Књижевне новине

< e i i : Q

Sin pe

Nužna napomena na početku govori o izvjesnom obliku zaborava. Mnoge ličnosti .u našoj literaturi imaju i svoju posmrtnu tragišnost. Najbolniji su :zaboravi vrijednosti. Konstatacija je surova: danas

„'njiževna baština hrvatske litera-·

ture, izgleda, služi samo za disertacije i rasprave sveučilišnih pro'fesoha. Do publike dopiru samo najznačajnija imena. Činjenica uslovljena školskom inercijom. Plejade vrijednih ostvarenja ostaju neupoznata. (Da. čovjeka upravo zaboli srce, kad se sjeti Draženovića. On je u najboljim svojim pripovijetkama naš mali O' Henry!) Slučaj Cesarec je na rubu trag.čnosti. Ovo nije predbacivanje nikome: samo tvrdnja, Koliko se o Cesarcu mnogo pisalo u godinama neposredno iza rata, toliko se danas o njemu šuti. A i onda je borac dominirao nad Kknjiževnikom. Simpatije i otkrića u literaturi javljaju se u intervalima. „Ukus: generacija bilježe hirovitost! Da se zamislimo, ponavljam: Cesarec je na rubu zaborava. Ipak nadovezujem: u Zagrebu se očekuje velika studija Vice Zaninovića. No književnik je za živu literaturu (tazumljivo, ne za literaturu općenito) mrtav, kad ta živa literatura ne grad: iz njega. Parafraziram onu rečenicu o Gogoljevom šinjelu. Ne marim, što je ona eksploatirana sigurno već nekoliko hiljada puta: Svi smo mi ispali iz Ujevićevog ili A, B. Šimićevog Ššinjela, Protuudđdar na tvrdnju o nemogućnpsti naslanjanja na Cesarčev opus nastavit ću nešto kasnije. On će pokazati da u Cesarcu postoje po-

temcijalne mogućnosti kao baze suvremene gradske proze. I ma završetku „napomene postavljam

pitanje: nisu li naši kritičari SVĆjim počesto vulgarmo sociološkim načinom prikazivanja Cesarca knji ževnika, tu ličnost odbili od književne generacije, koja je nadolazila? Interesantnije je bilo „otkrivati“ nepreporučljivog Tina Ujevića i Alfirevića, zagonetno mirnog 'Antuna Branka Šimića.

Svojevremeno su izbačene krilatice, koje bi trebalo opravđati lokalizam jednog velikog dijela suvrememe hrvatske proze: — Mi nemamo trađicije gradskog roma=na! Najživlji poticaji dolaže za sela! .

Naša literatura — ona izmeću dva rata i ova đanas sadrži 90% tematiku o selu. To ipak ne bi trebalo predstavljati pomanikanje Š:Tine, Uvjeren sam, da obrada teme nameće lokalnost. Umjetničko djelovanje povija se pred uskim pogledom vezanim rodnom pokrajinom. Ipak:: ne vjerujem U pomanjikanje d“trađicije u svijelu. gradske proze. Čak tvrdim, đa ona dosiže starost od stotinu godina. No ne mogu oboriti činjenicu, da je ta proza preosjećajno iznosija život izgubljenog pojedinca -— intelektualca nadošlog u grad. Seio se nije moglo eliminirati, jer „e ono sadržavalo bit stvaraoćsvog kompleksa. Zbog toga sadržaj se stvarao U kontrapunktu selo (po-

štenje, rustikalnost) i grad (poKkvarenost). Cesarec je tu nešto posebno.

Sin periferije! Primio je grad bez predrasude seljačkih sinova. U građu je pronašao jezgru za umjet ničko oblikovanje svojih likova. 1 to u prilično zavidnoj širini. Odiastao je u društvu sinova bludn.ca, kolportera, špeditera i nosača. Cesarcu je slika grada bila najživlja književna vizija. Kao umjetnik ne tom. “+erenu je i najkvalitativniji. S najviše dostignutim mogućnost'ma. Mlađi Cesarec iznikao je iz korova grada, koji je počeo dob:vati obrise mođernog kapitaističkog centra, bacio se u taj kaos

švim svojim žarom. Jasno, bacio se lu neizvjesnost. Kao i več,na

pisaca njegovog vremena, koji su nastojali dati panoramu | wom?rcijaliziranog građa, nije se mogao oduprijeti žuralizmu. S tim u vezi kođ Cesarca otpala je potteba distance. Stvarnost, najdivnija '_luzija! Ona je bila njegov demon. Nalagala je tempo. Pisac je bio uključen u proizvodnju. Nemogu će je bilo maknuti se od te pomične vrpce događaja stvarnmsti. Kratke pripovijetke i novele otkri-

OBIREIRJByiuno—–

Autoportret

A. Torti:

KNJIŽEVNE NOVINE

210,

vaju oštre portrete (oštre kao Groszovi crteži i Maseerelova grafika s temama iz radničkih četvrti Antwerpena), krastave djece periferije, lumpenproletera, kolportera. Ta galerija je bogata i uključuje uz prosjake, bludnice, soc;jalne borce, ljuđe slomljene egzistencije i magnate industrija i ba~

Krsto ŠPOLJAR

naka. Šitina i želja za sveobuhvatnošću nametala je brzinu. Ona nije dozvoljavala njegovanje stila, Svejedno — desetak novela, tia dvije tri veće proze predstavljaj' kao beletristička umjetnost mno= go. Nešto od toga približava se maksimumu, a nešto se sigurno i nalazi na platformi „maksimuma našeg proznog knjižavnog stvaranja u razdoblju između dva rata.

Po svom ·prilaženju temi o gra/!skom covjeku, Cesarec je u svom razdoblju naš mnajegrtopskiji književnik. Poput sebi sličnih pisac (Glaesera, Tollera, Framka) on je umjetnik „rijetke jednostavnosti, iako je bio ljubitelj eksperimenata. Postoje naslućivanja, đa je Cesarec izgrađivao pojedine likove, da bi razjasnio i beletristički ilusti= · rao neke svoje zaključke iz bsihoamalize. To naslućivanje otkriva: Cesarca nemojmo samo tražiti kao aktivnog učesnika i komentatcta svijeta razdvojenog klasama. Želio je da shvati sebe. Kroz sebe uspjo je da oliči jedan vid ljudske suđbine. Grčio se i tražio. Svijao se nad čovjekom. Bijaše veliki poštovalac autora „Poniženih i uvrijeđenih“. To poštovanje nalikovajo je pravom prijateljstvu velikoj sje

iferije

ni. Putovi su još od mladosti vodili 'k Dostojevskom. Čini mi se, on mu je bio najmiliji. Ne mistlac! Njemu se odupirao.

Ako sam rekao, da je Cesarec umjetnik jednostavnosti, jasno da to ne znači, da je ljude i vrijeme linearno pojednostavnjivao. Njegov Pankrac nije ni simbol, ni teoretska postavka. Pankrac se po svom

egoizmu i bezdušnosti pridružuje ·

malobrojnoj uspjeloj grupici svoje subraće tamnih likova, popularnih u obrađi moderne literature zapada. Da, njegovi likovi žive brzim tempom grada, i slike su ponekad novinsko faktografske ili filmski brze. (Iznenađen sam jednom mišlju: Zar se između Đona i junaka proze „Sudite me!* ne bi mogla povući · jedna . zanimljiva kompavacija s Jeamom iz Carneovog filma „Obala u magli"?) Njegovi likov. mnogo razmišljaju o svom činu. Oni se čak analiziraju. Sumnjaju! A sumnja je osnovni oblik psihe modemog čovjeka. Beletristička ilustracija ove tvrdnje mogla bi nabrojiti čitav niz autora i po njima stvorenih likova. Cesarceva lica obuzeta su skepsom. Ali om; nisu na onom stupnjuy koji stvana ravnodušnost. Cesarčev čovjek nije takav, da ga život ne može razočarati. On se bori, a to znaći, da je još uvijek pun iluzija.

I zbog toga se u sebi smijem onoj prep4,tentno izrečenoj rečenici, koja je tvrdila, da je Cesarec tematski i osjećajno uzak. Bez traženja nabrajam ovaj broj temaiskih ciklusa: 1. proza sa sadržajem iz austro-ugarskih vrem»na, 2. ratna i proza prevrata, 5. alegorijsko-simbolične pripovijet~

ke, 4. proza o djelovanju revolucionara, 5. pripovijetke o životu sirotinje periferije, 6. psihoanalitičproza, 7. proza o patološkim

Milan Rakić još

Nastavak sa 1 strane

jest, znam, ali ne mogu da se nadjačam. Znameniti kritičar i vrlo veliki pisac, Francuz Sent Bev mija mogao da trpi nijednog svog 5avremenika; pisao zajedljivo, zavid-= ljivo, pakosno, otrovno. (Moji otrovi). Činjo je, ljut i samouveren, kapjtalna priznanja. „Ima tako sva-

Milan Rakić

ki kritičar poneku žrtvu, u koju jednako zabada zub. Za mene, to je Balzak”... A Stendal? „Pročitao sam ponovo Stenđalove romansa. Da priznam po duši: odvratno! Da smo veseli! Dođe nam da uzmemo ludu stazicu Laze Kostića koji je od Šekspira tražio „đda se posrbi', i da bar ovoliko uzđahnemo: Da je taj veliki Sent Bev mogao znati mudrost luđdoga našeg Kraljevića Marka, koji je jauknuo:; „Aoj mene do Boga miloga — đe pogubih od sebe boljega“. . ;

Dosta veliki broj ljudi, i znatno

· mlađi od Rakića, sećaju ga se sa"

nekom ustreptalom dobrom VOljom. Pa ji ljudi koji su ga kasne poznali, u koje spada i ovđe Dotpisani memorialist: već pred kraj njegova Života, jedaređ u njegovoj kući, da čujem kako svira; i U'iputa u kući pokojnog Milana GroJa, Mnoge su teme koje još mislim zajedno sa Rakićem. Ambicija. Diskretnost. Ljubav prema muzici, i kao muzika, ne govoriti nikada Jako osećanje · prolaznosti. Hrišćanska i islamska, to jest, arapska filosofija u zemljama Mediterana. Pisanje pisama u sobi. Umetnik avanturist. Tragedija, .da li uvek slama nešto bitno u čoveku? Potpun duševni mir, je li to imanje ili odricanje?... Religiazni

nemiri, izgleda, nisu mučili Rakića. Jedared sam mu, jasno u šali, re= kla: „Učili su nas nekada da je Bog stvorio čoveka po svom Dpodobiju. Sad, i valjda već od Lukrecija, znamo đa je čovek stvorio bogove i Boga po svom podobiju... Šta vi kažete, gospodin Hakiću?“ Pogleđao me je čudno svojim inteligentnim japanskim očima. Pravo ću vam reći. Bilo je to jednom kad sam, u Italiji, slučajno dospeo u takoreći selo San Điminjano. I zaprepastio se šta je i iu čudnog i čudesnog ostavio čovek, umetnik, Mučilo me je onda nešto slično vašem pitanju: Ko je taj čovek, šta je, kuda ide?... Ali onda sam uzeo u kuću majmuna, i Voleo sam 'ga mnogo...

Ambicija. Nagon ambicije, kao, naprimer, i jako osečanje prolaznosti, (što ovaj pisac ovde deli sa Rakićem) kao, naprimer, „potreba

krotosti, i još druge provalije u

čoveku — to ne potiče od doživljaja, to su ontološki podatci dalekih i dubokih porekla u čovek. U teoriji o vrednostima niko ne za određenu formulu ambicije. Ne zna se to ni u praktičnom životu: pozitivan ili negativan, zdrav il

August Cesarec

pojavama u čovjeku, 8, o seljačkom pitanju, 9. o religioznoj mistici, 10. o industrijskim magnatima, itd..

Cesarec je bio i pjesnik. To se ogleda i u prozi. Najviše u „Sudite me!“, Jedan kritičar opravdavajući nepopularnost Cesarca pjesnika (ta, dovraga, rijegova jedina knjiga pjesama izašla je pred skoto četrdeset godina) napisao je da to proističe: otuda, što kod njega ima ekspresionizma! Ne ulazim u to da li je ovo točno! Ali da i jeste, zar da zbog toga ne čitamo s interesom pjesme SBechera, Worlela, Leonharda, Bena! Nekoliko Cesarčevih pjesama trebalo bi da imaju pristup i u najrigoroznije sastavljenu antologiju hrvatskog pjesništva. Drago mi je, da imam sumišljenika. O. Cesarčevim pjesmama napisao je svoju pameinu Šime Vučetić u „staroj“ „RepuHlici; Cesarčeva proza i njegovi liwovi izazivaju istraživanje. Njima su potrebni đublji i širi komentari. S time ne opravdavam „nabacanost ovih zapisaka. Ovaj članak ima svoju svrhu. Zaključujem s onim, što mislim da je najvažnije: Cesarčeva djela uz književne kvalitete pokazuju i mislenost. U ovom trenutku, nimalo zloban, mislim da tog kođ nas nema na odmet.

jedared

nezdrav nagon. Vuče li ambicija u ljudsku meru zadovoljstva, ili je to sizičovska problematika? Šekspir je dosta baratao po ambic;jama. kraljeva, prinčeva, pretenđenata svih vrsti, raznih nevaljalaca, i, najzad, običnih ljudi, kroz život, i on je svakad sa osudom, Žžaljemjem, ili užasom razvijao tu strast u čoveku. To je napor i program života sasvim retko plemenit: često surovo :sebičan; često svirepo i zločinački nevaljao. (Ledi Mak-

bet). Hamlet kaže: „Uobražen sam, , osetljiv, ambiciozan, bolje bi bilo | da me majka nije rodila“. Napo- |

leon, čije se biografije tek sada pišu, kad bi našao deset minuta da se odmori, voleo je đa mu dođe na razgovor čuveni u ono vreme traGični glumac Talma. — Evo vam, Talma: vi studirate, i vežbate tragedije, a ovđe, u Tiljerijama, stoji gotov pakao ođ zavisti, mržnji, o-

. timanja novca i karijera, intriga strašnih, drama, tragedija... Ali od svih sam najtragičniji ja. — A bio,

je tađa Napoleon car, muž visoke carske .princese, osnivač dinastije, otac sina naslednika, i pokoritelj i osvajač — đa li je siroti i genialni nekadašnji general zagledao sada u ponor svoje ambicije!

Skoro je pravilo da je ambicija okrenuta napolje, u društvo, u svoju savremenost i svoje Savremenike, u svet; i tada je u njoj

Menandar na grčkom, ili po higduski Milinđa, bio je vlađar najistočnije oblasti države Aleksandra Velikog, koja je posle Aleksandrove smrti postala nezavisna. kra ljevina u severnoj Jndiji. Malobrojni makedonski ratnici poglavari u ovoji državi vremenom su se utopili u indisko stanovništvo. Ali su tragovi ove zanimljive 5im-

1 kralj reče: — Prečasni Nagasena, je li ti po volji da

razgovaramo? . 1 Nagasena odgovori:

— Gospodaru, ako želiš da govoriš sa mnom mudrački, po volji mi je razgovarati s tobom, ali ako misliš govoriti po običaju kraljeva, tada ne bih želeo s tobom zboriti.

I upita Milinđa:

— A kako mudraci Nagasena ?

I Nagasena odgovori:

— Gospodaru, kađ mudrac zbori, on se nikada ne srđi, ni kad je zbunjem razlozima onoga s ga pobedi u prepirci, ni kad slušaoci vide da pravo i mudro ne govori. Mudar čovek nikada se neće rasrditi ni na koga, jer mudraci, gospodaru, samo tako me=đu sobom govore,

I upita Milinđa:

— A kako, prečasni Nagasena, kraljevi razgovaraju?

TI Nagasena odgovori:

— Gospodaru, 'kad kraljevi zbore pa im se u razgovoru neko usprotivi oni tad zapovede da se taj čovek kazi kao da je učinio zlo delo. Tako, gospodaru, kraljevi razgovaraju.

Tada reče Milinda:

— Prečasni Nagasena, ja ću zboriti kao muđraci, a ne kao kraljevi. I neka se tvoja Svetost ponaša sa mnom kao da sam običan monah, ili iskušenik, ili učenik koji još pripada običnom svetu, ili kao đa sam vratar u manastiru. I ne boj se ničega!

I reče Nagasena:

— Tako će najbolje biti,

može razgovarati.

Parabola o

RAZGOVOR Menandra ı Nagasene

razgovaraju,

bioze ostali u skulpturi, na novcima i u nekim budistićkim delima, kao što je niz razgovora kralja Menandra sa budističkim propovednikom učiteljem Nagasenom! koji se nalaze u „Knjizi o kralju Milindi“ nazvanoj „Milindđapanha“. Prvi od tih razgovora, koji ovde donosimo, prožet je u potpunosti helenskim humanizmom.

reci ' mi, prečasni

kojim se prepire, ni kad

” gospođaru, jer se samo tako

majmunima

(Iz budđanskog zbornika „Pradžnaparamita“)

Jednom je na obali morskoj raslo golemo i razgranato drvo na kome je živelo više od pet stotina majmuna. Jednoga

dana, za vreme plime, pojavi se na obali

talas pun pene,

sličan planini pod snegom, i zaustavi se blizu onaga drveta. Kad ga majmuni ugledaše počeše govoriti jedam drugom: — Kako bi bilo da se popnemo na ovo brdo i da se po

njemu malo protrčimo?

Tada jedan među njima skoči na penušavi talas, ali odmah propade kroz penu i utopi se u dubini moyskoj. Drugi majmuni, ne videći đa im se drug pojavljuje, počeše se čuditi

gde se to zadržao i pomisliše da je u toj penušavoj

planini

našao nešto prekrasno i da se zato ne vraća. Ova ih misao

sve obuze i oni listom skočiše u penu morsku u kojoj

ođmah podaviše.

Oni koji traže prosvetljenje neka znaju da je more u ovoj priči pučina rađanja i umiranja; da je planina od pone život u telu koji se sastoji od zabluda, a majmuni su slika ljudskog razuma koji ne ume da shvati život i njegove zablude. Oni koje” zaslepljuju požude skaču u pučinu ređanja i umjranja i ne "uspevaju da se iz nje spasu. Zato je Vimalakirti rekao: „Telo je gomila prijave pene. Čistite ga i mučite ga da bi se rastvorilo i vratilo božanstvu."

· (Preveo Božidar Kovačević)

veliki deo samoljublja uz možda takođe .veliki deo trudđoljublja. A sasvim se retko pominje ambicija unutra okrenuta, gdđe ima bar toliko samomučenja „koliko trudoljublja. To su ljuđi bez takozvane karijere, iako su možda vrlo tnarljivi i radni. Psihologija ih obično pogrešno kategorizuje; a saradn'ci u istoj oblasti života i rada, još pogrešnije. Čovek uvučen u sebe; koji ne želi nikoga da „tuče“ do samoga sebe; koji ne sneva da bude — bez premca; koji u snu nije video šta je to prvi i jedini — za toga čoveka se često kaže da je nekako mizantrop. A trebalo bi reći da čovek koji je stalno sam prema sebi na ispitu i na megdanu, koji se svake večeri strogo pita

Kmerik Feješ: Minben ~

| eo a i ini i o e ie i a ik a ad e maha i e u a daa daaa kuhati

da li je makar za mikron bolji no Što je jutros bio, i Ććesto utvrdi da ni to nije postigao — taj je Čovek pre mizautik, a prema drugima filantrop. No ako ostavimo po strani teorije koje su ponajčešće bliže nekoj „metafizičkoj pretpostavci nego Životu, ostaje toliko: da pitanje ambicije okrenute u svet ili u sebe, opredeljuje ljude kao karaktere, kao tipove, kao sudbinom upućene u takvu. ili drukčiju uslovnost ljudskoga života i rada. Napolje okrenuta ambicija počinje sa željom da čovek bude viđen i cenjen, Što je sasvim “čbvečno. Unutra okrenuta „ambicija ima skrivenu želju da čovek bude voljen, što je takođe čovečnp. Ali sad: ono prvo, izloženo potsticajima spoljašnjeg sveta, razvije potenciju rasta, dok u onom drugom raste čežnja koja nema sameranja, nema ni metod ni aparat. Uvek ex adverso, prijateljski ili neprijateljski, ali uvek ,samo prema sebi. Prva ambicija poraste do biti istaknut, pa biti predmet razgovora, pa biti stalna tačka za radoznale oči i uprte prste. Fa onda, biti sve proglašenije i sve naglašenije „najbolji, i, u poslednjoj fazi uspinjanja, biti prvi, jedini. Svi znamo šta je to prvi u razredu, prvi u seminaru ili u labonatoriji, prvi u ekipi, prvi na pozornici, najzad prvi u svetu, Napoleon. Velika pobeda, visok rang, veliko ime, apsolutni uspon nad drugima, možda pravo da, ne ustrašiv pred čuvenom rečju Hristovom, baci kamen. I baci ga, dešava se, da, dešava se... A znate li ko najviše voli te prve, i nenadmašne, i jedine, — oni koji su ontološki u sebe okrenuti, i vide svet kao lepu sliku, dugu priču, kao umetnost, kao čudo... Rakić je bio čovek u sebe okrenute amb'c.je. Dužnost, utakmica, pobeđa ili rezignacija — sve to od sebe premai sebi. A kad je jedared, u oblasti erotike, gde je po pravilu bio gorak i pesimist, kad je jedared skliznuo, onda ga je unutrašnji njegov svet, i spoljašnji svet te-

. Ško osudio, Platio je račun Rakić,

i sišao u sebe. To je eto Rakić sa jedne tačke gleđanja, a ima .još sličnih tačaka, i trebalo bi da ih kažu beleškari.

Isidora Sekulić