnik nije plrenebrcegnuo ui ostalu kultinrnu pbrodulzciju.

Prikaz Književnog slvanalaštva slovenačke NOB MKalan počinje iznošenjem |Dosničkog rada i razvoja »GVGrFskog pesnika revolucije« Maieja 'Bora, Na veoma uspeo i zanimljiv ozoerski. način, pisae nam iznosi istorijat na stanka izvesnih značajnijih Bozovih pesama i drama 5 motivimg iz partizanskog životu. Od njega doznajemo kako je Bor smišljao.: pisao, popravljao i dotenivao svoje partizanske umotvotre, šla je uiicalo Ma njegovo momentsno aspoloženje i duso. e Kumbatovićeve konstatacije su dragocene za istorisko i psihološko poznavanje Mateia Bora kao partizana i kao pesnika uopšte. Sa “čitavim prisazcmi Borovog bartizanskog stvaralaštva, svškako se slaže piščev zaključak: »BOo·rova poežija je brvi snažni, po ispovednoj težnji i UDOTwoj živoinoj sili značajni p”?snički dokumenat velikog do živliaja oglobodilačke borbe, prvi pesnički životopis slovenačkog pattizana, prva do stojna ispovest o novom V?!e menu, nezaboravno sveđočan stvo narodnog buđenja. Taj rađ nalaže veliku odgovožmost pesnika pred budđućnmošćua«. Odmah bosle Borove poczije, pisac ' prikazuje ı pok. Otona Župančiča u partizanskoj Rulturi (Majstor među mladima). Tu'je, uglav nom, prikazano dejstvo Župančičeve pesme »Znaš li, pesniče, svoj dug?« i peshičlte zbirke »Zimzelem pod sne gomz, »Desilo se nešto, što u slovenačkoj poeziji nismo poznavali: dva pokolenja, koja je po kalendaru razdva jalo pola stoleća, rukovala su se u doživljaju oružanog Ustanka, Poslednji živi pesnik od velike čeivorice slovenačke Mođerne, vrsnik Cankara, Murna i Ketea, sa svojih gedamdesef, godina stoji . usred mladih partizanskih Dpesnika. Oslobodilačka borba ie rešila i pitanje dugog Župsnčičevog pesničkog ćutawja. Ono što nisu nikad mo gle razmrsiti književne bprcbirke, što. nije mogla odgo nelnuti predratna MWritika, što nije moglo postići ni nalr.ilježnije lično traženje, {O je oslobođio narodni ustanak združio je poeziju sa zajedničkim weoživljajem i tim doživljajem oslobodio i Otona ŽZupančičaz, iznosi KRumbatćc vić u oseiu o Župančičevoj partizans&oj poeziji.

Pregled partizanske književnosti zaključuje kratsim osvriom na poeziju dvojice mladih pesnika: Karla Destovnika-Kajuha i Petra Lev c8.

Istorijat partizanskoz bOvorišta gauzima najveci deo

kod blovenao

——-——_—— _______—__--- —— -– —

Kalanove knjige, Pisac izlaže kako je došlo do priređivanja. pozorišnih prefstava na oslobođenoj teritoriji u Beloj Krajini, zatim , razne zgode i nezgode loje su pra tiles pozorišnu delatnost, Često so dešavalo da borci odmah s pretstave zgrabe pušlke i odjure na polcžaj. ok su se »umetnici i pozorište morali seljakati pred nava'1om nepbijatelja. Uspeh pariizanskog pozorišta dovodi u vezu 3 prisustvom Josipa Vid mara »pobeđenog nepobedivog« stručnjaka za pozorižna i opštekulturna pitanja. Vidmarovi savefi i snalažljivosv mnogo su doprineli savlađivanju svih teškoća i Oospo56bijavanju pariizaoskih pozovišnih kadrova. I me samo to. Po njegovim sugestijama pa? tizansko pozorište je čuvalo nivo Rhultume instiiucije koliko. Se najviše moglo u datim prilikama. Zato je pr” imeazlio partizanskih skečeva i'propagandnih borbenih komada, brikazivalo i mnogo kvalitetnija dela, kao što au Cehovljeva, Molijerova, Cankareva itd. Išlo se za lim da prelaz: iz, partizanskog perioda u period slobodnog kul tuormog izražavanja i shvataYija ne bude suviše teža i štetan za istinsku kultuu i ulkus. Pisac je pored toga dao statistički pregled pozorišnož rada u partizanima i time sačuvao dragocene podatke ga budućeg istoričara parlizanske borbe,

Knjigu 'zaključuje prikaz slovenačke partizanske grafihe koja je nastala po tamnicama i logorima, kao i u partizanskoj sredini, Taj prikaz počinje kratkim opisom rada Doreta Klemenčiča, Slavka Pengova, Marija Pregelja i Ivana Miklaveca, da bi za tim prešao na Tad streljani Pkovnih umetnika Franja Goloba i Hinka Smyekara i zaustavio se na opšitniji prikaz grafike Franca Miheliča, Vita Globočnika i, naročito Nikolaja Pirata. Mada je i „ovaj prikaz pisan istom {oplinom kao. i prethodni, ipak se oseća da pisac tu nije ona ko siguran kao u izlaganiji književne i pozorišne delatnosti. Opet je i ovaj odelja: dragoćen kab prvi sištematski ocrt i kyitička ocena Dar tizansške grafike koja Je pretstavljala, jedan oqd značajnijih priloga borbi protiv okupbatora. |

Kalanovu knjizu odlikuje vedar, tečan i prijatan stil koji mimalo ne umanjuje Oozbiljnost i sritičku ocenu izlo» ženog materijala. Pišac naprosto ćaska sa čitaocem 1 ne pušta ga da ostavi Knjigu dok je ne pročita do. kraja. Zabvyoplipinži teme eeejie. ska kultara u Sloveniji uskrsnula je u svoj Svojoj specifičnosti, zanimljivosti i vrednosti. Želeti bi bilo da i druge naše pokrajine na sličan način obrađe svoje kulturne zasluge tokom NOB.

M. Rakočević

POD RO ______ | Knjiga o Mikelandjelu

»Nolit«e, Beograd, 1956

šherđo Vasmri (1511—15%4) zna čajan vwmetnik wvoga doba, i prestavnik umetničke ·ovijentacije munirizma; dan%s je mamje cemjenmn po svojim: wlkama, nego „po biografijama ifalijanskih wmetmika koje je objavio 1550 godine“, Mikalanđelo Bwomamroti (1474—1564), alikar skhalptor, arhitekt i pesnik rođem n Maprosw u 'Toslani, slavam s, svoje kupole Sv. Petr, u Rimu, Groba dulij II, Hristovog raspeća, bliM U MSikstinsko,j kapeli i strašnog suda, staiue Mojsija, ma šzo Je m svome plijatelja i uČemiku Wwawarlm sjalnog biografa,

Vasari nam jasnim načinom i prostim jegikom pnnim daha e pohe u kojoi govori, opisuje %ivot MiMWalanđelov od detinjstvu. J.odoviko sim Leomardn, sina Ruoearotovog, predaje 1488 godine svoga sima Mikelapđela, koga mija mogao da spreči od crtanja, MDomenikn i Đavidn sinovima 'Pomaza da mu mauče da sWlika,

PDomeniko se čoadio i divie svome učeniLm, a naročito kad de ovaj po prirodi nacrtao &kGeln sw radmicima, ozvikmno Je: „Ovaj rnm vise mego ja", Uskoro mladi Mikelanđelo stiče w rasWošni vrt pun skalptaria Manjifika M,oremea de Mediči gde e

nastavlja, jegovo TREE ONO pod raštitom jebitelja umetnosti. Posle proterivanja Medižiim, iz

Trirence Mikelanđeleo «odlwzi, n Balonmjm, vatjm wu Wenecija, # posle natrag nm Bolomju gde M. tnzimaq pod svoju vaštitu AldoYrando, "nm nam biograf priča jedmn istoriju wa Mwupidonom ds je Mikalanđelo doteao 3 kip stvarno da je izgledao antiČNRi, a, onda da je bio wakopam megde ko, Rim, i posle da »t mapravila istraga oko {foga, Zualim mam priča o Pijeti, n nd o skulpturi Davida iz bloka Va mena koji je bio mameujen Leo nardn da Vidčijm, ali koji „Je

Rio meki bimone iz Vijezoe. Baonaroti s prihvata posla koji ne bi prihvatio mi jedam skulptor i gavršava iigaru. Pijer Sodevriui, gomfalowijer pravi primedbn dw je ?uo9s malo veliki, Baovnaroli ftobože popravlja no,

i gonfalonijer me vidi prevarui vadovoljan je, Mikelanđelo je imnmo Čast da zajedno sa Leomardom da, Vinči radi u velikoj dvorani Naveta, Papa, delije HI wozvao Je Mikelanđela u Him da rigstapi novograđnji crkve Šveok Petra gde je mamerayno da postavi * svoj manzolej. Tu main Vasari iznosi mnogo detalja iz života tog vremena, puno do» gađaja izmeđn umetnika i puapd, m kome se vidi koliko se nm {O vreme držalo do umetnika i Umetnosti, _ Radnu sposobnost Mikelanđela je bil mećmyvemna. Nlikajnaći ireske dižao je glava satima ma gore, što bi retko Moji mlkar nspeo i pola od toga da izadrši, i od toga mw je. oslabio vid. Zamesen radoni često se mije mi svlačio, mz čizme ed pvueće , kože koje je nosio, ponekad tako dugo mije skidao, da svlačeći il svlačio je i Jjedam deo kože »a nomad. ONJON ·

Jednom prilikom u salobu iz= među jednog od pupa i Bmona retija, neki biskup uvredi umelnika,. papy ma {o udari biskupa štapom. „Proslak si ti koji A gprđiš {m večima akve mu mi nismo Yekli“, y .

Mnteresovamje maroda U to vPeme bila je veliko, opšte: „čim je Kkmpela bila otvorena, nag ceo Kim da ie vidi, a prvi sa papu...“ "Pm KikwWtinska MWapoela u to vreme privlačila je sve krTAđane. kao u današnje vreme aajpopularnija, priredba, neha utakmica. Tolikm. ie snaga mmetnosti bila m ioi epohi. | ?

A MWad sa pape besnele: „MoUro, a had ćeš mi fi zavnsiki ovu Tapelu?* rmetnici »u mirno od-

gpovarali: „Bad budem mogao, sveti oče“, "adam kad sM Se po mlicama

Tiiyence,. Rima, valjali teški. slo mwuavwki blokovi mruamora, VasaTi mam opisuje i događaje sukoba imeđu Meraveea i Karane, velikih malagišta Whamena, Trisnstvajema i opsmdi Fineweće iz 1820 godine. wa, čijim wiyh= đenjima radi i MWikelančelo .ali „dok sm teškoće odbrane stalno rasle, Mikelanđelo n» osećajući

| KNJIŽBVNE

Ne {m na BVONUA mebiu, ı | sm= Mrinut va Sopstvenu bezbednost, reši Me da napusti PHireneću..“ iako su mjegova najbolja dclma već stojala, u njoj. :. ;

Otišao je m Vemeciju, Ali nije mogao. dugo Om izdrži stransivevanje, i čim su sć prilike male smirile vraća se svojoj drugo, Firenci da dovrši „ia kenačno Mibliotekno i Wakristija crkve svetog Lorenc.

Nije prezav veliki Tilorentinae da izvrgne rugla glapake sve•Ra vremena, "Tako je šefa ere“ muonijala Bijedđa du Čevena, koji se bnnivo što u kapeli im t0liko slikai golih figura ma {ako maslikao u pri-

svetoni mestu, M rodnoj veličini u istoj toj kapeli kao Minosša u pakla, A

vmijurinom obavljenom oko 0gu. gde i danas stoji. Nekom Mkardinaln koji je {ira žio neka objašnjenin MALO umetničko osla odg VOIČONlac PIVAŠR je wiear d* pribavljate novac i da a #AČM" vate od. lopova. a brigu 9 pra đevinskim macriima ostavile vi samo mei“. ' Ž Svoju misao * umetnosli mudu Wu majače imrario Mu sometima: „Vrli nmetnik vema mijedne valnisli — koju i sam mramo ne skriva Yeć M sebi". j Za vreme iveta Boomaroli ye potsnievao tastini, i glupotti, koja želi da se silom name{ne kao pamet, ali nikada nije potceujivaop Wkromne ljudske #posobnosti, što je pokazao i odnoseći we, lepo prema mv\omć slami Trbinu, Nwujzad i na Vasariu nije cenio mjegoyv vwlikarski dar, već mjegovnu -%kroprmost i ljudsku •-

danost i leba? Obala

Ny kraju Mamjige Vas ao o velikoj Fale aytei govori a MIWelanđeloyoj smvli, jer kan ši Waže i sam umetnik „veseliti se wriliči vamista samih snrti ntkoga ko Je ONU O klaj

Male pe" a

OSSOOONaN Wnjira je Šlobodam

MANN VA {e PaR.o prevodilac je Pavle Vasić, Moji je mapisao i TOO" Mia M#..M

NOVINE.

) \ hd