Књижевне новине

· Šemo pročitati

| bune što

KOJIM PU

„KRUGOVI?

_ Prvim brojem za 1957 go _dinu zagrebački Ju. OS

E 5 m 1 Casopis »Krugovi« ušao je u šest BOdinu izlaženja, 'Pim, Po Što se u toku šest pro{eklih sodina prisustvo OVOg časobisa osećalo u mašoj svakidašnjici, kulturnoi i. družštve noj, nešto od ohOga šio mou 9 O godišnjem broju rrčode 168 zakašnjenjem objavljenom, povod je postavljanju bitanja: kome je, danas, potrebna intonacija zle volje u na= pišima Koji 'se objavliuju, kome su potrebne šovinistiščške aluzije koje je već za> beležila »Borba« od 96.IL. 1957, kome je polreban beSnisao jednog bitno uvred1jivog obraćunavanija?

Nova ređakcija »Krugova« na čelu' sa JosipOom Pupačičemn obraća se svojim čitaocima: »Krugovi« ovim broje mijenjathju karakter i izgleda. To je tačno, ali u lošem smislu te reči što se moŽže dokazati svim onim, ne sa' mo nekritičkim i apsolutnim neginanjem poezije Vaska Pope ili koniuznim lzdizanjem knjige pesama DraguTina Tadijanovića, već i onim ŠTO u rubrici »Pajget« (o ka> ko zlostećno nosi ime spartanskog brda rugobe!) pretslavlia jedno nekulturo i pubentetskom maliciozošću inionipano „razračunavanje, NMaprimey, eseji Midhata Begića o našoj novijoj Irilici koji je objavljivan u sarajevskom časopisu »izrazć, »Irupgovi« označavaju kao »nesrećien Osvri« samo zalio što Begić mije istakao da ic Mihovil Kombol bio istoričar staro hrvaisks lileralurce uopšte a ne samo dubirovačko-dalmatinske RKnjiževmosti. U jednoj belešci »Irugo= vie polemišu proliv Dragomira Kastratovića, počinjući 6voj napad ovim tvečima? »U broju 15/1956 cetinjiskih »Susteta«e sreli smo Drago= mira MKastratovića koji neko vrijeme, zahvaljujući ubornom obilaženju redakciia objavliu,e i u Zagrebu«, Na &raju beleške Kastratović, 56 imputirae uverenje da je na> pad nšjbolji način plasmana Rod publike. Za čitaoca ko·ji želi da procenjuje etičku stranu književne borbe, biće jasno đa se ovaj mani »Ktu gova« može da sveđe na ŽĆliu da se ličnostima protiv Wojih se polemiše nanešu i lične uvrede. To je bar jasno, .

T dalje, pod naslovom »Po učna anegđofa« »Krugovi« na osnovu jednog »kaže 86... pišu: sKaže se da je mladi pisac „Mulodrag | Bulatović (»Đavoli dolaze«). u jednom dvuštvu zagrebačkih i sara» ievskih književnika. u nec~

Roj kavani, izjavio i ovo: »Odakle vi samo izvlačite

ova imena? Bto, neki dam, meko spomenu Onog Vašeš Bizjaka. nekog pesnikha«. Nakon dulje, vrlo poučne diskusije ispostavilo se da se flu radi o Ljubi Wiesneru. Očito je da je mladi Bulaiović mnogo bolie prostudirao limenu kutiju u kojoj su se u niesovom djetinjstvu nalazili keksi nego knjige ı antologije koje spadaju u le}: fTfiru svakog srednjoškolca, Ovo je samo još jedna ilustracija za brekla-kazala« ton koji srećemo u brvom 'Đroju »Krugova«. a

Međutim, „nerazumevanje onoga što je toliko evidentmo u našoj kulturnoj gsvakidašnjici — a to ie, potreba da se permanentno stvaraju i obogaćuju oblici stiške "diskusije — MKTUuRovie kombinuju sa nerazumćvanjem još iedne naše društvene istine koja se vrlo jeđdnostavno može izraziti: u našem „društvenom životu nema muešta Bovinizmu DB · makar on bio prikriven i opštim literarnim formulacija ma. »Krugovi« se sa pravoni povodom 75-godiš-

| Vojin BŠAN?THO: |

pisac priručnika „Kcako-žašto”

prihvatio 86 jednog zalsta, kori-

snog la. Izrađditi prirućni

- koji shži kao jedlčBi BRVHGIK

ad) tVAT, DOgOtOVU |

(Paa „OaiĆ0 voinjenioa a danas 68

0. našem govorom ku ima Gosta a 1 čitav niz jOš Uerešenih problema, Već i Bano postojanje ekavšhkog i ijekavskog narečja pretstavlja feškoće prilikom upotrebe jedinth reči, a đa Se i ne govori 0 ma0•

' gim filološkim PrOHIOEa0ia d ev prifučnik prvenštve

MU e ajem novinarima Jjudima koj! 2 a a ı audi ač SR izdavačkim preduze» ćima, ali u isto Vreme može da

| posluži onima kojima joe stalo

našeg jezika.

đo čistote

PLN reno 56 U njemu govo> ri o onim izrazima (i Oni sU TA” bu ai) koji su prodrli u naš raznib drugih jezika i j meri potisli naše ve-

socijali- -

imaju neku stalni, rednkeljama lištova,

njice smrti A. Šenoe »njegov se bijeli Zagreb nije setio da mu oda Dbriznanje eli u istom teksta Wlovenačkog dramskog pisca Linharta čiju je 9200-sodišnjicu rođenja zabćležio »Vjiesnik« (98. 1.1957) omočavaju kao dile= Tanta, da bi, bez wsivamih povoda, u isioj belešci, bisa> li o Kočiću: »Neka se biše o proslavi Kočića i svih bisaca koji fo zaslužuju«. Hva=la na blagonaklonom dopuštenju! »Borbsa« je ovu belešku, čini wi se, propraila umesnim komenjarom: »Zašto onda naši beli »Krugovi« nisu dali oduške svone gnevu lime što će u istom broju evoga časopisa objavili esej o Šenoi, već su, umesto toga, izabrali put nekultumih i supmjivih aluziia ne proslave ohih naših Disaca koji nisu Hrrvati?«

TI naizad, za ilustraciju stvarnih bobuđa »KYugova« karakteristična je beleška kojom se napada, bez me re i ukusa, zagrebačicna rađio=stanica zbog upotrebe naziva za mesece kao što su jenuar, februar, mart, umesto hr vatskih narodnih naziva: Siiečani, veljača, ožujak, Podvlačeći da nemaju ništa ĐrOtiv toga da se »iakova Oodluka sprovede u djelo ukoliko se pokaže da naša kuliurma i preiplatnička, javnost odobrava takovu jewičku in»

lervenciju« (Podvučeno od »Krugova«), +++ redakcija »„Krugova« zaboravija, &va–

kako, da se zagrebačka radio-stanica služi i jednim i drugim nazivima, zaboravlja da, u ovom slučaju, jezička podvajamja ne bostoje i da je nebitno koji se nazivi za mesece upotrebljavaju. Naši su i jedni i drugi! Zalio je izlišan, očitim šovinizmoni inspirisan, jedek plas »Krugova«: »Javnosfi, bi se s pravom morala pitati kojl su ti ljuđi koji uzimaju na sebe odgovornošt da mijenjajt iezik i da o njemu donose neke odluke?« Ali, meni se čini da će se naša javnosi sa znatno više prava zainievesov&ii za one koji ŠOVinlzam pbroturaiu pod etiketom načelne, literare i jeziko&lovne diskusije!

Pa ako čak.i apsttahujem, za momenaf, mnoge nekole= pijnlne, vređajuće 1 nheodđgovome stavove ili pšik anake nerazumevanja tokova i raata naše pooiske reči, danas, dosta je teže prenebregmuti s&asvim jalova menianija Tizionomije ćasopise »Krugović u smislu zle volje i podvajanja scpske i hrvatske literakure 1 jezika. Na 'pitanje wu kome pravcu »Krugovi« menjanju karakter — »Borbase je odgovorila: »Šovinistickom, izgledae,

Kao reniji saradnik časopisa »sKrugovi« u kome sam pisao o SRPSKIM PESNICIMA: Matiću Dušanu, Vasku Popi, Miri Alečković. Slo bođanu Markoviću i Dpripovedaču Mihailu Laliću, uzi» mam pravo da se ovde, u Beograđu. upitam? Kojim putem. »Krugovi«. od prvog ovogođišnjeg broja?

Drugog pitanja nema. Ono jie umesno naročito za one kojima su jasne ftendemcije zle volje čak i u pianissimtu večene i kojima &u evidenina neodgovorna obračunavanja sa kolima se srećemo u »Krugovima« izmćnjenog karaktera. Kojim putem, koim. »Krugovi«?

Putem šovenske spletke ili infantilizma? Putem neshvatania potrebe za odgovor nom Kkritičarsškom interpretacijom poezije ili putem sve shog odbijanja kolegijelnog prosuđivanja književnih vredmosfi, danas? Putem Vre đania i uopštavanja ili putem, naizad, afirmisanja hu> manističkih akcenata naše društvene atvarnosti i umet~

nosti? :Pe Branko Peić

«Cane: aas RNB Opatysiacmanznguišbb,

»Kako — zašloć („Minerva“, Subotica, 1954)

či hoje već imamo, a neki od njih 6 odgovaraju našem Fćče« ničnom siopu, Pored izraza kOje ne treba ill ne Di tvebalo upotrebljavati malaad se oni koje naš književni jezik dopušta, uzeti podjednako iz ekavškog i ijekavskog područja, i autor ih podjednako preporučuje za ubpOtrebu. \

Ne može se reći de je ovaj priPučnik rešio heka pitanja iz, oblasti jezika, Njegov autor očipledno nije nj imao takvih preienzija, On samo dnje inforuma– tivni putokaz u pjaktičnom po“ maganju ljudima za svakodnevno govomo i DPpismeno obštemje. Nemoguće bi bilo i zahtevati da on takva pitanja rešava jćr je nk8 savremeni jezik u stalnom previranju i razvoju, pa bisvaki pokušaj davanja strogih bpro+ piša unapred bio osuđen h& promašžaj. Bontićev priručnik ie asamo iedma korisna in{ormativne

Mmjižica, 8. DD.

KNJIŽEVNE NOVINE

„Mamurluci i pobeŠnjela krava“ (Likos, Zagreb, 1956 g.}

Tesme sakupljene mw ovoj zbir"Tim OWwJEVIĆ: ,

ci, objavlivivane u Yazno vreme k u prasličilim ćasopisimn, polaKuju mam Ujevića Omalvog MWak= Yog ga VCG znamo, heterogrenox, razmovrsnog, „uvek drukčijeg, Btainma težnja 'Tinova Rba inleTektualizaciji i izvesnom objehtiviranja ličnih doživljaja, ovde ie najizrazitija, Btih je produbljem, razgranat, MFilozefski osmiŠljem i prečišćen u majvećoj me» ri, Uporedo sa sve složemijomni fakturom ide i pojačana .čista veiflektivnost, Nehadašnji 'im

iz svojih erbieki „Lelek sebra" i

„Kolajna“, MNojima su čistota i bogatstvo emocije davali fako ispovednički tom welistaze, raz Vvio 86 u murediialiymogp pesnika koji teži da w sfihovima, cehebralno izgrađgenim, da svoj pogled wa Svet, svoju iđeju o wjemu, svojo Rkosmičko ošećnnje, I a većini pesamz ovP zbirke pr= vobitma, ošećajnost io prisutnih, Mamo je ona sada lišena olovo svako pergoemalne mofie, objelfivirana je, 5DOojema 54 saznanjem. MW. vazgumom Moji sa njom čimi \Tinovwu melafirikw,

Opijenosi i ranesenosf Wed toliko wwbwđauje nm mjegovim %0mefima iy prvog perioda stvaranja, mw mjegovim pomzmim „Mo WwIogOonijama“* daje osnovno obmležje 'Finovoj vasjonskoj Yvrtoglavici. Mir i ironija, meka vrsta duševwe vedrine sve Vide %M dolazili do izražaja w Kkasnon Timm, Grč, nemir i stradan,w wa Šli su wiočište smirenja, m gloiciru, welkom uzvišenom pomireuju sa sudbinom, ss _ Mnivčrzumom koji ftreba namčno i filoyolwki izmeriti, Njesgetb sfih pun reminiseemeija, mvaučnih, MDeleirističkih, mitoloških. prebogal Je direkinim i meflaforičnim zmačenjima. Strofe zasićene vnanjem btečenim ogrowmom Iektirom i infmiftiynimı otkrivanjem, izvamredan su primer erudilme pneije, + P. Z.

Audre Moroa:

Bajcon* „94| (Izd, „Anitura“, Zagreb, 1955}

TBiemocuski pisao Andie Moca, svoju popularnost: stekao je biogprafiijame čitavog miza velikana 12 Vkmaltome i političke prošlosti, Jedna od najobimmijih i na ZaRbadu najviše čifanih jeste biogra fija Bajrona, tog titana poezije Yomantizma. U obilju litenmature O Đajronu, ova se biografija izdva. ja. svojim posebnim vrednostima: posmatrana, ss. stanovištm verodo tojnosti iznelih činjenica o Baivonovom životu i delu, — mjoj je ieško staviti ozbilinije zame ke, s druge stvane pak, to je bitio imetnička povešt o Bajtomu, POD. man njegovog više nego nemiv nog 41 Yomantizmom vremena Ovarenogp Života, njegovog inienvivmog MBilvota tu svima vidovima. Takle, 5 jedne strane Sstuđija O Bajvonu posećuje oblike neučnog Yađa O pemiku a & druge Strame vmeĐnička, fTranspozicija njegovog Živola i vidova njegovog strastveno angažovanja z&A idealo koje ije ispoveđaso svo,joni demonski KWuptećom poezijom i svojim prisuštvom u vremenu. Međutim, mi ćemo pogrešiti ako pomislimo da je ova biografija i romantična, proliterarišana, &li ha Bajrona, njegovog dela i života (neke bioguafije Anđre Moroa nisu lišene uvek i sladu njavih mesta, Bemtimetalnosti i patetike). TIlhistrujući žbivanja Bajronovog života Bajronovim stihovima, Moroa je postigao pri kaz saglasnosti između pešsniko vog Života i dela, Naravno, da auto biografije kojs, je vmalač Whi, ıl svakom pogledu muajstorBki pisama, nije postavio sveđdo čanstva savrememika o Bajronlu, — mogli bi đa kažemo da je ova biografija potpunija slika ne sa mo pesnikovog Života i njegovog delovanja već 1 osobemošti vre mena u kome je živeo i stvar80, S originamog francuskog izdnmja koje je prvi put objavljeno 1990 godine biografiju je uspelo prevela Tva Ađum. Dobro bi bilo (la 8su Bajronovi stihovi kojo citira Moroa bili preveđeni sa en pleskog originala, No u celini, ova knjiša dobrođošla je i onima koji su upoznati već sa EBaj Yronmovim životom i delom a još više onima koji će to tek tučiniti. Ba E:

TI. DŽ. Vels:

„“Fono - bangi

(Hzđ. RAD, 1956)

„T'ono-Bangi“ spađa u Yeđ naj boljih Velsovih romana. To je, u isti mah, i Velsova autobiografija protkana naučnom fantastikom i društvena Kritika Engleske na početku ovog veka, Emgleske ko ja se jedva, postepeno, oslobađa ia feuđalizma prelazeći na kapita listički način proizvodnje, u isl) mah je to panorame engleske eko nomike. Ovaj roman je zamim ljiva, puna sukoba i strasti, upe čatljiva slika težnje za WuSspehom 1 materijalnim đobitkom. A tome uspehu, „često &e, kazuje nam Vels, mnogo što-šta mora žrtvovati u vremenima u kojima milosti nema i u kojima se sve mo?i MKriterijumom godišnjeg do \iotka, Stoga, ovaj roman iako protkan fantastikom, realan je, gotovo surovim bojamsn koloriša, ma Sslika ne samo piščevog mučnog (detinjstva. već i društvenih odnosa u MRmmgleskoj s početka ovog veka (roman je mapisan 1909 ged.) Zato ovo Velsovo delo treba gEhvatiti kao njegov društveni YO man i kao njegovu zamašwu sliku pregnuća poslovnom čoveka u ka yitali?mu da ostvari, ne samo finansisko-materijalnu bezbednost veđ 1 moć. sigurnošt i mogućnost velikih zarađa, Ali, Vels nam id pokazao ovim romenom i gorčimu tugu i jalovost pormza i kri ha u kapjtal'amu „psihologiju „od bačenog“" koja je prisutba u ovom tomanu i koja mu daje napoć: diraž, Roman ic preveo Fm engleskog Aleksandar Petković koji je dao i pregledan uvođni e&ći O Velsu i romanu „Tono-Bangi“.

+ 0. Miletić-ševčik i N. Jovanović:

„Dve hronike

(„Prosveta“, Beograd, 1957)

Česti su susreti sa, hronikama., Samo brošle gođine objavljena je ćela desetina Bpiša, preiežno 12Z naše PFrevoluelje., To su knjige

vistupačne širokoj čČitalačkoi DU/ Det ra/lničkoj, studentskoj &č. oskoj, dđačkoj.. Zapaženo je da nemn nijedne od njih (Mićunović. Marković, Milojković Čolaković), koja 86 me Čita i 2b56g izvesnog, nekad vo naglašenog umetnič-

“

kog tretmana, Mronika, koju prikazujemo mije od te vrste, Pe ipak ona je u najvećoj meri ono Što hromika mora da bude: stro 80, lokalizovano obaveštavanjo o loku okupacije i partizanskog 6+ pora u dva izrazito partizanska

mesta Srbije. Jodno je selo Banja, kođ Aranđelovca, drugo Konjarnik, kod Niše, Nema, smi sla, ptepričavati mnogobrojne do talje ove dve bionike, dovolino je ako kažemo da su fotografski veram prikaz mamogih, tolikih događaja. i zbivanja. Stroga, topo grafska, karta, sveđočenja. očevi. daca, pomoć athivskog muaterijala, oslanjanje na memoriju,. Isti na je tu doista hroničarska,. u> pravo onakva kakvu traži novObokromuta, biblioteka „Sveđočanstva“, na kakvu upućuje predgo Vor, kao i mno#a pisma GCdavnog odbora Saveza boraca NOR-a, po tom bDitanju „Zato ovu pravupravcatu hroniku ne možemo pre poručiti ma čitanje široj čitalač koj publici. Ona ima svoje mesto u Biblioteoi.-muzeja naše ievolucije, u mesnim bibliotekama, Bemje i Koniamika, TI dobra je kao primer, kao obragac, kako 8#o pišu one prave, nelućene i nelmji ževne hromike,

Stjepan JAKSEVAC:

„Glasim se nespokojem“ (ixd. „Matice, hrvafska",

Zagreb, 1957, Zbirka pesama, „Glasim se me.

spokojem" sveđočj o potpunoj neaktuelnosti lrike Wijepan% Jakševca. Naravno, pesniku me

zameram na pesimističkom fonu koji je lako osetiti u ovoj Jlirici standavdnih metafora i oveštalih Šštimunga, glavnih vama ove lonjigć. A. tamo gsđe ne nailazimo na tugu i očaj koji su bitno nemotivisani ma umelnički na čim, u srećemo verbalištiku, „blijes rječi“ — kako bi Matoš rekao. Remitniscencije na, đetimjstvo, ma ljubavi, na mestanke dragih omamenata: tuga, seta, bol, ošećani promašenosti, ave konvencionsNMma lirska osećanja, bez misli, bez dubljsg poćtsko-reflelksivnog ponirania u motive života savrememih niČkih štimungea i samog Života, bez stremljenja Ka savrememont tretmanu umetničkog izražava” nja, ,

Jakševac je u svojoj mbirci livike objavio i one mfihove u kojima sYećemo, me retko, s3pregove ieči Ove „originalnosti“: „O ira vanjska s&tada, cvijeto grane...“, „%li, ranjeni vjetar...“, „o blijeđa draga...“, „sunce je iu sumo. Na umoru“, „A sebi kravatu bih nmajvolio. Nju samo gospoda nose" (Jakševac tako peva u „pesmi" „Još o pikaru i o borezu“). izgleda da ovđe ne treba oče“ kivati pravu poetsku reč iji ma i jJeđan akcenat potresnog, poftskog, istinwkog KknjižeVnop gOVOra, Do*ta je začuđavajućh čimjeriica da še „Matica hrvatska“ ediciJjoOm „Sdavrememi pjesnici“ (upedmik Gustav Krkleg) javlja kao izdavač zbirki pesama koje su ispad i majpopustljivijih MWritičjih merila kao ŠtO &u, maprime?, zbirka ivana Slamniga \.Aleja poslije svečanmosti” i evo, Bada, Jakševčeva, zbirka „Glasim se meapokojem”. Nema fu mnespokoja već samo ustajalosii jedne stvar. me promašemošti u poeziji, jalo-

ve, iužne. _ TB. PEIĆ

O odnosima među savremenim ljudima

(Dr. Leon Žlebnik: „Ljudie med seboj“, Ljubljana, 1956,

Oslobađajući se a&vih naslaga prošlosti, a&ocijalistički čovek u stvaranju Sšocijalističkog morala mora da Stvara Voja pravila međusobnog odpođenja i zato mu nisu dovoljni šturi „bontoni“, ti. ona, pravila ponešanja koja 0, opravdano ili ne, tvrdoglavo provlače i u našu Stvarnost kroz jevtine publikacije ovog ili Onog preduzeća koje ih izdaje većinom jz komercionalnih zrazloga. Socijalistički bonton. mora imati dublji, naučni, pšsihološko=pedagoški koren da bi sebi privukao omladinu koja, željno traži takve priručnike, Koa nas je, izgleda, to najbolio postigao dr, Leon Žlebnik svojom NMnjgom „l,jjudje međ eeboj“, čija su dva dela (i60 -- 22% strane) objaviljeno kao prve edicije Saveza Drijatelja omlađino Slovenije i u kratkom vremenu prošto raz grabljene,

Dr, Leon Šlebnik spada, među najaktivnije &lovenačke pođagoge. Njegova „lstorija pedagogii6“ je već prevedena na, srpškohrvatski, 4, tu &horo je objavio i željno očekivane „Ođabrane tek stove pedagoških klasika“, Odličan poznavalac pedagoške +tcoYije i svih peđagoških pravaca od Jana Amosa Komenskog do Mahkarenka, Žlebnik jo pokušao da u „Liudima među sobom" iz> nese sve ono Što savremeni BOcijaljstički omladinac trebe da zna o međusobnim ljudskim odnosima. Veliki broj tih članaka objavio je u emisijama Radio Ljubljana čime je ne samo kod \omlađine, n6go i kod odraslih, izazvao živo interesovanje. To io uslovilo i odličan prijem njegove knjige čim je izašla iz štampe. .

Autor ne nastupa kao duboko učen filozof i abodiktička svevnalica, Već u prijatnom razgovoru, skoro čavrljanju, veštim analitičkim metođom dovođi čitaoca do ubeđenja da su takvi odnosi zaista i najpravilniji. Pisac je tu samo iskusniji saveinik koji svoje savcte ne namece će kao jeđino ispravne, U obzir uzima samo ealne, svdkidašnje ljude, njihove mane i slabosti, njihova mođusobna eogovaranja i intrige, khao i njihove vrline, humanost i vemi u čoveka i njegov razum. Zajedno sa čitaocem pretresa pitanje via=>

na danja novog čoveka u ceavreme-'

nom dvuštvu. pitamje kulture, ka

valirstva, drugavske uljudmošti,

itu Dromašene uljudđnošti, ORO VAraj

nja, kritike, sovistva ritičara, motiva MWritikovanja, zatim bWitanje pogleda na svet i život, pesimizma, optimizma, samouverenja, nađuvenosti, kompleksa infeviornosti, iskrenosti, podmuk1o8ti, zavisti, ogorčenosti, krininala, pijanstva. bračnog neven= stva, uobraženosmti, lažne i preterame Rpromnosti, opravdanog ponosa itd, M,

Huscin TAHMIŠČIĆ:

„Budna vrteška“

(Izd. „Narodma profsvjeta', Savajevo, 195)

Tlusein Tahmiščić od svih mlađih pesnika bosanske Književaosti danas, majbliži je savremenom, pootskom govoru, najbliži je

gradskom osećanju itma savremenog života, Ako je njegova TORO knjiga stihova (objavljena 954 godine) „Pulnik života“ tek nagoveštavala njegove poetske mogućnosti, onda se 5 pravom može reći da kmjiga „Budna viloška“" pokazuje sve mogućnosti 'Pahmiščićeve. Njegova poezija o. biluje svežim i upečatljivim metaforama i u mnogome je iztaž posnikovog uđaljenja oj senfimentalnih, banalnih, sladkušačkih poetskih štimunga; to ic DOozija pesnika koji ima „smelo. sti za, šŠelnmju dnpom Sunca“ i koji ume da kaže: „Ostajem bez reči za molitvu veka ruku“, i: 'Cahmiščićeva poezija raznovr-

sma ĐO motivima i ubedljiva Dpo svojoj emocionalnoj potki, dokazuje njegovo suočavanje sa

ponmorima i „poluđelin drumovima“ da bi u humanom optimizmu nađanja pesnik ostvario Tinale Svojih „poetakih summji: „Sa verovanjem i blagošću u Očima imaćemo snage da jednoj noći primamo... Izgleda da 'Tahmiščićevu poeziju, kojoj je adekvatan naslov jedne njegove pesme (,,Sa margina jedne istorije bolesti“), možemo dsm objasnimo i rečima: „U poštojanosti naše pobune iđem i klecam ra njem u majlepšu pesmu“. Nesum. njivo, istimski liričar maše savremenosti, Musein Tahmiščić u svom doživljavanju istina našeg vremene i poetskog smisla — do. kazuje i \svoj poetski dsmr, svoju 1uogućnost ormamentisanog, motlerno-retorsakog, ubedljivog 1 robusnog poetskog govora, Niepgova poezija ubeđuje nas u mogućnošti njegovog pesničkog analizirana Života i razlaganja njegovih činjenica na istine koje pesnik naše savremenosti mora da kaže. I upravo ato, što &e imperativ poetakog kazivanja, iž 'Pahmiščićevih stihova oseća +ovu zbirku smatramo ušspelom,

BB. P + , Riril PEJČINOVIĆ:

„Slovo o praznicima“ dtedakcija i predgovor Blaže Koneški, 3vdanmje „Kultura“, Skopje 1956

140 godina mas dele od prvog izdanja „Pejčinovićevog „Ogledala“, objavljenog 1816 w Bulimu. „Slovo o praznicima jo ustvari ponovljeno prvo izdanje, jer „Slovo“ obuhvata približno dve frećđine Kirilovog „Ogledalat; od 148 strama, koliko ukupĐe irnmosi, 87 atpadaju ns „Slo“ vo O praznicima“, ili kap šio glasi njegov originalni naslov: „Poučenie svakomu #Mristianu nako podobaeft praznovati prazmici Gospodskih i svjatih i kako pođobaet pričamtitisja svjatim yričašćeniem“, "sako, ovo izđanje Blaža Koneskog ujedno i obelešava jednu retku godišmnjieu ovih prvih mastojanja KWod \As nm, kultormom planmm počete kom 19 veka,

„Slovo o praznicima“ je or gpinalua propoved mna narodnonı jezika, Oma pyvetstavlia djedam od mnajdragocenijih teksbova u malobrojnom „Kmnjiževnom masledstvu Krila, Pejčinovića, iao Mto ističe Blaže Roneski u svom predgovoru, „Slovo o pragniciMmmat najizrazitije pokazuje sukiinu JTirdlovih shvatanja, mjekov pogled na svef. Ujedno ono nam otkriva, sivaralačke znake Ririlovog pera, Koji su dosada ostali wu semeci „usled prilično jednostrane intepretaciie llmji-

\evme ostavštftine Tearečkog Ma.

luđera,

Savlađivamje te _„jednosifrano= #*lti wu dosadašnjem proučavanju Pejčinovićevog dela nesumnjivo je najdragoceniji rezultat postignuf, w ovoj pajnovijoj siudiji o nutorm „Ogledala“. Sad „e delinifivno ofrgnuto iz praha i sivine dveju oveštalih korica strujanje stvaralačkog kod Pejčinmovića, Iza one spoljašnje slike lo'ajne amorfnosti, neodređenosti i otsnstva wvake umetničke iz= viažajnosti, koja se ma prvi pog=led dobija u dodim sa našom, makedonskom lierarnmom matezijom iz 19 veka, a koja se odmosi i ma Poejčinovića, evde, un stodiji i izboru Mlaža Koneskog uočeno je i ubedljivo pokazano postojanje slvaralačjoop mespoJuvjstva, sfraralačke radosti i pobeda u đelnw Kirila Pejčinovića, makar one bile skromne, Prefstavljeno joe živo, interesno { wverljivo, u mmogim odnosima yamimljivo i značajno za „mašu Moalturu delovanje.

Wu nevešto wklesanim na neravnoj granitwmoj površini

slovima

Pejčinovićeve madgrobne ploče verno „je sagledana i Wočena Strasna čežnja 'Pearečkog kaluđera da se ofme iz mraka &n0» nimnosfi i da se potvrdi na još jedan Wvojevidan mačin, kao 1 Nroz druge mjegove iekstove, sivaralački memir Kod jednog poluprimitivca tu Krajno vuaosfa-

loj sredini. U onim Kirilovimi '|redovima, iz „Slova“, wpućemilı Drotiy „svih gradskih popova i

njihovog Khmeta Hadži Stojčetla" i protiv Kkmetskih dJakovčefa ie Varvare, koji su bili jednodušni u svojim fežnjama da se me pO> digne i obnovi manastir u T,ekoku, govoreći: „Bolje da je pu» lo, a me ODnovljeno“, — viđema, je tragična loga ličnostiizbranika w srcdini Wu kojoj 5s6 duboko mwkopao memmitni valom mivelacije, Iza bnsije crkvenoslovenizma čujeno je Nhrotko žnborenje MKirilovih rečepšea,faj« me i izmemide njihovih melodijm i rifmike.

Tzdanje. Blaža Koneskog snmbdeveno je i prosleđemo sa svim potrebnim Khomentarima, i bele» škama, Koje dopumjujn sliku o pisca i njegovom delu, U dodatku je dat pregled i prevod erkvenoslovenskih citata i izrara, preglean bio bibliografskih pođatakme o MKirilu Pejčimoviću i literature o mjemu, objašnjeni su principi izdanja i wa kraju je priložen rečnik mne poznatih ili manje poznatih redi. Isto tako, za ovo izdanje izvwršema je transkripcija teksta, podela ma, pasmse, postavljena ić savremena interpwnkeija, is» pravljeno su štiampavske greške iz prvog izdanja.

Aleksandar SPASOV

Čarls ĐDIKENS:

—

»Priča o dva grada«. Tatto edinstvo, Novi Sad,

U romanu „Priča e dva grada upoznajemo Čarlša Dikensa, kao pisca koji svoju romansijersku pažnju usretsređuje na &likanje velikih društvenih pokreta Prancuske revolucije. To je donekle jeđan novi Dikems, ako 80 upgmu u obzir piščeve preokupacije u njegovim najpoznatijim romanima: tihi građanski život engleskog srednjeg staleža, njegpova monotonija uštaljenosti, sa lonski enterijeri, Čak i Dikenso va ljubav prema odbačenima i poillačenima prema nižoj društve

noj klasi dakle, dobijala. je odre

đeno mesto u njegovoj slici. Be da je prikazivana inđiviđualno \1 izolovano i sm, bolećivo-čovečnim prizvukom utehe za sve patnje. U romanu „Priča o dva građa“, Dikema je uporedo sa staloženimi životom engleskog građanina vri kazao i socijalne erupcije u TivTopi. Junaci romana su i Minglezi i Francuzi, i kroz vrFIO zapletenu i bogatu fabulu u Kojoj se ukršta mnogo zanimljivih linija, Dikens je paralelno prikazao Đre viranja u dvema zeniljama, Y,ičc nosti su uglavnom ljudski de{imisane u foku e|ame ustalasane tvadnje koja stalno rađa nove za. pleie i nastavke. U bogatoj invenciji engleskog romansijera njegova &klonost ka fabuliranji Srečno se ujeđinila sa tačnom i širokom društvenom op#servacijom. I doktor Manet, žrtva framcuske ·monarhističke tiranije. i

njegov zet Dari gsntiptem{ćki raspoložen plemić Koji zamalo nije izgubio pliavu u tremutku

kad su se arietokrate totalno Tutrebljivnli. i njegov pomanik ndvokat Karton, bezgranično vožrt. vovam 1 odam Da?niju i njegovoj ženi Tusi Mmnet koju uostalom i voli, i na Kraja sama tn Toawsi, smemo i svetačko sfvoremje Kkakvih ima dosta kođ Dikensa — svi ovi ljudi su bacaniji 1 nošeni ma valovimn. revoluelje koja ie uskoniešala sav ivot i izukrštala sve PBivotne puteve.

BSanmu Traneusku revolueljiu DI« Wenm ie maslikao kao pokret upnjetayanog narođa, kao meizbež., nu reskciju me vekovmo tlačemje. Ims u romami nekoliko seemn 1} Tloima se omigaie beda pariskth četvrti i francuskih sela. wporedo 58 opisivanjem vašhoši i okrutno. sti plemstva. Dikems je fiksirao Bvu Uustreptlomti, „živost 1 emocionalno bogatatvo pokreta masa (iu rišanje na Bastilju, đoba jakobin ske vladavine, suđenja i smrtne kazne), Osećm se Funrlajlov uticaj: simpatično inter”sovanje va to burno doba istovr' meno Sa me trpeliivošću prema s ovim obračunima j sili koju je doneo društveni preokret. ,

Roman je izišao myprevođu Alek sandra Viđakovića, koji je ređigo vao Borivoje Neđić, 3

Tavle Zorić

rva je (Danteova pouka) da u veoma malom broju pesnika iste vrednosti nema nijednog, čak ni Virgila, koji bi bio pažljiviji studenti pesni-

čke UMETNOSTI, ili savesniji, brižljivijši i. SVESNIJI praktičćar Veštine. Sigurno je da se nijedan engleski pesnik ne može uporediti s njime u tom pogledu, jer

su svesniji veštaci — prvens%veno mislim na

iltona

— bili mnogo ograničeniji pesnici, pa, prema tome, ograničenjiji u svojoj veštini. Shvatafi sve više i više

Sta to znači, iz godine n gođinu

života, po sebi je

moralna pouka; ali iz toga izvođim jednu drugu pouku koja je takođe moralna. Sve Danteovo istraživanje i način rada čimi mi se.da uče kako pesnik treba da ·bude pre sluga svog jezika nego njegov gospodar, Ovo osećanje odgovornosfi jedno je od obeležia KRLASIČNOG pesnika, »klasićnog« u onom smislu koji sam pokušao da odredim na drugom mesfiu, govoreći aq Virgilu. Za neke velike pesnike, a naročito za neke velike engleske pesnike, može se reći da su, zahvaljujući svome geniju, imali privilegiis da ZLOUPOTREBE engleski jezik, da razviju jedan iđiom tako poseban i čak ekscentričan, da on nije mogao bili ni

od kakve Koristi Rasnijim pesnicima.

ini mi se da

Dante zauzima ono meso u italijanskoj literaturi, koje, u tom pogledu, samo Šekspir ima u našoj; odnosno, oni daju telo duhu jezika, prilagođavajući se, jedan svesnije, a drugi vıćsvesnije, onome što su slutili

da su njegove mogućnosti, I sam Šekspir uzima slo-

bodun koju samo njegov genije opravđava; slobodu koju Dante, s jednakim genijem, ne uzima. Predali potomstvu sopstveni jezik, mnogo razvijeniji, prečišćeniji i precizniji nego Šo je bio had jo pesnik počeo 'da piše, to je najveće mogućno dostignuće pesnika kao takvg. Naravno, pravi veliki pesnik takođe čini poeviju

fežom za svoje maslednike, ali sama činjenica njegove

veličine, i cena koju lileratura mora platiti sato šio

ima jednog Danfea ili Šekspira, jesle da može imali

samo IJEDNOG. Kasniji pesnići moraju «naći mnešfo drugo da rade ! moraju bili zadovoljni ako su stvari, koje su ostale da se urade, sporednije stvari. Ali ja” me govorim o fome šfa veliki pesnik. jedan iz onog. malog broja pesnika bez kojih današnji 80vor naroda

~ Čvrsto drži stvari

Iz naših albuma

VFAVRE |

OtoOgralije

• 1D0onošimo tri Totogralfije iz jedne privaine kolekcije :

starih fotografija. Na prvoj IotograTiji (gore) drugi 5 desna je Đura Jakšić. Na drugoj fotografiji (u sređini) stoji vić, e na, trećoj (do- ; le) Laza lNazsarević stoji.

Laza Lazaro-

Ko su ostali ljuđi na ovim. fotogra= - fijama zasad je ne

poznato.

Molimo čitaoce da obaveste ako znaju oštale ličnosti

nas

5: na TIotografijama. Nepomate starce fo.

tografija malaze se

u albumima ili ko-

lekcijama, možda #a bačene, nasleđene pa ne znane.

ili

U mnogim kućama našle bi #6 takvo {otografije hoje suod značaja i vrednosti bilo kao đokumentacioni bilo kao muzejšski materijal .

Kako bi to skriveno i nepoznato blaBO izašlo me, svetlo dana đo da &6 sve stare Tfolografije bo. novo pregledaju, sre đe | pruže Ypogleđi znalca koji Će ih raz jasniti,

Fiot o Danteovim poukam

koji ima veliki jezik ne bi bio ono šlo je, ćini za kasnije pesnike, niti o tome šta ih sprečava da čine, · već o *«ome Šta ou čini za svakog posle sebe koji govori tim jezikom, čiji je to maternji jezik, bio on pesnik, filozof, državnik ili stanični nosač,

"To je jedna pouka: da veliki gospodar jezika 4reba da buđe njegov veliki sluga. Druga Danteova pgouka —a lo je pouka koju.nijedan druži pesnik, na bilo kom jeziku za koji znam, ne može đafi — jeste pouh4 koja, se odnosi na ŠIRINU EBMOCIONALNOG NIZA. Možda, bi se taj niz mogao najbolje pretsdaviti slikon spektra ili skale. Koristeći se tom slikom, mogu reći da veliki pesnik ne freba samo da oseća i razlikuje jasnije od ostalih ljudi boje i zvuke u nizu običnog viđenja ili čuvenja; on ireba da oseli treperenje van log niza i da je u skanju da omogući ljudima da vide ı CĆuju više ma svakom kraju niza nego Što bi ikad mogli videti ili čuti bez njegove pomoći. Imamo, naprimer, velike religiozne pesnike u engleskoj lileraturi, ali oni su, upoređeni s Danteom, SPECIJALISTI. To je sve šio mogu da učine. A Dante je, zalio šio jP mogao učinidi i sve drugo, najveći »religiozni« pesnik, mada bi nazvati sa »religioznim pesnikom« značilo

| umanjiti njegovu univerzalnost. BOŽANSTVENA KOMEDIJA izražava sve ono što se nalazi na putu cio” čije, od očajanja grešnosti do blažene vizije, sve Što je čovek u stanju da iskusi., Ona, prema tome, stalno opominje besnika na dužnost da istražuje, đa oikrijć reći za ono što je nerazgovelno, da uhvati ona 0OSČ" anja koja ljudi jedva čak i mogu da osefe, jer nemaju reči za njih; i, istovremeno, pofseća da će istraživač van granica obične svesii jedino' bili u stanju da SČ vrađi i obavesii SON: sugrađane, ako se sve vrem0đ | nosti s kojom su oni već upoznali. o e va Danteova dostignuća ne {reba sma{raii Ludi aha le a zdeljivim. Pesnikov zadaiak, da učini da Ok A OI „neshvašljivo, iziskuje ogromnu pomoć je“ ZOV ČiMeeb janjem jezika, obogaćivanjem gnačenja PR e ap Vanjem koliko one vrede, pcsnik omogu” E o:d, a proširivanje niza emocija i percepcija Tr im daje govor kojim se može više izraziti.

(Preveo: A, Spasić)